ВЕСТИ

Јања Гаћеша
КАД БИСМО МОГЛИ ДА НЕСТАНЕМО

 

Власти из Београда позивају Србе са Косова и Метохије да изађу на локалне изборе заказaне за трећи новембар. Они кажу да је то добро за нашу будућност, а ми бисмо најрадије да нестанемо.

Зашто?

Последњих година у Грачаници су асфалтиране многе улице, отворени спортски терени, направљени тротоари. У месту постоји и видео надзор, направљени су паркови на сваком кораку, постављене дрвене клупе на сваких неколико метара, а ту су и жардињере са петунијама. Да поменем и мозаик чувене фреске Симонида на раскрсници. Упада у очи и свако кад дође мора га видети.

Међутим, треба да се зна да у Грачаници једне те исте тротоаре праве два пута годишње, скупоцене камере снимају сеоске улице, дрвене клупе по тим тротоарима морате свакодневно обилазити питајући се шта ће ту? Спортски терени су углавном празни. Паркови се не одржавају – све што посаде брзо увене. Саблажњавамо се чињеницом да преко Симонидине фреске прелазе пси луталице и мачке.

Тврдимо да је све кичасто, и да тако окићени личимо на шиптарска места попут Малишева или Србице, али смо схватили и да циљ није да то буде лепо –  већ да се паре потроше.

И, док смо мислили да прво место у тим новотаријама заузима грачаничка фонтана испод моста, Лапље Село, друго по величини српско село у централном делу Косова и Метохије, прави нам конкуренцију. Оно ће добити зоолошки врт.

Питају се мештани где ће на површини од 20 ари да сместе животиње, и шта ће им уопште зоо врт у центру села?

Имају, кажу, и нов Ловачки дом, у коме се одржавају партијски састанци, јер ловци се окупе два, три пута годишње. Већ су им направили паркове на сваком кораку, средили корито реке Грачанке. Али, у њу су спровели канализацију из Грачанице, Ајвалије, и нових шиптарских нaсеља око Чаглавице. Помињу се чак и отпадне воде из неколико производних погона у Ајвалији. Мештани Лапљег Села не могу да седе у тим парковима, јер загађена река смрди. Сви бунари у близини су им затровани. Нико, у „косовским институцијама“, нема решење за поменути проблем, али је све окићено. Види се да су се паре трошиле, а то је, ваљда, најважније.

Мале паркове и дрвене клупе имате у готово свим српским селима. У Добротину, селу одакле је већина најоданијих „Тачијевих Срба“, су пре две године, а по узору на Грачаницу, на тротоарима поред пута, тик уз дрвене клупе, поставили и беле бетонске кугле. Срби из Добротина који не подржавају горе поменуте, су се одмах окупили и захтевали да се кугле склоне. Рекли су да не желе кугле по селу јер им никакву сврху не виде. Када су схватили да су се за те кугле „општинске власти из Грачанице“ истрошиле као да су кугле прављене од неког ретког материјала, и да, као такве, морају бити постављене, Добротињани су им рекли да не желе да буду беле. Саопштили су „Тачијевим Србима“’ да је то провокација, и да их кугле подсећају на шиптарску капу – кече. До нагодбе се дошло после доста мука. Кугле су остале, али су их префарбали у црвено.

Сећам се да су и у Грачаници те кугле изазвале највише негодовања, али нико није смео да их помери. Ту је видео надзор, или како га у селу зову – Велики брат. Померила деца неколико једне ноћи, и одмах их сутрадан привели – снимиле их камере. Захваљујући „побуни“ у Добротину, и у Грачаници су кугле префарбане у црвено.

То је, између осталог, нама „наша“ интеграција у „косовско друштво“ дала. Нема нових радних места, било чега где може да се ради, али клупа и кугли колико хоћете.

Нас са јужне стране Ибра, одрекли су се  још „жути“, Тадић и компанија, па смо мало искуснији у томе како функционише локална самоуправа по „косовским законима.“ Сећате се? То је био услов да Србија добије кандидатуру, па је Београд са нама почео интеграцију у „косовско друштво“. Ето, то су била улагања „косовских власти“ у „развој“ српских средина јужно од Ибра последњих година.

А, има нас свакаквих, овде у Покрајини. Оних који су продали своју имовину у бесцење и оних који су узели милионе евра. Има људи којима је имовина узурпирана и оних који неће ни да чују да и једану стопу продају. Има оних који примају увећани лични доходак за 50 одсто, али и оних који не примају такозвани косовски додатак. Има оних који су отишли и не намеравају да се врате и оних који би се радо вратили. Бахатих појединаца, који новцем од продаје дедовине купују скупоцене аутомобиле па бесне по централној Србији, стварајући тако слику да Срби са Косова не знају шта ће од пара.

Када се, међутим, све сабере, на Косову и Метохији је више оних који немају ништа и који немају куда  да оду, који већ 14 година трпе, јер тешко свој живот могу да замисле негде друго до овде. Сви ми, такви какви смо, налазимо се тренутно у мат позицији.

Матирала нас наша држава!

Када смо 1999. године одлучили да останемо на Косову и Метохији водили смо се, између осталог, и мишљу да ће наш опстанак, у годинама које долазе, водити очувању Косова и Метохије као неотуђивог дела Србије. Својим опстанком смо доказали да смо спремни на сваку жртву. Нико од нас ни у сну није могао замислити да ћемо бити доведени у ситуацију да нико не жели да чује наш глас, да никога није брига шта ми кажемо. Да ће свако село постати гето, део тамо неке „мултиетничке државе Косово“.

Резултате прошлих избора држава Србија није званично признала, све док нису у Бриселу сели за исти сто са представницима Приштине. До тада, јавних сусрета није било ни са „Тачијевим Србима“. Нема их ни сада, али то више није непризнавање, већ предизборна кампања. Важно је да кажем да је већина Срба до сада изборе бојкотовала, како локалне тако и ове последње, за „косовски парламент“.  Та шака јада што је на њих изашла – ужа фамилија кандидованих, радници грачаничког Дома здравља, јер су морали по диктату директорице Раде Трајковић, поједине присталице Демократске странке и они подмитљиви, неко за два метра дрва, неко за 50 евра, колико је коштао глас – била је више него довољна да „демократски Запад“ формира локалне органе по тадашњем Ахтисаријевом плану и да у „косовском парламенту“, поред присталица Самосталне либералне странке, има и Србе са високим образовањем. То су посланици Јединствене српске листе Раде Трајковић.

Мене лично, и многе друге Србе, напред поменути не представљају и немају никакав легитимитет, али су се они водили као наши представници. Либерали су путовали по свету и причали како је „држава Косово“ идеалано место за живот. Све поменуто је ситница у односу на приче које круже да су несрећници потписивали хартије којима се стотине хектара пољопривредног земљишта претвара у грађевинско, што је почетак мењања структуре становништва у корист Шиптара, на пример у „општини Грачаница“ где су Срби већина. И ко зна шта су све још чинили? Ако је тачно и само ово прво, то је криминал за озбиљну истрагу.

Сада је на ред дошао север Покрајине. Дачић каже, отприлике овако: ако Срби са севера бојкотују изборе представљаће их „Тачијеви Срби“, па им онда нико неће бити крив. Срби, који су на прошлим локалним изборима испливали на површину, а који руководе „косовским општинама“ са већинским српским становништвом јужно од Ибра, надалеко су познати по својој нестручности и незнању. Они су слепи поданици Хашима Тачија, ништа више.

Али, по Дачићу, криви смо сами, јер смо бојкотовали изборе.

Сада тиме плаше Србе на северу Покрајине. Та чувена Заједница српских општина, која треба да се формира, јесте новина, али је поражавајућа чињеница да ће она функционисати у оквиру „државе Косово“, значи по „косовским законима“. Тешко се то може прогутати и изаћи на изборе. Приче да ће многи „косовски закони“ да се мењају не значе нам ништа. Јер, остаће „косовски“ и то се неће променити. А ако то прихватимо, одричемо се Србије и њеног Устава!

Нека нам неко објасни по чему ће се, после избора, ти новоизабрани Срби разликовати од већ постојећих „Тачијевих Срба“? Чији ће они да буду када ће морати да раде по „косовским законима“ и под ингеренцијом Приштине у којој је Хашим Тачи премијер?

Јесте ли икада осетили потребу да будете на врху неке планине и да вриштите из свег гласа, до изнемоглости, док глас не изгубите, док не нестанете?

Бес који смо осетили после потписивања бриселског споразума не јењава. Сада нам је још јасније колико мало за своју државу вредимо.

Где себе видимо за неколико година, под условом да останемо на Косову и Метохији?

Пошто не могу довека да постављају нове тротоаре, клупе, кугле и остало, очекујемо сада да се досете нечег новог – јер новац треба потрошити. То сигурно неће бити нешта што ће дугорочно донети добробит српском народу и гарантовати нам сигуран опстанак. Јасно је да смо овде непожељни, и веровати у ишта друго чиста је заблуда. Има чак и предлога. Поучени искуством Срба из Новака код Призрена, предлажемо да нам набаве свилену бубу или рибице из Сингапура, па да их узгајамо. То сигурно доста кошта, а вероватноћа да ћемо успети је минимална.

Пут за Новаке одваја се испред Призрена, и одмах ту залазите у поља винограда. Виногради су зарасли у коров, запуштени су, а пре 1999. године изгледали су као рајски врт.

И само село је дивно, па је сасвим разумљиво што су људи скупили храбрости да се врате у тај део Метохије. Сви они одлично познају послове у винограду. Од свих који су их, у тој првој години по повратку, обишли, тражили су да се обнове чокоти, говорећи да ће они радити око њих. Али, узалуд. Нека невладина организација, нико јој се више ни имена не сећа, испитала је терен и дошла до сазнања да је то подручје идеално за узгој шафрана.

Тако су им уместо лозе, засадили шафран. Пребирали су Срби из Новака целу једну сезону те мале љубичасте цветове, скупљајући прах. Рекли су им, пре сађења, да килограм достиже цену и до 1000 евра. А Новачани су за целу сезону скупили око 400 грама. Онда су почели ређе да их обилазе, теорије о клими идеалној за узгој шафрана пале су у воду, а о виновој лози више се и не прича. Од недавно су Срби из Новака остали и без медицинске заштите. Заборављени од свих, окружени коровом, ипак су остали.

Могу са нама разне експерименте да врше. Јер, ко ће да нас заштити?

Свих ових година ништа се није урадило на побољшању услова живота Срба на Косову и Метохији. Направљени су модерни логори, а нас помињу у причи да је од „државе Косово“ направљено мултиетничко друштво. Док нас Београд није присиљавао да учествујемо у том циркусу било нам је лакше: држала нас је нада. Цео свет зна да слобода кретања за Србе на Косову и Метохији не постоји. Слобода кретања се помиње само када је север Покрајине у питању. Као да ми можемо до Дечана, Ђаковице, или Урошевца. Зато кажемо: када је могао шафран међу оне винограде, може и свилена буба у ову житницу где већ успева дуд.

Јер, небулозе овде најбоље пролазе! У поље, на своје имање, не можеш слободно, али нађу ти занимацију: допреме биљку из Азије да се око ње окрећеш. Из градова су нас протерали, повратак у њих је забрањена тема, али нам по селима зидају и постављају којешта, а доводе и жирафе и нојеве. На тих неколико стотина метара праве нам све и свашта, да се створи слика модерног насеља. То се онда представља као успех локалне самоуправе коју предводе Срби. А то су и једини резултати досадашњег рада „српских посланика“ у „косовском парламенту“.

За нас је то окићени гето, шарена лажа за све слепе код очију.

Формирањем Заједнице српских општина још више се затварамо.

Сви гетои у један гето!

Ни ту мира нећемо имати. Ту ћемо остварити само она права која се Приштини допадну, и то само на тих неколико стотина метара. И то је, ваљда, тај „бољи живот“ о којем они наши „мученици“ у Бриселу успеше да се договоре. Само још и Србе са севера да убеде па ће бити фонтана, тротоара, клупа и жардињера. Јер, све остало је савршено.

А, шта је са целом територијом Косова и Метохије? Зна ли ко где су нам државне границе?

Зар једна држава не показује своју моћ, своју озбиљност, баш на оваквим испитима –очувања својих граница? Држава вредна поштовања о томе чак и не расправља. Једно је када вас непријатељи присиле на тежак живот, а друго када се са њима удруже и они који су били ваша једина нада.

Зна се да се само на један начин територије губе и враћају. То није за зеленим столом, где једни причају а ви само климате главом и пристајете на све што вам кажу. Ако је национални интерес сачуватити 15 процената територије, онда се чека; у стрпљењу је наша победа. Народ трпи што трпи. Оним што су потписали нама на Косову неће бити боље, а јасно је да се територија губи. Шта је онда наш национални интерес? Ко ће, кад смо такви, да нас цени? Ко? Ја бих прва таквима патос брисала. Ко ће, после свега, нас на Косову и Метохији за нешто да пита? Кога ће да буде брига како нам је?

Ето нам Заједница српских општина, да се занимамо.

И питаћу вас опет: Јесте ли икада осетили потребу да будете сами на врху неке планине и да вриштите из свег гласа, до изнемоглости, док глас не изгубите, док не нестанете?

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово