ВЕСТИ

Ана Селић
КАКО ЈАСЕНОВАЦ И ДАЉЕ ТРАЈЕ

 

Десетог априла ове године, на 68. годишњицу оснивања Независне државе Хрватске, Окружни суд у Источном Њујорку ставио је коначну забрану на ширење зборника Јасеновац: ток прве међународне конференције о јасеновачким логорима смрти и издао налог за заплену његових преосталих примерака, тиме удовољивши тужби за кршење ауторских права против Петра Макаре, Ванде Шиндли из издавачке куће Далас Паблишинг, и њујоршког колеџа Кингсборо, покренуте од компаније Мемори Филм Продакшн, Института за истраживање Јасеновца, Александра Мошића и Антуна Милетића. Но главни тужитељ Бари Литучи, историчар и већ дуже ‘‘заступник’‘ интереса жртава овог логора и Срба уопште, се у одлуци судије Брајана Когана и не помиње.

Према изјавама тужених, и учесника конференције одржане 1997. на колеџу Кингсборо, по којој  је зборник и сачињен, скуп, а потом и издавање књиге због које су организатор и издавач три и по године судски гоњени и новчано оштећени, имали су за циљ да се и на Западу коначно јавно саопшти истина о овом логору смрти. У ту сврху они су даровали своје време и новац, да би се седам година потом огласили тужиоци, тврдећи да имају финансијска права на изјаве учесника и сав филмски материјал и захтевајући не само забрану публикације већ и одштету.

Иако у америчком правосудном систему ауторска права могу обухватати најневероватније случајеве, проблем у овом није у томе што тужитељи сведочења на јавном скупу желе да судски прогласе својом својином, већ што је то затражено накнадно, читавих седам година после одржавања поменуте конференције.

Како је уопште дошло до овог скупа дуга је прича. Из јавних докумената и података са интернета, директор Музеја жртава геноцида из Београда др Милан Булајић је 1996, на конференцији о холокаусту у Израелу – држави заинтересованој да се објаве подаци о Јасеновцу, пошто су тамо убијани и Јевреји – убедио др Бернарда Клајна, шефа Одсека за историју на колеџу Кингсборо, да се и код њега одржи сличан скуп. Из Србије су за ту прилику допутовали неки преживели логораши, махом Јевреји, који су пред око 200 присутних казивали шта су у том логору искусили. Бари Литучи, тада студент који се ‘‘нашао при руци’‘ професору Клајну, данас је председник Института за истраживање Јасеновца. Године 2006. и сâм је одржао предавање на тему Јасеновца у Јеврејској општини у Земуну, уз представљање књиге Јасеновац и холокауст у Југославији, у издању Института који сада предводи.

Годину дана раније појавио се он већ и као хашки сведок у корист Слободана Милошевића, изјавивши да су му неке албанске избеглице потврдиле да су напустиле своје домове тек по почетку бомбардовања, те да су му српске избеглице из Републике Српске Крајине поуздано доказале да су жртве етничког чишћења. Оглашавао се у јавности и као угледан стручњак који пориче геноцид у Сребреници. Према месечнику Срба у САД, Српско огледало, ‘‘Њујоршки институт за проучавање Јасеновца, који води професор Бари Литучи, сарађује са музејем у Јасеновцу и Старој Градишци и труди се да истина о страдању 700.000 Срба, Јевреја и Рома зна у Њујорку’‘. (У овом граду је постављена и спомен плоча јасеновачким жртвама, те одређен дан сећања на њих. Једино се не зна је ли то 17. или 25 април, пошто се разни извештачи око тога још нису усагласили.). По свему судећи, радо је виђен гост не само у Србији већ и у Републици Српској.

При том, неколико извора назива Литучија и оснивачем установе која на Западу наводно шири истину о јасеновачким жртвама. Но из писма које му је још 2005. у одговору на његово блаћење организатора прве конференције о Јасеновцу у Њујорку упутио Роберт Оклејас, у међувремену уклоњени оснивач Института, види се јасно истина коју ни исцрпљујући судски процеси, подметања, клевете, пресуде, и грабљење за титуле и ауторска права на туђу несрећу ипак не могу да прикрију:

‘‘Мора бити да си ми случајно послао овај тежак напад на Петра и Ванду, двоје људи које бескрајно ценим. Моје искуство са тобом било је страшно. Не само што си ме без икаквог разлога тужио (јер сам ти рекао да ћу ти предати документацију Института за истраживање Јасеновца и да ћу га радо напустити), већ си намерно растезао суђење, присиљавајући мог адвоката да барем два пута путује у Њујорк и направивши ми трошкове од више од 35.000 долара, иако је могло да прође без свега тога. Морао сам кућу да ставим под додатну хипотеку коју још отплаћујем, што ме сваког месеца подсећа на то каква си ти заправо особа. Можда памтиш да сам ја био тај који је предложио оснивање института. Ја и људи које сам довео у институт дали смо новац за његово покретање и његов рад у неколико првих година. Платио сам доста твојих трошкова, а ти си и јео и спавао у мојој кући. Никада нисам срео никог као што си ти, Бари, и не желим да икада више сретнем иког сличног. Цела твоја каријера била је да да оправдаш Јосипа Броза Тита, британског потрчка, чији је главни циљ био да прикрије холокауст Срба. И када Косово буде отргнуто од Србије, Титово завештање биће коначно испуњено.’‘

И мада форуми који воле да загледају национално порекло јавних личности тврде да је Литучи делом Србин а делом Јеврејин, или да је свакако делом Србин јер је то изјавио пред судом у Хагу, док некима његово презиме звучи италијански а неки га зову и ‘‘Бериша Љитући’‘, несумњиво је једино да он не преза ни од чега да причу о српском холокаусту у потпуности стави под своју контролу. О његовим мотивима може само да се нагађа. Зборник који сада дистрибуира као свој кошта 35 долара, за разлику од судски ‘‘убијеног’‘ који је дељен бесплатно и финансиран средствима ентузијаста, али то очито није прави разлог свог његовог досадашњег ‘‘труда’‘. Очито је да има и прихода друге врсте – попут оних у психологији названих ‘‘секундарном добити’‘ – често добро скриваних, као, рецимо, наступима у корист оптужених пред Хашким трибуналом и ‘‘одбраном’‘ Срба пред самим Србима током плаћених и медијски добро покривених путовања.

Ова повест о томе како је Институт за истраживање Јасеновца чак лажући и застрашујући старце који су преживели достигнућа ‘‘тисућљетне културе’‘ (седморо их, међутим, није претрајало Литучија) учинио све да сузбије књигу сведочења о зверствима почињеним у овом логору вишеструко је парадигматична. Данас, готово седамдесет година пошто је тај погон смрти стављен у покрет, о њему се као о ‘‘спомен комплексу’‘ брину представници народа који га је основао и који ће, пружи ли му се довољно простора и времена, ускоро тврдити да је Јасеновац у ратом опустошеној земљи био једно од ретких места где су хиљаде ту окупљених људи, већином представници мањинских народа, ипак редовно добијали храну. С друге стране држава Србија нема ниједно тело са макар и приближним списком свих оних људи, жена и деце побијених у овом и другим сличним, будућим ‘‘спомен комплексима’‘, са њиховим именима, презименима и другим основним подацима, поткрепљеним изјавама сведока и преживелих. Прављење таквих спискова најпре је строго сузбијано у име братства и јединства, а када се оно распршило у огњу и крви, препуштено је аматерима или делегирано ‘‘државним службеницима’‘ да их усклађују са потребама стално редефинисаног политичког тренутка. Док је тај тренутак тражио да се онако млако и подлачки ратује са Хрватима за рачун странаца, извлачене су кости из јама, држана су опела и махано је документима и афидавитима, штампане су књиге са сликама ужаса, дотад пажљиво чуваним у нечијим архивама, као и додаци новинским издањима, попут оног Борбиног о побијеној козарачкој деци.

У таквим околностима је и др Милан Булајић, пре тога конзуларни па дипломатски службеник, 1992. постао директор Музеја жртава геноцида и један од ‘‘стручњака’‘ за ову тематику. Иако је његово директоровање потрајало свега десет година, до 2002, када је са сарадницима уклоњен а Музеј напрасно пресељен у Крагујевац, ваљда као данак новом политичком тренутку, то време је искоришћено да се сакупе подаци о непуних 80.000 убијених у Јасеновцу (број којим је оперисао и ‘‘историчар’‘ Фрањо Туђман, а данас и остали хрватски ‘‘знанственици’‘), мада заплењени немачки документи у америчким архивима, доступни јавности као и многи други, наводе далеко веће бројке. Вероватно је да су и ти спискови непотпуни или недовољно поткрепљени, с обзиром да др Булајић – иначе и у САД уважен као неко ко се више од 40 година бави питањем геноцида над Србима и ко је о томе објавио неколико књига – као доказе о злочинима наводи и новинске чланке.

Но да је и овакав рад непожељан у опет измењеном политичком тренутку, говори и то да се Фонду за истраживање геноцида, установи коју др Булајић сада предводи, онемогућавао рад, да су на просторијама мењане браве а особљу забрањиван улазак, уз заплену ‘‘електронске технологије’‘, то јест, основних средстава за рад. По сведочењу самог др Булајића, бар се један млади сарадник у кога је полагао велике наде као у свог наследника испоставио као особа послата да надгледа њега а не уредно пописивање жртава геноцида, што указује да појава звана ‘‘Бари Литучи’‘ има читав спектар еманација.

Као што је, уосталом, случај и са његовим основним занимањем – манипулацијом и трговином смрћу, наравно туђом. Тој се делатности може наденути и лепше име, рецимо, трговина подацима или рат информацијама, то јест ‘‘борба за интерпретацију’‘, или ‘‘ми ћемо објавити овај документ о вама ако не повучете вашу тужбу против нас’‘, што се каткад назива преговорима а каткад дипломатијом, али чију уцењивачку и срамотну суштину никакав еуфемизам не може улепшати. Чак ни ‘‘виши циљ’‘ који можда доиста постоји иза ње, негде у дубокој позадини, не мења ништа у њеној, да кажемо, нимало узвишеној природи. А када нема ни њега, онда ја ваљда досегнуто само дно коме се – очајни због свега у чему живимо – све чешће надамо, верујући да после тога следи макар минимални успон.

И не само да је држава Србија пропустила да уради своју дужност, већ је хтела да је за њу обави неко други. Уместо да сâма организује конференцију о геноциду и на њу позове странце кадре и вољне да се истина о овој теми прошири ван граница Србије и из легенди и претпоставки пређе у свет непобитних чињеница, она је страдање Срба покушала да протури на мала врата кроз већ постојеће институције у туђини, које о историји и страдању припадника свога народа доследно, прецизно и упорно воде рачуна. Толико чак да је др Булајић, мада сарадник Центра ‘‘Симон Визентал’‘, 2002. морао да се извини скупу на Хебрејском универзитету у Јерусалиму због података објављених још 1989. у његовој књизи Усташки злочини геноцида. По саопштењу Центра, др Булајић је објавио сведочења српских логораша да су Јевреји непосредно управљали логором на београдском Сајмишту, чак и убијали заточене Србе, иако су, како саопштење тврди, такве изјаве биле дате под принудом, за време немачке окупације. На том скупу, описаном као ‘‘драматичном’‘, директор Центра Ефраим Зуроф упозорио је др Булајића да га, уколико се не извини јавно, више неће сматрати легитимним партнером и да ће бити удаљен са конференције. Др Булајић се потом извинио рекавши да је пропустио да та сведочења предочи у историјском контексту. Односи су одмах изглађени Зуровљевом изјавом да углед др Булајића више није у питању, и да Центар може са њим и даље плодоносно сарађивати. Можда није случајно што је ово саопштење објављено на сајту Института чији је председник Бари Литучи.

Овај случај указује не само колико је битно да се подаци о геноциду прецизно и пажљиво обрађују уместо што се импровизују или позивају на непоуздане изворе, већ и на неприлике (и неизбежне компромисе) које очекују оног који се користи ради прикључи нечијој већ развијеној делатности у својству млађег партнера. Не може се рећи да др Булајић није тражио помоћ у овом послу и код куће. Половином децембра 2004, Извршни одбор Председништва Српске академије наука и уметности после једног Булајићевог дописа од председника Владе Србије тражи да се омогући нормално истраживање геноцида над Србима, уз упозорење да је

‘‘питање геноцида не само научни већ и озбиљан политички проблем, коме треба посветити озбиљну пажњу. Изучавање геноцида мора бити дигнуто на највиши ниво и морало би се институционализовати, а не као до сада препустити добронамерним појединцима. Уколико се држава према изучавању геноцида буде односила немарно и неодговорно, последице ће бити вишеструке – колико моралне, толико материјалне’‘.

На ово писмо нико није одговорио годину и по дана, то јест до дана када је наведени текст стављен на интернет. Нема никаквих података о томе шта је било даље. Нема вести ни о томе да ли је Извршни одбор САНУ наставио да притиска председника владе – тада Војислава Коштуницу – и друге установе новим писмима, или бар сâм основао тело за одговорно и институционализовано бављење овом темом, или је после тог првог писма дигао руке и посветио се другим, важнијим обавезама. Пошто података нема, а ни институција које је САНУ предложила, јасно је да је писмо, прво и једино, и писано с очитим уверењем да ће завршити у кошу – али да се око тога, без обзира на сву стварну и могућу моралну и материјалну штету, нико није одвише потресао.

Коштуница више није на власти него у опозицији, САНУ није отада много изменила свој састав, али општи дух оних који нас воде или, тачније, одлучују како и с чим ћемо живети – ако ћемо уопште и живети – мало се променио. Тако су наши званичници, полажући венце на десетогодишњицу НАТО бомбардовања (један је фотографисан и како брише сузу) сви помињали ‘‘око 2.500 цивила’‘ страдалих у тих 78 дана и ноћи. Данима нису могли лицитирати јер их знамо и ми, али са бројем страдалих ниједан није био тако педантан. Зашто нам нико не каже колико је људи погинуло у том нападу на нас 19 земаља Запада којима наводно толико чезнемо да се придружимо? Није могуће да се имена и тачан број жртава не знају. Као што није могуће да се не зна колико је тачно војника ЈНА убијено у Словенији 1991. године, када се онако величанствено борила за слободу. Ако овакве податке доиста не знају, људи са власти и из државне управе требало би да се макну и заувек заћуте. Јер Америка пред којом шене има зид на коме је записано име сваког њиховог војника погинулог у Вијетнаму, као да им је тамо била кућа а сваки од њих барем Милица Ракић.

Срамотно одсуство осећања за то да је злочину против нас придодата и увреда спречава их и да јавно кажу колико смо авиона и осталих летилица оборили током тих 78 дана. Вероватно ту има и страха да се наши нападачи не наљуте па да се не покваре односи који тако лепо напредују. Али страх не може објаснити баш све пропусте и грешке ситних људи. Јер, слично је било и са споразумом из Рамбујеа. Текст споразума, заједно са анексом који је тражио војну окупацију тадашње Југославије, био је објављен на свима доступном јавном сајту још крајем фебруара 1999, те преведен у новинској агенцији Бета и пуштан у наставцима неколико дана. Једино гласило које га је објављивало био је дневни лист Данас – заједно са тим, завршним и најбитнијим делом. И, сви су ћутали – и новинари и политичари.

Требало је да прође више од две године од престанка бомбардовања па да се у Гласу јавности помене постојање војног анекса споразума из Рамбујеа, и то кроз позивање на писање локалног левичарског листа из неког малог немачког града, да би то неувијено захтевање коришћења путева и лука Југославије без ограничења и с пуним имунитетом за окупаторске трупе полако почело да допире до јавности. Наши представници у Рамбујеу причали су о ‘‘неприхватљивости’‘ споразума, не усуђујући се ни да помену колико је његов текст увредљивији од аустријског ултиматума 1914. Тадашњег председника Србије, Милана Милутиновића, нашег представника у Рамбујеу, то ћутање није спасло Хага, нити му је помогло при ослобађајућој пресуди. Изгледа да је и тамошњим судијама било јасно да је он и ту, где се на крају нашао, сасвим залутао. Снашло га је више него што је ичим у свом обамрлом животу заслужио.

У роману Читач Бернарда Шлинка, једном од ретких неупропаштених филмом и код нас преведеним пре готово седам година, аутор говори о обамрлости која обузима и жртве и злочинце у немачким логорима смрти. То је обамрлост која надвладава вољу, и жељу за животом – не будући међутим последица страха, нити неодлучности, ни предавања судбини, већ нешто изван њихове моћи утицаја, неминовност чији се ток не да променити. То свођење живота на нешто испод живота преноси се и на његовог јунака рођеног после доба логора и, као и свако друго наслеђе, заувек га обележава и сакати емотивно.

И та обамрлост је парадигматична. Из ње је, како показује и ова књига, могућ само морални искорак. А то је, како изгледа, за нашу наводну елиту претежак задатак. Уместо да истином и делањем из наших послова и живота изопште хуље и мешетаре које, колико год се трудили, ипак не могу ни надхуљити ни надмешетарити, они, у најбољем случају, покушавају да се умиле злу. Надајући се да их оно неће видети ако се они праве да не виде њега, они пристају на будућност у којој ће – и буквално и преносно – Хрвати кречити Јасеновац и садити у њему цвеће, док ће они, повремено, приговарати на квалитет боје и ретко заливање леја.

Тако ће и они, лажући, прикривајући жртве и тргујући њиховим мучеништвом зарад ‘‘добросуседских односа’‘, неког новог ‘‘братства и јединства’‘ у ЕУ верзији, ‘‘бољег живота’‘, ‘‘страних инвестиција’‘ и ‘‘нових радних места’‘ при коридорима и нафтоводима, или због захтева неког још генијалније осмишљеног политичког тренутка, те неке, само њима знане ‘‘секундарне добити’‘, заправо одржавати Јасеновац у животу.

‘‘А шта бисте ви урадили?’‘ одговара судији јунакиња романа Читач на његово питање зашто је са места фабричке раднице прешла да ради као чуварка у логору смрти. Њено питање је сасвим искрено – она је неписмена жена која је са масом себи сличних само прихватила боље услове рада у савршено разрађеном систему у коме, сасвим немачки, свако има своје место. У затвору учи да је морална одговорност оно што сваки човек мора да осећа, без обзира колико мали и неутицајан био. И она таква, мала и неутицајна, прави свој морални искорак.

Какав одговор у своју одбрану могу дати наши ‘‘велики’‘ и ‘‘утицајни’‘ када се праве да не чују речи бројних Павелићевих следбеника упућене ‘‘братствено-јединственичким’‘ Србима: ‘‘Колико још треба да вас побијемо па да схватите да ми нисмо ‘браћа’?’‘ Или што, разговарајући са садашњим хрватским председником Стјепаном Месићем, као да заборављају шта је рекао као последњи председник заједничке државе коју никако да преболе: ‘‘Испунио сам своју дужност. Југославије више нема’‘?

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово