ВЕСТИ
Сенад Тановић
‘‘БЕОГРАД ЈОШ САЊА О ВЕЛИКОМ ЦАРСТВУ’‘
14. 08. 2010 – Немачки Зидојче цајтунг данас доноси колумну Кристијана Шварц-Шилинга, бившег високог представника у БиХ, у којој бивши дипломата поново критикује Србију, идеју великосрпства и наводно попуштање Европе Београду.
Кристијан Шварц-Шилинг у том тексту под насловом Опасан сан о великом царству, поред осталог, пише:
‘‘Већ годинама европски водећи политичари говоре о дугогодишњој кризи на Косову и у Босни и Херцеговини. Стварност у сваком случају изгледа другачије: недостатак добре воље или понекад бесмислене изјаве појединих политичара о ситуацији у тим земљама нису разлог што због чега на Косову и у БиХ нема напретка.
Највећи проблем је Србија. Београд се још није ослободио националистичке великосрпске идеологије, која је током деведесетих довела до најгорег геноцида у Европи након Другог светског рата, те до распада бивше Југославије. Та идеологија и данас спречава сваки напредак у две суседне земље. Са политичком упорношћу, без премца, српска влада пази на то да историјски превазиђена идеја о ‘‘Великој Србији’‘ не буде доведена у питање. Онај ко то ипак чини, тај се у Србији налази под енормним политичким притиском, што може довести и до убиства, као што се десило бившем одважном премијеру Зорану Ђинђићу, који је био уредно погубљен.
Политика кратког даха
Међутим, постоје и други фактори који су спречили да се побољша развој целог региона, а то су деконцентрисана и неконсеквентна политика Европе, политика која је кратког даха. Европа ни до данас не жели да схвати колико је са својом непрестаном попустљивошћу у политици према Србији допринела данашњој катастрофалној ситуацији на Косову, у Босни и Херцеговини, па и у самој Србији.
Одлуке, које су недавно донела два европска суда, сада би Европљанима требало да отворе очи. Најпре се Међународни кривични суд у Хагу јасно изјаснио о независности Косова, а затим је суд у Лондону одбио захтев Србије о изручењу Ејупа Ганића. Образложење лондонског судије Тимотија Воркмана је показало да је српска страна, иза леђа суда, покушала да направи договор са Лондоном и Сарајевом. Београд би наиме повукао захтев за изручењем Ганића, ако би против њега био покренут процес пред судом у Сарајеву, а сарајевска влада прихватила непотпуну декларацију, коју је усвојила Скупштина Србије о масакру у Сребреници, у којој се избегава реч геноцид.
Тај покушај показује колико је заправо српска влада у правном смислу потценила суд у Лондону. Политичари у Београду, као и премијер Републике Српске Милорад Додик се од тада утркују у својим напорима да пресуде оба суда представе као део велике антисрпске завере и при том гарантују да никада, па можда ни тада, неће признати независност Косова. Али све је јасније да је прошло време када је Србија као ‘‘Велика Србија’‘ имала нешто да каже на Косову и у БиХ. Историја је једноставно отишла даље.
Повратак Немачке би био поздрављен
Утолико би Европска унија сада морала да прихвати свој школски задатак и да на Балкану подржи оне снаге које се залажу за дугорочна решења која имају смисла и које су спремне да дају конструктиван допринос у циљу стабилизације региона. Европа мора помоћи онима који на Балкану покрећу реформске процесе.
Нажалост, и Немци у том смислу спадају у оне који су до сада били пасивни, понекад чак и кочничари једног таквог процеса. Одговорни у Берлину очито чекају на посебан европски воз у којем су резервисана места за Немачку када је реч о Балкану. Но, то се показује као погрешна калкулација. У међувремену су неки други, посебно Турска, заузели та места. Међутим, повратак Немачке, као конструктивног партнера, био би поздрављен.’‘
Напомена: Пренето са Монда, ‘‘српског’‘ интернет портала, у оквиру редовне рубрике Дојче Велеа (Deutsche Welle). Одговорни уредник српског дела те рубрике је Немања Рујевић, а текст је приредио Сенад Тановић.
Потцртавања и редакција написа наши.
КОМЕНТАР УРЕДНИШТВА СЛ
Недавно, из медија смо сазнали да је избио пожар у редакцији Монда, електронског часописа који се пре неког времена појавио на интернету. Тако смо сазнали и да се Мондо уређује у Београду на Обилићевом Венцу, у згради наспрам Танјуга. Уз сопствене, Мондо емитује и редовне рубрике BBC-ија, Гласа Америке (Voice of America) и хрватског сајта tportal.hr
Засада, сличних прилога из Приштине нема.
Ко су пак Немања Рујевић и Сенад Тановић са немачке државне агенције не знамо. Довољно је запамтити их, као и Кристијана Шварц-Шилинга, гласноговорника политике којој је свака Србија превелика, а свака Немачка премала.
После шездесетак година уљуљкивања да је Drang nach Osten прошлост, а да су тевтонско крволоштво, грабежљивост и осионост сахрањени међу рушевинама Трећега Рајха, време је да се наши људи почну враћати из те земље, уколико не желе да дочекају да их домаћини протерују као цигане, трпају у сточне вагоне и логоре, или да им насилно и званично германизују имена и презимена.
Јер, после два катастрофално изгубљена светска рата, оба започета по сопственој иницијативи, губитка преко четвртине становништа и многих територија, Немци, очито, и даље сматрају да су и Кајзер Вилхелм и Хитлер били у праву, служећи се, међутим, погрешним средствима. (А питање је да ли их и млади Немци сматрају погрешним, имајући у виду изјаве и понашање њихових политичара, дипломата, и војника у Српској Крајини, БиХ, на Космету и у Авганистану.)
О самом Кристијану Шварц-Шилингу не треба трошити речи, али се ваља запитати над ‘‘добрим услугама’‘ ‘‘Међународне заједнице’‘ која поставља бивше колонијалне господаре за гувернере, администраторе или оружане надгледнике крајева где су их бар Срби по злу упамтили.
Шта би, на пример, Руси казали када би им УН наметнуле Немце као ‘‘мировне посматраче’‘ на њиховим границама – или Индијци, да им то исто удружење пошаље Британце да се брину о Кашмиру?
Но, најзанимљивији за нас би требало да буду потцртани делови немачког текста. Реч је, наиме, о манипулисању самим појмом историје, и проглашавању немачких националних циљева меродавним за вредновање свеколике светске политике, па и наше, ‘‘напредном’‘ или ‘‘ненапредном’‘ (’‘реакционарном’‘, ‘‘ретроградном’‘). У првом случају видимо да се Марксово учење веома ‘‘примило’‘ у интелектуалној средини одакле је поникло а из другог да је политички ‘‘геоцентризам’‘ (за разлику од исто таквог, коперниканског ‘‘хелиоцентризма’‘) још увек део немачке друштвене свести – срећом по разорној моћи далеко мање штетне од америчке, руске, кинеске па чак и индијске.
Приче о ‘‘историјској превазиђености’‘ слушамо већ безмало век и по од насилника над душом и телом света који су присвојили себи право да тумаче смисао историје, загонетку и дан данас нерешиву и највећим умовима па и духовима човечанства. Јер, ако је историја линеарни прогрес као неком циљу, како је одвајкада тумаче Јевреји и њихови духовни и интелектуални наследници, западни метафизичари, онда се поставља питање ко је њен носилац – Јевреји, Немци, радничка класа, неко четврти, или десети? И, ко одлучује шта је – по тој догми, у опреци са свим нашим знањима из физике и повести, том праволинијском хрљењу ка Goetterdaemmerungu (Сумраку Богова, Апокалипси, Крају историје, Пропасти Света, звао то како ко хоће) – ‘‘превазиђено’‘ а шта не?
‘’What goes around comes around‘’ (’‘Што се врти то се и враћа’‘) вели америчка пучка мудрост. Јер, сво нама досада познато, судбинско кретање јесте кружно (циклично, или спирално, ако га посматрамо у три димензије), те је учење о ‘‘превазиђености’‘ неког сегмента те путање само узимање свога ‘‘историјског тренутка’‘ за апсолутно мерило. Јер, ако неко чека воз осталима то може бити искључиво ‘‘његов проблем’‘ – њихови ‘‘возови’‘ будући најчешће други.
У сукобу око тога ко има право да тумачи историју нестало је неколико милиона Јевреја и много више Немаца у Другом светском рату, а код нас један значајан део нације. На срећу света и ‘‘обичних људи’‘, ко год је сопствене циљеве проглашавао општим, а нарочито ако их је силом наметао другима, нестао је са историјске сцене – што, из свег срца, желимо и данашњим ‘‘Великим силама’‘ и њиховим политичким и интелектуалним измећарима.
Шварц-Шилингово називање ‘‘реформом’‘ ревидирање резултата оба светска рата је сасвим у складу са његовом, и не само његовом безочношћу, као и тврдња да ‘‘свет’‘ једва чека да Немачка поново ‘‘уведе ред’‘ и на Балкану – ваљда као у Крагујевцу 1941, или у Призрену 1999.
‘‘Коло среће се окреће, ко би доле сад је горе’‘ – следећи пут кад се Немци и многе друге западне нације буду нашле ‘‘доле’‘ може им се испоставити и као последњи – њихова бесомучна, саможива тежња за линеарношћу остваривши се тиме на, за по њих, најпогубнији начин.
