ВЕСТИ

Непознати Аутор (Р. Ф)
ПОЧАСТ ‘‘ХУМАНИСТИ’‘*

 

Професор америчког универзитета Принстон, Мајкл Волцер – један од највећих политичких филозофа 20. века, али и заговорник НАТО интервенције на СР Југославију – окитио се јуче почасним докторатом Универзитета у Београду.

Докторат који је добио на иницијативу Факултета политичких наука уручио му је ректор Универзитета у Београду Бранко Ковачевић.

Сам Волцер за Ало! каже да је изненађен доделом овог високог признања.

– Захвалан сам на подршци коју сам добио од Универзитета у Београду и надам се да ће људи у Србији схватити да се аргументи о теорији праведног ратовања не односе само на Србију него на све конфликте у свету. Ја сам критички подржавао интервенцију НАТО у време решавања косовске кризе 1999. године. Очекивао сам да ће бити веома тешко да ми се додели овакво признање с обзиром на мој став о решењу кризе на Косову. Да не буде неспоразума, ја сам подржавао интервенцију на Косову, али се нисам слагао са идејом ваздушних удара, већ сам био за интервенцију копнених трупа НАТО с којом би, верујем, било много мање жртава с обе стране – каже Волцер. Он није променио мишљење о потреби интервенције на Косову, али каже да су се ствари промениле.

– Косово је комплексна прича. Сада су Срби угрожени и мислим да је њима потребна помоћ – каже Волцер.

Додела овог признања Волцеру изазвала је негодовање дела академске јавности, а професори Милан Брдар и Александар Јокић најоштрије су протестовали.

– Позивати у госте и награђивати људе који су били спремни да вам 1999. саспу бомбе на главу, а деценију касније да вам се смешкају у лице док их китите почастима, представља запањујући случај самопонижавања и мазохизма за један народ против кога би морали да реагују сви који још имају националног достојанства и самопоштовања – каже Брдар.

Декан Политичког факултета у Београду Илија Вујачић, који је и покренуо иницијативу да се Волцеру додели почасни докторат, одбацује ове оптужбе.

– Мислим да је то у равни дневне политике и не желим да коментаришем те оптужбе. Мајкл Волцер је највећи живи политички филозоф и додела почасног доктората ће подићи рејтинг Универзитета у Београду у међународним оквирима. О свакој личности могу се извести контроверзе, али професор Волцер није био идеолог НАТО бомбардовања Србије, већ такав поступак није осудио – објашњава Вујачић.

Напомена: Наслов, потцртавања и редакција Уредништва СЛ. Објављено на www.alo.rs, 17. 06. 2010.

 

Милан Брдар и Александар Јокић
СУНОВРАТ УЗ ПОМОЋ ФИЛОЗОФИЈЕ

 

Када су у јесен 1915. немачке војне снаге с панчевачке стране прешле Дунав и ушле у Београд, сви академци Београдског Универзитета су се самоиницијативно постројили да поздраве фелдмаршала Мекензена! Ова непријатна чињеница се крије у ретушираним историјама. Шта је Мекензен о нашим академцима мислио можемо да закључимо посредно: на основу чињенице да је подигао заједнички споменик својим и српским палим војницима. То говори да самопонижење никад не може да доведе до поштовања (чак ни окупатора).

 

ИНИЦИЈАТИВА ЈЕ УВЕК ПОЖЕЉНА

Ко је могао да очекује да ће 95 година касније, на почетку 21. века и у „демократији“, Београдски Универзитет поново „своју светлу традицију, углед и слободарство“ довести до ивице бруке и скандала. Опет захваљујући самопонижавању и пузалачком односу према актуелном глобалном окупатору, чак и када овај то не тражи. Иницијатива је увек врло пожељна.

У току ових десет година од такозваних „демократских промена“ заиста се довршава оно што (наши непријатељи, прим. уред СЛ) нису могли (постићи, прим. уред. СЛ) до бомбардовања 1999. Уништити и понизити армију – што су до сада успели; од полиције направити путујући циркус – за забављање народа недељом по напуштеним локалним игралиштима; колонизовати интелектуалну елиту изнутра – путем медијско-мождане хирургије илити „испирања мозгова“ теоријама о демократији, правима, итд; а онога ко се томе отме протерати у непостојање, то јест прећутати га и заборавити. Дискредитовати преостале националне институције, најбоље уз помоћ домаће интелигенције (ионако вазалне према свему западном), којој је част да напада цркву, државу, САНУ итд.

Посебан део у том правцу ангажоване интелектуалне елите налази се на Универзитету. Да су тамо изузетно присутни и добро распоређени, види се из чињеница су обележиле последње две деценије: кад год је ова држава, њен углед, достојанство и национално самопоштовање на проби дотична академска национална институција не даје од себе гласа! Пошто је „аутономија универзитета“ одавно „избушена“ политичким странкама „проевропске оријентације“, ни са једног слободарског факултета није било гласа када су нам отимали Косово и Метохију или кад је доношена скандалозна резолуција о Сребреници, да не набрајамо даље. Неће бити претеран закључак да славни Београдски Универзитет (са свим својим славним факултетима) ћути кад год је потребно да устане у одбрану националног достојанства и самопоштовања. Значи ли то да се управо сада врло успешно одвија урушавање и ове националне институције изнутра?

Разлоге за ово питање имамо управо ових дана с најновијим случајем академске бруке у коју је уплетено више националних институција, укључујући Универзитет. У Београду се 17–19. јуна одржава конференција на тему Asymmetric Wars, International Relations, and the Just War Theory (Асиметрични ратови, међународни односи и теорија Праведног рата, прим. уред. СЛ), у свечаној сали Ректората. Догађај је скандалозан прво по томе што Конференција има 14 учесника из иностранства и само једног домаћег. Како се догодило да наше Министарство науке финансира тако једностран скуп који илуструје слуганско-поданички однос, нарочито према „америчкој науци и филозофији“ (јер већина учесника је из САД)? Ако је већ тако, зашто и та моћна држава не учествује као суфинансијер? Посебно је скандалозан избор учесника конференције, међу којима су три заговорника бомбардовања Србије (Мајкл Волцер, Дејвид Лабан и Игор Приморац). Први међу њима је, као принстонски професор, главна овогодишња звезда Конференције, а управо је у среду награђен почасним докторатом Београдског Универзитета. За које то заслуге?

 

КУЛТУРА И БОМБАРДОВАЊЕ

Волцер се, од барем стотинак савременика у светској науци, који својим делом заслужују тако високо признање, изузима само по залагању за „хуманитарне интервенције“ и бомбардовање Југославије. Ко може да наведе било какав његов друкчији прилог „прожимању култура“, америчке и српске, или „сарадње“ наше и њихове науке, изузев у сагласности око „оправданости бомбардовања“. Да на Универзитету има приличан број професора који би се с Волцером сложили, није ништа ново. Такви су, уосталом, и поднели предлог за овако високо признање.

Ето случаја када се доделом високог признања оно само дезавуише, и срозава углед Универзитета. Са још неколико сличних случајева убрзо би завршио као провинцијална прчварница до које нико више не држи. Рачунајући да су последице оваквих акција видљиве, запањује свеопште ћутање у академским редовима. Закључак је више него туробан: Београдски Универзитет није у стању и неће да буде уз државу* у кризним моментима – што је јавна тајна. Али, исти није у стању да одбрани ни самог себе – што се први пут показује тако транспарентно да је дегутантно! Београдски Универзитет је дубоко болестан.

У свом Протесту (Правда, 15. јун, стр. 4-5) истакли смо да смо на различите начине учествовали у раду поменуте конференције (чији је пун назив: Серија међународних конференција о праву и етици – International Law and Ethics Conference Series (ILECS): један од потписника овог текста, професор Брдар, као учесник током четири године и као помоћник у организацији; а други, професор Јокић, с професором Јованом Бабићем утемељивач и главни организатор Конференције до 2004. године. Пошто се професор Јокић повукао из програма ИЛЕКС још 2004. потребно објаснити како се то десило, а и оправдати ово реаговање на текући концепт конференције за 2010.

 

ПОЧЕТАК ИЛЕКСА

Као почетак ИЛЕКСА рачуна се организација конференције на тему Ратни злочини и колективна одговорност – Београдски Универзитет, 21. јун, University of California, Santa Barbara, 14–16. новембар, 1997. године. С Конференцијом су професори Јокић и Бабић почели, дакле, у доба најтежих санкција против Југославије, које су укључивале и отежано присуствовање наших научника на међународним скуповима. Према програму, било је планирано да се ИЛЕКС састоји од јунске конференције у Београду, уз наставак с јесени на неком од универзитета у САД. Основни смисао конференције било је у „пробијању“ зида санкција, како би био осујећен „цивилизован и демократски“ покушај Запада да задави све, укључујући науку и филозофију, од вредности у Југославији.

Али постојала је и незванична рачуница зашто је ИЛЕКС било потребно организовати. Почетком деведесетих, с првим знаковима предстојећег разбијања Југославије споља, један од нас је имао прилику да осмотри улогу коју је требало да одигра утицај страног новца преко „невладиних“ организација попут Сорошовог Отвореног друштва или америчких квазинезависних тела попут USAID. Њихов циљ је био идеолошко кооптирање интелигенције која ће, кад тренутак дође (као што је и било октобра 2000) изнутра олакшати успех коначног удара споља. Стога су без двоумљења средства за организивање ИЛЕКС-а тражена (уз подношење grantproposals – предлога за донацију, прим. уред. СЛ) управо и од оваквих организација. Идеја је била да што више средстава оде за ИЛЕКС чији је прави циљ био научно разматрање и раскринкавање идеолошке позадине новокомпонованог „глобалистичког“ дискурса у сврхе учвршћивања хегемоније САД.

До 2004. године апсолвиране су теме хуманитарних интервенција (и питања њиховог моралног оправдања), ратних злочина и колективне одговорности, могућности и перспективе светске државе, и многе друге, по правилу актуелне теме епохе. Многи од тих тематских блокова доступни су и у часопису Филозофски годишњак, Института за филозофију Филозофског факултета у Београду. Теме за ИЛЕКС увек су биле биране тако да се пружи прилика да се размотре текући глобалистички, идеолошки и квази-научни садржаји осмишљени на Западу као подршка постхладноратовској доминацији САД. Има показатеља да су књиге које су се бавиле овим темама временом отвориле пут новим сличним научним подухватима који иду чак и дотле да се слажу са основном поруком ИЛЕКСА: да се ради о агресији као врхунском злочину међународног права. Зато је парадоксално да се овогодишња 11. по реду конференција одвија у знаку промоције и слављења једног од аутора, наиме Мајкла Волцера, који су међу најзаслужнијим за ширење приче о моралној оправданости нелегалних „хуманитарних интервенција“ и које зато треба уклопити у реформу међународног права.

 

ПРАВЕ И „ЛАЖНЕ“ ТЕМЕ

Професор Јокић напушта ИЛЕКС 2004. године, због спора око неких тема – оне о тероризму и о светској држави. Приче о тероризму или „светској држави“ (краху суверенитета) наиме део су дискурса којим Запад покрива своје империјалистичке потезе. Оне по значају не могу да се пореде с темом „хуманитарне интервенције“ која је послужила као идеологема да се покрије агресија против Југославије 1999. или с темом о филозофским основама међународног кривичног права с обзиром на постојање инквизиције у Хагу. Уз то, теме светске државе или „глобалне владе“ су завођења којима се прикрива пљачкашки карактер неолиберализма.

После разлаза, професор Јован Бабић је наставио с одржавањем Конференције, Министарство науке наставило је да пружа више него скромну финансијску помоћ, а Српско филозофско друштво да обавља функцију услужног сервиса (телефон, пошта итд). Међутим, из године у годину било је све видљивије да се смисао Конференције мења у неочекиваном правцу. Прво је било видљиво напуштање идеје промоције домаћих стручњака на западној научној сцени, а потом и напуштање програмске идеје посредне критике антисрпске пропаганде која се увукла у академске кругове, тако да се једино академским средствима могла оспоравати. Коначно, у овој последњој или трећој фази упадљиво је то што је професор Бабић позвао три поменута професора који су дали завидан допринос клеветању наше земље у западним медијским и академским круговима.

На ИЛЕКС 2010. позван Дејвид Лабан, који не само да се залагао за све „међународне“ оптужбе против Срба и Србије, већ је и тај први ИЛЕКС-ов зборник здушно напао. Онако немоћан, нарочито пред Бабићевом аргументованом критиком концепта Хашког трибунала, а сувише антисрпски настројен (и непристојан) да би ућутао, није се либио да крајње примитивним ad hominem поступком напише да је професор Бабић са својом мисли потпуно „скренуо са шина“, што би преведено на нашки значило да је „ван памети“ или да је „шенуо“.

Позвао је професор Бабић и бившег колегу професора Игора Приморца, који је почетком деведесетих и њега лично клеветао због „српског нацизма“, што му није сметало да му као уредник у Службеном гласнику прошле године објави књигу и промовише исту. И позвао је професора Мајкла Волцера, који би оставио утисак много озбиљнијег човека за уважавање да је предлог почасног доктората одбио с образложењем да га „не прихвата од институције народа који је заслужио бомбе“.

 

НОВИ „ПАМЕТНИ“ ТРИБУНАЛ

Ако смо у свом Протесту поставили питање хоће ли и ова конференција бити још један антисрпски трибунал (додуше, филозофски „унапређен“), онда то има свог оправдања. Шта уосталом може да се очекује од поменутих фигура у оквиру озбиљне филозофске расправе? Ко би озбиљан уопште таквима дао прилику да се стручно експонирају на терену који је избомбардован у складу с њиховим жељама, и није ли перверзно после свега тежиште стављати на њихову стручност, када сами нису били у стању да се аутономизују од политике? И на крају: ко би се усудио да се супротстави неком од њих, а нарочито већ окићеном лауреату Волцеру, ако би којим случајем (неколико сати касније) изјавио да је бомбардовање Србије „било морално оправдано“?

Ми, као актери пређашњих конференција и Волцер (с Лабаном и Приморцем) налазимо се на потпуно супротним позицијама. Професор Бабић је био с нама – пре десет година, и то ван сваке сумње. Уосталом, ту позицију је бранио филозофски суверено и бриљантно, што актуелни гост Лабан није могао да му опрости. Зато је Бабић великодушно опростио њему. Ко ће ту њихову позицију данас образложити филозофски, нека се договоре, али сигурно је да би им аргументација (чак и уз помоћ лауреата) била одржива једино у оквирима „мале школе (НАТО) демократије“.

ИЛЕКС је, дакле, изворно служила афирмацији наших учењака у свету и побољшању слике о нашој земљи путем практичних доказа да имамо људе способне да раме уз раме са светским учењацима расправљају о свим значајним питањима, а да при том покажемо да то не чинимо с ‘‘ножем међ’ зубима’‘. Отуда је оправдано питање чему онда служи овако измењена Конференција организована у споју гостопримства и самопонижавања? Афирмацији америчких учењака у Београду, на рачун државе Србије уз домаће стручњаке који глуме публику и приносе кафе и киселу воду? Или личној афирмацији професора Бабића и његових сарадника суорганизатора, уз помоћ Волцера и осталих гостију?

Професор Бабић је данас једина преостала и главна домаћа фигура ИЛЕКСА, а то значи и домаћин који позива госте. Од 2004, а сада тако упадљиво, овај професор етике инструментализује институције и доводи их на ивицу бруке (наравно, уз изненађујуће саучешће људи из тих институција), ваљда ради личне промоције у страним академским круговима, јер други интерес се не назире. Иако су у организацију ове конференције укључене институције (Српско филозофско друштво, Ректорат Београдског Универзитета), професор Јован Бабић је најзаслужнији за организацију и избор учесника. Ван сваке је сумње да Бабић Волцера, Лабана и Приморца дочекује као прави српски домаћин и с њима се срдачно поздравља. И не само што је позвао професора Волцера у госте, него је тему скупа њему прилагодио и дао иницијативу за доделу почасног доктората.

Приватно гостопримство је недопустиво и за сваку моралну осуду ако се и када изводи на било чији  рачун, поготово на рачун националних институција. Ако већ као интелигенција ове земље нисмо у стању да отворено бранимо национално достојанство, интерес и самопоштовање, било би моралније да не чинимо ништа, него да покрећемо акције које заслужују да уђу у анале националног бешчашћа.

Напомена: Потцртавања и наглашавања знаком * (видети коментар Момчила Селића на крају) су наша, уз нека објашњења у заградама, али потребну редакцију нисмо обавили да њоме не бисмо изменили карактер текста. Објављено на  www.pecat.co.rs, 19. 6. 2010.

 

М. Брдар и А. Јокић
ПРЉАВ МОРАЛ И ЧИСТЕ РУКЕ

 

У свом Протесту (од 14. јуна ове године) поводом доделе почасног доктората америчком професору Мајклу Волцеру и осталим реаговањима до сада нисмо помињали стручност лауреата и предлагача. Развојем догађаја и нарочито реакцијама с Факултета политичких наука, као подносиоца званичног предлога, натерани смо да се изјаснимо и по том питању. То чинимо у овом тексту, критичком анализом Предлога овог факултета у погледу начина образложења Волцерових заслуга за тако високо признање.

На страницама које следе бавимо се квалитетом, чињеничном заснованошћу и научном вредношћу образложења предлога. Оригинални текст у целини штампан је курзивом, а „испресецан“ је нашим аналитичким коментарима, да бисмо на крају изложили општи закључак.

ПРЕДЛОГ ЗА ДОДЕЛУ ПОЧАСНОГ ДОКТОРАТА УНИВЕРЗИТЕТА У БЕОГРАДУ

Поводом учешћа на међународној научној конференцији ИЛЕКС

То је повод? У Протесту од 14. јуна, указали смо на то да је сама Конференција спорна. А свом тексту у Печату (18. јуна) објаснили до које мере су Волцер и ИЛЕКС у оригиналној концепцији неспојиви. Али предлагачу ништа од тога није познато, јер на конференцији никада није учествовао, па није ни био у прилици да прати њен дисконтинуитет.

и гостовања на Факултету политичких наука Универзитета у Београду, Наставно научном већу Факултета и Сенату Универзитeта предлаже се да се професору Мајклу Волцеру (Michael Walzer) додели титула Doctor Honoris Causa, почасни доктор.

Текст који следи, дакле, прошао је НН Веће ФПН, што је предлогу обезбедило институционално покриће да га Сенат Универзитета прими на поверење. Видећемо колико је предлагач са ФПН о том поверењу водио рачуна.

Мајкл Волцер је професор емеритус на престижном Институту за напредне студије универзитета Принстон, САД.

Професор чега? Како и зашто се то изоставља? Шта је предавао пре ‘‘емеритирања’‘? Можда зато што уопште нема одређену струку или због „непријатних“ чињеница?

По чему је поменути институт „престижан“? Зато што је при престижном Универзитету Принстон? То не следи нужно. Таквих института има на сваком универзитету у САД, а овај није ништа посебно у научном смислу. Штавише! Чувен је само по томе што је првобитно замишљен као азил за научнике који су уочи Другог светског рата бежали из Хитлерове Немачке, а нису били подобни за рад са студентима јер су били социјалисти или комунисти. Поред Алберта Ајнштајна, ту су били Јохан фон Нојман, Курт Гедел, Пол Дирак, Едвард Витен, Роберт Опенхајмер, итд; шарено друштво на распону од физике, и математике до филозофије и уметности. Ето шта даје одређен смисао „престижа“, али уз рђаву политичку позадину макартијевског типа.

Професор Волцер је један од најутицајнијих живих политичких филозофа.

Ево „пријатне чињенице“! Али, откуд предлагачу идеја да је Волцер филозоф, кад није ни филозоф по струци. Ово је у противречности са самим текстом доле где пише да је завршио политичке науке. Ако је филозоф, зашто га не предлаже Филозофски факултет? Да питамо колеге с тамошње катедре да ли би предожили „највећег живог филозофа“? Наравно да би, само што то сигурно не би био Волцер. И сад, ако на ИЛЕКС дође Ричард Фалк (као што за мало није неколико пута), филозоф и водећи теоретичар међународних односа, треба ли ФФ да га предложи за honoris causa? Зашто је ФПН-у било потребно да политиколога прерушава у филозофа? Чак и Волцерова Wikipedia каже да је његов највећи допринос заступање „комунитаријанизма“ у политичкој теорији, а политичка теорија у САД, као и код нас, није филозофија већ се ради у оквиру политичких наука.

и ангажованих критичких интелектуалаца.

Шта је сад то? И шта има неки факултет да се тиме бави? Критички интелектуалац, као мислилац „опште праксе“ који има мишљење и пише о свему – какву то има тежину са становишта критеријума за доделу тако високог признања БУ? Како је изабран управо овај а не неко други и заслужнији за културне везе своје земље и Србије? Шта је он то значајно критиковао да би био кандидован и да ли је важно да то буде значајно за ову земљу и њену највишу институцију? Видећемо да тако нечега нема, али да предлагачима то не смета. У складу с програмом критичког интелектуалца као мислиоца „опште праксе“ даље се каже:

Његове области интересовања су широке и до сада је писао о многим темaма: социјалној правди, толеранцији, политичким обавезама, револуцијама, праведним и неправедним ратовима, политичком радикализму, национализму, итд.

Ово је преписано из његовог CV (Curriculum Vitae, лат – животни пут, на Западу: радна биографија, прим. уред. СЛ): http://www.sourcewatch.org/index.php?title=Michael_Walzer

Речено је сигуран знак да није аутор прве категорије. Ови се фокусирају на једну област и обрађују је годинама. А опет се поставља питање критеријума, зашто би Волцерово сваштарење било нешто позитивно и важно за БУ?

Поред академског рада познат је и по интелектуалном ангажману и левичарској оријентацији.

С мистификацијом се наставља. Овај исказ не каже ништа ако се не раздвоји значење левице код нас и у САД. Прво, зар се нисмо отарасили времена када је левичарска оријентација била пресудан аргумент за академску каријеру? Каквог то значаја има данас са становишта БУ и значи ли то да му је наука квалитетнија ако би била левичарска? Уз то, шта значи истицање левичарског опредељења од стране факултета који је, као бивши бастион самоуправљања, на основу конјуктурног преокрета већ годинама познат као најтврђи домаћи бастион неолиберализма. И док су спремни да домаћег левичара гледају само попреко или с потсмехом, као да су спремни су да се клањају западном левичару. У накарадном споју ова два става имамо то да факултет-предлагач промовише окорелог заговорника неолибералног империјализма маскирајући га у левичара за домаће прилике. Досетљиво, нема шта, али и лажљиво!

А шта то значи левичарска оријентација у Америци? (Да је то тамо нешто сасвим друго него у Европи види у књизи Neil Jumonville, Critical Crossing, Berkeley, University of California Press, 1990) Ако леви став по минималном значењу захтева супротстављање империјализму, онда је Волцер десничар, јер се залагао за сваки рат који је започињала нека демократска администрација у САД и сваки рат Израела. Какав је сад то левичар који подржава „демократске“ ратове (које води Демократска странка) у сврху ширења моћи америчких корпорација? Уосталом, Волцер следи линију Задужбине коју је основала глобална корпорација United Parcel Service која се бави „испоруком пошиљки“ (заиста, врло одређено). Врло левичарски. Но, оставимо ли по страни то да је оно горе нетачна или бесмислена карактеризација, опет се поставља питање критеријума: зашто је сад па то важно и позитивно за БУ?

Налази се на листи сто најутицајнијих светских интелектуалаца о којој су гласали читаоци часописа Foreign Affairs и британског Prospect Magazine.

Јесу ли читаоци гласали о листи, или о интелектуалцима који ће се на њој наћи? Куку мајко, писмености, а шта је с научном озбиљношћу! Какав је, наиме, научни углед ова два часописа да би глас њихових читалаца био значајан за БУ? Foreign Affairs је магазин који приређује Council on Foreign Relations (CFR). Реч је о приватној групи основаној у Њујорку 1921, с циљем да „унапређује разумевање америчке спољне политике и улоге у свету.“ (Пропагандом и употребом интелектуалаца као што је Волцер, то тече врло глатко.) То је једна од три најутицајније организације које је основао и финансира Рокфелер. Ко су ту „читаоци“ и зашто су значајни за БУ? Керол Куигли, професор историје на Џорџтаун Универзитету пише, „Савет за спољне послове је америчко друштво настало у Енглеској које се води уверењем да треба избрисати све границе и успоставити једну светску владу“ (видети Tragedy & Hope: A History of the World in Our Time, G. S. G. & Associates, Inc., 1975). Дакле, по ком критеријуму такозване ЦФР-овце БУ треба да гледа с научним респектом?

А Prospect Magazineје једна неозбиљна публикација с аспекта било каквог академског стандарда: као проевропски часопис левог центра бави се бројним темама од економије до политичког тероризма, али без иоле препознатљивог озбиљнијег академског критеријума да би био од било ког значаја за БУ.

Мајкл Волцер је рођен 1935. године. Дипломирао је историју на Брандајс универзитету 1956, а последипломске студије завршио на Кембриџу (1956–1957) и Харварду. Докторирао је политичке науке (Government) на универзитету Харвард 1961. године.

Дакле, ни на основним студијама ни на постдипломским он није студирао филозофију. Мишљење предлагача да је реч о „највећем филозофу“ зачуђује тим пре што је Волцер, као политиколог, познат још само као „професор друштвене науке“ на поменутом Институту за напредне студије. То што није дипломирани филозоф не би било одлучујуће, да је показао филозофски нерв. Међутим, сам је признао да му филозофско писање о политици није полазило за руком, јер га, како рече, нервирају „мисаони експерименти“. А то значи да уопште не разуме суштину филозофског мишљења и аргументације. Ево цитата: „Покушавао сам да о политици пишем више филозофски. Не верујем да сам икада био успешан у правој филозофији. На високом нивоу апстракције који филозофија захтева, ја сам се гушио док су се моје колеге с групе у томе осећале сасвим угодно. Убрзо ме је издало стрпљење, због хипотетичких случајева који нас све више и више удаљавају од света у коме живимо.“ (Видети на адреси: http://jeffweintraub.blogspot.com/2003_08_01_archive.html). Ово су заиста речи типичне за човека који нема ни трунке талента за филозофију.

Предавао је на универзитету Принстон (1961–1966), Харвард (1966–1980), а од 1980. године је стални члан Института за напредне студије на Принстону. На Харварду је 1971. године заједно с Робертом Нозиком држао прослављени заједнички курс Капитализам и социјализам, у коме су супростављали властите позиције о друштвеној правди.

Преписано из Википедије само што су додали оно „прослављени“. Шта би сад то значило? Претраживање по интернету не доноси никакве показатеље да се ради о „прослављеном“ курсу, осим што га Волцер помиње у својим интервјуима и Уводу у књигу Spheres of Justice. И овде се питамо за критеријум значајности за БУ: шта ако је с Нозиком предавао неки курс 1971. године? Пошто Роберт Нозик наравно јесте велико име у политичкој филозофији, ово личи на покушај да се Волцер уздигне „провлачењем“ уз његово име?

Предавао на универзитетима широм света и члан је управног одбора Хебрејског универзитета. Дугогодишњи је уредник уредник часописа Dissent, члан уредништва часописа Philosophy and Public Affairs, Political Theory и The New Republic. Професор Волцер је добитник је престижних међународних награда, укључујући холандску награду Spinoza Lens, која се додељује сваке друге године и немачку Dr. Leopold-Lucas награду.

Зашто у овом ређању не кажу да има почасни докторат од Тел Авив универзитета, кад је већ величина? Је ли идеја да се прикаже да би му на БУ био први почасни докторат? Па то чини ствари још горим, пошто испада да једино ми мислимо да он то заслужује, као да смо тек ми запазили његову величину.

Професор Волцер је  био један од уредника велике едиције The Jewish Political Tradition. Његове књиге (око 15 превођених наслова) су преведене на више од двадесет светских језика. На српски језик су преведене књиге Подручја правде и Шта значи бити Американац.

Какав значај за БУ у контексту предлога има уређивање наведеног часописа? Такође, зашто се помиње ова друга књига и ком жанру припада? Да ли је то психијатрија, педагогија, или пропаганда на тему „како у савременом свету постати (не)пожељан“. Каква год била не види се у чему би био њен научни значај за БУ.

Позиција Мајкла Волцера била је различито описивана.

Која позиција? Политиколошка или политичка? Већ долази до изражаја систематска мисаона аљкавост предлагача!

Највише као комунитарна, али и као радикално демократска, социјално-демократска или либерална. Разлог за то је свакако оригиналност и вишеслојност његовог рада која се опире једноставним класификацијама и етикетирању.

А зашто разлог не би био у непрецизности, конфузности, неубедљивости његове приче? Зашто је неко аутоматски „оригиналан“ кад постоје нејасноће чак и у погледу класификације онога у прилог чега се наводно залаже? Већ горња реченица сведочи о томе: како неко озбиљно становиште може да се тумачи час као социјалдемократско час као либерално? Може једино ако је „мешовито“ до противречности. А као „радикално демократско“ може, у смислу радикалног присталице Демократске странке.

Разлог зашто се, уз Чарлса Тејлора и Аластера Мекинтајера, сматра једним од најважнијих заступника комунитаризма јесте (тај) што верује да су друштвени процеси и њихово разумевање специфични за посебне заједнице и зависе од специфичне историје и културе.

И ово је преписано из Википедије само су (погрешно) ставили Тејлора уместо Мајкла Сендела. Независно од тога, представља опште место које зна сваки апсолвент социологије. Како то тривијално веровање може да буде разлог да неко постане „један од најважнијих заступника комунитаризма“? Само под условом да представља откриће за предлагача.

Због тога треба бити опрезан у погледу интервенционистичких политика и прихватити одређени степен културног релативизма.

Ова реченица ништа не значи. Ко у сврху опреза треба да прихвати културни релативизам: интервенционистичка политика или комунитариста теоретичар? Ако је реч о политици, чему тај празни нормативизам („треба“)? Хоће ли уз опрез политика бити мање интервенционистичка и нежнија? У чему је уопште ствар при спајању ових „баба и жаба“?

Међутим, Волцер такође прихвата да мора постојати и одређени минимално нерелативистичко морално језгро које важи за сва друштва и укључује забрану ропства, геноцида и тешких злочина почињених од стране државе.

Ето, кад ни Волцер а ни писац ових редова није филозоф, па не виде опште место: да наведено просто следи из универзалности морала. А када се наглашава, личи на откривање рупе на саксији.

Због тога је Волцерово решење нетипично за комунитарне ауторе, оно уважава политичке и културне специфичности и очување суверености држава као најбољег средства заштите малих и мање моћних држава од империјалних политика, али и захтева минимално поштовање људских права као услов признања права на самоопредељење заједница.

Ха, па није ли уважавање политичке и културне специфичности иначе типично за комунитарне ауторе, с једне стране, и како се то Волцер залаже за сувереност малих држава када се залагао за интервенције широм света, бомбардовање Југославије и отимање Косова и Метохије? Није ли у противречности са собом када се залаже за поштовање људских права до права на самоопредељење мањинских заједница, што ће рећи до нарушавања суверенитета држава, за шта се такође залаже? И нарочито, како то суверенитет може малу државу да заштити од империјалистичке политике моћне државе? У овом пасусу имамо свачега само не јасне мисли.

Због давања великог значаја праву на самоопредељење многи су његову теорију сматрали радикално-демократском.

С једне стране то је тачно, што је чини врло функционалном са становишта америчке империјалне интервенционистичке политике с ослонцем на „суверенитет грађана“ као „угрожених мањина“. С друге стране, то је део његове противречности, јер не може се заступати суверенитет као вредност уз истовремено цепкање државе подржавајући свако „самоопредељење“.

Као трајни доприноси Волцерове теорије најчешће се истичу његова теорија „сложене једнакости“ и обнављање теорије о праведном рату (потцртавање уред. СЛ). Теорију сложене једнакости је изложио у књизи Подручја правде као одговор на славну Ролсову Теорију правде. Према његовој верзији егалитаризма друштвена добра би требало делити у складу с културно специфичним друштвеним значењима према принципима која важе за сваку друштвену сферу понаособ, а не према апстрактним моралним принципима који важе за сва друштва и цела друштва. Основни извор доминације (што је извор неправде) јесте то што се критеријуми за расподелу одређених добара примењују и изван подручја њиховог важења. Због тога је важно да ниједно добро (новац или политичка моћ) не доминира у другим сферама друштва у којима се захтева другачија расподела. Посебно су угрожене оне сфере у којима се захтева строго егалитарна расподела, какве су образовање или здравствена заштита. Ова књига представљала је једну од три најутицајније теорије правде у последње две деценије двадесетог века.

Никада оригиналан мислилац и критичар, коментатор или опонент не могу да дођу у исту раван. Неозбиљно је изједначавати их, јер је Ролс данас амерички класик кога пореде с Хобсом (како знају да кажу нама Европљанима: „Ви имате Хобса, ми имамо Ролса“), што Волцер никад неће бити, јер нема на основу чега. Својом књигом Подручја правде он је ипак само други и то ће остати, попут небројених критичара или апологета који су током седамдесетих година плавили странице часописа и правили каријеру критикама Ролса.

Професору Волцеру се такође одаје признање за убедљиву обнову теорије праведног рата која је била одбачена у име хуманитарног права и теорије хуманитарне интервениције.

Писци предлога хоће да кажу да прича о „праведном рату“ иде против приче о „хуманитарној интервенцији.“ Волцер се, тобоже, супротставља идеји о оправданости хуманитарних интервенција неком причом о „праведним“ ратовима? То би било лепо, али он је заправо заступник хуманитарних интервенција и пошто не воли „апстрактне филозофске експерименте“ био је врло конкретно за бомбардавање Југославије као пример оправдане хуманитарне интервенције илити „праведног“ рата. Праведан рат за Волцера је агресија моћне државе против слабе у циљу искоришћења побуне мањина ради њеног разарања и колонизовања, а с албијем „да буде што мање жртава и патњи“. Када је реч о праведном рату, то је постављање ствари на главу. Такође, извртање ствари од стране писаца предлога може само да заведе оне који нису ни дужни да познају овог „велико мислиоца“, а у ситуацији су да одлучују о утемељености предлога.

Он сматра да је потребно процењивати разлоге за вођење рата и начин на који се он води а не само средства којима се зараћене стране користе.

Овде такође више имамо посла са знањем писаца овог предлога.  Каква је разлика између „начина на који се рат води“ и „средстава којa се користе“? Како би је писци објаснили, загонетно је, пошто је реч о бесмисленој разлици без разлике.

Основна начела су начело реципроцитета и апсолутне имунизације небораца од ратних дејстава.

Не „начело“ него ваљда „начела“ (по смислу реченице). Заводљиво звучи, али Волцер се у потпуности оглушио о начело реципроцитета кад год је писао о Израелу. (Видети шире у анализи оспоравања Волцеровог става: http://www.swans.com/library/art15/ajokic05.html)

А да не говоримо о томе на који начин извршити „имунизацију небораца од ратних дејстава“; и зашто се не говори јасно о њиховој заштити, а поготово не о „имунизацији“ бораца.

Његова теорија је покушај увођења строгих етичких норми у процену ратних сукоба избегавајући пацифизам као неодрживу опцију. Отуда и његов амбивалентан став према НАТО интервенцији у Србији  и оштро противљење ратовима у Авганистану и Ираку (подвлачење аутора Брдара и Јокића).

Ово је највећа неистина у Предлогу. Никад Волцер није имао „амбивалентан став“, што је потврдио за време свог боравка у Београду признањем да је подржавао „НАТО интервенцију“. Штавише, био је истомишљеник с генералом Веслијем Кларком,  речима да је „не баш успешна ваздушна кампања у крајњем праведна“ (Видети на адреси: http://www.tikkun.org/article.php/Tikkun-TheAgonyofDefeat). То је доказ моралног проституисања с теоријом „праведног“ рата. Управо Волцер оваквом употребом  дотичне теорије (у више случајева) представља моралну и интелектуалну срамоту академске заједнице, као један од оних који су урадили највише да је oбeзвреде (потцртавање Брдара и Јокића) претварајући је у средство отворене политичке апологетике.

Зато је формулација предлагача шокантна за некога ко с научним звањем пише овакав предлог (па још у Београду). Бар овде би требало да буде јасно да се ради о бесправној агресији на државу која никог није напала, а поготово је обавеза предлагача с титулама да се обавесте о кандидату којег тако рекламирају. Горња реченица је срамна лаж, или фалсификат (потцртавање уред. СЛ).

Био је у групи од 58 интелектуалаца потписника Манифеста против ратних похода председника САД Џорџа Буша млађег након терористичког напада 11. септембра 2001. године.

Па шта с тим? И то је још један разлог да му се дâ почасни докторат? Зашто би наједном Волцеров потпис против Буша био врлина, значајна за БУ? Зашто није демонстрирао против бомбардовања Југославије – па да буде кандидован за речено признање – већ је, напротив, био врло гласан заговoрник тог бомбардовања (што није био разлог против кандидатуре)? Није тешко одговорити на то питање. У САД такозвани „критички интелектуалци“ су партизански подељени да подржавају поступке једне партије кад је на власти а пишу против друге кад дође на власт. Волцер је „демократски“ оперативац (што га, наравно, не чини левичаром, јер је америчка Демократска странка исто десничарска као и Републиканска). Дакле, као „демократски“ у смислу једне од тамошњих странака, а не као демократа у уобичајеном смислу, Волцер је бранио Клинтонове ратове и бомбардовања Сомалије, Ирака и Авганистана, а нападао је Бушове ратове. Обрнуто раде кобајаги десничарски ‘’talking heads‘’ (главе које говоре, прим. уред. СЛ) који су нападали Клинтонове, а бранили Бушове бомбе. Обе групе, међутим, при руци су кад год је потребно наћи оправдање за амерички империјализам, да би јавност подржала било који рат (без обзира која странка је на власти). Тако ће Волцер у случају да Израел и САД ове године нападну Иран из свег гласа то заступати неком верзијом своје прилагодљиве (и зато морално љигаве) приче о „праведном“ рату. (Видети шире објашњење у:  http://www.swans.com/library/art12/ajokic01.html)

Академски и јавни ангажман професора Волцера усмерен је на ширење идеје друштвене правде, демократије и успостављање толерантнијег режима међународних односа у међународним односима.

Материјално, ово је још једна неистина. Став је одржив једино ако се употпуни начином ширења дотичних вредности: путем „хуманитарних интервенција“ или „праведних“ ратова које Шеста флота води час овде час тамо, ради „заштите грађана од недемократских режима“. Волцер те интервенције подржава (видети http://www.dissentmagazine.org/article/?article=740) док верује да исте доносе правду, демократију и престанак патњи. (Притом, ни у једном случају није ex post facto,у светлу огромних жртава и патњи, извукао критичке поуке из такве подршке.) Независно од овога реченица представља обману, а граматички је бесмислена.

Његова велика заслуга је што је показао да је о конкретним проблемима нашег времена могуће расправљати с апаратуром политичке теорије и политичке филозофије које су сматране апстрактним дисциплинама удаљеним од политичке реалности.

Шта је ово? Да је тако нешто било ко од нас написао за домаћег колегу деценијама би био предмет потсмеха, због тривијалности. Зар ће неко да поверује да је тек Волцер открио како се дотичним појмовима могу промишљати конкретни проблеми. Зар то не указује да је образложење припремљено преко колена, јер предлагач није био начисто с тим шта уверљивије да стави на папир. То је срозавање „великог мислиоца“, а у исти мах показатељ да он и нема допринос који би заиста био велики у научном погледу. Да га има навели би га.

Што се тиче примењене етике као гране филозофије она је свој полет имала раних 1970-их година захваљујући Рејчелсовим текстовим о еутаназији, Џудит Томпсон о абортусу и тако даље, у чему је реч управо о примени апстрактних филозофских појмова на конкретне проблеме. Отада наовамо уопште није било потребе да Волцер у том погледу било шта доприноси филозофији, око чега се није ни трудио јер и сам рече да није филозоф. Овај параграф, поред тривијалности, садржински је потпуно нетачан. А опет, зашто би за то некога на ФПН уопште било брига?

За адекватно схватање и процену политичких прилика у данашњем свету потребна је сложена теоријска апаратура и пажљива процена аргумената и контрааргумената без моралне охолости и самоуверености која води поједностављивању и црно-белој слици света.

Ко то види ствари црно-бело, за разлику од Волцера? Ово су паушалне и тривијалне тврдње без озбиљног оправдања. Када су за Волцера имали значај контрааргументи Југославије, Ирака, Ирана, Авганистана, итд. Никада! У ствари је реч о контраргументима на штимованим конференцијама где истомишљеници у вези „праведних“ ратова раскомоћено схоластички дискутују о финесама.

Вишедеценијско уредништво у часопису Dissent који негује левичарску и антиимперријалну оријентацију

Ово је смешно. Dissent су основали 1954. Ирвинг Хоу (Irving Howe), Луис Козер (Lewis A. Coser), Хенри Пахтер (Henry Pachter), и Мејер Шапиро (Meyer Schapiro). Ова група са Сиднијем Хуком (Sidney Hook, једини филозоф међу њима и задрти антикомуниста), Ирвингом Кристолом (Irving Kristol), и Норманом Подхорецом (Norman Podhoretz)  (ова двојица, први преко сина, били су активни као водећи неоконзервативци у последњој Бушовој администрацији) били су чланови такозваног Congress for Cultural Freedom (Конгреса за културну слободу, прим. уред. СЛ). Ову организацију је оформила и богато финансирала ЦИА с циљом да контролише оно што излази из кобајаги „левичарских“ интелектуалних кругова и кобајаги левих магазина. То је данас толико познато да је на самом сајту ЦИА текст где се то отворено признаје: (https://www.cia.gov/library/center-for-the-study-of-intelligence/csi-publications/csi-studies/studies/95unclass/Warner.html).

Иначе је познато да ЦИА под контролом држи све трајније левичарске кругове у САД, услед чега је тамошња левица обмана и естрадна поза (шире у књизи Frances S. Saunders, The Cultural Cold War: The CIA and the World of Arts and Letters, The New Press, New York (2000), на адреси:  http://www.amazon.com/Cultural-Cold-War-World-Letters/dp/1565846648/ref=sr_1_1?ie=UTF8&s=books&qid=1280965830&sr=8-1).

Дакле, предлагачи својим мишљењем о томе да Dissent заступа левичарску и антиимперијалистичку оријентацију откривају одсуство елементарних знања. Оставимо ли незнање по страни, опет се поставља питање критеријума важности за БУ: и да је Dissent левичарски и антиимперијалистички, шта је то нама донело, јесу ли се побунили против бомбардовања? Нису, напротив. Dissent одавно, ако је икад био, није критичан према америчком хегемонизму, већ одавно служи за нападе на антиимперијалистички оријентисане интелектуалце (видети http://louisproyect.wordpress.com/category/liberalism/).

сведочи о једном таквом покушају. Покушају да се на теоријски захтеван начин активно утиче на практичну политику, а који је снажно инспирисан идеалима правде и међукултурне толеранције.  То је промоција културе дијалога која разликује насиље и доминацију од размене аргумената.

Утиче на практичну политику? Свашта, све што се дешава је да се оправдава све што Демократе раде и напада све што Републиканци раде (а они у суштини раде исто) да се створи нека илузија утицаја и оправданости онога што твоја страна ради.

Као водећи политички филозоф данас у свету

што се не види ни из једне реченице Предлога, док се из овог коментара готово у сваком пасусу види неоснованост тог титулисања. Не вреди само наваљивати с тврдњама, треба(ло) је то (и) показати.

професор Волцер ће 17. јуна отворити 14. међународну Конференцију о међународном праву и етици, The International Law and Ethics Conference Series (ILECS).Ове конференције су од 1996. године окупљале водеће моралне, правне и политичке филозофе а у организацији проф. Јована Бабића и др Петра Бојанића

НА ФПН о овој конференцији до овог скандала нису знали ништа. Зато не чуди што предлагачи пишу елементарне нетачности о оснивачима исте (о томе шире, Печат, од 18. 06. ове године).

уз подршку Српског филозофског друштва и Оделења за филозофију Филозофског факултета.

Тим поводом ће бити објављене и две књиге Мајкла Волцера (Праведни и неправедни ратови, у издању „Службеног гласника“ и Политика и филозофија у издању „Албатроса плус“) и професор Волцер ће одржати предавање на Факултету политичких наука, на последипломском курсу Теорије правде. На Факултету политичких наука је до сада одбрањено неколико дипломских радова посвећених Волцеровој теорији о подручјима правде, а у већем броју магистарских и докторских теза његов допринос политичкој филозофији комунитаризма је био предмет анализе.

Волцерова теорија о подручјима правде је саставни део неколико курсева на Факултету политичких наука (Историја политичких теорија, Савремена политичка теорија, Теорије правде, Политика отпора и грађанска непослушност)

Све ово је споредно и само сведочи о стилској несређености текста и аљкавости предлагача. Наслов друге књиге наведен је нетачно (тачан наслов: Морал и прљаве руке: филозофија, политика и рат). Чак и да је у овом пасусу све написано тачно остаје питање: у реду, али зашто почасни докторат? Има сигурно барем још 50 аутора о којима се код нас пишу дипломски и докторски радови, чије књиге се преводе, па ипак нико од њих није предложен.

Сматрамо да би додела почасног доктората Мајклу Волцеру допринела афирмацији Београдског универзитета у свету и представљала подстицај за даље развијање међународне сарадње.

Размотрени Предлог, као што видимо у претходно изложеном, није утемељен. Ништа од изложеног не може да се резимира у скуп довољних разлога којима би предлог за тако високо признање био оправдан. Што се Волцеровог научног дела тиче, није нам намера била да га негирамо, него само да истакнемо да се по томе  у најбољем случају не издваја од десетине других аутора – које нико никад неће предложити за нешто слично. И раније смо наглашавали да само дело није довољно. Ни овај Предлог не каже у чему је Волцеров допринос научној међународној сарадњи између БУ који почаст треба да додели и било ког сегмента америчке културе или академске заједнице. Може једино да се говори о сарадњи са званичним Вашингтоном и његовом политиком уоквиреном Волцеровом теоријом „праведног“ рата. Али, онда партнер не може да буде БУ, па ни држава Србија која (мора да) у тој сарадњи лавира, може само первертована конференција ИЛЕКС (17–19. јун) која се истиче као повод за овако високо признање. Повод, дакле, знамо, али разлог* не, чак и по окончању ове анализе.

Говорити, дакле, о „подизању угледа Београдског универзитета у свету“ на овакав начин (како је то током овог скандала у више наврата речено са ФПН), награђивањем оваквих прегалаца као што је овде размотрени лауреат, представља дилетантизам или цинизам.

Предлог ФПН се завршава датумом:

У Београду, 29. марта 2010. г. – без потписа аутора.

 

ОПШТИ ЗАКЉУЧАК

Видели смо да је текст Предлога у садржинском погледу нетачан, да садржи неистине до степена фалсификата, да је неутемељен, да сведочи о необавештености предлагача до степена недостојног професорског позива, да се искупљује политичким ставовима који не могу да имају научни значај, да је идеолошки-пропагандно профилисан, да је срочен аљкаво и на моменте чак неписмено. Узмемо ли у обзир да је на основу оваквог образложења почасни докторат ипак додељен скандал добија сасвим неочекивану димензију. Оправдано је, наиме, закључити да је процедура спроведена на основу двостепене обмане. Аутори предлога заслужују санкције од стране своје установе јер су обманули НН веће ФПН, а овај факултет заслужује да сноси санкције због обмане Сената БУ и Ректора.

Логично је да се предлог за овако високо признање прима по принципу поверења у факултет-предлагача као надлежну институцију, да чланови Сената, који доносе одлуку, и сам Ректор, нису дужни да буду експерти у датој области, да би могли компетентно да испрате процедуру одлучивања. Утолико је у овом скандалу најодговорнији ФПН, најпре зато што је на свом Научном већу од 22. априла уопште пустио овакав предлог, који сам по себи представља случај научне бруке. Додатни елемент бруке је у томе што је документ одштампан на папиру без заглавља и без потписа предлагача (?!), тако да се ни дан данас не зна(ју) његов(и) аутор(и). Да ли је могуће да је овакав текст дошао на Сенат Универзитета?

Што се тиче кандидата, а сада већ лауреата, видело смо да је реч о политикологу који се не издваја толико својим научним делом (има их барем десетак који су по делу јачи од њега), него по интелектуалном ангажману на начин стручњака „опште праксе“ специјализованог за промоцију америчког интервенционизма у амбалажи теорије о „праведном“ рату и етичком оправдању „хуманитарне интервенције“, односно бомбардовања сваког ко се нађе на путу тог неоимперијализма (само под условом да је довољно слаб да не носи опасност „повратног ударца“). Посебно остаје загонетно зашто је предлагач фалсификовао чињеницу да је Волцер био заговорник бомбардовања Србије и отимања Косова и Метохије, што он сâм није прећутао на церемонији доделе признања.

Изложено обезбеђује још један разлог да се Универзитет огласи, дато признање опозове, почасни докторат одузме и изрекну санкције ФПН због неодговорности. Ако до тога не би дошло, не види се зашто се с оваквом праксом не би наставило до награђивања осталих, сличних кандидата, од Хавијера Солане до Била Клинтона, генерала Кларка и осталих јунака из 1999. године, укључујући и бројне „убице тастатуром“, стране и домаће „антиратне профитере“ који се диче ангажманом сличног типа и који се с овим предлогом слажу, само што схватају да још није опортуно да то јавно кажу.

 

Милан Брдар и Александар Јокић, 29.06.2010.

Напомена: Коректура Уредништва СЛ. Објављено на Фонду Слободан Јовановић, www.slobodanjovanovic.org

 

Мајкл Волцер
ПОЛИТИКА И МОРАЛ НА КОСОВУ

 

Док ово пишем (Dissent, Vol. 46, Summer 1999, No. 3), НАТО бомбардовање Југославије се наставља, а наставља се и српско уништавање косоварског друштва. Да, српски поход морао је бити планиран пре него што је бомбардовање почело, логистички покрети четрдесет хиљада војника су неизмерно сложени. У неким деловима Косова сурова реалност етничког чишћења већ је била видљива пре него што је донета одлука да се Срби гађају ракетама и паметним бомбама. Ако се узме у обзир српски досије из Босне, мобилизација војника на граници са Косовом, избеглице које су већ на путу, војна интервенција ми изгледа као потпуно оправдана, чак обавезна. Међутим, свирепо пражњење Косова у седмици након почетка бомбардовања је ипак у неком смислу одговор на ваздушни поход НАТО-а, а брзина којом је оно извођено је очигледно одговор на напор да се створе чињенице на терену пре него што се (како Милошевић очигледно верује) бомбардовање заустави и продуже преговори. Етничко чишћење је у савршеном складу са ваздушном кампањом и делимично, њена последица. Не знам каква су очекивања НАТО команданата била прошлог марта, обични грађани у Сједињеним Америчким Државама и Европи сигурно су били наведени да очекују да ће бомбардовање веома брзо решити проблем. Још једном, наша вера у ваздушну моћ се разоткрила као врста идолатрије којом величамо моћ наше властите интервенције. Ипак, истина је остала иста као и пре интервенције. Војници са пушкама, који иду од куће до куће у планинским селима, не могу бити заустављени паметним бомбама. Њих могу да зауставе само војници с пушкама. Међутим, земље које су умешане у НАТО интервенцију су се обавезале, макар засада, да неће слати војнике с пушкама.

Очигледно, обећање није дато Милошевићу, него грађанима свих НАТО земаља: ми не желимо да шаљемо вашу децу у битку. Ово обећање је вероватно било политичка претпоставка интервенције, и само месец и нешто дана пошто бомбардовање није успело да помери Србе, политичке вође покушавају да се извуку од њега. Ми смо се ангажовали, морално и политички, да Косоварима обезбедимо технолошку подршку, и ако та подршка не успе, или не успе довољно брзо, спремни смо (уистину, како се показало, не баш потпуно спремни) и да им обезбедимо хлеб, ћебад и санитетски материјал. Више од тога, кажемо, не можемо учинити. Нешто, међутим, овде није у реду, пошто ниједан од ових начина помоћи не помаже довољно. Не испуњава ни политичке ни моралне захтеве. Можда ће бомбардовање коначно збацити Милошевића, можда ће НАТО коначно одлучити да пошаље трупе. Али, почетни облик интервенције поставља тешка питања. Да ли су земље које имају војске са војницима чији се живот не сме ризиковати морално или политички квалификоване да интервенишу? Чак и с оправданим поводом и најбољим намерама, како можемо користити војну силу у нечијој земљи ако нисмо спремни да се суочимо са непредвиђеним последицама наших поступака?

Претпостављам да би, да смо били видљиво спремни у фебруару или марту да копнено уђемо на Косово, потпуно етничко чишћење могло бити заустављено. Али, то је превише лако. Одвраћање није делотворно ако претња није веродостојна, а у овом тренутку није јасно да ли нека од западних демократија може да упути веродостојну претњу. Ми имамо војске које се не могу, или тешко могу, употребити. За то постоје добри демократски и егалитарни разлози. Очигледно, национална сигурност САД (нити сигурност неког европског народа, али ћу се сада усредсредити на САД) није у питању на Косову и, према томе, није могуће мобилисати грађане за одбрану својих домова и фамилија. У другим земљама, у прошлим временима, у ратовима на удаљеним местима су се борили нижи слојеви и најамници, људи без политичке снаге. Међутим, мада су Сједињене Америчке Државе још увек, чак у већој мери, неегалитарно друштво, ниједна мајка и ниједан отац војника нису без политичке снаге. То је напредак за Американце, зато што политичке вође не могу слати војнике у битку а да не убеде земљу да је рат морално или политички нужан, да победа захтева америчке животе, и да их је вредна. Али, постоји лакши пут за ове исте вође. Оне могу водити рат а да уопште не употребљавају војску, дакле без убеђивања грађана у нужност рата. Лакши пут међутим води у моралну аномалију: нова и опасна неједнакост чини је видљивом. Ми смо, очигледно, спремни да убијамо српске војнике; ми смо спремни да ризикујемо оно што се еуфемистички зове ‘‘колатерална штета’‘ за српске, а такође и косовске, цивиле. Али, нисмо спремни да пошаљемо америчке војнике у битку. Добро, ја не волим битке и у потпуности прихватам обавезу демократски изабраних вођа да чувају животе свога народа, све животе. Међутим, ово није могуће морално становиште. (Ти) не можеш да убијаш ако (ти) ниси спреман да умреш. Без сумње, ово је тешка реченица, посебно зато што две заменице у њој немају исту референцију (као што су имали када је Албер Ками, док је писао о убиству, први изнео овај аргумент): прво ‘‘ти’‘ се односи на лидере НАТО, а друго на децу обичних грађана.

Ипак, ове политичке вође не могу покренути ратни поход са циљем да убију српске војнике, сигурни да ће убити и друге, осим ако нису спремни да ризикују животе својих војника. Они могу покушати, и треба да покушају, да смање овај ризик колико је могуће. Али они не могу тврдити, ми то не можемо прихватити, да су они животи непотребни, а ови нису. Ако кућа гори, а има људи унутра, ватрогасци морају ризиковати свој живот да их избаве. Зато постоје ватрогасци. Али, то није наша кућа; то нису наши људи. Зашто шаљемо наше ватрогасце? Американци не могу бити светски ватрогасци. Ово је познат аргумент, и не без веродостојности, иако често долази од људи који изгледа да уопште не верују у гашење пожара. Чуо сам га посебно од људи са левице (не само у Америци), и њима, посебно, желим да одговорим. Заиста, Милошевића је требало зауставити пре много година, када су први извештаји о етничком чишћењу стигли из Босне, и требало га је зауставити европским снагама. Балкан је еврoпски бућкуриш*. Аустро-Угарска је тамо створила царство. Немачка је водила рат у Југославији; Италијани су заузели Албанију; Британци су наоружавали Титове партизане. Постоји дуга историја војних интервенција и дипломатских интрига. Данас, међутим, Европа као војна сила постоји само у савезу са Сједињеним Америчким Државама. То није вечна истина, и људи који верују у међународни плурализам и равнотежу снага могу се надати независној Европској унији са војском која самостално може бити употребљена. Али истина је да сада војна интервенција на Косову није могућа без великог америчког уплитања. Ако желите да зауставите Милошевића, можете расправљати о томе како да се то учини: нема расправе о томе ко то може учинити. То нас не чини светским ватрогасцима. Вијетнамци су били ти који су зауставили Пола Пота у Камбоџи, Танзанијци Иди Амина у Уганди, Индијци су зауставили убијање у источном Пакистану, Нигеријци су ушли у Либерију. Неке од ових интервенција биле су једнострани војни чинови, неке (нигеријска интервенција, на пример, и сада поход на Косову) су добиле овлашћење од регионалних савеза. Много људи на левици жуди за светом у коме ће УН, и само УН деловати у таквим случајевима. Али ако се узме у обзир олигархијска структура Савета безбедности, није могуће рачунати на ову врсту акције: у већини случајева са моје листе, на интервенцију УН био би стављен вето од стране једног од олигарха. Нисам убеђен да би свет био унапређен ако би имали једног актера међународног спаса. Мушкарци и жене у запаљеној згради били би вероватно боље услужени ако би могли позвати више од једне групе ватрогасаца.

Али најважније за будућност левице је да наши људи, наши активисти и присталице широм света, виде ватру онакву каква јесте: дело паликућа, намерно упаљену, с намером да убије, страховито опасну. Наравно, свака ватра има сложену социјалну, политичку и економску позадину. Било би лепо разумети је у целини. Али једном кад се пламен појави нужно је нешто мање од пуног разумевања: воља да се ватра угаси, да се нађу ватрогасци, што је могуће ближи, и да им се дâ подршка која им је потребна. Из морално-политичке перспективе, не мислим да је много важно то што та посебна ватра није опасна за мене и моје. Ја не могу једноставно седети и гледати. Или радије, цена седења и гледања је врста моралне корупције којој се левичари (и други) морају увек супротстављати.

 

Превео Ђорђе Павићевић

Напомена: Потцртавања Уредништва СЛ. Објављено на www.nspm.rs

 

Петиција 129 професора БУ:
ПОНИШТИТИ ПОЧАСНИ ДОКТОРАТ МАЈКЛУ ВОЛЦЕРУ

 

Поштоване колеге,

Обраћамо Вам се са захтевом да поништите своју одлуку о додељивању почасног доктората Београдског универзитета Мајклу Волцеру (Michael Walzer), професору Принстонског универзитета у Сједињеним Америчким Државама.

Уверени смо да приликом разматрања предлога о додели почасног доктората професору Волцеру нисте били упознати са свим чињеницама о његовој јавној делатности. И пре напада НАТО-а на Србију и током самог бомбардовања, Мајкл Волцер је био један од најистакнутијих поборника војне интервенције против наше земље у америчкој академској и интелектуалној јавности, и то је остао све до данас. Своју подршку агресији НАТО-а на Србију, неспојивој с елементарним нормама међународног права и цивилизованог морала, он је поновио и ових дана у интервјуима српским медијима.

Током своје дуге историје Београдски универзитет је увек делио судбину своје земље и народа: тако је било и у време светских ратова и у време напада НАТО-а на Србију 1999. године. Почасни докторат додељен Мајклу Волцеру, имајући у виду његову јавну делатност, представља посредно али ипак недвосмислено оправдање агресије НАТО на Србију и коси се са свим демократским и слободарским традицијама Београдског универзитета.

Београдски универзитет треба и данас, као и у прошлости, да се руководи идеалима слободе, правде и националног достојанства, и стога још једном тражимо од вас да поништите одлуку о додељивању почасног доктората Београдског универзитета Мајклу Волцеру.

 

У Београду, 28. јуна 2010.

 

1. Иван Алексић, ван. професор, Грађевински факултет
2. Слободан Антонић, ван. професор, Филозофски факултет
3. Милош Антоновић, ван. професор, Филозофски факултет
4. Бранислав Бајат, доцент, Грађевински факултет
5. Дејан Бајић, ред. професор, Грађевински факултет
6. Љиљана Бајић, ред. професор, Филолошки факултет
7. Данило Баста, ред. професор, Правни факултет
8. Зорица Бечановић-Николић, доцент, Филолошки факултет
9. Драган Благојевић, ван. професор, Грађевински факултет
10. Драгана Богавац, доцент, Учитељски факултет
11. Аурел Божин, ред. професор, Учитељски факултет
12. Бранко Божић, ван. професор, Грађевински факултет
13. Љиљана Брајовић, доцент, Грађевински факултет
14. Вељко Брборић, ван. професор, Филолошки факултет
15. Станко Брчић, ред. професор, Грађевински факултет
16. Драган Буђевац, ред. професор, Грађевински факултет
17. Жика Бујуклић, ван. професор, Правни факултет
18. Мирко Васиљевић, ред. професор, Правни факултет
19. Мирјана Васовић, ред. професор, Факултет политичких наука
20. Драгана Вељковић-Станковић, доцент, Филолошки факултет
21. Александра Вранеш, ред. професор, Филолошки факултет
22. Вера Вратуша-Жуњић, ван. професор, Филозофски факултет
23. Ана Вујовић, ван. професор, Учитељски факултет
24. Мирослав Вукелић, доцент, Филозофски факултет
25. Мирјана Вукићевић, доцент, Грађевински факултет
26. Ђорђије Вуковић, ван. проф. у пензији, Филолошки факултет
27. Миодраг Вуковић, доцент, Учитељски факултет
28. Ђорђе Вукомановић, ван. професор, Грађевински факултет
29. Ђорђе Вуксановић, ред. професор, Грађевински факултет
30. Вељко Георгијевић, ред. проф. у пензији, Грађевински факултет
31. Јулијана Георгијевић, ван. проф. у пензији, Технолошко-металуршки факултет
32. Загорка Госпавић, доцент, Грађевински факултет
33. Драгољуб Грбић, ван. проф. у пензији, Грађевински факултет
34. Јелена Гучевић, доцент, Грађевински факултет
35. Војин Дабић, ван. професор, Филозофски факултет
36. Тина Дашић, доцент, Грађевински факултет
37. Мирко Дејић, ред. професор, Учитељски факултет
38. Јован Делић, ред. професор, Филолошки факултет
39. Синиша Делчев, доцент, Грађевински факултет
40. Биљана Деретић-Стојановић, ван. професор, Грађевински факултет
41. Предраг Дилпарић, доцент, Филолошки факултет
42. Љубодраг Димић, ред. професор, Филозофски факултет
43. Биљана Дојчиновић-Нешић, доцент, Филолошки факултет
44. Коста Дошен, ред. професор, Филозофски факултет
45. Рајна Драгићевић, ван. професор, Филолошки факултет
46. Слободан Душанић, професор емеритус, Филозофски факултет
47. Антоније Ђорђевић, ред. професор, Електротехнички факултет
48. Дејан Ђурђевић, доцент, Правни факултет
49. Марко Ђурђевић, доцент, Правни факултет
50. Весна Елез, доцент, Филолошки факултет
51. Станоје Ивановић, ред. професор, Учитељски факултет
52. Милош Јагодић, доцент, Филозофски факултет
53. Драгица Јевтић, ред. професор, Грађевински факултет
54. Борислав Јефтенић, ван. професор, Електротехничи факултет
55. Александар Јовановић, ред. професор, Учитељски факултет
56. Гордана Јовановић, ван. професор, Филозофски факултет
57. Никола Клем, ред. професор, Грађевински факултет
58. Душка Кликовац, ван. професор, Филолошки факултет
59. Милош Ковић, доцент, Филозофски факултет
60. Леон Којен, ред. професор, Филозофски факултет
61. Часлав Копривица, ван. професор, Факултет политичких наука
62. Александар Костић, ред. професор, Филозофски факултет
63. Миомир Костић, ред. професор, Електротехнички факултет
64. Весна Крајишник, доцент, Филолошки факултет
65. Владан Кузмановућ, доцент, Грађевински факултет
66. Живан Лазовић, ван. професор, Филозофски факултет
67. Александар Липковски, ред. професор, Математички факултет
68. Весна Ломпар, доцент, Филолошки факултет
69. Дејан Љубисављевић, ред. професор, Грађевински факултет
70. Радош Љушић, ред. професор, Филозофски факултет
71. Растислав Мандић, ван. професор, Грађевински факултет
72. Данимир Мандић, ред. професор, Учитељски факултет
73. Снежана Маринковић, ван. професор, Грађевински факултет
74. Смиља Марјановић-Душанић, ред. професор, Филозофски факултет
75. Златко Марковић, ван. професор, Грађевински факултет
76. Слободан Марковић, ван. професор, Филозофски факултет
77. Адријана Марчетић, доцент, Филолошки факултет
78. Манојло Миладиновић, ред. професор, Грађевински факултет
79. Александар Милановић, доцент, Филолошки факултет
80. Јасмина Милинковић, доцент, Учитељски факултет
81. Миливоје Митровић, ред. професор, Правни факултет
82. Јелица Михајловић-Јокановић, ван. професор, Филолошки факултет
83. Синиша Мишић, ред. професор, Филозофски факултет
84. Зона Мркаљ, доцент, Филолошки факултет
85. Милимир Мучибабић, ред. професор, Учитељски факултет
86. Милош Недељковић, доцент, Електротехнички факултет
87. Иван Несторов, ван. професор, Грађевински факултет
88. Марија Обрадовић, доцент, Грађевински факултет
89. Олег Одаловић, доцент, Грађевински факултет
90. Миодраг Панић, ред. професор, Грађевински факултет
91. Славко Петаковић, доцент, Филолошки факултет
92. Петар Пијановић, ред. професор, Учитељски факултет
93. Јелена Пилиповић, доцент, Филолошки факултет
94. Предраг Пипер, ред. професор, Филолошки факултет
95. Јасна Плавшић, доцент, Грађевински факултет
96. Весна Половина, ред. професор, Филолошки факултет
97. Јован Попов, ван. професор, Филолошки факултет
98. Дејан Поповић, ред. професор, Електротехнички факултет
99. Душан Продановић, ван. професор, Грађевински факултет
100. Глигор Раденковић, ван. професор, Грађевински факултет
101. Зоран Б. Радић, доцент, Грађевински факултет
102. Зоран М. Радић, доцент, Грађевински факултет
103. Радивоје Радић, ред. професор, Филозофски факултет
104. Сузана Радић, доцент, Филозофски факултет
105. Мира Радојевић, доцент, Филозофски факултет
106. Радован Радосављевић, ван. професор, Електротехничи факултет
107. Љубодраг Савић, ван. професор, Грађевински факултет
108. Љубомир Савић, ван. професор, Грађевински факултет
109. Снежана Самарџија, ред. професор, Филолошки факултет
110. Слободан Самарџић, ред. професор, Факултет политичких наука
111. Дамјана Симић, ред. проф. у пензији, Технолошко-металуршки факултет
112. Миливоје Симић, ред. проф. у пензији, Грађевински факултет
113. Милан Скулић, ред. професор, Правни факултет
114. Милош Станић, доцент, Грађевински факултет
115. Стеван Станковић, ред. професор, Географски факултет
116. Мирјана Стефановски, ред. професор, Правни факултет
117. Драган Стојановић, ред. професор, Филолошки факултет
118. Татјана Суботин-Голубовић, ван. професор, Филозофски факултет
119. Бошко Сувајџић, ван. професор, Филолошки факултет
120. Дејан Тодоровић, ван. професор, Филозофски факултет
121. Горан Тодоровић, ван. професор, Грађевински факултет
122. Мирјана Томичић, ред. професор, Грађевински факултет
123. Божо Ћорић, ред. професор, Филолошки факултет
124. Бранко Ћупурдија, ред. професор, Филозофски факултет
125. Александар Цветановић, ред. проф. у пензији, Грађевински факултет
126. Коста Чавошки, ред. проф. у пензији, Правни факултет
127. Љубомир Чукић, ван. професор, Грађевински факултет
128. Александар Чучаковић, ван. професор, Грађевински факултет
129. Сефедин Шеховић, ван. професор, Учитељски факултет

Напомена: Објављено на www.nspm.rs

 

НАПОМЕНЕ И КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

 

Мајкл Волцер, амерички Јеврејин, лешевима својих саплеменика уз Елија Визела, Мејера Шапира, Сиднија Хука, Ирвинга Кристола, Нормана Подхореца, Миџ Дектер, Ноама Чомског, Мишела Хосудовског, и безброј сличних уздигнут у ‘‘моралну савест човечанства’‘, није дошао у Београд као Американац већ као представник групе моралних силеџија који већ безмало једно столеће тероришу свет монополом на згражање, хуманистичку (’‘хуманитарну’‘) сућут – а, почевши са установљавањем Израела као државе – и на старозаветни, божански гнев.

Јер, ‘‘немојте нам одузимати Холокауст, то је једино што имамо!’‘ беше безмало завапила пред једним симпатизером америчког часописа Крониклс Миџ Дектер, супруга Нормана Подхореца, сиве еминенције Регановог, Бушовог, а вероватно и Клинтоновог и Буша млађег и Обаминог кабинета. Традиција Бернарда Баруха, ментора свим америчким председницима од Вилсона до Трумана се наставља, с тиме што је Барух само одбио Хитлеров предлог да трампи све Јевреје из логора за 100.000 америчких камиона, а новији Hoffjuden (’‘дворски Јевреји’‘) попут Ричарда Холбрука, Мадлен Олбрајт, Хилари Клинтон, па и самог Обаме, више немају потребе да се држе сенке и да се са било киме погађају око било чега.

Они су Закон Новог светског поретка. Попут денацификованих Немаца, као да им Тора – подробан списак геноцида под Исусом Навином и другим хебрејским бојовницима почињеног над првобитним становницима Палестине – даје необориво право да суде свему и свакоме, и сами будући починиоци свега и свачега. Но, и у Волцеровом случају, није проблем у Њима, већ нама. Што су Јевреји успели да се наметну целоме свету као политички, културни, морални и сваки други арбитри и на левици, и у центру, и на десници, само је потврда њихове способности, ако не већ поштења. Иначе је тај појам релативизован у њиховим светим списима на однос између њих самих, хришћанство будући први – и последњи – њихов искорак из таквог схватања обзира, обавезе и правичности.

Један од одговора на извор њихове несумњиве, безмало надисторијске моћи лежи и у њиховим именима, па и језицима: Хазари које су нацисти таманили говорили су јидиш (дијалект средњовековног немачког) као матерњи и носили немачка, мађарска и руска имена, док се данашњи служе англосаксонским. Као почаст снази Срба, у нас су узимали наша имена, често и презимена и говорили и писали на српском. У империјалној Шпанији су говорили ладино, једно од шпанских наречја времена пре изгона са Пиринеја, а многи, заправо већина, попут рецимо Хавијера Солане, остали укривени међу домаћима као марани (’‘свиње’‘) – номинално хришћани али, судећи по таквима као што су били Торквемада или Салвадор Дали, верни својој бити.

И саме Хазаре – туранско племе – искористили су за контролу Капије народа, Кавказа, док их победа руског Кнеза Свјатослава над њиховим домаћинима није потерала на запад, међу Русе, Пољаке, Мађаре и Немце.

Попут компјутерског вируса ови Кавкасци (још их тамо има под називом Тати, или Планински Јевреји), сопством усмерени на преузимање нервних центара својих жртава, броде историјом као освајачка армада, у неким својим приказима чак ванземаљци. (Видети Indestructible Jews (Неуништиви Јевреји) и Jews, God, and History (Јевреји, Бог, и Историја) од Макса И. Димонта (Max I. Dimont). При том, такве досетке на треба пренебрегнути: својим вишетисућлетњим понашањем, Јевреји Друге очито не прихватају као људе већ само гоје (’‘стоку, стадо’‘) – то виђење несаплеменика подаривши како многим хришћанима других раса и народа тако и туранским и турским освајачима с којима су веома рано нашли заједнички језик. (Не треба заборавити да су не само хазарску већ и османску администрацију водили они – као, уз Јермене, и трговину.)

Код нас, мада их је бројем било мало, држали су привреду, банкарство (погледати списак оснивача Народне банке у згради у Краља Петра Првог) и културу од самог нововековног признања Србије као државе. Под Мошом Пијадеом, једним од Брозових коминтерновских контролора, господарили су и државом а Оскаром Давичом, Отом Бихаљи Мерином, Ерихом Кошом, Данилом Кишом, Александром Тишмом, Давидом Албахаријем и сличнима и даље нам нормирају вредносне судове кроз књижевност. Отпочетка, владали су и нашим медијима, Рибникари основавши Политику. Данас, преко Соње Лихт и њених поданика, управљају и нашим спољним и унутрашњим приликама, а не само листом тог имена.

У том контексту, Волцер (или Валцер) неминован је ‘‘играч’‘. Неизбежно је, такође, и гојско понашање декана ФПН (одувек бастиона Изабраног народа) као и његово изругивање свакој критици. Ту им, нажалост, помаже и сама ‘‘коцкаста’‘ бит хуманистичких дисциплина, које софизмом покушавају да обујме оно што се једино да употребом свих човечијих моћи и дарова – од интуиције, осећаја и осећања, емпатије, етике до, на последњем месту, рација. Нису Јевреји, уз Хелене, зачетници цепања длаке на што више делова својом ‘‘филозофијом’‘ – модернитетом метастазираном у ‘‘науку’‘, психологију, социологију, политикологију, итд – из љубави према знању или истини, већ према контроли.

Жалосно је видети и наше пежење пред интелектуалистичким терором једнога Ноама Чомског, лингвисте који је увео математичку анализу у изучавање језика, пројаве живе бар колико људи. Што Чомски ‘‘брани’‘ и Србе од Империје којом владају његова сабраћа може да збуни само оне који не знају за англосаксонске дебатне клубове на универзитетима, при чему су учесници дужни да бране обе стране било кога спора. По свему судећи и сајт Глобално истраживање Мишела Хосудовског је сличан пример реторске вештине, као што је тријумф политичке постављање Путина (мајка Шаломов), Медведева (Мендеља до гимназије) и Лаврова (кавкаског Јеврејина) за номиналне вође премногим Србима ‘‘спасоносне’‘ Мајке Русије.

Не заваравајмо се: Нови светски поредак је одавно установљен и њега спроводи Светска влада оличена Саветом безбедности УН а неформално разним кабалима почевши од државних (Г8), парадржавних (међународне агенције), езотеријских (масонерије, суфије, католички монашки редови, будистичка и хиндуистичка братства), спортских (ФИФА, итд), културних (академска интернационала) и тако у недоглед. Та Влада, пак, води већ трећи наставак Светског рата противу Људи. Јер оно што удружује све поменуте центре власти и моћи, мимо јеврејске и парајеврејске врхушке – у овом случају јудејства схваћеног као стања духа, више него као етноса – јесте универзална вера у пало стање, како је Они зову, ‘‘људске животиње’‘ (The Human Animal будући наслов антрополошког дела некадашњег управника лондонског зоолошког врта, Дезмонда Мориса).

На Њихову жалост, Људи ипак има, мада не одвише. Наиме, ‘‘научно’‘ је утврђено и ‘‘лабораторијски’‘ потврђено (у кинеским заробљеничким логорима за Американце током Корејског рата), да само пет одсто сваке људске групације испољава особине које либерални умови приписују целој нашој врсти: сопство, иницијативност, одважност, пожртвовање, несебичну љубав, свест о Општој ‘‘ствари’‘ и оданост њој – била то породица, пријатељи, нација, држава, раса, човечанство, нека идеја, или вера у Вишу Силу бољу и моћнију од нас. Да су осталих деведесет и пет посто углавном што речи гоји, паства, или раја значе показују непорециво наши дани, већ излелекани Дисовом песмом.

Изгледа, међутим, да постоји и ‘‘црних пет посто’‘ укривених међу масама, интелектуалним и многим другим способностима равни Људима, али морално наказни. Пали анђели нису, изгледа, бачени с Неба у Ад већ на Земљу. Постоји ли и Црни Бог, моћан безмало као Господ али гори и од људи а камоли од Људи, остаје сваком човеку да одговори пред собом. ‘‘Оптимизам’‘ човекољубаца попут Жана Жака Русоа пао је на плодно тле – људска гордост (кажу да је у мајмуна још јача, нарочито павијана), основа зависти као најцрње наше антрополошке особине, полуга је којом Нељуди покрећу планине а камоли народе и масе.

Повремено, с Божанске Искре међу и најнижима од најнижих, букне устанак противу Зла, предвођен Људима да би полако – или муњевито – био преузет од Оних који чекају, или чине све да се светина умори а Људи изгину. И управо то је тачка с које у многих наших читалаца и сама замисао Српске револуције губи смисао.

Мада никакав ‘‘филозоф’‘, како доказују академичари Брдар и Јокић, Волцер је ‘‘организовани’‘ или ‘‘неорганизовани’‘ члан ‘‘црних братстава’‘. За објашњење зашто му се не виде реп, рогови нити копита није нужно читати Булгакова. Он ради за своје – његова и Њихова привржености нечему што већина Њих неће гледати за живота јесте за поштовање, или макар за зазор. Градња тог храма (’‘Ми градимо Храм Он гради нас’‘, или ‘‘Ми градимо пругу она гради нас!) део је самог имена масонерије и наказно схваћеног њиховог бога, Врховног Архитекте Свемира. Ридање над Јерусалимским Храмом чији је остатак Зид Плача, џамија Ал-Акса подигнута на његовим рушевинама, исказ су гурђијевљанске, суфијске, сатанске вере у материјалност као врхунски одраз духа. Описом Храма Библија је распевана, Ал-Акса има златно кубе, ‘‘наш’‘ Храм ‘‘Светог Саве’‘ радиоактивни словеначки мермер и тевтонски глокеншпил. Зато, али не само зато, злодуси се не могу наједити над мером српских, јерменских, грузијских или осетских богомоља.

Олтари под небом – у Грузина под самим облацима – намењени верницима у порти а не под куполама, места скрушености а не разметања ни градитељством, цркве Јермена, Грузина, Срба и Осета Волцеру и његовима само су ‘‘још један доказ’‘ да те народе ваља уништити, за опомену осталима да се не залуђују било чиме правим, праведним, истинским и лепим. Волцер, истина, то није изрекао као: ‘’Не можеш да убијаш ако ниси спреман да умреш’‘ – мислећи, ваљда, ‘‘не смеш’‘ јер су моћи и смети међу његовима једнозначни. На томе му хвала, као грађанину државе која је убијање без опасности по себе прогласила доктрином којом се поноси. Срећом, бар се његови сународници досада нису држали тога, сматрајући жртву паљеницу (холокауст, на хеленском), условом за поднесак своме богу. (Погледати Стари Завет – Њима Уговор – са сладострасним описима тих жртава, Аврамове спречене у последњем тренутку али не и Јефтајеве.)

Дипломирани историчар Волцер би стога морао знати да је на ‘‘балканском бућкуришу’‘ – Европу будући населили, између осталих, и Балканци који су на север пратили леднике у повлачењу – да ми бојкотујемо Њих – био то Запад као ‘‘софтвер’‘ безумне гордости и моћи, био то народ ‘‘изабран’‘ да господари планетом као што чини, претпостављам, са Газом, биле то њихове ‘‘тракалице’‘ без којих смо толике деценије радосни живели чак и ми, ‘‘деца комунизма’‘.

Тврдња, наиме, да ‘‘нема алтернативе’‘ уласку међу сомнамбуле, безочнике, очајнике, злоделнике, ништаке и ништаљуде којима као да је сваки дан Нова Година (’‘Година Нулта’‘), космичким безданом одвојен од јуче, није до Лаж. У питању је наиме духовни опстанак Срба: или ћемо рећи ‘‘Не’‘ и Новом светском поретку као и свим досадашњим заснованим на Злу, или ћемо нестати као народ историјски најоданији Творчевој замисли Добра. Јер, мада их има који наша непристајања сматрају ‘‘најскупљом српском речи’‘ и овде се ваља повести за мудрошћу наших, и не само наших, најљућих противника: ‘‘Ако не знаш шта вреди, гледај колико шта кошта!’‘ кажу Јевреји, смејући се. (На хебрејском Сатана значи ‘‘Противник’‘ а на Кавказу још и мајчинско божанство Нарта – саможивих, исконских силеџија.)

То одбијање мора, међутим, бити друкчије од иједног досадашњег: оно мора бити свеобухватно, трајно, и доследно, без обзира на притиске, нападе и цену. Јер, свака ће бити мања него пристати уз Противника. Срби се морају одрећи заблуде да могу живети ‘‘као сав остали свет’‘, из простог разлога што то нису. Крајишници Неба и Земље, Севера и Југа, Истока и Запада не могу бити грађани а још мање малограђани, ма колико им се то чинило пробитачним, јер разне намернике на наш ‘‘плац’‘ ни најмање не занима какви смо, већ хоћемо ли се поклонити или уклонити. У то одрицање спада пре свега одбацивање идеала лагоде (’‘бољег живота’‘) пошто тога на фронту нема. (Тако је 1994. један наш полицајац на Нишићима неговао цвеће испред бајте, говорећи: ‘‘Што да нам не буде лепо?’‘ да би као избеглица погинуо у саобраћајној несрећи у Канади.) Ко жели лепоту мимо љуцковине, неба, сунца и вихора, чисте воде и ваздуха, дола и планине нека, зато, иде у Канаду, Аустралију, Швајцарску, где му је воља… Но неће ни тамо дуго јер су мештри и тамо већ све премрежили и ‘‘скоцкали’‘, загадили и заградили, разлика између Канаде и зараћених Пала 1992–1996. све се више сводећи на име валуте и звук језика на коме нам се ругају, лажу нас, вређају или слуђују…)

Друго: наш отпор мора бити маштовит. Он мора израстати из дубоке вере у драгоценост наше традиције, историје, културе и вредности, и из непорециве спознаје убиствености, затрованости и погубности онога што нам странци нуде у замену. Ми се, данас, не можемо нити смемо НАТО-у одупрети војнички, нити дрско ЕУ или САД, већ ‘‘неспретношћу’‘, ‘‘трапавошћу’‘, ‘‘блесавошћу’‘, ‘‘слабошћу’‘ и ‘‘слабоумљем’‘… Пред хашким судом ваља бити ‘‘јазавац’‘, да би се у одсудном моменту било љути Козаранин, крајишник, ускок, хајдук, устаник или четник. Али да бисмо то успели живот нам мора бити војнички, и све вештине ратничке.

Уз то, ако нам онемогуће аутентичну нашу културу – позиве на забрану учења сопствене историје, епске поезије, или Његоша и Марка Миљанова као ‘‘песника геноцида’‘ не треба узимати олако – ако нам укину ћирилицу, мораћемо прибећи решењу које нам се, до скора, чинило необичним, да не кажемо загонетним. Реч је наравно о усменој предаји – може бити насталој после претходне катаклизме, размера какве нас тек чекају. Већ нам памет трне пред лажима, кривотворинама, измишљотинама, бесмислицама на екрану или на хартији. Да ‘‘хартија трпи све’‘ српски је подсетник на разноврсну употребу папира – која се, полагано, спаја у једну. И друиди и брамини и наши паметари памтили су зато све битно, тако да су нам и после столећа па и миленија ти подаци предати неизмењени – да би њихов расап почео тек записивањем.

Можда ћемо, попут људи-књига из Фаренхајта 451 Реја Бредберија и ми доћи до тога да Српски лист, књиге из библиотеке Сој и слична слова преносимо усмено онима којима то нешто значи. Наш карантин – заправо смртовник – може се показати и животодајним: можда ћемо ми и даље своје стихове и прозу казивати када други не буду имали струје за своје песме, нити пластике и уређаја за њихово нарезивање.

А ‘‘праведним ратовима’‘ – једини такви будући ослободилачки – нека се баве Волцерова сабраћа и суграђани, пошто ни једни ни други немају гриже савести због начина како су задобили територије на којима живе. Шта значи онима који су купили Луизијану и Аљаску за новац, или онима који су два пута огњем и мачем отели Палестину, предаја туђе земље – ратарског Косова, и Метохије, поседа Српске православне цркве? Зар им Јахве још пре толико хиљада година није обећао васцелу планету? Упињући се да узму што већ сматрају својим, за тај посао као најјаче тренутно користе Англосасе. Међутим, и њих разбијају као етнос – замајавањем да су, заправо, политички народ, то јест ‘‘грађани’‘.

Јер, сврха сваке Империје јесте да уништи и своје опслужиоце и жртве, да би се терен очистио за нешто ‘‘Ново’‘ а, уистину, веома древно.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

• Немачки савети Србима
• Завет
• Срби сахрањивани у Поточарима
• “Жагор“ на Божићном сајму књига
• Јесен магната
• Упозорење
• Срби вехабије?
• О геноциду
• "Право" на отпадништво
• Рок и револуција

• Заборав и говор бића
• Живот са тајном
• Обреновићи после 1903. године
• Прасрпски појмовник
• Значај штива и градива
• Зашто револуција
• О непријатељу
• Историја празнословља
• Српска ћирилица и српска латиница - стања и перспективе
• Писмо пријатељу Јеврејину

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

1. О злу (мај 2007.)
2. О досезању добра
   (мај 2004.)
3. Оклеветани рат
   (март 2004.)
4. Право или правда?
   (децембар 2003.)
5. О сопству (јун 2003.)
6. О соју (мај 2003.)
7. О слободи
   (април 2003.)

Излог

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово

Почетна | О нама | Архива | Књижевни излог | Контакт

Српски лист - Гласник Српског клуба из Београда ©2005-2008

Текстове Српског листа можете преузимати путем RSS фида.

Марком Дизајн