ВЕСТИ
ЈАВНИ АПЕЛ МОНАШТВА РАШКОПРИЗРЕНСКЕ ЕПАРХИЈЕ
Ми, долепотписани свештеномонаси, јерођакони, монаси, монахиње, искушеници и искушенице манастира богоспасаване Епархије рашкопризренске осећамо потребу да се поново и јавно обратимо свеукупној српској јавности, како Његовој Светости, Патријарху Иринеју и тренутном Администратору Епархије рашкопризренске, Митрополиту Амфилохију, тако и свим Оцима Архијерејима СПЦ, све до оног последњег верника наше Свете Цркве, у које нека бисмо и ми, као последњи, били убројани.
Са радошћу смо примили вест да је Врховни суд Републике Грчке – Ареопаг, пустио на слободу оца Симеона Виловског, увидевши да за пласиране и монтиране оптужбе против њега нема никаквих доказа. У нашој јавности се то покушало тенденциозно, а нетачно, објаснити на разне начине, од тога да је пуштен уз кауцију, да је пуштен на основу лажног сведочења Епископа Артемија, преко тога да је, скандалозно потирући сваку веру у неовисност судског система у Грчкој (и таква је изјава дотурена и потурена и Његовој Светости, Патријарху) ‘‘вероватно у питању нека интервенција’‘.
Но, како било, док се у Србији уз повике на једну страну: ‘‘Држ‘те лопова!’‘ обављао сасвим други посао (уклањање са епископске катедре Епископа Артемија), уз непримерено упадање у просторије Епархије рашкопризренске, обијање брава и пробијање врата, распиривање немира, подела и раздора, запаљивих говора, беседа и клевета, грчки Врховни суд је мудро и мирно донео своју, верујемо, не сумњајући у непристрасност и неутралност грчког судства, поштену и правичну одлуку.
У међувремену се велики део монаштва Рашкопризренске епархије, не могући се помирити са неправедним одлукама, поготово оних да им се Владика Артемије декретом одузме и изузме, отме као духовни отац, одлучио на тешко и болно напуштање своје епархије, својих манастира. Они преостали, од којих многи хтедоше да иду још месецима раније, остадоше, многи притиснути претњама и страхом, са болом у души, молећи се, чекајући и ишчекивајући повратак вољеног пастира.
Све то време, избегло монаштво је са разних страна, а поготово од Епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија, било ‘‘човекољубиво’‘ и ‘‘пастирски’‘ чашћено разним именима и епитетима: ‘‘парасинагога Артемијева, Артемити, псевдозилоти, зурлоти, дрвени адвокати, епигони, расколници, цркворушитељи“ (и многим другим, непобројаним и небројивим). Ми смо се, пак, трудили, по сили својих моћи да испунимо Господњу заповест и да се молимо за оне што нас вређају и гоне и да благосиљамо оне што нас куну (ср. Мт, 5:44), јер нам је истинска жеља била и остала да будемо синови Оца Небескога и верна чада Светосавске нам Мајке Цркве, из које, очигледно, покушавају да нас прогнају и истерају, пласирајући приче о наводном ‘‘расколу’‘ и ‘‘расколницима’‘, са нама чудним, а Еванђељу и Цркви противним тоном прижељкивања истог.
А раскола није било и нема га (а ако Бог да, неће га ни бити) не само на делу, него ни у примисли никога од нас, јер нас је тако учио наш Авва, а он учио, и научио од свога Авве, затворника, ангела и благовесника Ћелијског.
У светлу ових најновијих дешавања, пуштања, услед непостојања доказа, на слободу оца Симеона Виловског, као и позива Његовог Преосвештенства, оца нашег, Епископа Артемија, да се вратимо у своје матичне манастире пострига и покајања, смирено, но искрено и одговорно изјављујемо да смо спремни то истог часа прихватити и вратити се на распето Косово и Метохију и у Рашку област, да чувамо, Светим Тајнама и Светим Врлинама, постом и молитвом, бивствовањем и остајањем, светиње које су нам поверене, како нас је и чему нас је годинама, а неке и деценијама учио Преосвећени владика Артемије. На све то у потпуности смо спремни уколико Пастири наше Свете Цркве смогну храбрости и снаге да, пажљиво и одговорно преиспитавши одлуку о смени и прогону Епископа Артемија, (као последицу неоснованих оптужби на његов рачун), икономијски преиначе исту, како би нама омогућили миран повратак, у циљу потпуног поштовања молбе Светог Архијерејског Синода као и нашег духовног оца да се вратимо у Епархију рашкопризренску, следујући, како и у позиву пише, ’‘духу Светих Отаца и Подвижника’‘ који су пожртвовано свагда истрајавали на тешком путу одбране истине и правде Божије, не пристајући на супротно.
Да оваквим захтевом не правимо преседан и не тражимо ништа страно, непримерено и противно Светом Архијерејском Сабору и саборности наше Цркве говоре нам и речи Светог Јустина Ћелијског, којег Оци Архијереји ове године једногласно уврстише у диптихе светих, потврђујући тако његову аутентичност и богонадахнуст његовог богословља: ‘‘Све пак ово (мисли на синтагму "човекољубивије неке одлуке", као што каже, на пример, пети канон Светог Првог Васељенског Сабора) говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови.
Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи – а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу – може преиспитати и "икономијски" преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали ‘‘одличним и премудрим средством’‘ (Свети Кирил Александријски, Писмо 72) и ‘’ ‘леком‘ за болна места и ране на црквеном организму’‘. Једино ће нам на овај начин бити омогућен повратак који неће бити противан нашој савести.
У том смислу синовски и коленопреклоно позивамо Његову Светост, Патријарха Иринеја, Високопреосвећене и Преосвећене саборске оце Архијереје да, после ових најновијих дешавања, и све очигледније и видљивије намештености процеса против Владике Артемија, у што скоријем року, сазивањем ванредног Архијерејског Сабора, исправе велику неправду свргавања Епископа рашикопризренског са његовог досадашњег вишедеценијског трона. Знамо да ни Његова Светост, нити многобројни Оци Архијереји нису деловали из злонамерности или пакости, већ на основу лажи, клевета и инсинуација, потеклих првенствено од Епископа бившег захумско-херцеговачког Атанасија (који се ни ових дана у томе не зауставља, него, међу многобројним клеветама, тврди, авај, уз гомилу многих других клевета, како наше монаштво купује у Срему куће од, ваљда, опљачканог сиротињског новца), и управе манастира Високи Дечани (викарног Епископа Теодосија и протосинђела Саве Јањића), главних виновника ове умишљене и измишљене, лажне и лажиране, а ничим поткрепљене кампање која дубоко потреса нашу Цркву, претећи да уколико се не залечи правдом и правицом на Телу Цркве остане као незарасла рана.
Повратком Епископа Артемија, Свештеноначалије наше Свете Цркве би само отворило двери онога што од нас захтева, то јест да се вратимо у наше манастире, а пре свега би свима, а посебно светским моћницима, показало да заиста у христоводећој црквеној политици наше Светосавске Цркве није дошло ни до каквог умекшавања и промене става и курса према Косову и Метохији, како већ најави Питер Фејт, а како би то они здушно желели, и како, славодобитно, на својим ‘‘совјетима’‘ најављују, већ да сви, удруженим и једномисленим снагама и даље, Светом Тројицом вођени, Оцем крепљени, Христом сабрани, а Светодуховски љубећи један другога, не само чувамо то свето, распето косовско парче неба на земљи, него да и у вечности сви будемо причасници неприступне тајне Живота Вечнога.
Овом апелу избеглог монаштва придружујемо се и ми, остало монаштво манастира Рашкопризренске епархије, које и даље у својим манастирима пребива, очекујући повратак наше браће и сестара у своје манастире наше богоспасаване Епархије, али пре свега хотећи и смирено и коленопреклоно молећи Његову Светост и Оце Архијереје да учине све да нам се врати, на своју катедру и у своју Епархију, недужно прогнани отац, Епископ Артемије.
СПИСАК МОНАШТВА – ПОТПИСНИКА АПЕЛА (78 браће и сестара из 16 манастира)
Манастир Црна Река
1. протосинђел Николај Николић
2. јеромонах Наум Мирковић
3. јеромонах Дамаскин Вацић
4. јеромонах Висарион Шуловић
5. јеромонах Иринеј Ристић
6. монах Антоније Маринковић
7. монах Климент Недељковић
8. монах Рафаило Пејчић
9. монах Кипријан Кељевић
10. монах Јоасаф Лојић
11. монах Харитон Влаић
12. искушеник Јован Банков
13. искушеник Дејан Стојановић
14. искушеник Дејан Матијашевић
15. искушеник Драган Младеновић
16. искушеник Александар Стопа
17. искушеник Јован Ердељан
18. искушеник Александар Козулин
19. искушеник Марко Трајковић
Манастир Бањска
1. јеромонах Агапит Бичанин
2. јеромонах Пимен Дејановић
3. монах Леонтије Кантар
Манастир Сопоћани
1. јеромонах Доситеј Вукосављевић
2. јеромонах Максим Новаковић
3. монах Пајсије Марковић
4. искушеник Оливер Ђурђев
5. искушеник Дејан Макић
Манастир Свети Архангели
1. јеромонах Бенедикт Прерадовић
2. јеромонах Ксенофонт Томашевић
3. јеромонах Јован Милојевић
4. јерођакон Прохор Ацковић
5. монах Мелхиседек Миљковић
6. монах Владимир Милић
Манастир Девине Воде
1. јеромонах Роман Папић
2. јерођакон Павле Дрековић
3. искушеник Бобан Весић
4. искушеник Александар Мартиновић
Манастир Богородица Браинска
1. протосинђел Варнава Димитријевић
2. јеромонах Јован Узелац
3. искушеник Славко Мирковић
Манастир Дубоки Поток
1. Јеромонах Никита Берић
2. јерођакон Јаков Купрешак
3. монах Платон Бабић
4. искушеник Миле Василић
Манастир Зочиште
1. Протосинђел Стефан Миленковић
2. Јерођакон Мартинијан
3. Монах Дионисије Сујић
Манастир Сочаница
1. јеромонах Евтимије Милентијевић
Манастир Светог Јована – Велика Хоча
1. Протосинђел Мирон Косаћ
2. Синђел Алексеј
3. Монах Давид
4. Искушеник Ђорђе
Манастир Драганац
1. Јеромонах Кирило Ђурковић
2. Јеромонах Игњатије
3. Искушеник Ђорђе Талић
Манастир Ђурђеви Ступови
1. Јеромонах Георгије Марковић
2. монах Козма Арсеновић
3. искушеник Дејан Цакић
Манастир Грачаница
1. монахиња Филотеја Микулек
2. монахиња Пелагија Станић
3. монахиња Јована Јеремић
4. монахиња Варвара Станкић
5. монахиња Марта Лисинац
6. монахиња Јерусалима Филиповић
7. искушеница Митра Андрејевић
8. искушеница Ирена Симић
9. искушеница Биљана Чанади
10. искушеница Зорица Ивановић
11. искушеница Радојка Јанковић
12. искушеница Мирослава Савковић
Манастир Свете Петке – Улије
1. Настојатељица монахиња Злата
Манастир Гориоч
1. монахиња Антуса Маринковић
2. монахиња Олимпијада Маринковић
Манастир Кончул
1. монахиња Сара Мосур
2. монахиња Митродора Јовичић
3. монахиња Варвара Тишма
4. монахиња Исидора Рајковић
5. монахиња Домна Здравковић
6. монахиња Марија Гегић
7. искушеница Маријана Ђурић
8. искушеница Мирјана Мартиновић
Напомена: Овај Апел упућен је са конференције за медије, 26. јула 2010. одржане у Медија центру у Београду, са темом Одлука Врховног Суда Грчке у случају оца Симеона (Виловског) и стање у Српској Православној Цркви.
Ј. Тасић
ЧЕКА СЕ ОДГОВОР МИНИСТАРСТВА ВЕРА
Правник и стручњак за црквено канонско право Жељко Жугић Которанин обратио се Министарству вера са захтевом за заштиту уставног поретка Србије од аката и деловања СПЦ. Позивајући се на синодске и саборске одлуке и акта Жугић тврди да је у ‘’ ‘случају’ епископа умировљеног рашко-призренског Артемија’‘ СПЦ прекршила Уставом Србије загарантована грађанска права и слободе – право на правично суђење, слободу кретања и настањивања.
Жугић тражи да ресорно Министарство реагује у складу са Законом о црквама и верским заједницама, који штити њихову аутономију, али их и обавезује да делују у складу са Уставом и законима државе Србије. У Министарству вера наш лист није успео да добије коментар на Жугићев захтев.
Жељко Жугић каже за Данас да, иако је захтев предао 2. јула, досад није добио никав одговор из Министарства вера, чак ни број протокола под којим је његов акт заведен. Објашњава да су приликом предаје на његов документ стављени печат и датум, с обећањем да ће му број предмета накнадно послати поштом, што се до јуче није догодило.
На питање због чега се оваквим захтевом, за који и сам каже да је први у историји СПЦ, обратио Министарству вера, Жугић одговара да ‘‘сваки грађанин Србије има право да се обрати надлежним извршним властима, уколико сматра да су уставни и правни поредак угрожени’‘.
– Рок за одговор је 30 дана, а пошто је овде реч о компликованијем случају, 60 дана. Уколико ми у том року Министарство вера не одговори, поднећу уставну жалбу Уставном суду Србије – напомиње Жугић.
Он сматра да пример владике Артемија није усамљен у пракси СПЦ, али да је ‘‘илустративан будући да се ради о епископу – носиоцу највишег црквеног чина’‘. Жугић у захтеву Министарству вера оцењује да је Свети архијерејски синод СПЦ у ‘‘случају’‘ владике Артемија прекршио право на суђење у присуству, на саслушање, одбрану, изношење доказа, као и право да он буде обавештен о доказима прикупљеним против њега. Синод је, како наводи Жугић, у неколико наврата спојио функције тужиоца и судије, чиме је ‘‘престао да буде непристрастан суд’‘. Он као ‘‘ванправну’‘ доводи у питање и саборску одлуку о одузимању права управљања епархијом рашко-призренском (ЕРП) владици Артемију.
Жугић сматра да је одлуком Синода да владика Артемије само уз сагласност привременог администратора ЕРП може да прима посете у Грачаници и да се креће по Епархији, прекршено његово право на слободу кретања, као и да је саборском одлуком да не може да остане да живи у ЕРП прекршено право на слободу настањивања.
‘‘Клевете’‘ на рачун Цркве и државе
Информативна служба ЕРП саопштила је јуче да ослобађајућа пресуда рашчињеном архимандриту Симеону Врховног суда Грчке нема никаквог утицаја на његов црквено-канонски статус, нити са статусом владике Артемија. Тврдње да је Виловски жртва верског и политичког прогона оцењене су као ‘‘сумануте’‘ и ‘‘грубо клеветање СПЦ и државе Србије’‘.
Црквена оптужница у припреми
– Против монаштва које је напустило ЕРП већ је покренут црквено-судски поступак и у току је припрема оптужница – саопштила је јуче Информативна служба ЕРП. Њима ће, како се наводи, бити пружена прилика да буду саслушани пред епархијским судом и дата могућност да се врате у своје манастире. У противном, Црква ће поступити у складу са постојећим канонима и правилима. Недавну најаву монаштва да ће се вратити у ЕРП, уколико се на чело Епархије врати владика Артемије, Информативна служба ЕРП оценила је као ‘‘уцену и непоштовање Сабора СПЦ’‘.
Напомена: објављено у дневном листу Данас 28. 07. 2010, да би га истог дана пренело Црноречко братство у егзилу, Београд. www.mancr.org
Жељко Жугић Которанин
ЗАХТЕВ ЗА ЗАШТИТУ УСТАВНОГ ПОРЕТКА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ ОД АКАТА И ДЕЛОВАЊА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ
Чланом 10. ст. 1. Закона о верским заједницама Српска Православна Црква је призната као Традиционална Црква. Чланом 11. истог Закона њој је признат контунуитет правног субјективитета стеченим Актима 1836. и 1929. године. Чланом 18. ст. 2. истог Закона она је ослобођена поступка регистрације. На основу члана 6. ст. 1. истог Закона она је равноправна пред законом са другим црквама и верским заједницама.
Оваквим својим статусом Српска Православна Црква (даље СПЦ) је стекла Законом одређене слободе и права према Републици Србији, али и обавезе према истој.
Тако је СПЦ чланом 6. Закона о верским заједницама одређена као независна од државе, слободна и аутономна у одређивању свог верског идентитета, и да има право да самостално уређује и спроводи свој поредак и организацију, те да самостално обавља своје унутрашње и јавне послове. Овим је у Закону дефинисана општа аутономија СПЦ према Републици Србији.
Чланом 7. Закона о верским заједницама одређена је аутономна регулатива коју ужива СПЦ. Наиме, држава не може ометати примену аутономних прописа СПЦ. Такође, држава пружа одговарајућу помоћ СПЦ на њен захтев у извршењу правоснажних пресуда њених надлежних органа, у складу са законима Републике Србије.
Закон о верским заједницама члановима 24. 26. и 27. обезбеђује заштиту имовине СПЦ. Чланом 28. уређује сарадњу државе и СПЦ. Чланом 29. одређује социјална права свештеника СПЦ. Чланом 30. предвиђа пореске олакшице за СПЦ. Члановима 31–44. штити и унапређује разноврсне делатности СПЦ. Наведена права СПЦ ужива равноправно са другим црквама и верским заједницама уписаним у Регистар цркава и верских заједница.
Аутономија, коју СПЦ ужива, није апсолутна. Република Србија, дарујући СПЦ слободе и права својим Уставом и Законом, не може дозволити истој толику аутономију регулативе која би угрозила слободе и права грађана, међу њима и чланова СПЦ, гарантована истим Уставом РС, законима и ратификованим међународним актима. Ова аутономија је ограничена из истих разлога из којих је ограничена и верска слобода. Закон о верским заједницама чланом 3. ст. 1. одређује да верска слобода може бити ограничена само прописима Устава РС, закона и ратификованих међународних аката, који су нужни у демократском друштву ради заштите јавне безбедности, морала, и заштите слобода и права других. Готово идентичну одредбу садржи и члан 20. ст. 4. по којој Министарство вера доноси Решење којим одбија регистрацију верске организације ако су њени циљеви, учење, обреди, или деловање супротни Уставу и јавном поретку или угрожавају живот, здравље, слободу и права других… Став 5. истог члана прописује да се при одлучивању о регистрацији узимају у обзир одлуке Европског суда за људска права, као и управне и судске одлуке у погледу регистрације одређене верске организације у једној или више држава чланица Европске Уније.
Није одлучивање о регистрацији верске организације једино место где се проверава уставна, законска и међународноправна подобност њених циљева, учења, обреда и деловања. И након уписа у Регистар, црква или верска заједница може бити избрисана из истога, сагласно члану 22. ст. 2. Закона о верским заједницама, ако (накнадно) наступе разлози због којих се одбија упис у Регистар.
Другим речима, цркве или верске заједнице сво време морају неговати своју подобност Уставу РС, законима и међународноправним актима, кроз поштовање од њих загарантованих права и слобода, јавног поретка и безбедности и уопште стандарда демократског друштва. Министарство вера у Влади Републике Србије надлежно је да у свако доба преиспита поменуту подобност сагласно 22. и 23. члану Закона о верским заједницама.
Српска Православна Црква свој поредак нормативно уређује углавном Свештеним Канонима, Уставом СПЦ и Правилима. Сходно правима на самостално уређивање и спровођење свог поретка из члана 6. Закона о верским заједницама, СПЦ је дужна да свој нормативни поредак спроводи на одговарајући начин, не повређујући Уставом РС, законима и међународноправним актима загарантована права и слободе грађана. Тек тако члан 7. истог Закона, који прописује регулативну аутономију СПЦ има смисла, нарочито у вези члана 3. истог Закона, који одређује ограничење верских слобода. Јер, није могуће тражити заштиту од закона, а исти изигравати. Старо је начело, Fraudas omnia corumpit.
Република Србија се не може мешати у спровођење нормативног поретка СПЦ, али она истовремено не може пружати заштиту истој СПЦ, уколико ова својим актима и деловањем грађанима Републике Србије, па било то и својим члановима, ускраћује загарантована грађанска права и слободе.
Својим деловањем и актима СПЦ крши загарантована грађанска права и слободе истовремено кршећи свој нормативни поредак.
Пример овоме је случај умировљеног епископа Рашко-Призренскога господина Артемија Радосављевића. Исти пример није усамљен у пракси СПЦ, али је илустративан будући да се ради о носиоцу највишег црквеног чина – епископског. Како ово Министарство није надлежно у ствари кршења нормативног поретка СПЦ, пример би требало ограничити на кршења загарантованих грађанских права и слобода. Ипак, због карактера случаја, мора се навести и нормативни поредак СПЦ.
ПОВРЕДА ПРАВА ИЗ ДОМЕНА СУЂЕЊА
Свети архијерејски Синод СПЦ (даље Синод) је по Уставу СПЦ, члан 70. тач. 35. под б) прва инстанца у суђењу канонских кривица архијереја. Свети архијерејски Сабор СПЦ (даље Сабор) је по Уставу СПЦ, члан 69. тач. 27. под Б) друга и последња судска инстанца за све предмете о којима је Синод судио у првој инстанци.
Ово је нормативни поредак стварне надлежности органа у суђењу канонских кривица, односно преступа архијереја СПЦ.
У случају епископа господина Артемија Радосављевића СПЦ је повредила права и слободе грађана загарантована Уставом РС, чланови 32. и 33. као и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, члан 6. из Рима 1950. године, а која се сврставају у групу права на правично суђење.
Дана 11. фебруара 2010. године Синод је у Београду донео Одлуку бр. 131, само дан након што је Комисија Синода у манастиру Грачаница извршила проверу материјално-финансијског пословања Епархије Рашко-Призренске, тада у власти епископа господина Артемија Радосављевића, и истога саслушала у вези извршавања одлука Сабора.
Фотокопију одлуке Синода бр. 131. од 11. фебруара 2010. године прилажем као Прилог бр. 1.
Синод исту одлуку исказом заснива на 74. канону Ап. и члану 70. тач. 20. и 35. под б. Устава СПЦ. Другим речима, на наводно извршеној обавези трикратног и несумњивог позивања окривљеног архијереја као основ суђењу у одсуству, као и на својој Уставној позицији као суда у првој инстанци за канонске преступе архијереја и органа коме архијереји подносе извештај о свом раду ради надзора. Ово односној одлуци даје судски карактер.
Синод није уопште позвао епископа господина Артемија Радосављевића на седницу 11. фебруара 2010. године, а посебно не на начин који прописује 74. канон Ап. на који се позива, тако да није било основа за суђење у одсуству.
Иста седница је заиста одржана у тајности. Епископ господин Артемије Радосављевић је био позван на другу седницу Синода одржану 13. фебруара 2010. године када му је уручена поменута одлука бр. 131.
Овим су прекршена права епископа господина Артемија Радосављевића на суђење у присуству, на саслушање, на одбрану, и на изношење доказа, загарантована Уставом РС, члан 33. ст. 4. и 5.
Епископу господину Артемију Радосављевићу није омогућен увид у извештај Синодске Комисије, ни у друге доказе, који су иницирали доношење Одлуке бр. 131. од 11 фебруара 2010. године. Он се није могао одредити према њима.
Овим је епископу господину Артемију Радосављевићу повређено право да буде обавештен о доказима прикупљеним против њега, које је загарантовано Уставом РС, члан 33. ст. 1.
Да епископ господин Артемије Радосављевић није био обавештен о седници Синода од 11. фебруара 2010. године, нити позван на њу, нити да му је омогућен увид у извештај Синодске Комисије или у друге доказе, индиректно али јасно се види из Акта који је писао 12. фебруара 2010. године и који је предао Синоду 13. фебруара 2010. године.
Фотокопију акта епископа господина Артемија Радосављевића од 12. фебруара 2010. године прилажем као Прилог бр. 2.
Одлука Синода бр. 131. од 11. фебруара 2010. године сама по себи сведочи о кршењу права епископа г. Артемија Радосављевића на правично суђење загарантовано Уставом РС, члан 32. ст. 1. као и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године, члан 6. ст. 1. под којим се између осталог разуме да свако има право да независан, непристрасан, и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Синод је као Уставом СПЦ установљен суд јединственом Одлуком бр. 131 од 11. фебруара 2010. године
1. покренуо поступак утврђивања канонске одговорности епископа господина Артемија Радосављевића због седам побројаних разлога,
2. разрешио га управљања епархијом Рашко-Призренском до одлуке Сабора,
3. задужио га да изврши примопредају исте епархије са администратором,
4. и одређује његово боравиште и нови статус.
Дакле, Синод је самоиницијативно, што је противно и канонима, покренуо судски поступак пред самим собом. У себи је објединио функције тужиоца и судије. Тиме је престао да буде непристрасан суд.
Истим актом, и на основу истих седам разлога, Синод је донео и првостепену пресуду. Окривљеног епископа господина Артемија Радосављевића разрешио је управљања епархијом. И не само пресуду него и извршни налог. Окривљени-осуђени је дужан да изврши примопредају епархије…
Синод овим показује не само своју пристрасност, него и неправичност поступка. Суђења у процесном смислу није било. Покретање судског поступка је обједињено са доношењем и спровођењем пресуде. И таква пресуда, каква је, извршена је пре своје правоснажности. Пре потврде Сабора као другостепеног суда.
Са материјалне стране гледано, пресуда је незаконита унутар нормативног поретка СПЦ. Противна је 19. канону Картагенског сабора који налаже да епископ све до коначне осуде мора бити у пуној власти. Противна је 111. члану Устава СПЦ по коме епископа може Сабор са управе уклонити само по канонској осуди, или га разрешити по доказаној немоћи, или по установљеном престанку једног од услова из члана 104, као и на основу оправдане молбе за пензију. Дакле, Синод није надлежан да уклања епископа од управе епархијом.
Двостепеност поступка подразумева да другостепени суд, у овом случају Сабор, преиспитује одлуку првостепеног суда, у овом случају Синода, или по жалби, или као у овом случају, по службеној дужности. Није стога јасно, зашто је Синод у истом предмету против епископа господина Артемија Радосављевића, у коме је већ донео првостепену одлуку, осетио потребу да 22. априла 2010. године одлуком бр. 511 пред другостепеним судом – Сабором потврђује и подиже оптужницу против истога. Синод поново у себи обједињује две неспојиве функције, тужиоца и судије. И потврђује своју ранију пристрасност и неправичност у поступку.
Сабор у седници од 4. маја 2010. године доноси Одлуку АСбр. 66/зап. 161 о епископу господину Артемију Радосављевићу, не позивајући се на своју функцију из члана 69. тач. 27. под Б Устава СПЦ, као другостепеног суда у предметима о којима је Синод судио у првој инстанци, него на члан 69. тач. 29. Устава СПЦ, то јест на друга своја права која има, а која у истом члану 69. Устава СПЦ нису побројана. Дакле, иста Одлука није другостепена пресуда о правима и обавезама епископа господина Артемија Радосвљевића, и о основаности оптужби које су покренуле поступак против њега. Том одлуком он се трајно разрешава управе епархијом Рашко-Призренском без утврђене канонске кривице. То је противно члану 111. Устава СПЦ по коме Сабор може епископа уклонити са управе само по канонској осуди, која је изостала, или разрешити услед доказане немоћи, што није случај у овом предмету, или на основу оправдане молбе за пензију, које није било.
Дакле, епископу господину Артемију Радосављевићу је ванправним актом унутар нормативног поретка СПЦ одузета управа епархијом Рашко-Призренском.
Али, тиме му је уједно повређено право да законом установљен суд расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка против њега, као и о оптужбама против њега, загарантовано Уставом РС, члан 32. ст. 1. и Европском конвецијом за заштиту људских права и основних слобода, из Рима 1950. године, члан 6. ст. 1. Другачије речено, то је право да законити суд кроз правично суђење одлучи о правима и обавезама, али и о кривици или невиности. Можемо рећи да ово право јесте и право на утврђивање невиности. Све је то ускраћено епископу господину Артемију Радосављевићу. Уместо Уставом РС, члан 34. ст. 3. загарантоване презумпције невиности, он носи жиг кривице. Недоказане.
О Одлуци Сабора од 4. маја 2010. године АСбр. 66/зап. 161 прилажем фотокопију обавештења Синода о истој Одлуци од 20. маја 2010. године бр. 592/зап. 420, као Прилог бр. 3.
ПРАВА НА СЛОБОДУ КРЕТАЊА И НАСТАЊИВАЊА
Право на слободу кретања, загарантовано Уставом РС, члан 39. ст. 1. 2. и 3. у уској је вези са правом на настањивање, загарантовано Уставом РС, члан 39. ст. 1. и 2. као и са правом на слободу и безбедност, које је загарантовано Уставом РС, члан 27. ст. 1. 2. 3. и 4. као и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода, из Рима 1950. године. Члан 5. ст. 1. 2. 3. 4. и 5.
Право на слободу кретања и настањивања омогућава свакоме да се слободно креће и слободно настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Оно се може ограничити само законом, у случају неопходности, и то из таксативно набројаних разлога.
1. ради вођења кривичног поступка,
2. ради заштите јавног реда и мира,
3. ради спречавања ширења заразних болести,
4. и ради одбране Републике Србије.
Видети Устав РС, члан 39. ст. 1. и 2.
Право на слободу и безбедност подразумева личну слободу и безбедност, и гарантује се свакоме. Лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су утврђени законом. Видети Устав РС, члан 27. ст. 1.
Свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење било незаконито. Казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд. Видети Устав РС, члан 27. ст. 3. и 4.
Европска конвенција за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године, члан 5. садржи све одредбе готово као и Устав РС, члан 27, што је и разумљиво обзиром на међунардне обавезе Републике Србије према људским правима и слободама. Разлика је у томе што Конвенција своје одредбе детаљније излаже. Суштинских разлика нема.
Дакле, ограничења права на слободу кретања и настањивања, као и лишавања права на слободу и безбедност, јесу допуштена само у наведеним случајевима, и у поступку законом одређеном. Дакле, Цркве или верске заједнице, према томе, не могу својим члановима, или другима, иста права и слободе ограничавати или их истих лишавати.
Управо СПЦ својим деловањем и актима ограничава право на слободу кретања и настањивања загарантовано свакоме Уставом Републике Србије. Такође, СПЦ лишава појединце права на слободу и безбедност загарантовано Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године.
Епископу господину Артемију Радосављевићу је од 13. фебруара 2010. године, то јест од доласка Администратора у епархију Рашко-Призренску, било без икаквог правног основа ограничено право кретања у области исте епархије, и у истој је био противуставно лишен слободе и безбедности.
Наиме, он није имао право да напусти место свог привременог боравка у манастиру Грачаници без дозволе Администратора. Ова надлежност Администратора није базирана на Уставу СПЦ, него на Одлуци Синода коју немам. Ово Министарство исту Одлуку може затражити од Синода. Ипак, поседујем Акт Администратора бр. службени 32 од 4. марта 2010. године, у коме он службено пише епископу Артемију Радосављевићу, у другом пасусу: ‘’Сматрам да немам надлежности над Твојим кретањима изван ове епархије’’.
Фотокопију Акта Администратора бр. службени 32 од 4. марта 2010. године прилажем као Прилог бр. 4.
Епископ господин Артемије Радосављевић у истом времену није могао ни посете примати без дозволе Администратора. Ова власт није утемељена на Уставу СПЦ, нити на одлуци Синода, него на Администраторовом схватању своје управне надлежности. Индиректан доказ овога пружа Акт епископа господина Артемија Радосављевића од 19. фебруара 2010. године Бр. 05, којим он подноси на одобрење распоред доласка монаха, своје духовне деце, на исповест, управо Администратору. И то пошто је овај одбио да му дозволи одлазак у њихове манастире, какав је иначе стари обичај. Наведена ограничења и лишења права нису била у интересу безбедности епископа господина Артемија Радосављевића.
Дакле, епископ господин Артемије Радосављевић је био у противправној изолацији, лишен слободе кретања, и личне слободе и безбедности, док год се налазио у области епархије Рашко-Призренске, а која није ограничена само на Косово и Метохију, већ се простире и на Рашку област Републике Србије. Овим му је СПЦ повредила право на слободу кретања загарантовано Уставом РС, члан 39. ст. 1. и 2. као и право на слободу и безбедност загарантовано Уставом РС, члан 27. ст. 1. 3. и 4. и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода из Рима 1950. године, члан 5. у целини.
Фотокопију Акта епископа г. Артемија Радосављевића Бр. 05 од 19. фебруара 2010. године прилажем као Прилог бр. 5.
Устав РС, члан 39. ст. 1. гарантује да свако има право да се слободно настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Ова слобода обухвата могућност слободног избора места настањивања на целој територији Републике Србије. Ограничење права слободног настањивања је прописано заједнички и за право на слободу кретања, а одређује га 2. став 39. члана Устава РС, што сам раније навео. Дакле, СПЦ не сме да ограничава ово право својим члановима или другима.
Међутим, Сабор СПЦ 5. маја 2010. године доноси Одлуку АСброј 179 којом епископу господину Артемију Радосављевићу ограничава право на слободу настањивања тиме што његов избор места даљег сталног боравка ограничава на она места која не смеју да буду на подручју епархије Рашко-Призренске, а тиме ни на делу Републике Србије.
Фотокопију Одлуке АСброј 179 од 5. маја 2010. године прилажем као Прилог бр. 6.
Овим Актом Сабор је прекршио сопствену Одлуку АСброј 37/зап. 99 од 19. маја 2003. године, којом се одређује да епископ може, то јест има слободу, одредити један од манастира своје епархије за своје посебно пребивалиште над којим ће у својству настојатеља доживотно управљати. Одлука се односи на право пензионисаних епископа, да слободно могу одредити манастир своје епархије за своје ‘‘посебно доживотно пребивалиште’‘. Наведени термин се разликује од назива епархијски двор, или резиденција, који припада само активним епархијским архијерејима. Ова одлука има општи карактер, и правни је извор у СПЦ.
Фотокопију Одлуке Сабора АСброј 37/зап. 99 од 19. маја 2003. године прилажем као Прилог бр. 7.
Епископу господину Артемију Радосављевићу умировљеном Рашко-Призренском није признато ово припадајуће му право. Њему је Одлуком Сабора АСброј 179 од 5. маја 2010. године изричито забрањено да се настани по својој жељи у манастиру Рашко-Призренске епархије. Његов став о томе се види из његовог обраћања Синоду од 17. маја 2010. године, у коме он истиче да није у могућности да жељеним за своје настањивање назове ма које место изван области епархије Рашко-Призренске. Ипак, он са осећајем изгнаника, у нужди, изјављује само своју спремност да пође у манастир епархије Сремске. Дакле, он је протеран из своје епархије. Тиме је протеран и са дела територије Републике Србије. Тиме му је противуставно ограничено право на слободу настањивања загарантовано Уставом РС, члан 39. у целини. За подсетити је, да је епископ господин Артемије Радосављевић држављанин Републике Србије, чију би заштиту требало да ужива.
Обраћање епископа г. Артемија Синоду од 17. маја 2010. године прилажем као Прилог бр. 8.
Неспојиво је овакво систематско кршење људских права и слобода загарантованих Уставом РС и међународноправних аката од стране СПЦ са поимањем места исте у нашем друштву, како то дефинише Закон о верским заједницама, члан 11. ст. 2. који наглашава да Српска Православна Црква има изузетну историјску, државотворну и цивилизацијску улогу у обликовању, очувању и развијању идентитета српскога народа.
Због свега реченог захтевам да ово Министарство предузме све нужне радње из своје надлежности, како би СПЦ
1. поштовала уставни поредак Републике Србије и људска права и слободе загарантоване Уставом РС и међународноправним актима, и
2. отклонила штетне последице произашле из кршења истих.
У Београду подносилац захтева
2. јула 2010. године Жељко Жугић с.р.
Напомена: Министарству вера уручено 02. јула 2010. године. www.mancr.org
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Већ седмицама добијамо материјале Црноречког братства у егзилу, у вези са случајем Владике Артемија.
Но Захтевом адвоката Жељка Жугића Которанина, сукоб у Српској православној цркви попримио је потпуно нову димензију. Један православац мирјанин запретио је својој Цркви тужбом ‘‘међународним организацијама’‘ и њиховом огранку званом Република Србија, због кршења ‘‘људских права’‘.
Колико знам, Жугићи су Срби са Дурмитора, те претпостављам да је надимак ‘‘Которанин’‘ Жељко Жугић, адвокат и стручњак за канонско и световно право, добио по месту свог дуготрајнијег избивања. Да ли га је Црноречко братство потражило у очајању, или им се он сам јавио, није ми познато. Да ли је сам дошао на идеју да тужи Цркву због непоштовања сопствених закона (канона) а камоли државних и ‘‘међународних’‘, или су га то замолиле присталице Владике Артемија, не знам такође.
Но оно што знам јесте да је ово најозбиљнији сукоб унутар Српске православне цркве од њеног настанка. Јер ако се настави, СПЦ ће – већ начета афером око Епископа Артемија, изменама црквене службе, ‘‘екуменским’‘ контактима са Ватиканом, нерешеним кривичним случајевима неколиких свештеника, њиховим богаћењем и нехришћанским животом, те исувише тесном везом многих архијереја са световним властима – изгубити и неке од најватренијих младих приврженика који су јој чиста срца и детиње искрено пришли као јединој преосталој српској институцији којој се може веровати.
У Црноречком братству, на пример, нема калуђера (калос герос, грчки – добри старац) већ слика на њиховом сајту показује групу младих људи, одлучних да на путу ка Добру истрају без обзира на искушења и цену. Потписи додатних 59 монаха и монахиња, искушеника и искушеница показују исту решеност да се не поклекне пред ауторитетима који нe уживају њихово поверење, ма колико се позивали на Вишу Силу.
Црква као парадржава – за време османске окупације то се показало спасоносним по Србе – у наше дане дошла је у процеп: њена паства све мање верује у њену, или било чију, посебну везу са Свевишњим, те у обред као магијски, технолошки начин ступања у додир с Њим, док сама Црква инерцијски тежи да очува Предање којим је изградила свој лик – препознатљив и неопходан пре свега људима у невољи. (Што казао један војник: ‘‘На фронту нема атеиста!’‘)
Недоумице у Цркви, заправо, потичу од дилеме: како се обраћати заиста просвећенима, којих је мало, а да то не одврати већину којој су магија и ‘‘чврста рука’‘ потребни, или, како остати веран историјској литургичности и каноничности а њима не отерати оних пет посто сваке популације која свом својом душом, срцем и умом тражи Пут Духа – Светога, пре свега.
Јер, тешко је деци Модернитета проповедати да су све одлуке Светог Синода донете директно по налогу нашега Творца. Већ сам списак српских патријарха после Другог светског рата томе непорециво противуречи: ако су ‘‘изабрани’‘ на задовољство комунистичких, или посткомунистичких, такође безбожних власти, онда Господ није каквим су нам Га напричали, или како Га ми, у недрима својих недара, осећамо. Ако су погледи прекора ‘‘извежбаних’‘ верника упућени онима неукима, који често не умеју ни да се прекрсте одраз хришћанске ширине душе, и ако је и сам тај покрет одсудан за наш саобраћај с Богом, ако је исповест често недоличном свештенику (један познати игуман од жена при исповести тражи подробности њихових сексуалних непочинстава) нужност без које се не може у заједницу верујућих а камоли у Рај, ако је сама причест ‘‘једење Христовог тела и пијење Његове крви’‘, ако су прикази људске жртве и геноцида у Старом Завету заиста веродостојни – и још небројено тога – онда је Наша Мајка, Православна Црква осуђена на одумирање или, још горе, на трајање без оних најбољих међу нама, који не пристају на Лаж као незаобилазан пут ка Истини.
Како се у свему томе сналазе и ‘‘професионалци’‘ – монаштво и свештенство СПЦ – знају они. Наши манастири грађени су када другог начина исповедања вере мимо институционалног није било, и када су сви око нас – и у свету – подизали своје ‘‘тврђаве’‘ Богу. Монаштво је тада издржавало себе ратарством и помагало народу као несебично, недржавно чиновништво. У калуђере тада нису ишли младићи већ људи и жене који су своје световне дужности и обавезе обавили: изродили децу па се побринули и за унуке, ратовали за народ и државу, учествовали у јавном животу као мирјани подложни свим законима, и невољама, световног живота.
Манастири су били наше народне библиотеке и школе, наше националне академије а по потреби и генералштабови, будући да су до средине 19. века многи српски свештеници пасали оружје, и предводили војску у рат.
Цркве тада нису грађене да засене простоту већ да окупе и окрепе душе.
У жежено доба, Црква је била блага, наспрам данашње. Владику Артемија сваки наш повесни Сабор или Синод подржао би, пресретан да се дозвао себи после првобитног прихватања окупатора.
Но, тада би и свештенство, не само архијереји, осудило свакога ко се не одазива захтевима чојства, схваћеног по миљановски.
И, не би било тог световног суда коме би се обратили и једни и други за мишљење у било ком спору, понајмање верском, и црквеном. Такви су решавани на црквено-народним саборима, на којима су биране и владике, па и сам патријарх.
Нема, наиме, Србима ‘‘људских права’‘ мимо чојства и јунаштва. Нека другима њихово, наше је искушано безмало надбиблијским искушењима, у надбиблијском трајању. Православље је било вера Срба и пре покрштавања. Ми смо за Тројицу и Тројство знали и пре упознавања са Исусом Христом и зато смо Га пригрлили искреније, потпуније и усрдније него, рецимо, Запад.
Наше славе није Црква прихватила из снисхођења нама, већ из спознаје нашег исконског Поштовања према Богу који је пришао и нашој трпези, љубећи Нас.
Наши свештеници носили су, нарочито у Босни, Херцеговини, Црној Гори, Рашкој и Крајини наша а не јеврејска, грчка или римска имена, чувајући Сопство као најсветији одраз Творца у нама.
Њих нисмо звали ‘‘аввама’‘ већ оцима, као што првосвештенике нисмо звали ‘‘архијерејима’‘, нити владике ‘‘епископима’‘. Хришћанство других народа њиховим верујућима није ништа мање истинито нити право од нашег, али је наше одраз нас каквим нас је Бог створио – а не разне, повесне, ‘‘међународне заједнице’‘ хтеле.
Дај Боже да се макар наши млади монаси, свештеници и првосвештеници сложе, и обоже. Дај Боже да у њихове редове ступају само верујући, а не пометени, очајни, изгубљени или недорасли. Дај Боже да они буду вечити искушеници у свету, а не испосници у пустињи. Дај Боже да своју Тишину творе у вреви око нас, Теби и нама на ползу.
И, дај Боже да својим духовним очима назру пут куда бисмо ступали и ми остали, а кога нема ни у каквим списима – Ти будући маштовит колико недогледан.
И, надасве, дај Боже да и као народ и као појединци будемо дорасли сопственом позвању, и даровима којима си нас обавезао.
Амин.
