Штиво

БАШТИНА

СУСЕДНИ НАРОДИ

ТЕКУЋЕ

ТУРКОЛОГИЈА

АРАБИСТИКА

ЈЕВРЕЈИСТИКА


ЈЕВРЕЈИСТИКА


Извор, историја, етнологија, карактерологија, религија
1. КАБАЛА, Гетшел Ролан, ХХ век, Београд 2000 (или: КАБАЛА И ЊЕНА СИМБОЛИКА, Шолем Гершом, Esotheria, Београд, исти наслов од истог аутора издао и Плави круг, Невен – Земун, Београд 2001; МИСТИЧНА КАБАЛА, Дајон Форчун, превела Дубравка Опачић-Костић, Lux Hermeticum, издала и Esotheria, Београд 2005, српско издање приредио Драшко Ђеновић; РЕЧНИК АНЂЕЛА, Густав Дејвидсон, превела Ана Селић, DBR International Publishing, Београд 1996; безбројне књиге и још бројнији сајтови и чланци на интернету, итд.). Вавилонска библиотека јеврејске мађије, врачања, богословља, метафизике, празноверја, књишкости, опсене, мудријашења, цепидлачења, буквалности, таштине и безверја, будући да кабалисти верују понајвише у «учинковитост», то јест, ни у шта. Релативизам и софизам њихове мисли супротстављен је нашем појму истине као коначности проистекле из искони. Убеђени у могућност технолошке (магијске) промене Творчевог дела, кабалисти се с Њиме варакају, погађају, па, у случају Јакова, и рву.

Колико је КАБАЛА (на хебрејском: предање) древна, не зна се. Кабалисти тврде да је безмало старија од људи; ако је по непосвећенима доступним текстовима, реч је о свесрдном позајмљивању свих враџбина, лукавстава, вештина и митова са којима су се Јевреји икада срели. Еклектицизам њиховог духа нигде није огољен као у слову, и усменој предаји КАБАЛЕ: у њој једино нема верског, космогонијског и културног наслеђа Јужне и Северне Америке. “Ако мачка лови мишеве, није важно које је боје”, приписује се, изгледа погрешно, Кинезима. Јер, магија не може бити од Бога, будући усмерена на заобилажење или поништавање Његових правила, познатих нам као природни закони. Обраћајући се обредно демонима, КАБАЛА не прихвата да је “свет богојављање”, као ни да је “човек богослужење” (речи Оца Јустина Поповића), будући да Јевреји од давнина Јахвеу угађају поглавито материјалном жртвом.

Наиме, у њиховом и писаном и усменом предању још није забележен друкчији однос према природи, животињама и људима до омразни. Сефер Јецирах, кабалистичка Књига Стварања, изричито пореди наш свет са прашином, наспрам бљеска и славе надсветова. Усхита лепотом Божијег Дела у Јевреја нема: са ружног и злог шара чежњиво погледују ка наводној Замисли, униженој Остварењем. А Бога славе непрестаном ласком, подилазећи хировитом Господару.

Стога, је ли платонизам израстао из кабализма или обратно академско је питање. Јер и Јевреји и Хелени својом гордошћу су положили темеље оваквој данашњици: и по кабалистима Демијург, или Стваралац (Сатана богумилима), јесте градитељ Космоса; Бог који је Све – али и више од тога – свукуд је и стално; несагледив и несхватљив, свеукупност свега живог и мртвог, прошлог, бившег и садашњег, замишљеног и отеловљеног, јединство свих супротности и извор и исход свега, Он једино не сме бити личност – бар не творцима мита о Голему, вештачком човеку зделаном од блата да би измећарио неком рабину, мудрацу или цадику (свецу) гета.

Голем (наводно, Необликовани на хебрејском – по Исаку Башевису Сингеру “срж јеврејског народног предања”) – парафраза је заправо мита о Адаму, створеном такође из блата и оживљеном Божијом Речју. Но не више само басмом, или снагом својих слова, потомци Јакова који је надмећући се с Богом постао Израиљ, и даље економским, политичким, социолошким, психолошким или културолошким делањем и теоријама, те медијски, филмом или књигом – али и клонирањем и генетским модификацијама покушавају да створе живот, или бар да га усаврше или побољшају. Из франкенштајновске поставке да је свет створен из десет тајних Путева Знања (сефирота) и двадесет два слова хебрејске азбуке, до напора да се бајањем, инкантацијом, чудотворном речју, сплетком, тајном, лукавством, таротом, хиромантијом и некромантијом, нумерологијом, алхемијом, и безбројним сличним “мерама и поступцима” (јер шта је технологија до бит материјализма) из глиба успне “до звезда” (заправо, постане Бог), Пут је и логичан и кратак. Помама за контролом довела нас је стога и до истинских голема (највероватније, ипак само големих): живих робота, или зомбија (неупокојених), не-личности Новог светског поретка сталних једино течењем, метаморфозом – али и недостатком суштине, или сопства.

Кабалистичка је зато и западноевропска вера у знање као извор просветљења, духовног и телесног раста, па и еволуције. “Познавати Бога значи бити Он. Који деле такво знање (грчки: гносу, gnosis) јесу просвећени, Изабрани, па и не живели у врлини”, тврди се, рецимо, на интернет страници www.themystica.com. Но таквим поистовећењем образовања са ваљаношћу створено је и псеудосвештенство интелектуалаца и чиновника – послушних, слову, не духу оданих каријериста. Страна љубави, противник чојства и јунаштва од Станислава Винавера описаног и као напор да се постане “обичан сељак”, елита хасидске (и масонске) традиције ослања се на вештину, не врлину, а њено обожавање аркане – али и оговарачке, полицијске или политичке тајне – тужно је ругање истинској, Божијој Тајни постања, живота и љубави (нама Србима: лепоте, истине и правде). Бауљати за чудом у наднаравном а не видети га у свакодневном јесте бити слеп код очију: у светлу релативности сваког знања, изабраност испољена, рецимо, и понижавањем Палестинаца и осталих гоја (неверника, стоке, раје) тешко се ичим може оправдати.

Није стога необично да КАБАЛА признајући и дух и душу ипак ставља ум на врх духовних својстава: Cogito ergo sum, изрекао је Декарт али је могао и Спиноза: у Појасу насеља (The Pale of Settlement) источне Европе богате удаваче из трговачких породица одлазиле су сиромашним – али кабалистички, талмудски ученим – синовима рабина, не би ли им деца била што паметнија. И, мада се сама КАБАЛА повремено одриче линеарне, формалне логике и дедукције, хвалећи индукцију и интуицију, доступни текстови у први план истичу управо лукавост, промућурност и сналажљивост (cunning, cleverness, and craft) посвећених.

На крају: као приручник за стицање и одржавање власти и моћи – кетера (хебрејски: круне) првог и највишег сефирота – КАБАЛА, попут Протокола сионских мудраца из ње изведеног, моћно је средство. Но као подстицај на љубав света (богојављања) тежак је промашај, ако је томе икада и тежила. Јер, осим Соломонове Песме над песмама у раном јудаизму љубави нема: удовољен, Јов наставља да живи као да му се ништа пре Јахвеове надокнаде није десило. (МС)


Извор, историја, етнологија, карактерологија, религија
2. ТАЛМУД, приредио Еуген Вербер (TALMUD, izbor i prijevod s hebrejskoga i aramejskoga, povijest Talmuda i bilješke napisao Eugen Werber, Otokar Keršovani, Rijeka 1982). Још једна бескрајна распра и надмудривање с Богом и његовим светом. И, још једна космичка књижница (једна од две верзије ТАЛМУДА се и зове Талмуд Бавли, или вавилонски Талмуд) јеврејске мисли, карактера и хтења. И она остаје недоступна нејеврејима, будући да су ТАЛМУД за њих приређивали и кратили једини поуздани познаваоци материје, талмудисти. Да ли је истина да у ТАЛМУДУ пише: «Као год што је човек над животињом, тако је Јеврејин над свим народима света од Бога постављен» или: «Куће нејевреја, куће су животињске» или: «И најбољем јеретику узми живот, ако можеш», или: «Слободно је убити онога који јеврејску веру пориче» или: «Ко пролива крв оних који нису Јевреји, веле рабини, Богу жртву приноси» или: «Бог је дао власт и право Јеврејима на живот и имање свију народа» или: «Јеврејин може невјерника преварити и огулити, али свог ближњег Израиљца не треба варати» и слично, како наводи Васа Пелагић у свом делу о Изабраном народу, гојима, остаје непроверљиво. Јер за разлику од Торе, ТАЛМУД је настао као усмена предаја – да би га јеврејски учењаци ипак записали, не могавши да одоле својој потреби за дефиницијом, и буквалношћу.

Од најранијих дана наиме, очигледно је да Јевреји не могу, или не желе, да трпе неодређеност живота. Попут Хелена стално траже рецепт за живљење (најчешће сведено на батргање за премоћ или опстанак), не схватајући да смо у свету да га искусимо, а не спознамо. Књишко сецирање Божије Творбе наставили су зато, чим им се прилика дала, и буквалним сецирањем твари, животиња и људи, будући да су безмало сви средњевековни европски лекари и научници били Јевреји. Нажалост такав, некрофилски, поглед на свет прихватио је и Запад, сам у бесомучној потрази за истим химерама. Симбиоза германства и јеврејства довела је стога до многих парадокса: да ли је холокауст настао из неприхватања да на Земљи постоје два изабрана народа, или пак сефардске жеље да се умањи моћ Ашкеназа, будући да ортодоксни не признају друго јеврејство до крвно, историја ће показати. Јер у бити је завереништва да не може одолети хвалисању злоделом након извршења. Неки јеврејски историчари тако откривају да је Хитлер нудио размену свих јеврејских логораша за одређен број америчких камиона, што је Бернард Барух, саветник Рузвелтов, одбио. Претпостављамо зато да ће се и ТАЛМУД једном пред нама наћи целовит, у виду збирке од неколико стотина дебелих томова.

Питање је ли могуће сачувати сопство књижевноћу, Јевреји су решили потврдно. Хиљадугодишњим Словом, сликом свога духа, дали су и осталима лекцију куда ступати – да Бог на Земљи не би остао без порода, будући да су Га се Изабрани углавном одрекли. (МС)


Историја, антропологија, карактерологија
3. THE SACRED CHAIN, The History of the Jews, Norman F. Cantor, Harper Perennial, New York 1995. (СВЕТИ НИЗ, Историја Јевреја, Норман Ф. Кантор, непреведено.) Дело за које аутор ове глосе није успео заинтересовати ниједног овдашњег издавача. Наиме, већ насловом Кантор, један од водећих америчких и јеврејских историчара потврђује да свој народ доживљава као заједницу мртвих, живих и будућих – свети низ Јевреја од Аврама до последњег нараштаја Изабраног народа. Такво схватање Српски лист поздравља, желећи истовремено да нагласи да и остали народи, племена, и породице имају право на слично виђење свога порекла, текуће генерације и потомства. Јер, заиста, свака нација на Земљи део је Светог низа или Ланца живота – значајног у Ванвремену колико и на овом шару.

Но, Кантора су сународници дочекали на нож. Он наиме оптужује америчке, канадске и британске Јевреје за непружање помоћи јеврејским избеглицама из источне Европе који су пред сам Други светски рат затражили азил у САД и Канади (неколико бродова с њима је чак враћено), као и за одбацивање Хитлерове понуде за трампу јеврејских логораша за америчку логистичку технику (видети горњу одредницу).
«(Кантор) своју књигу завршава упозорењем да се Ланац ближи своме крају, будући да јудаизам нестаје у поплави мешовитих бракова (нагласак уредништва) и равнодушности», пише о књизи свог сународника Џозеф Лосос, у Сент Луис Пост-диспечу (St. Louis Post-Dispatch).
Заиста, занимљиво би било видети какаву би реакцију у српској (па и «светској») јавности изазвала замена именице јудаизам речју «српство». (МС)


Историја, карактерологија
4. и 5. JEWS, GOD AND HISTORY, Max I. Dimont, Signet, New York 1962, и THE INDESTRUCTIBLE JEWS (1971) од истог аутора и издавача. (ЈЕВРЕЈИ, БОГ И ИСТОРИЈА, и НЕУНИШТИВИ ЈЕВРЕЈИ, Макс И. Димонт, непреведено). Ни ове две књиге нису могле наћи свог српског издавача. Мада, као Канторова, хваљене на Западу – прва је штампана у преко милион примерака у САД – очигледно их неко сматра опасним за Србе. Јер, Димонт пева химну, националистичку – можда и шовинистичку – своме народу, у складу с учењем о његовој богомданости и посебности. «Јесу ли Јевреји жртве или победници Историје?» пита се јеврејски рецензент њујоршког Паблишерс викли (Publishers’ Weekly). «Да ли је њихово трагично страдање казна за њихове грехе, или тајни начин опстанка у свету који је видео нестанак многих нација и вера?».

Јер, по речима Роберта Кирша, приказивача још једног утицајног јеврејског гласила Лос Анђелес тајмса (Los Angeles Times), у својој «без дилеме најбољој популарној историји Јевреја на енглеском», Макс Димонт (како пише на корицама његове књиге «рођен и образован у Хелсинкију, Финска, уселио се у САД 1930, за време Другог светског рата радио као амерички војни обавештајац у Француској, Белгији и Немачкој») не шалећи се одвише, дозвољава и да су Јевреји (можда) «дошли са неке друге планете», обзиром на различитост од осталих људи и нација.

Је ли у праву у крајњем случају није битно, будући да се многи Изабрани као појединци – а безмало без изузетака као заједница – понашају као да јесте. И мада је и Норман Кантор у Светоме низу о свом народу написао да је a self in search of an object, или его у потрази за објектом, слични нејеврејски описи упорно се називају антисемитизмом. Насупрот томе, Холбруково називање Срба говнарима, вишедеценијско исмевање Немаца и Руса и мимо наводног краја и «Хладног» и Другог светског рата, «светска» јавност не осуђује.

Наиме, Јевреји као да су Холокаустом (жртвом паљеницом) стекли право на заштиту мимо осталих нација на Земљи. Жртвом паљеницом Израелци већ педесет година правдају своја недела, а њихови саплеменици широм света ућуткују сваки покушај истраживања историјских чињеница. Нажалост, геноцид није искључиво јеврејска својина нити судбина: колико је рецимо Јермена требало бити истребљено (само 1915. побијено их је бар трећина нације) да би се о томе уопште разговарало? Треба ли Срби да нестану па да се о њима појави по неки програм на Viasat History, као о Зулуима или Индијанцима? Шта да чине Асирици, које су Арапи свели на свега неколико стотина хиљада? Или Черкези, Осети, Чечени и Авари, од којих је у вишевековној борби са Русима претекао тек понеки?

Генијални spin doctor, син талмудисте, Димонт у свакој мани, грешци или злоделу својих тражи, и налази, макар Божију промисао – као што рецимо Хелене сматра варварима, будући да су опевали «блесавог Агамемнона, суровог Ахила, преварног Одисеја», Медитеранцима или старим Иберима, по њему Семитима, приписује расну супериорност. «Грчка историја», пише, «није почела са Аријевцима већ са Семитима, и то не у Хелади, већ на Криту. Први Грци, које Хомер зове «Ахајцима» а археолози «Микенцима», били су азијски номади који су заузели северну Грчку око 2000. године пре наше ере и одатле се пљачкајући спустили низ Балканско полуострво, бавећи се педерастијом, светом проституцијом, и људском жртвом.»

«Величина јеврејског подвига», кличе Димонт, «не лежи у оригиналности њиховог материјала, већ у томе шта су учинили с њиме. Као што се ни Шекспир не може унизити указивањем на данско, италијанско, или шкотско порекло прича о Хамлету, Отелу или Макбету, не смемо ни багателисати Стари Завет указујући на његове паганске основе. Као што је Шекспирова генијалност у способности да сасвим обичну причу начини чудесном, тако је и геније Јевреја лежао у моћи да сасвим обичне легенде уткају у идеологију која их је начинила неуништивим.»

И даље: «Ако ће јеврејска историја да еволуира у божанску судбину (manifest destiny) ваља очекивати да ће Тора на неки начин послужити Јеврејима да досегну тај циљ». И заиста, нико не може Изабраном народу замерити на потрази за смислом свог бивствовања, али се идеолозима сличним Димонту може пребацити што то не дозвољавају другима. Подсмех гојима, од Хелена до Немаца, не служи на част ни припаднику народа који као да ни свој образ никад није ценио. Јеврејско поимање историје као линеарног прогреса – од амебе до божанства – коштао је и остале народа мора суза и крви. Кромвелова, француска, руска, југословенска и сличне револуције умногоме су плод јевреизације духа савремених интелектуалаца; осећање историје као кружења избијено је бар из њихове свести образовањем под утицајем јеврејске мисли, која као да не прихвата ентропију као део природе, а не казну људима. Привид каузалности и метаморфозе показао се потпора Јеврејима а пропаст другима, упућеним на љубав, не трговину. Приказујући свој ход ка власти над светом као Точак историје закотрљан ка савршенству, Изабрани, нажалост, све више сличе црвима у рани – ако не света, оно бар човечанства. (МС)


Историја, антропологија, карактерологија
6. ТРИНАЕСТО ПЛЕМЕ, Артур Кестлер, с енглеског превела Бранка Алтарац, Просвета, Београд 1997. Кад се 1976. појавила ова књига Артура Кестлера, остали Јевреји су га напали јер је јавно изнео да већи део његове нације није семитског већ турског порекла. Својим угледом међутим, Кестлер је причу о Хазарима – народу сличном Хунима, псеудо-Аварима или Татарима – увео у свакодневни, чак пучки дискурс. Но, саму историјску загонетку хорде која је владала јужном Русијом између седмог и десетог века, развивши урбану цивилизацију и узевши јудаизам за државну веру, прекрио је акрибијом.

Наиме, после пораза од Руса у десетом веку, Хазари су се расули Европом, до нас доспевши под именом Ашкеназа, источноевропских Јевреја. Као ни Сефарди, то јест, западни Јевреји који су говорили ладино, врсту шпанског, тако су Ашкенази усвојили јидиш, варијанту немачког, одбацивши турски а хебрејски препустивши учењацима. Попут рођака Мађара, постали су љући заточници новог, европског идентитета, од самих Индоевропљана.

Азијатског соја, јеврејске вере, шпанског и немачког језика, синтетичког сопства, многобројни и плодни, Ашкенази (на хебрејском: Немци) временом су се толико наметнули својим домаћинима да су им многи, суочени с њиховом насртљивошћу, грабежљивошћу и властољубљем, отказали гостопримство. Прогнани из готово сваке европске земље, консолидовали су се између Вилне и Одесе, у Појасу насеља широком неколико стотина километара. Ту их је сустигао сукоб са још једним самоизабраним, самоизграђеним идентитетом – немачким.

Кестлерова књига значајна је управо као запис о историјској, масовној крађи сопства којом се једна заборављена, и по свом осећању неуспешна нација, уродила у готово све друге не изгубивши, сем имена и језика, ништа од себе. Идентитарни паразитизам Турака (ниједна друга група народа, да се зна, није стварала манкурте, мамелуке и јаничаре) уз германску вољу за моћ, јеврејску таштину и земност, и номадску потребу за ширењем, сјединили су се у нешто од чега већина нејевреја зазире. Хазар, и Енглез, Кестлер се није случајно дивио и Викинзима, не могавши да не хвали њихову бесомучност, безобзирност, и трговачки дух.

Nothing succeeds like success! тврде Англосаси одвајкада, као и: In love and war all is fair! а Кестлер се ни томе не супротставља. Дарвинизам хазарства он види као део своје природе. Потрагу за правдом препушта Словенима – невољеним и још мање поштованим реметиоцима сваког Светског поретка. (МС)


Јеврејистика, антропологија, историја
7. ПРОТОКОЛИ СКУПОВА СИОНСКИХ МУДРАЦА, прво српско издање Patrioticus, Београд, 1934; више обновљених издања потом. «Ко буде пажљиво прочитао ову књигу, лако ће увидети да се у њој износе само паклене махинације и планови тајних, подземних организација које систематски спроводе поткопавање хиљадугодишњих тековина данашње културе да би на њиховим развалинама створиле своје ново царство, а цело човечанство претвориле у своје послушно робље. У томе погледу смисао Сионских протокола јасан је као дан, и задатак је објављивања ове књиге не да распирује макакве мржње и раздоре, већ да отворено и јавно здере маску са ових мрачних организација и да их прикаже свету у правој боји и светлости.

Ми читаоце позивамо само да се пажљиво удубе у читање, да садржину Протокола упореде са догађајима последњих деценија, и онда остављамо њиховој увиђавности и савести да процене: да ли је невероватно тачно и чудно подударање догађаја који су се одиграли са плановима предвиђеним у Протоколима пука случајност, или је све то смишљено изведени програм, резултанта злочиначког рада ових подземних, тајних, Јудео-масонских организација. Све се догађа као по напред утврђеном плану и човечанство све више обузима хаос рушења и уништења, а тај план, конструисан са ђаволском генијалношћу, излажу нам Протоколи јасно, убедљиво, у свима појединостима. Један део програма већ је остварен, преостаје последња, главна етапа која треба да дотуче већ поремећено и поколебано човечанство, и мрачне, тајне силе чине већ задње напоре да остваре и последње резултате, и да на рушевинама садашње културе изграде своје царство и подчине му цео свет. Ма како све то изгледало фантастично, кроз читање ових Протокола долази се до апсолутне свесности да је то позитивна стварност, да план Сионских мудраца није плод никакве фантазије, већ да је то једна доказана и осведочена реалност.» (Из предговора првом српском издању, 1934) (ДМ)


Јеврејистика, србистика, антропологија
8. Јаша Томић, ЈЕВРЕЈИ И СРПСКО ПИТАЊЕ, први пут објављено у Српском колу 1884. године, друго (фототипско) издање 1995, Планета. Зашто овај по свему значајан рад Јаше Томића 116 година није доживео друго издање, постаје јасно чим се прочита, будући да описује свеукупни однос Јевреја према нама од почетка постављања Српског питања, до пред крај 19. века. Наиме, задивљујуће је да књига писана пре више од сто година заправо сведочи и о садашњој кризи на «нашим просторима». Из ње сазнајемо да су Јевреји у свим преломним тренуцима били против српских интереса, спречавајући присаједињење Босне и Херцеговине Србији 1878. године, и свим се моћима трудећи да што дуже задрже турску управу у Србији. Да ли у борби за status quo који им је очигледно одговарао, или из страха од неке будуће величине и успеха Срба, систематски су тровали односе између нас и Немаца, Мађара и Хрвата… Речју, иницирали су или узроковали многе наше, и не само наше невоље. “Is it good for the Jews?” изгледа да је њихово основно питање у било којој ситуацији, без одвише освртања на потребе других. И, мада је себичност закон по снази једнак земљиној тежи и међуљудских, а камоли међународних односа, не испољавају га ни све колективне личности – то јест, народи – једнако.

Онима, који би Србима препоручили слично понашање, може се само указати на судбину Изабраног народа, и питати желе ли сличан углед и своме? (ДМ) Спис је у електронском облику доступан овде .


Историја, јеврејистика
9. Александар Солжењицин, ДВА ВЕКА ЗАЈЕДНО 1 и 2, (1. том: Јевреји и Руси пре револуције, 2. том: Јевреји и Руси за време совјетског периода), превела Љубинка Миличић, редакција превода Миодраг Сибиновић, Paideia, Београд 2003. Када се 2001. у Москви појавио први том Солжењицинове књиге о односима Јевреја и Руса, представници «напредних снага човечанства» оптужили су га за антисемитизам, не опростивши му ни родољубље ни слободарство. Ништа том мученику и истинољупцу није помогло коришћење махом јеврејских извора: проблематичан му се показао већ увод, због напомене да ће покушати да опише ране које су Јевреји и Руси нанели једни другима. «То је», писала је Кети Јанг у америчкој штампи (узгред, ДВА ВЕКА ЗАЈЕДНО још нису преведена на енглески нити хебрејски) «као када би се писало о узајамности грехова црних и белих у Америци!»

Очигледно, ма како се трудио да се не огреши о јеврејску танкоћутност, руски нобеловац није успео. Сам помен виктимизације Руса био је довољан. У питању је наиме одбрана једног од највећих и најтврђих, и најсуровије кажњаваних табуа данашњице: разматрање јеврејског удела у сопственом страдању.

Нажалост, тај непомен, можда више од ичега другог, највећа је и осуда народа који се њиме, наводно, штити.(МС)

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово