ВЕСТИ
Момчило Селић ЗАШТО “РЕВОЛУЦИЈА”
– Највећа је грешка наше генерације – рекао ми је, на десетогодишњицу “Олује”, Жарко Видовић – што нико од нас није покушао убити Тита.
Те речи једног осамдесетогодишњака, некадашњег скојевца су ме погодиле: Жарко Видовић српски теолог, философ историје, преживели из Јасеновца и бегунац из немачког логора у Норвешкој говорио је, као увек, из срца. Али, мада ме је крепила таква искреност, тешка многима, поражавао ме је његов увид.
– Зашто “револуција”? – питао ме је и Миле, познаник из Рековца. Омален, плав, врпољио се док смо седели један до другог у његовим колима: осим проблема са том речју, слагали смо се да једино коренитом променом можемо иступити из предуге срамоте у часнију будућност.
– Можда више волиш “контрареволуцију”? – рекох. – “Ћутиш, пошто је “контра” увек изнуђена, те тиме и нечасна. И ја бих волео бољи израз за што је и Леополд Ранке назвао “Српском револуцијом”. Но наши су такву потрагу за својом истинском судбином и бити – од које су нас удаљили душмани и сопствени отпадници – крстили “устанком”. Али, да би се наместила како треба, наказно срасла кост се мора прво сломити; “преврат” може бити и промена на горе, а “устанак” најчешће “Курту” замењује “Муртом”. Милош Обреновић се показао самовољнијим и суровијим и од дахија, док је “буна” само експлозија гнева.
– “Револуција” је масонска реч – казао је Миле. – Радионица обавља радове, па се, по њиховом завршетку, размонтира.
– Другу Српску револуцију – рекох – јесу започели масони, али Карађорђе, Прота Матеја Ненадовић, Доситеј, Владика Стратимировић и слични били су и родољуби. Ниског ранга у масонерији, њен активизам и везе сматрали су одговором Српском питању, а њено антикатоличанство и јавну доктрину спојивим с православљем. Но, чим би неко од њих схватио Игру, умирао би као Карађорђе, Његош или Краљ Александар Ујединитељ. Наиме, што је Запад некада видео у Србима – живу грађу за зидање њихове Пирамиде, или Вавилонске куле – данас налази у Шиптарима. Другом српском револуцијом, међутим, постали смо достојнији Прве. Српски марјани, једино у Неретви претекли као друштвени слој, у Захумљанима, Зећанима и Рашанима Немањића добили су настављаче. Следећи завет на чојство и јунаштво, вратили су нас позиву крајишника, наспрам левантизоване Византије. Додир с нама удахнуо је нови живот Цариграду – последњи василеус, Константин Палеолог, био је по мајци Драгаш.
– Знам, казао је Миле – али данас нас нема ни да осолимо залогај “Међународној заједници”.
– Од свих досадашњих друштава – рекох – само су САД своје сеоско становништво свеле на мање од једног процента. Једино су оне човека потпуно одвојиле од земље и окружиле га привидом и лажју са свих страна. Нажалост по слепе и глуве, истина се учи и кроз катастрофе.
– Са Западом – казао је – пропашће свет, па и ми.
– Свакој претрајалој врхушки чинило се да свет нестаје с њом. Али, неко би увек преостао и започињао ново доба. Зашто ми, Срби, не бисмо поново били ти?
Погледао ме је.
– Ко су – рекох – били “Аријевци” или “Индоевропљани”, баштиници знања да је технологија претходила Потопу?
– Прогласиће те још једним “Србином од пре Адама”.
– Разговор је – рекох – могућ једино између слободних. Путујући од књижевне вечери до предавања – као ти и ја данас од манастира до манастира – разговарајући са људима који су ми, као ти, пришли тражећи одговоре, слушајући твоје тврдње да је Левач срце Србије јер опстаје без порицања чојства, схватио сам да деци не смемо оставити што родитељи нама. И Сестра Параскева нам је казала да јој је растока Цркве доста, да владике Српске православне цркве морају бити подобни врлином, не само доктрином. И Отац Синиша, твој парох, осудио је грабежљивост, гордост, и световност неких јерарха, казавши да је на католицима да деле опрост, и нечасно “помажу” Богу. Зашто мислиш да је Жарко Видовић највећим грехом свога нараштаја сматрао “титокомунизам”? Зашто мислиш да ће распуштене Црвене беретке успети што нису “пучем” од пре неколико година?
– Револуција је – рекох – нужна и да не бисмо у недоглед следили оне који су нам пуних шездесет година удељивали по мрву истине и по зрно части. Зашто славити комунистичке агенте провокаторе? Шта су друго били “слободоумници” чије су познанике хапсили а њих не? Године 1972, у књижари на Кнез Михајловој купио сам Упориште Драгоша Калајића и о њему читао похвале у Политици и Борби. Затим ми је, 1991. оправдавао употребу криминалаца у рату, а 1993. сарадњу с Хрватима на Тешњу. Уштогљен међу борцима, схвативши да су заправо “рурални Срби” сој, након живота проведеног међу снобовима, добио је рак. Ипак, за своју смрт кривио је осиромашени уран, као што ме је убеђивао да су му Упориште забранили.
– Мртвоме другу, вршњаку, суседу и надмоћном колеги Зорану Миладиновићу – рекох – замерао је “недаровитост” и “малограђанштину”, нашта сам му казао да сој није идеологија већ начин живота. Миладиновић, његов нехотични супарник, сликао је по подрумима, избегавајући телевизијска студија, редакције и салоне, не телалећи ништа. Али, фашизам је кредо многих који би да личе, а не и буду. Зар Бокан, који је посећивао ратне затворе (“Не можеш замислити какав је смрад трулог људског меса на још живоме човеку!”говорио ми је, осмехујући се) и из позадине поручивао борцима да је њихово “да гину”, да помиње врлину? И Небојша Крстић и тадашњи Образовци хвалили су српско јунаштво, не отишавши на фронт. Владимир Максимовић је штампао брошуре док му је родна Фоча ратовала, а Жељко Познановић није 1993. хтео у Босну, да га “неко не убије”.
– Истина је – рекох – да интернет форуми нагризају информативну блокаду, али физичка борба је једини, историјски, пут до слободе. Зар поред хиљада храбрих, безимених људи које сам гледао како гладни, похабане опреме, често и без праве униформе одлазе у битку, узор да нам остану рачунџије, агенти и варалице? Наиме, позивајући се на Грамшија, оданог Kulturkampf-у, кабинетски десничари превиђају да су поред њега, Сартра, Иље Еренбурга или Марка Ристића, комунисти имали још Островског и Чапајева, Интернационалне бригаде, Пинкија и Саву Ковачевића.
– А и Руперт Брук је 1914. погинуо као двадесетогодишњи добровољац – рекох – не хајући што ће енглеска поезија тиме претрпети губитак. Какав нам препород могу донети Исидора Бјелица или њен муж, кога је Кустурица ишамарао без отпора? Отменост и поза се потиру, а безмало сви фашисти падају на делу, не речи.
– Теби је – рекох – Други светски рат далек колико Први, а Броз нешто из раног детињства. Да се овде политички живот већ двеста година одвија између јавних и тајних нагодби Истока и Запада, сплетки безимених организација, Католичке цркве и злочинства домаће Службе знаш боље него ја. Одрасли смо на темпираној бомби јер су нам крили прошлост, да је не бисмо одвојили од будућности.
– Ако се – рекох – Револуцијом не избавимо из колоплета преваре, самозаваравања, геноцида, грађанског рата, деморализације и срамоте постаћемо Хрвати, или горе. Не знајући за прогон, хапшење или губљење главе за непоћудну реч, данашњи двадесетогодишњаци не схватају да су им родитељи награђивани за све што наша вера и епика куде. Још им је теже прихватити да су многима дедови убијали Србе невољне да их ико мења, не би ли се уклопили у Комунистичку интернационалу. Јер, сва наша историја је отпор према преиначавању сопства, док нам се данас управо то нуди као Коначно Решење. Нико у Шпанији не куди Реконквисту, док се код нас баштина оних који су нас затирали сматра нормалном. Знам да ти је и Љотић узор, али зар није ратовао уз Немце? Ако ти то не смета, чему се надаш?
– Као последица убеђења да смо беспомоћни – рекох – Македонци нам затварају, брију и шишају Владику Јована, Хрвати славе “Олују” и “Бљесак”, а Политика, Нин, Вечерње новости, РТС, БК и друга гласила нам и даље потурају Давича, Добрицу Ћосића, Киша, Филипа Давида, Мику Пантића, Марка Видојковића, Веселина Ђуретића, Андреја Митровића, Радоша Љушића, Цецу Ражњатовић, Борку Павићевић и Биљану Ковачевић Вучо као истинске одразе српскога духа!
– “Срби неће победити вештином већ врлином!” говорио је Свети Владика Николај Велимировић ” – рекох – а све “наше” јавне личности се сатреше да буду “играчи”. Ако нам за углед остану Карићи, Дракулићи, Бекои, Костићи, Мишковићи и слични којима је по истеку социјализма дато да народним парама наставе упропашћивање Срба и у капитализму, комунистичка револуција ће коначно победити!
– Како мислиш – рече Миле – то да спречиш? Усукан, гледао је право пред се; и поред сумње да је агент, ваљало је рећи му да се једино љубављу поражава зло. Његова начитаност, помињање касете са хомосексуалним оргијањем четири српске владике, позивање на “Цему”, Звездину управу, играче и навијаче – све то није било важно, будући да је постојала мајушна могућност да је ипак, донекле, сачувао себе.
– Надам се – рекох – у Бога и Српски народ.
– Као Дучић?
– После педесетак година боравка у разним “круговима” – рекох – и он се пред смрт одрекао Игре. Надам се да ће овај народ још једном изненадити разноразне рачунџије, технологе, хемичаре, психометристе, профајлере, мештре, вештаке, вешце, лудаке, као што је одбацио турско наслеђе. Јер Бог се пројављује и раком, ратом, помором, прогоном, пожаром, плимом или поплавом. Он је цунами, али житељима плаже; када се ишчистимо од оних који су нам отели власт, академију, лектиру, привреду, станове, можда ћемо оживети као у 12. или 19. веку.
– Зар геноцидом!?
– То ми је рекао и Бокан, десетак година пре него је, уз помоћ једног православног теолога, тело свог ментора спалио уз “православни обред”. Говорим о изгону из јавног живота свих којима је Слободан Милошевић био кадровско решење, његова супруга сарадник, Чеда Јовановић нада, Бранислав Лечић величина, Првослав Давини”ч” веза са НАТО – оних, који су нам наметнули Коштуницу за моралну величину а Тадића за председника. Око петине становништва напредовало је у животу и служби док су нам тонули нација, историја и будућност. Али, због своје па и њихове деце, Револуцију ваља свести на изопштење; не смемо заборавити стотине и стотине хиљада најбољих Срба које су Они послали под земљу, у затвор, или прогон; нека што дуже трају безмоћни попут њихових жртава. Откада ми је, пре петнаестак година, Веселин Ђуретић на улици претио ликвидацијом, њихова ме се судбина не тиче.
Миле ме је посматрао – С киме мислиш то да изведеш?
Насмејах се: – Будући да је Срба десетак милиона на Балкану и око три у расејању, и пошто непокајаних потомака комунистичких крвника, и подрепаша које је Броз тек после рата прогласио партизанима има око милион, можда два, посао не би требао бити немогућ.
– То значи грађански рат!
– А шта се – рекох – већ десет година догађа у Никшићу, где око три стотине револвераша у покорности држи безмало сто хиљада људи? Зашто је неколико хиљада наоружаних криминалаца по Београду награђено кафићима, фирмама и слатким животом, уместо да одговарају за претходних петнаест година?
– Постоји ли, заиста, и за народ тачка слома? – питао је, гледајући ме.
– Наши душмани – рекох – верују у стрмину с које се неповратно суља у њихов “разумни”, “логички”, “економски”, некрофилски рај! Ако будемо прихватили да нам Лик одређују масони, католици, муслимани, и неки бивши марксисти – а не ми собом и својим делима – повратак Богу и себи биће нам немогућ. Једини излаз из досадашњег губљења сопства – позападњачењем, или србовањем на Милошевићев, Шешељев или Вуков начин – јесте акцијом, одлучном бар као Ататуркова!
– Ататурк је – казао је Миле – био Јеврејин и масон.
– Прегаоцима Бог даје махове! – рекох.
Осмехнуо се. Стискајући волан, гледао је право низ пут.
– Теби – рекох – не вреди ни да се настаниш у цркви, будући да видиш само зло, гад и пизму. Зар мимо штампе, телевизије и филма, ниси осетио лепоте, доброте, храбрости и пожртвовања? Да си се оружано борио за част, својту, веру и државу, можда би схватио да је свет црн црнима, а светао светлима. Владика Данило је тај проблем умео решити.
– “Истрагом Потурица” – рече Миле мукло – звали су и партизани покољ својих политичких противника. Како мислиш Кариће да развластиш, или им одузмеш опљачкано?
– Имао сам дванаест година – рекох – када сам у Канади, на телевизији, гледао стрељања у Хавани. Убице, лихвари, лопови, макрои, педери, курвари, доушници и нерадници, који од Кубе беху направили бордел за Американце, довођени су пред јаму и плотуном обарани. Гадио сам се тада Кастра и почео сумњати у Револуцију; барбудоси су побили, јавно, око шест стотина особа и престали. Но Кастро и данас влада државом, а по преврату је Куба почела освајати златне медаље у спорту, њени војници тући Запад у Анголи и другде. На Куби су и данас празне радње, али народ подржава диктатора, иначе би га Американци збацили. Наиме, Кастро је Куби вратио самопоштовање – неважно једино средњој класи. Попут неких Срба током текућег Отаџбинског рата, и кубански малограђани беху избегли у САД. Али, из латиноамеричког ковита беде и понижења – нама све познатијег – нико сем Кастра није нашао излаз. Јер, у Мексику је генерал Першинг 1910. интервенисао против првог истинског преврата двадесетог века, Никарагву су средили Оливер Норт и Ција, а мајушну Гренаду покорило је стотинак хиљада маринаца, потом масовно одликованих за убијање неколико стотина кубанских грађевинских радника.
– Ово ти причам – рекох – да бих ти објаснио зашто сам 1972. Игнасију Елисалдеу, Аргентинцу, говорио да се мане Револуције и као појма. “Можда ваша Револуција није била права!?” казао ми је – плави, насмејани витез који мотором беше избегао у Перу, као Че Гевара пре њега. Убеђивао сам га да је средња класа једини одговор угњетавању, затворима, логорима и стрељањима, тајној полицији и лагању преко новина, радија и телевизије, али ми није веровао: знао је да малограђани могу пити кафу иза провидних завеса дневних соба док бунџије, сељаке или безгаћнике кољу испод прозора. За такву гордост једино Енглези имају израз: self righteousness. Али, они су одувек све неенглезе звали foreigners, макар летовали на њиховим плажама. Данас видим да је Игнасио био у праву: Српска Револуција једини је спас за народ понижен и горе него кубански под Батистом. Не знајући за Пасја Гробља, Лисичије Јаркове и слична стратишта, давао ми је на знање да се ништа не сме одбацити, зато што га изроди могу пожгадити.
– И његова вера – рекох – беше из очаја. Можда не би било згорега да српски револуционари објаве листу “бизнисмена”, “бораца за српство”, “патриота”, “левичара” и “десничара” који већ деценијама, ма која да је власт, напредују у Служби, не силазећи са екрана и из новина. Претпостављам, да постоје подаци колико је коме дато да, рецимо, од приградских хармоникаша и ковача ашова и мотика постану “пословни људи”.
Миле је ћутао.
– Знам – рекох – да Службу мора имати свака држава. Нису сви полицајци убице, лопови, опортунисти, идеолози, кукавице и сладострасници. Многи су стављали главу у торбу на ратиштима. Нико не воли да види себе као хуљу, па ни Они. А сплачинама које су Броз, па Милошевић, издигли изнад њихових умних и моралних моћи, треба сами да пресуде, ако неће да нестану!
– А ко ће – питао ме је, озбиљан – Службу развластити?
– Погледај – рекох – шта је Запад учинио у Источној Немачкој, Чешкој, Пољској, и шта данас ради у Румунији, Бугарској и Украјини. Англосаси својим полицајцима знају да суде за криминал – не што су честити, већ промућурни.
Стали смо испред моје куће. Испод липа, знојили смо се обојица; дисао је тешко и убрзано. Руке на волану су му се напињале.
– Убити мене – рекох – није проблем. Затрети све моје још мање; срећом, наш живот није у нашим рукама – повремено, одлучујемо једино о смрти. С чиме живе Брозови, Ранковићеви, Крцунови, или Капичићеви потомци? Како сам ја пролазио?
Каква су Карићева деца?
– Иза проклетника – рекох – остаје проклетство, мада их има који мисле да ће свет залудети књигама и филмовима. Хрвати већ сто година живе од злочина и лажи, Енглези бар два века више; куветнима, наоружанима, богатима и немилосрднима се чини да ће тако моћи докле буду хтели. Никако, међутим, да се отму предосећању катастрофе, јер нико као Они није човека свео на биомеханизам. Убеђени да су с нама завршили, Русима, Азијатима, и Кинезима спремају слично: на Дискаверију, Нешонел Џиогрефику, Експлореру, Хистори Ченелу приказују убиства, поморе, покоље, величају Атилу, Џингис Кана, Хитлеру се прикривено диве, војници им увежбавају убијање по свим правилима психотронике. Себе и друге лажу да су у Вијетнаму, на Фокландсима, у Сомалији, или Ираку усмртили бар три “циганина” за сваког свог погинулог, мада у Ираку признају преко стотину “побуњеничких” напада дневно – значи, око сто својих мртвих на дан. На Космету, наши су без штете по себе уништили бар једну патролу сасоваца, обучаваних на полигонима или испред екрана. Један извиђач из Рата 1999. казао ми је да смо им оборили 214 летелица а они се и данас хвале да нису имали губитака, нашта ВСЦГ ћути.
– Без Српске Револуције – рекох – брозовска, милошевићевска или досовска будућност нам не гине. Твоја и моја лична судбина су ту безначајне, наспрам вере, наде и жртве свих наших пре, и после нас.
Полако, затворио сам врата Милетовог олупаног опела. Плавих, упалих очију, покушао је да ми се насмеши.
Махнуо сам му и кренуо према капији ипак зебући затиљком, и између плећки. Јер ако нам Служба макар не буде сметала, у новом ропству таворићемо дуже него у османском, будући да Зека Буљубаша против себе није имао прислушне уређаје, инфрацрвене и телевизијске камере, сателитско надгледање, дрогиране убице, роботизоване специјалце и корумпиране и обезбожене интелектуалце, уметнике, привреднике, политичаре и духовне вође.
И Немања и Свети Сава и Карађорђе и Марко Миљанов, наиме, могли су рачунати да их бар неки Миле неће продати, а да ће им његова браћа прићи, макар не били хероји. Надам се да нисмо сви постали Американци, који у ваздухопловној бази у Кандахару, сред авганистанске пустиње, у климатизованим шаторима без прозора играју видео игрице, смлављени сурим, зубатим висовима Хиндукуша. Јер, наши преци су ту живели хиљадама године пре њих, и живеће и када прича о кукавним, мекушним освајачима пређе у скаску – неприлична за легенду, још мање за мит.
(22. 8. 2005.)
