ВЕСТИ
ВЕРА У НЕВЕРИ
ПАПА ДОЛАЗИ У НИШ 2013. ГОДИНЕ
Београдски надбискуп Станислав Хочевар и зрењанински бискуп др Ласло Немет потврдили на дводневној бискупској конференцији у Зрењанину да су у Нишу започете припреме за обележавање 1700. годишњице Миланског едикта, и да очекују да на прослави 2013. у Нишу присуствује папа Бенедикт XVI.
Миланским едиктом је 313. године цар Константин увео слободу вероисповести и прекинуо прогон хришћана у Римском царству.
У разговору с новинарима Хочевар и Немет су јуче потврдили да су о папиној посети већ започети полузванични разговори, те да раније изјаве његове светости Иринеја, док је био на епископској катедри у Нишу – да би папин долазак са посебним разлогом СПЦ поздравила (подвлачење Уредништва Српског листа) – дају огромну наду да ће до посете папе Бенедикта XVI доћи. Међутим, како је потврђено за Блиц недеље, став папе и Ватикана је да поглавар Римокатоличке цркве не долази у неку државу уколико већинска црква није сагласна с том посетом. Дакле, потребно је да поглавару Римокатоличке цркве већинска црква – СПЦ, из протоколарних разлога упути позив.
Позив папи да посети нашу земљу у неколико наврата упутила је наша држава, наводе они. Последњи пут то је то средином новембра учинио председник Борис Тадић.
До сусрета поглавара Српске православне цркве и Римокатоличке умало није дошло приликом папине посете Бањалуци 2003. То је, како наводе, неколико година касније у једном интервјуу потврдио и објаснио владика шабачки Лаврентије. Међутим, локални организатори направили су грешку* и прославу су заказали у католичком самостану у којем је у Другом светском рату убијено неколико стотина Срба.
Милански едикт је писан за цео хришћански свет, који се седам и по векова касније поделио на источну православну и западну римокатоличку цркву. Зато је на прославу датума значајног за све хришћане незаобилазно позвати и Римокатоличку цркву.
– Ако до тог сусрета дође, то не би требало сводити на православно-католички сусрет, а још мање на српско-ватикански, јер он је општехришћански – изјавио је раније верски аналитичар* Живица Туцић.
Наши саговорници из Међународне бискупске конференције у контекст екуменских веза између источних и западних цркава и папине посете Нишу доводе прексиноћни концерт који је Московска патријаршија приредила у сали за папску аудијенцију у Ватикану, поводом пет година од избора Бенедикта XVI на чело Римокатоличке цркве. Папа је тим поводом, подсећају, изјавио да ‘‘хришћански корени Европе треба да побуде нови хуманизам’‘ и на руском је захвалио за концерт. Шеф дипломатије Руске православне цркве Митрополит Иларион је рекао да је управо тај концерт ‘‘догађај од великог значаја у историји културне размене православне и католичке цркве’‘. Такође, наши саговорници цитирају јучерашње речи владике Илариона да је ‘‘могућ сусрет Бенедикта XVI и патријарха московског и целе Русије Кирила’‘.
Иначе, односи Ватикана и Руске православне цркве годинама су били затегнути; међутим, с доласком нових људи на трон у Ватикану и Москви односи се постепено открављују.
Размена ставова
У Зрењанину је прексиноћ завршена дводневна међународна бискупска конференција Ћирило и Методије на којој су представници римокатоличких бискупија са подручја Србије, Црне Горе и Македоније, егзарси гркокатоличких цркава из наше републике и Македоније и представник Ватикана у Београду разговарали о актуелним питањима верског живота.
(http://www.blic.rs/Vesti/Drustvo/190579/Papa-dolazi-u-Nis-2013-godine)
(borbazaveru.info, 23.5.2010)
УПОЗОРЕЊЕ ДА СЕ НЕ ПРОТЕСТУЈЕ ПРОТИВ ПАПИНЕ ПОСЕТЕ
Како се ближи посета папе Бенедикта, која ће се уприличити за мање од три недеље, Кипарска Црква и држава шаљу убедљиву поруку којом желе да спрече бурне протесте против понтифа.
У интервјуу објављеном јуче у римокатоличким новинама, кипарски амбасадор при Светој столици, Џорџ Пулидес изјавио је: ‘‘Мере безбедности ће бити посебно оштре, а све снаге безбедности на Кипру биће у стању приправности.’‘ Пулидес је рекао да су припреме за посету од 4–6. јуна достигле свој врхунац и да се очекује ‘‘општа мобилизација читавог Кипра’‘. ‘‘Влада, Православна Црква и католичка заједница раде без престанка’‘, рекао је он.
Такође, јуче се испоставило да су архиепископ Хризостом II и Свети Синод послали циркуларно писмо које би требало да се прочита данас у свим црквама, у којем позивају јавност ‘‘да се лепо понаша’‘ током папине посете.
У писму се православна паства позива да ‘‘остане мирна’‘, и не слуша било какве провокативне позиве на протесте и демонстрације који би могле потећи од ‘‘неодговорних елемената’‘*. Њиме се православни верници уверавају, упркос гласинама о супротном, да Црква нема никакве планове да разговара о теолошким питањима са папом Бенедиктом XVI, јер су за та питања одговорни заједнички Богословски одбор православних и римокатолика. ‘‘Нити ће доћи до потписивања било каквих споразума као што неки тврде’‘, стоји у писму.
‘‘Да постоји и најмања опасност по нашу веру, ми бисмо први позвали на протесте’‘, рекли су званичници Цркве. Такође, православни верници се уверавају да папа неће посетити окупирани северни део острва, а такође се обећава да ће архиепископ покренути питање пљачкања цркава у отцепљеној држави.
Најава Светог Синода дошла је само неколико дана након што* је Свекипарски православно-хришћански покрет (СПХП) био присиљен да оповргне да је по школама вршио дистрибуцију летака у којима се говори против папине посете и оштро критикују кипарски епископи и председник Димитрис Христофијас зато што су остали неми на скандал по питању педофилије у Католичкој цркви.
СПХП је признао да је издао брошуру али је негирао да је вршио њену дистрибуцију ученицима. Један од званичника који ће бити укључен у ‘‘одржавање реда’‘ током посете папе рекао је за Сандеј мејл јуче да је безбедност питање државе, али је поздравио писмо архиепископа као додатну меру предострожности. ‘‘Црква ову посету схвата веома озбиљно а верницима жели да пошаље поруку да поштују папу. Ако то не учине, тиме ће се послати врло лоша слика о Кипру’‘, рекао је он. Овај званичник је рекао да већина Турака с радошћу ишчекују ову посету а само је веома мали број оних који су исказали замерке.
Пулидес је рекао да долазак папе потврђује велики значај доприноса који је Кипарска Црква дала дијалогу са римокатолицима и да је то важан чин понтифовог пријатељства са Кипранима. Говорећи о безбедносним питањима у интервјуу датом раније, архиепископ Маронита на Кипру, Јусеф Свеиф је рекао: ‘‘Ово је државна посета а влада је врло добро упозната са свим тим проблемима и са постојањем сарадње са Ватиканом и Уједињеним нацијама’‘.
Очекује се да ће 6. јуна око 20.000 људи присуствовати светој миси* на стадиону Елефтериа у Никозији, којом ће се завршити тродневна званична посета папе, прва те врсте овом острву.
(http://www.cyprus-mail.com/cyprus/warning-against-pope-protests/20100516,
http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=986)
(borbazaveru.info, 22.5.2010)
EUROPA TREBA DISATI PUNIM PLUĆIMA
Učinimo da Europa diše punim plućima Istoka i Zapada – poželio je Benedikt XVI. na svršetku sinoćnjeg koncerta u dvorani Pavao VI. koji je u njegovu čast ponudio moskovski patrijarh i cijele Rusije Kiril I. Koncert je održan na svršetku Dana ruske kulture i duhovnosti u Vatikanu, a upriličen je u suradnji Papinskoga vijeća za promicanje jedinstva kršćana i Vijeća za kulturu. Ruski orkestar, sinodski zbor iz Moskve i puhački orkestar iz Sankt Peterburga između ostalih izveli su skladbe metropolita Hilariona, predsjednika Odjela za vanjske poslove Moskovskoga patrijarhata, koji je pročitao poruku patrijarha Kirila I.
Gubljenje pamćenja, to je opasnost koja prijeti europskom svijetu – ustvrdio je Papa – opasnost da zaboravi i napusti izvanrednu baštinu koju je potaknula i nadahnula kršćanska vjera, kostur ne samo europske kulture. Kršćanska* je vjera u svojim raznim očitovanjima surađivala s kulturama i umjetnostima, hranila ih i nadahnjivala, potičući i promičući kreativnost i ljudski genij – istaknuo je Benedikt XVI. Kršćanski su korijeni i danas živi i plodni na Istoku i Zapadu, oni mogu i moraju nadahnuti novi humanizam, novo razdoblje istinskog čovječjeg razvoja, kako bi se učinkovito odgovorilo na brojne, katkada ključne izazove s kojima se naše kršćanske zajednice i naša društva sučeljavaju, prije svega sa sekularizacijom, koja zanemaruje Boga i njegov plan, niječe ljudsko dostojanstvo u društvu koje se ravna prema egoističnim interesima.
Stoga je Papa pozvao da se omogući Europi disati s punim plućima, vrati duša ne samo vjernicima, nego i svim narodima kontinenta, promiče povjerenje i nada, ukorjenjujući ih u tisućgodišnjem iskustvu kršćanske vjere. U ovome trenutku ne može manjkati dosljedno, velikodušno i odvažno svjedočenje vjernika da skupa gledamo u zajedničku budućnost, kao vrijeme u kojem će biti priznata sloboda i dostojanstvo svakog muškarca i žene kao temeljne vrednote, i u kojem će biti vrjednovano otvaranje Transcendentalnome, Bogu, a iskustvo vjere kao sastavna dimenzija osobe – kazao je Benedikt XVI.
U glazbi se već ostvaruju sučeljavanje, dijalog i suradnja između Istoka i Zapada, između tradicije i modernosti. Potrebno je jedinstveno i skladno viđenje Europe, jer bi bez svijesti o dubokim i zajedničkim kulturnim i kršćanskim korijenima današnja Europa bila kao bez duše, a to bi bilo suženo i djelomično viđenje – ustvrdio je Papa. Zahvaljujući na ruskome jeziku nazočnima i organizatorima koncerta, Papa je izrazio veliku zahvalnost patrijarhu Kirilu, a zahvalio je metropolitu Hilarionu na njegovu trajnom ekumenskom zauzimanju, izražavajući posebnu želju da nas hvala Gospodinu i zauzimanje za napredak mira i sloge između naroda sve više združuju i učine da rastemo u suglasju nakana i u skladnome djelovanju.
Patrijarh Kiril je u poruci, koju je pročitao metropolit Hilarion, podsjetio na evangelizacijski prinos ruske kulture, naročito u godinama progona Crkve i državnoga ateizma, a koncert je nazvao važnim događajem u povijesti kulturnih razmjena između naših Crkvi. Katolici i pravoslavni moraju zajedno djelovati kao saveznici, a ne kao suparnici, nastavio je Hilarion, potvrđujući da zajednička obrana vrednota, poput obitelji i života, od začeća do prirodne smrti, može pomoći Europi da iziđe iz ‘‘jako ozbiljne krize identiteta’‘ kroz koju prolazi.
http://www.radiovaticana.org/cro/Articolo.asp?c=394762
(borbazaveru.info, 21.5.2010)
DANI RUSKE KULTURE I DUHOVNOSTI
Ojačati dijalog između pravoslavaca i katolika, cilj je dvodnevnog tečaja o ruskoj kulturi i duhovnosti koji se održava u Vatikanu, a vrhunac je koncert Ruskog orkestra iz Sankt Peterburga, koji je patrijarh Moskve i cijele Rusije Kiril I. ponudio u čast Benedikta XVI. a održavao se s početkom u 18 sati u dvorani Pavao VI u Vatikanu.
Metropolit Hilarion Alfeyev* iz Moskovskoga patrijarhata 19. svibnja se susreo s kardinalom Walterom Kasperom, predsjednikom Papinskoga vijeća za promicanje ekumenskog dijaloga, te nadbiskupom Gianfrancom Ravasijem, predsjednikom Papinskoga vijeća za kulturu. O susretu je izvješteno na upriličenoj tiskovnoj konferenciji. Ne može se ne govoriti o duhovnosti kada se govori o kulturi – primijetio je nadbiskup Ravasi, rekavši kako se Dani ruske kulture i duhovnosti održavaju u znaku 100. obljetnice preminuća ruskog pisca Tolstoja, a ujedno su prethodnica godini ruske kulture i duhovnosti koja će se sljedeće godine obilježavati u Italiji.
Govoreći o danima ruske kulture i duhovnosti, kardinal Kasper je rekao kako oni obilježavaju novi korak na ekumenskom putu. Čini mi se da je ovaj kulturni dijalog posebice važan i aktualan kada se govori o dijalogu između Istoka i Zapada. Već je često govoreno i pisano da žalosnu tisućugodišnju razdvojenost između Istoka i Zapada nisu prouzročile samo teološke razlike i politički sukobi, nego je ona posebice plod kulturnoga udaljavanja, zaziranja i otuđivanja, što danas, u znaku integriranja između zapadne i istočne Europe, moramo nadvisiti u smislu izjednačivanja, uzajamnog obogaćivanja, u zajedništvu bez stapanja ili upijanja. To zajedništvo nije samosvojna stvarnost, ono biva čvrsto zajedničko svjedočenje bogatstva europske kulture i njezinih kršćanskih korijena, koji su danas nažalost često zaboravljeni, nijekani čak i odbačeni – ustvrdio je kardinal Kasper.
Dijalog među Crkvama nije samo na razini vrhova nego se također ostvaruje među jednostavnim ljudima – dodao je metropolit Hilarion, spominjući brojne miješane brakove* između katolika i pravoslavaca u Rusiji te milijune pravoslavnih iz raznih država prisutnih u Italiji i Europi. Stoga je veoma važno gledati na budućnost misleći na zajedničke izazove za katolike i pravoslavne, koji su pozvani braniti kršćanske vrednote u društvu, naročito u jako sekulariziranim državama. Među katolicima i pravoslavnima je porasla svijest – ustvrdio je metropolit – da se ne natječu nego su saveznici. Natjecanje mora ostati u prošlosti, isto kao i neriješena teološka pitanja, o kojima ćemo ustrajno raspravljati, premda će rasprava dugo potrajati, trajat će puno godina, to ne znači da ne moramo surađivati na drugim područjima – zaključio je metropolit Hilarion.
Osvrnuvši se na eventualni susret između Pape i Moskovskoga patrijarha, rekao je kako osjeća da je on danas moguć, poželjevši da prvi povijesni susret između poglavara Crkvi bude baš susret između Kirila I i Benedikta XVI, čiji je izbor – podsjetio je metropolit – primljen s velikim zadovoljstvom u Ruskoj pravoslavnoj crkvi upravo zbog njegovih stajališta o moralnim pitanjima i zauzimanju u obrani tradicionalnih kršćanskih vrednota.
(http://www.radiovaticana.org/cro/Articolo.asp?c=394486)
(borbazaveru.info, 20.5.2010)
Пол Гобл (Paul Goble)
НОВА ЗАИНТЕРЕСОВАНОСТ РУСКОГ ПРАВОСЛАВЉА ЗА УНИЈУ СА РИМОКАТОЛИЧКОМ ЦРКВОМ
Руски високодостојник, близак патријарху Кирилу, изјавио је прошле недеље у Риму да је ‘‘дошло време да се предузму одлучни кораци у правцу пуног јединства’‘ између руског православља и Римокатоличке цркве. Последњи показатељи упућују на то да Кирил, за почетак, жели много ближе везе са Ватиканом него било који од његових претходника.
Говорећи о сусрету православних и римокатоличких великодостојника и званичника, патријарашки егзарх Белорусије, митрополит Минска и Слутска Филарет, изјавио је да ‘‘јединство ставова’‘ двеју цркава ‘‘по многим питањима’‘ заправо значи да је ‘‘дошло време да се предузму одлучни кораци у постизању пуног јединства’‘.
Филаретове речи су пренете од стране Ватикана и преведене на руски језик у Сибирској католическој газети која се фокусирала на његов позив на предузимање ‘‘заједничких корака ка јединству’‘, и која је такође пренела да се он нада да ће ускоро доћи до сусрета патријарха Кирила и папе Бенедикта XVI.
(http://sibcatholic.ru/2010/05/07/nastalo-vremya-predprinyat-sovmestnye-shagi-k-edinstvu/)
Новине су такође известиле да ће касније, током месеца маја, Ватикан бити домаћин Дана руске културе и духовности на кома ће, између осталог, бити изведена музика коју је компоновао митрополит Иларион Алфејев, начелник Одељења за спољне послове (положај који је Кирил заузимао дуги низ година пре свога уздизања на трон патријарха).
Од када је постао патријарх, Кирил је повремено изјављивао да је заинтересован за ближе односе са Ватиканом и да би две цркве требало да сарађују у супротстављању секуларизму и модернизму* у Европи и другде. Он и његови сарадници су наговестили да конзервативног немачког папу виде као некога с киме могу да раде.
Колико је у ствари свака страна спремна да настави са напорима да би превазишла поделу која траје скоро хиљаду година, ипак остаје далеко од јасног. Кирил се суочава са опозицијом у Православној Цркви од стране оних који верују да је екуменизам лош, чак и ако многи посматрачи мисле да патријарх има користи од васпостављања таквих веза.
И папа се такође суочава са унутрашњом опозицијом из Курије, као и од стране многих католика који су сумњичави по питању руских намера према католицима, а посебно према унијатским групама на истоку које такође гледају на православне ставове по питању различитих теолошких и моралних питања као на проблематичне.
Према томе, врло је могуће, као што један религијски портал насловљава свој извештај о Филаретовим погледима, да су митрополитове речи пре извесна форма ‘‘црквене љубазности’‘ него правог помака у односима, посебно због тога што их православни сајтови нису пренели на исти начин. www.religiopolis.org/news/474-tserkovnyj-polites-ili-intermedija-k-vossoedineniju.html. (http://politicom.moldova.org/news/russian-orthodoxys-new-interest-in-unity-with-roman-catholic-church-209020-eng.html,
http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=984)
(borbazaveru.info, 19.5.2010)
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Пошто нам се већ годинама натура ‘‘екуменско’‘ јединство хришћанских цркава – а нарочито католичанства и православља – читаоцима Српског листа, посебице млађим, ваља предочити следеће:
Папина посета католичком самостану Петрићевац код Бањалуке 2003, није се десила никаквом ‘‘грешком’‘ организатора, будући да је манастир у коме се заредио и одакле је у Јасеновац пошао фра Мирослав Филиповић-Мајсторовић (’‘Фра Сотона’‘), и при коме је на православни Божић 1942. убијено преко две и по хиљаде српске нејачи (а не ‘‘неколико стотина’‘ по процени екуменистичког, ‘‘еуропејског’‘, на српској латиници штампаног, немачког Блица) на начин који је шокирао и нацистичке посматраче, веома добро познат свима у Ватикану. Канцеларији која до најмањих појединости води рачуна о сваком детаљу папиног кретања и делања такав се ‘‘пропуст’‘ није могао десити – не да би то сметало Владици Лаврентију и сличнима у Српској Православној цркви.
Ни изјаве ‘‘верских аналитичара’‘ попут Живице Туцића или Мирка Ђорђевића не треба узимати исувише озбиљно, пошто таквих ‘‘аналитичара’‘ није било нити има игде осим у комунистичким и посткомунистичким земљама, где је држава будно мотрила да се црква не меша у свој посао – то јест, да утиче на појмовно, вредносно и духовно образовање народа.
Што се пак тиче ‘‘неодговорних елемената’‘ какви су протестовали и током недавног заседања Синода Српске Православне Цркве који је сменио Владику Артемија и ставио у покрет чистку у редовима свештенства и монаштва, камо среће да је таквих више, и да своје деловање не ограничавају на певања црквених песама испред Патријаршије већ да буду ‘‘непослушни’‘ као, рецимо, калуђери Манастира Црна Река. Јер послушност онима који би из политичких разлога да пренебрегну делање сопствене цркве током последњих хиљаду година јесте непослушност Исусу Христу и светим Оцима Цркве, који су јасно изложили шта јесте а шта није хришћанство, и тога се држали у условима кудикамо тежим и од данашњих.
Зар, наиме, да се уједињујемо са онима који су мирно гледали како Турци освајају Балкан, претходно их подстакнувши не би ли уништили свог световног супарника Византију? Шта имамо ми заједничко са духом исконских завојевача који су током крсташких ратова свој највећи успех остварили освајањем, пљачком и пустошењем Цариграда, и који су појели целокупно становништво сиријског града Маре? Која су то ‘‘браћа у вери’‘ која су подржавала Турке столећима и који су, кажњавајући нас за протеривање тих истих мародера и неверника са Балкана 1912, нашу државу и народ осудили на Албанску голготу, јер смо их лишили исламске бране противу хришћанске Русије?
Зар да се сједињујемо са онима који су наш језик прогласили својим, да би нам и после свега што су нам урадили у прошлом столећу и даље натурали, кроз наше издајнике и ‘‘братствено-јединственике’‘, бастардне изразе попут ‘‘након што’‘ уместо ‘‘пошто’‘, са отпадницима који себе зову ‘‘кршћанима’‘ – по крсту – а не хришћанима како, по Родоначелнику наше наводно заједничке вере, цели свет зове њене припаднике?
Шта заједничко имамо ми са онима који пишу Alfeyev за некога чије је име, и по њиховом покраденом правопису ‘‘Alfejev’‘, то јест, Алфејев? Сопство засновано на супротстављању туђем (у хрватском случају српском, а у западном властитој источноевропској искони – готово све државноправне и друштвене институције ‘‘Еуропе’‘ будући потекле од шумских или степских ‘‘варвара’‘ Германа, Словена, Скита и Сармата) није до знак болесне мржње, антитезе управо вере коју тако душмански бране од свега што она треба да значи, и заступа.
Зар да нашем паду додамо и задовољство мешовитим браковима којима су – и по Конкордату између два светска рата – деца из њих припадала католичкој цркви – што се, готово по правилу, потврдило и током Антисрпских ратова 1990–1999? О каквом то ‘‘супротстављању’‘ секуларизму и модернизму може да говори црква која је својим прагматизмом, вољом за моћ, ‘‘државничким’‘ а не духовничким понашањем те пошасти и створила и поспешила? Та и многа кудикамо тежа питања нису решива демагогијом нити ‘‘уважавањем политичке стварности’‘ и ‘‘осетљивих тренутака’‘, осим ако ћемо се – попут наших повесних одрода – опет хеленизовати, латинити, турчити, немчити, мађаризовати, арбанашити, кроатизовати, или американизовати.
И, на крају, ваља се подсетити да заједничко служење литургије (’‘мисе’‘) са католицима по ватиканском тумачењу значи унију, а по Душановом законику јерес која се кажњава и мирским казнама.
