Штиво

БАШТИНА

СУСЕДНИ НАРОДИ

ТЕКУЋЕ

ТУРКОЛОГИЈА

АРАБИСТИКА

ЈЕВРЕЈИСТИКА


БАШТИНА

Извор, лепа књижевност, карактерологија, историја, етнологија, антропологија

1. САБРАНА ДЈЕЛА МАРКА МИЉАНОВА у пет књига, Графички завод Титоград, 1967, Титоград (Подгорица). Постоје и новија издања, једнотомно и двотомно ЦИП Подгорица, и нека друга. Но, многа нису комплетна. Да би било веродостојно, издање Сабраних дела мора садржати: Примјери чојства и јунаштва, Нешто о Братоножићима, Писма, Живот и обичаји Арбанаса, Српски хајдуци, Племе Кучи у народној причи и пјесми, Наши и странци о Марку Миљанову.

Образложење:

Момчило Селић МАРКО МИЉАНОВ ПОПОВИЋ, КУЧ

Много је људи писало о Марку Миљанову, Србину из Црне Горе, кога су и Шиптари ожалили пославши одред лелекача који је вичући: “Благош тебе Мар-Миљанин, е ћеш живјети довијека!” ступао испред леса спорим кораком, тресући се у кореографисаној, немој грозници. О Шиптарима, мада непријатељима, Марко Миљанов писао је најлепше, говорећи: “Нико није више од Арбанаса с малијем добрим задовољан, и малијем злим огорчен!” У смрти, као у животу, Миљанов беше победио аждаје: ковчег с моштима носили су му широм Црне Горе, поред изричите забране Краља Николе I Петровића да му се одаје јавна почаст.

Кажем “ковчег с моштима”, јер је Марко Миљанов Поповић био светац, а црква која то буде прва схватила биће заиста Христова, за разлику од свих дотадањих, које Исуса јесу љубиле, али слабо разумеле. Јер Христос, као Миљанов, беше борац, ратник, мада његов мач беху реч и дело а Марков истински јатаган, с немања божјих моћи. Марко Миљанов, наиме, није био никакав Бог, већ Човек: страстан, кратковек, унапред осуђен Падом у коме није саучествовао. Против Турака, потурица и Арбанаса није се могао борити искључиво собом: повремено, морао је то допуњавати ратним подвигом јер му беше стало да му народ поживи у времену и простору колико и на небу.

Не да се Миљанов, Христов војник, одрицао ичега из Косовске баштине. Напротив: нико се пре њега па до данашњих дана није више заложио за Крст Часни и Слободу Златну. Но на радост, рецимо, Ребеке Вест, која се згражала над старохришћанском жртвеношћу Косовске одлуке, Миљанов се није либио непријатеље већ на земљи да победи, снагом праведности већом од њихове злоће. У бици на Фундини, на пример, покрећући своје Куче да се у лесама зајурени обрушавају на Турке, чинио је само што и његови преци – те потомци на Скадру, Мојковцу, или Србијанци на Церу, Колубари, или Кајмакчалану, или Босанци на Бихаћу 1994. године.

Но, као што мало ко схвата Марка Миљанова као свеца, још мање се о њему размишља као писцу. Јован Скерлић, на пример, већ је писао о свом савременику из Црне Горе као о архаичном прежитку, налазећи сву своју инспирацију и узоре у Паризу, десет пута просторно и неописиво историјски, културно, и духовно удаљенијем од наших и Маркових балканских, стеновитих Куча. Болест Скерлићева, нажалост, показала се готово неизлечивом: уместо као један од највећих српских писаца, Марко Миљанов је у свести већине Срба остао само још један из дугог низа јунака и ратника, с којима се све мање њих успевало поистоветити. Јер, скерлићевска, западна, просветитељска догма о императиву савремености, израсла из схватања Времена као апсолута и Модернитета као његовог врхунца – другим речима, из одбацивања Бога и као могућности – припустила је Миљанова у наше школске па и универзитетске програме искључиво с Примјерима чојства и јунаштва, а не и његовим целокупним делом.

Јер, то дело – и књижевно, и животно – јесте можда најбољи путоказ куда, камо и како на “овим просторима” и у свим временима. Ако је Књига, наиме, само отисак Стварности – која, опет, и сама јесте отисак Наднаравног, Првотног, и уму недоступног (значи, Бога) – онда је Миљанов писац над писцима. Но, онима који су убеђени да је заправо Свет првотан, а уметност једино што се из те сировости издваја – што више тим боље – Марково дело у најбољем случају остаје грађа неком публицисти, докторанту или постмодернисти. Не схватајући да деривативни књижевници не могу бити истински уметници јер им штиво превазилази искуство, ни наши фарисеји се не разликују од израиљских, једино надменошћу надмашујући своје слепило. Наиме, како их подсетити да Хомер, ни приближно учен као Платон, ипак стоји упамћен као песник над песницима, а Платон само као дидакт?

Стога, да је и наша црква више Христова а мање институција – то јест, да се више усредсређује на суштост човекову а мање на смерност – Марко Миљанов био би исправно виђен као хришћанин већи од многих монаха, аскета, и превасходно верских подвижника. Јер, Миљанов беше прихватио да живи јуначки, не одричући се људског усуда зарад Неба. Награда, њему, лежала је у достизању Исусове људскости, а не Његовог божанства. Миљанов није тежио ни за апсолутним Знањем ни натприродним Просветљењем, нити за превазилажењем плоти, времена, а понајмање места.

Све то је као Србин прихватио, понео, и достојно му се одужио: муж супрузи, отац сину и ћерци, свој својти, друг друговима, главар племену, војвода народу, писац и паметар будућим нараштајима, узор људима, чојству је одао пошту примером и речима, достижући величину многим савременим Србима, изгледа, несагледну. Јер, што је битно и живо у Марка Миљанова није историографско, ни етнографско, већ ванвремено: када су Турци ударили санкције Кучима у 18. веку, Кучи су се повукли у себе, и издурали. Када се то поново десило у 19. веку, против душмана су се борили без обзира не жртве. Ниједна жртва, знали су, није узалудна док има соја, сопства, и слободе – макар та слобода била и изгон у Ровца. Као што пољска химна каже: док је нас, биће и Отаџбине.

Но тај завет ова времена као да су заборавила: и опстанак је сведен на преживљавање индивидуе, чак по цену личности. О опстанку рода, соја, или слободе, већ мало ко и размишља. Марко Миљанов Поповић би се томе врло зачудио, али не више од својих сусељана и племеника, такође свесних да се губљењем себе губи и део Бога (или Васионе, по безверницима). Наиме, како нас подсећа и келтска легенда, сваким неделом се убија по делић Света, док смрт појединца није до свачија судбина. Смрт нације, међутим – као и лепоте, истине, или правде – космички је злочин, јер разара оквир смисленог, људског живљења. Философ Марко Миљанов знао је, осмехнут, да је морална наука једина од значаја, а што се других умећа тиче, Кучи су се већ сналазили, правећи барут од сушеног измета слепих мишева, јатагане од прекованих коса, једући у глади што се данас, уз велико истраживање, учи на америчким академијама за преживљавање.

Марко Миљанов Поповић знао је, такође, да нема писмености мимо исповедне, искрене, и исказне. Научивши слова после педесете, ценио их је као средство, не тражећи у њима што не би могао са усана говорника, приповедача, или сведока. Из таквог поимања књижевности израсла је и српска десетерачка епика, уметничка без грча многих извиканих дела савремене скрибоманије. Приповедање уз ватру захтевало је, наиме, развијену реторику: слушаоци су седели будни, увек помало гладни, смртоносно подругљиви, и жељни лепоте и љубави као деца. Ставити истину на хартију одвајкада је стога мучило људе од соја, својом посредношћу вређајући им најтананије пориве. Марко мора да се нацепао скупоценог папира као многи стари борци жељни да нешто пренесу омладини. Јер искреност, говорио је неко, није што и обелоданити све на срцу и уму, већ не изрећи што није. Тога се Војвода Марко држао, казавши да сматра Војводу Миљана Вукова Вешовића бољим човеком од себе. Међу агоналним Црногорцима, и Србима уопште, таква храброст остала је ретка – главосека смо одувек имали и више но довољно, а поштених и скромних кудикамо мање.

Онима који историји одричу референтност, посматрајући је као низ упокојених појава, Марков пример није до анегдоталан. По њима, ако су Кучи могли трпети нешто у 18. веку не значи да то можемо и ми, у 21. Но то је памет лажног Прогреса, а њене поклонике ваља питати јесу ли Кучи умирали друкчије од нас, и волели своје породице, пријатеље и својту мање него ми, или ходали на три ноге, за разлику од нас, Модерних? У људи, наиме, није се ништа променило од Гилгамеша, нити се Одисеј носио са било чим што не мучи и нас, данас. Да ли је нуклеарно уништење ишта страшније од помпејског, и по чему је америчка војна техника смртоноснија од аланске оклопне коњице, татарских коњичких стрелаца, јаничара, швајцарских копљаника, или било које премоћне војне силе, икад? Да ли је Марку Миљанову требало мање снаге и храбрости да се не упусти османлијама и њиховим Шиптарима него нама да се носимо са Натоом, и Тачијем? Јесу ли нам очеви били луди супротставивши се хитлеровцима, и јесу ли своје животе ценили мање но ми наше? На таква питања, нажалост, ниједан прогресивиста не може одговорити потврдно, ма колико циничан. Јер, од људи пре нас друкчији смо једино безмерном нашом слуђеношћу, понајвише плодом сулудог схватања да се нешто битно променило у Богу, свету, и нама.

Но смрт је увек стизала иста, била од мача, ножа, копља, распрскавајућег метка, артиљеријске гранате, томахавк ракете, или тактичког нуклеарног оружја – у стању смо да осетимо само онолико бола колико нам живци могу пренети, те се смрт, изгледа, најчешће своди на огромно изненађење што се дешава и нама, бесмртнима, драгоценима, јединима и непоновљивима. Но, и срамота остаје иста: слизати се са Натоом или Бајазитом једнако је; живот, необразложен жртвом, и данас има исту вредност као кад су неки Срби продавали веру за вечеру, остављајући себи и свом потомству вечну самомржњу, из века у век све болеснију.

“Шта ти вреди част, када си мртав?” јавно је изјавио, не тако давно, кандидат за председника САНУ.

Шта би тек тај злосретник имао да каже о Марку Миљанову, Куч-Илији Туровом, Раку Ђурићу, или безбројним другим Србима забележеним и фотографским апаратима, не само усменим предањем? Куч-Илија и Рако Ђурић, на пример, четовали су на шиптарском и османском Косову и Метохији пре једва више од сто година: Куч-Илији излазило је пиће на ране од ножа, метка, или јатагана, а обојица беху једини наоружани и побуњени Срби између бар колико их и данас има на окупираном Космету. Зар су Браниоци моста из Косовске Митровице мањи јунаци од њих, и зар њих вреба друкчија, страшнија смрт од оне коју Турци беху наменили Куч-Илији, када су га шест дана јавно мучили на тргу у Призрену?

Дело, и пример, Марка Миљанова, Поповића и Дрекаловића, бесмртни су. Они су заправо једино мерило ваљамо ли ми данас. Немојмо се заваравати да су наши преци, у свом сиромаштву, имали мање да изгубе од нас, уљуљканих у лагоди и берићету. Истина је да нико свој иметак са овог света није понео, али су они могли изгубити и што су им многи потомци заборавили да постоји – свој углед. Част и име се наиме могу понети на онај свет; живот, одживљен људски, једино је што носимо са собом, што јесмо – и у тој безмерној, несагледној Вечности где ни време није до простор, као што је и време атомских честица код нас, на овоме шару. Бог грли јунаке, а Његов Противник све који угађају својој и туђој беди и слабостима. Марко Миљанов нас зато стално подсећа и шта је култура и шта човек, и нема тог софизма, тих интелектуалних, правних, или политичких марифетлука одрживих наспрам њега – скромног, ведрог, истинољубивог, правичног, и мушки лепог.

(15. 9. 2005.)
Напомена:

Књиге предложене Штивом нису поређане по вредности, већ по нахођењу аутора ове рубрике.


Карактерологија, антропологија
2. КАРАКТЕРОЛОГИЈА ЈУГОСЛОВЕНА, Владимир Дворниковић, фототипско издање, Просвета, Београд, 2000. (Прво издање Геца Кон, библиотека Космос, Београд, 1939) Плод дводеценијског рада, ово дело професора филозофије на Загребачком свеучилишту између два рата заправо је етнопсихолошки портрет Срба, сагласан многим закључцима Јована Цвијића. Драгоцено је и са своје библиографије, често јединог у нас сачуваног помена на десне ауторе попут Француза Густава Ле Бона (Gustave Le Bon) и Алфреда Фујеа (Alfred Fouille), те Немце Рихарда Милер-Фрајенфелса (Richard Mueller-Freienfels), Емила Утица (Emil Utitz), Герхарда Геземана (Gerhard Gesemann), Вилхелма Вунта (Wilhelm Wundt), и друге. (МС)


Географија, антропологија, карактерологија
3. БАЛКАНСКО ПОЛУОСТРВО, Јован Цвијић, Завод за издавање уџбеника СР Србије, Београд, 1966) Научник светскога гласа, Цвијић народне особине сагледава антрополошки а не социолошки, и нехотице побијајући већ у његово време владајуће, левичарско поимање сопства као узрочно-последичног односа. Због тога, и уочавања постојања групне (колективне) личности, много више помињан него проучаван. (МС)


Антропологија
4. ESSAI SUR L’INEGALITE DES RACES HUMAINES (1853-56), J. A. Gobineau (О НЕЈЕДНАКОСТИ ЉУДСКИХ РАСА, Ж. А. Гобино) За српски превод (и енглески је тешко наћи) овог предуго политички некоректног дела, аутор ове белешке није чуо, будући да је гроф Гобино, француски филозоф, разлике у вредности људи сматрао урођеним, и непроменљивим. (МС)

Антропологија
5. DIE GRUNDLAGEN DES 19. JAHRHUNDERTS, H. St. Chamberlain, 10. A. Muenchen 1912. (ТЕМЕЉИ ДЕВЕТНАЕСТОГ ВЕКА, Х. С. Чејмберлен) Такође непреведено, и данас забрањено дело енглеског биолога, философа и писца који се понемчио и проповедао што је опажањем и проучавањем закључио: да је Гобино више у праву него Русо, Енгелс, или Леви-Строс. Његов опус је чак и социјалиста Џорџ Бернард Шо сматрао епохалним; осуђен и због наводне подршке нацистима, мада је умро пре њиховог доласка на власт. (МС)


Антропологија, историја
6. NEUE GRUNDLAGEN DER SLAVISCHEN ALTERTUMSKUNDE, Jan Peisker, Stuttgart und Berlin, 1910. (НОВИ ОСНОВИ ЗА ПРОУЧАВАЊЕ СЛОВЕНСКЕ СТАРИНЕ, Јан Пајскер) Једна од најцитиранијих књига о старим Словенима, непреведена и због докумената попут белешке о Дуљебима, чије су жене “Авари упрезали у кола”. Питање је колико је Пајскер доступан и својим сународницима, Чесима, но без његових увида ни карактерологија Срба није могућа, те ни наше успешно историјско и политичко делање. (МС)


Антропологија, филологија, историја, археологија
7. Нико Жупанић, ЕТНОГЕНЕЗА ЈУГОСЛОВЕНА, ЈАЗУ (латиница), Загреб, 1920; ТРАГОМ ЗА ПЕЛАЗГИМА, 1922; DIE ILLYRER, Wiеn 1907; PRVI NOSILCI ETNIČNIH IMEN SRB, HRVAT, ČEH, IN ANT, Etnolog II, 1928, и друга дела овог Словенца из Беле Крајине, професора Универзитета у Београду, врсника Милана Будимира, Јована Цвијића, Веселина Чајкановића и Владимира Дворниковића, драгоцени су прилог изучавању античких Срба. Могу се наћи једино у библиотеци Србије, САНУ, или Етнолошког факултета. (МС)


Антропологија, археологија, историја, филологија
8. Милан Будимир, ВАСИЋЕВА ВИНЧА (1936); ГРЦИ И ПЕЛАЗГИ (1950); PELASTO-SLAVICA (1956); PROTOSLAVICA (1958); ТРИКЛЕТИ БАБУНИ И БАБИЦЕ ПАТАРЕНСКЕ (1959); СА БАЛКАНСКИХ ИСТОЧНИКА (1969) и многобројни други чланци и књиге овог класичног филолога и једног од оснивача палеобалканологије потврђују многе претпоставке и истраживања Милоша Милојевића, са краја 19. века. “У балканским источницима антиципиран је део наших судбина и будућности наших потомака. Милан Будимир нас учи да у тим источницима има непресушне снаге, велике доброте и узвишене племенитости; њима се можда најбоље може објаснити и дело (тог) човека (…) прожето љубављу и изузетном храброшћу” пише археолог Драгослав Срејовић о овом српском академику, још без достојне биографије и библиографије. (МС)


Лепа књижевност, антропологија, карактерологија, историја
9. Григорије Божовић, ЧУДЕСНИ КУТОВИ, РОБЉЕ ЗАРОБЉЕНО, НЕИЗМИШЉЕНИ ЛИКОВИ (ИЗАБРАНА ДЕЛА 1-3), Јединство, Приштина 1990, СЛИКЕ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ, Јединство, Приштина 1998, КРАЈИНА ЛАЗАРА СОЧИЦЕ, Књижевна заједница Звездаре, Београд 1996, ПИРЛИТОР ВОЈВОДЕ МОМЧИЛА, КЗ Звездаре, Београд 1997, ПРИПОВЕТКЕ, Српска књижевна заједница, Београд 1940, БИТОЉСКИ БОГАЉИ, Видело, Београд 2003, КОСОВСКЕ ПРИЧЕ, СКЗ, Београд 1999, 2002, КАЧАЦИ, Полиција, vol. 7, 1920, МОЈ КОЛАШИН, Ars Libri.

О овоме српском мученику, Владимир Дворниковић, Хрват, писао је следеће: “Путописи, репортаже и приповетке Григорија Божовића – једног од последњих наших писаца који осећају духовни тип и сву специфичност нашег епског, патријархалног човека у јужним и централним покрајинама – драгоцени су прилози и за карактерологију и “диференцијалну дијагностику” наших патријархалних покрајина, иако се у њима не истиче научна претензија. Многи његови подаци, описи, типови, претстављају можда последње остатке нашег старог патријархалног света који је данас у наглом одумирању, и зато је рад овог нашег белетристичког етнолога и фолклористе у многоме погледу од велике вредности. Истичемо збирке: Узгредни записи, Београд 1926, Чудесни кутови, Београд 1930, Робље заробљено, Београд 1930, Два дана по Гружи, Београд, 1933”. Противник комуниста, Григорије Божовић стрељан је октобра 1944. у Јајинцима код Београда, са још стотинак политички неподобних уметника и интелектуалаца.


Карактерологија, антропологија, философија
10. БОРБА ИДЕЈА, Владимир Дворниковић, Службени лист СРЈ и Терсит, Београд 1995. (Прво издање Београд 1936). Овом збирком есеја Дворниковић је наговестио своја истраживања крунисана Карактерологијом. Међу првима је овако описао политичке корене српскохрватског сукоба: “Док се у Србији, мучним и постепеним кидањем националне и државне територије из тела Турске империје, развијао и реалан политички дух, већ од приправа за први устанак, од првих Савета и Правитељства, па све до слободног државног и политичког живота у Краљевини Србији, у хрватској политици избијао је већ од почетка, у недостатку реалног тла за политички и државнички замах, с једне стране романтични хисторицизам, а с друге политички и државно правни формализам”.


Антропологија, психологија
11. ПСИХОЛОГИЈА ГОМИЛЕ, Густав Ле Бон, Алгоритам, Београд 2005. “Гомиле су увек играле знатну улогу у животу народа; та, међутим, улога никад није била тако важна као данас. Бесвесно делање гомила наместо свесне радње појединаца – ово је једна од главних карактеристика нашег века”, писао је овај француски мислилац још 1895. Први српски превод Живана Живановића, тадашњег министра, изашао је већ 1896.


Лепа књижевност, карактерологија, историја, антропологија
12. ЦРНО ЈАГЊЕ И СИВИ СОКО, Ребека Вест, Моно и Мањана, Београд 2004.

Ребека Вест (1892-1983) списатељица, енглеског, шкотског и ирског порекла, рођена у Лондону као Сисили Изабел Ферфилд, на подстицај Британског савета 1936. одлази на балканску турнеју и држи предавања у неколико југословенских градова. Резултат тог путовања, као и два потом (1937. и 1938) је књига Црно јагње и сиви соко, 1.600 страница дуго ремекдело о Југославији, објављено у Лондону октобра 1941. упркос ратној несташици папира. Један од уредника објаснио је такво кршење наредби о штедњи опчињеношћу издавача делом које је “јасно показивало да источни Лондон не би данас лежао у рушевинама да балканска хришћанска војска није била поражена на Косову 1389. године”.

Спој замишљеног и стварног, аутобиографског и ванвременог, њен путопис-роман о Југославији и Србима временом је само добијао на значају и вредности. Изузетна студија у склопу старије и новије европске историје и културе, он и нашем читаоцу отвара нове могућности за самосагледавање. Пуних педесет година, међутим, дело којим је Ребека Вест стекла светску славу и витешку титулу остало је непознато нашој публици, не бисмо ли и тиме били одсечени од наше традиције и прошлости – оног, чему Вестова посвећује своје најбриљантније странице.

Нажалост, наша јавност се први пут упознала са овом ауторком преко знатно скраћене верзије њеног изузетног дела. Данас, двадесет и једну годину после смрти ове од западног либералног естаблишмента често критиковане списатељице, наши читаоци коначно имају могућност да прочитају њену књигу у целини. Њено је место у свакој српској библиотеци и кући, међу класицима на којима одрастају генерације. (АС)


Лепа књижевност, антропологија, карактерологија, историја
13. АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ЈУНАЧКЕ ПОЕЗИЈЕ, Војислав Ђурић, Српска књижевна задруга, Београд 1987 (десето издање). Највеличанственији органон и сведок живог српског духа. Темељ српског живота у истини и са хришћанским ликом. Непревазиђена ризница искључиво српских знања, претпоставки, уверења, веровања. Где се може видети шта је лепо и узвишено, а да није натруњено западним расуђивањем, или где се може сазнати шта је вера, а шта невера, шта част, а шта бешчашће… Најпотпунији српски морални кодекс и водич кроз сопствену душу. (СВ)


Историја, карактерологија
14. ПРАВОСЛАВНА ДАЛМАЦИЈА, Никодим Милаш, Сфаирос, Београд 1989. Исцрпна, детаљна, прецизна историја православља и српског православља у Далмацији, све до XIX столећа. Необорива документа, жива сведочења и упоредна казивања о црквеним и световним дешавањима чине ову драгоцену књигу. Сведочи о континуираном трајању Срба и многим њиховим историјским искушењима у Далмацији. Вечно актуелан доказ српског права на Далмацију. (СВ)


Лепа књижевност, карактерологија
15. ПРИПОВЕТКЕ, Петар Кочић. Жива казивања из самог срца српског патријархалног живота у Босни. Необично дубока и присна саживљеност са својим завичајем, уз мноштво снажних и импресивних ликова, слика и догађаја. И велика љубав према свом роду и свом завичају. (СВ)


Лепа књижевност, карактерологија
16. ЗИМСКО ЉЕТОВАЊЕ, Владан Десница. На тих и миран начин развијена граница неспојивости римокатоличког концепта живота са српскоправославним, у Далмацији. Затим, веома сликовито, лепим језиком и живим говором представљени кључни моменти те условљене, насилне симбиозе, и њен најприроднији исход у несрећи која је равна античкој трагедији. Нарочито постаје актуелна у годинама мондијалистичког популаризовања мултикултуралности: разоткрива колико је наказан, бесмислен и опак захтев за принудним спајањем различитих култура. (СВ)


Лепа књижевност, антропологија, карактерологија, историја
17. Душан Јагликин, ЉУДИ ЈАЧИ ОД ВРЕМЕНА И СУДБИНЕ, Просвета, Београд 1985. По речима Владимира Димитријевића, православног публицисте, највернији приказ Брозових времена. Но Душан Кокотовић – на корицама књиге Људи јачи од времена и судбине потписан као Душан Јагликин – непознат је писац. Јер, за његову прозу ваљало је много храбрости, ретке међу Србима после Пасјих Гробаља, Зиданих Мостова, Кочевја, Лисичијих Јаркова, Голих Отока и осталих стратишта Новог светског поретка – у нас тада заступљеног Савезом комуниста Југославије. “Рођени у слободи и стасали у врлини” беху и остадоше само ретки међу нама: деца било истинских комуниста, било непокорних четника.

Осим Кокотовића, остали писци су тематски заобилазили безмало све у чему смо и ми и они живели. Но, судећи по Људима јачим од времена и судбине, штампаним у Београду после Титове смрти, њему као да већ беше јасно да ће се и комунистичка тиранија чинити пожељном наспрам плишаног, научног угњетавања наступајуће, планетарне демократуре. Јер Јагликин је, по једнима, ликвидиран, док други тврде да је умро у лудници, такође “у присуству власти” – не као културни посленик већ као обичан припадник народа чију је судбину после 1944. описао књижицом не дебљом од Микаила – Сребрне двери Всеволода Иванова, или Бабељеве Црвене коњице.

Такво дело, објављено 1985. а писано безмало десет година раније, ни данас не постоји за званичну српску књижевну критику и културу. Ретки стручњаци као да су у њему видели само документ или “стварносну прозу” из Шездесетих. Има их и који су се, осетивши његову лепоту и величину, разочарали последњом, десетом причом, Високоморални убица. Наиме, данашњим читаоцима тешко је појмити да се књижевни текст може успешније уништити витоперењем него забраном. Јер, и ту приповетку написао је Кокотовић, али је сигурно сам не би ставио у ту целину, већу од пуке збирке. Пошто је уредник издања песник који је на суду сведочио против свог пријатеља (случај Вунених времена), искључено је да се Високоморални убица у Људима јачим од времена и судбине појавио случајно. Надодавањем једне очајничке приче на девет бодрих, Људима јачим од времена и судбине ударен је печат дилетантизма. Уместо као конфабуларни роман, додатком Високоморалног убице књига нам је предочена као још један, безмало промашен покушај казивања нечег дозвољеног једино повлашћенима.

Јер Јагликин је, очито, био јунак. Делати нехајно међу марксистички морално-политички подобним уредницима представљало је херојство, тим веће што није имао залеђа. Ко су му били отац, стриц, тетка или ујак, не зна се; да су били моћни тешко да би прошао како јесте. Јер, на “Cherchez la femme!” или “Cui bono?”, наши животи захтевали су и одговор на питање: “А где је Служба?” Но, ни решавања те загонетке Кокотовић се није либио – разговарајући и с курвама, сецикесама и убицама, састављао је повест масовног злочина који је морао довести до најновије “наше стварности”. Мада нам је Откровење још далеко, делом, животом и смрћу предочио нам је да јама којом падамо ипак има дна – насупрот једној угледној, чаршијској списатељици.

Јер, као сваки истински писац, Јагликин је творац сопственог, па и нашег мита: његов, рецимо, Кега Грујов из Зборовишта поносан је што је ујео милицајца за палац ноге кроз дебелу, војничку цокулу. “Понос”, пише Јагликин, у својој причи Оћа Вајкалица, “је када се се покојни Кега Грујов шетао вашаром и просио, после затвора… и тражио по динар, два, старих – да купи леба и да једе. И онда наишао онај судија што га је био осудио и погледао га онако прекораменице и бацио му пред ноге сто динара у артији, и то у оно време, а Кега Грујов само прошо преко њих и није их ни погледао. И умро је убрзо од свог поноса лично! Ето колико је било опасно то да имаш понос… Ваљда су га зато и затрли. Све изгазили, разумеш ти мене! Целу њиву поноса. Па после прешли кречом преко ње, па ваљак парни одозго, па асвалт – да га нема више, и то ти је. То ти је ово што ја као пољопривредник могу да ти кажем о поносу и људима. Било га је некада, не кажем, причају људи, али данаске – слаба вајда. Нема. Изгледа да се и само семе затрло. Или крију семе поноса од људи те га не дају сваком, а тамо где би тели да га запте – као да се не прима. Ето!”

Душан Кокотовић, међутим, ту ипак није био у праву. Јер, он још живи и у онима који су га прећуткивали. Доба се наиме не може бирати колико ни битије: горди, дедови и очеви су нам сопство разградили, ми га наново састављамо а потомци ће га дао Бог чувати, да би о њему и писали истинито као Јагликин – а не као муцавци, подражаваоци, или фарисеји наше званичне књижевности. Јер, уметност извире из видела: и ми и свет смо већ метафора, и то закукуљивати може се свиђати једино љубитељима Лажи.

Природно је наиме битисати у греху али тежити врлини, док стремити обмани могу једино они према којима су пуки извршиоци духовних и других злочина само сени на ровашном и зарушеном зиду. (По Балади о Јагликину Момчила Селића, из првог броја Српског листа, од априла 2003). (МС)


Антропологија, карактерологија, историја
18. Герхард Геземан, ЧОЈСТВО И ЈУНАШТВО СТАРИХ ЦРНОГОРАЦА, Обод, Цетиње, 1968 (Heroische Lebensform, Berlin, 1943), превео Радосав Меденица.
Герхард Геземан (Gerhard Gesemann) рођен је 1888. у Лихтенбергу, Брауншвајг, а умро 1948. у Телцу, Горња Баварска. У Београд дошао 1913. да студира славистику и постао суплент у Првој мушкој гимназији. По избијању рата 1914. одлучио да се не враћа у родну Немачку већ приступио српској војсци као добровољац-болничар. Са Србима прешао и Албанију. Ерлангенски рукопис, најстарији зборник наших народних песама објављује 1925, Карактеролошку типологију Србохрвата 1928, а Херојске облике живота (преведене на српски као Чојство и јунаштво старих Црногораца) 1943. Основао Немачки институт у Београду 1939, а по немачком нападу 1941. повукао се из јавног и научног живота. Оставио за собом изузетно значајно научно дело о српском народу и његовим обичајима, начину живота и моралним одликама, и ћерку православку, која живи у Београду. (МС)


Лепа књижевност, антропологија, карактерологија, историја
19. Петар Петровић Његош, ЦЈЕЛОКУПНА ДЈЕЛА, Просвета, Београд 1952. Огромно дело још већег човека – али ипак мањег од Марка Миљанова, будући да је Марко живео како је и писао, а Раде Томов с несклада између себе, свог владарског положаја, монашког позвања и архајске околине, наложио погубљење и десетина Срба, не увек из “државних разлога”. И Књаз Данило, који је масовним силовањем жена осрамотио Бјелопавлиће горе него Турци икад, његов је “кадровски избор”. Војвода Мирко, његов синовац и Данилов брат, виновник је Друге похаре Куча, стравичније и срамотније од иједне окупаторске. Опчињен западном културом у руском издању, уздизао је просвећеност и разум, безмало патаренски обожавајући светлост и ниподаштавајући телесност, што је допринело његовој прераној смрти. Да би се његово дело и личност боље сагледали препоручујемо књигу Милована Ђиласа, NJEGOS, Harcourt, Brace and World, New York, 1966. (Превод је бољи од оригинала, будући да енглески не трпи Ђиласову повремено цепидлачку лексику). Драгоцена је и ЊЕГОШ И КОСОВСКИ ЗАВЈЕТ У НОВОМ ВИЈЕКУ Жарка Видовића (Филип Вишњић, Београд 1989) – ода српском завету на врлину и мимо опстанка. (МС)


Извор, теологија, етика, историја, карактерологија, антропологија, етнологија, литература…
20. БИБЛИЈА. Књига над Књигама, често од кобног утицаја на Србе. Стари Завет, то јест, Тора, историја је јеврејског народа и животопис њиховог бога. Наиме, у тој сујетној, љубоморној, завидној, осветољубивој, свирепој и неумољивој Личности тешко је видети Бога Љубави. Све ограде о суштинском људском неразумевању Творца падају пред тим старозаветним Оцем, оличењем духа његовог Изабраног народа. Наиме, Србима, и пре хришћанства оданим Вишњем Богу, страх од Јахвеа, уз крвну па и људску жртву, не осмишљава постојање. Бог, пред којим ми стојимо из поштовања, нас не сили; из слободе Му служимо врлином, не дрхтањем и јадом. Себе стога не сматрамо створеним из блата, нити глибу стремимо. Наш понос није гордост већ радовање Творцу у себи. И земност нам је божанска, будући да тренове љубимо као и Вечност. Јер, где су свет и време безвредни, ништавно је и остало. Бог се наш не бави трицама; нашим псалмима, спеваним десетерцем, ми славимо чојство и јунаштво.

И мада су и Нови Завет Римљани и Ромеји устројили у још један Закон, ми смо га срцем прихватили јер нам милује душу. Шта год био крвљу Исус је Србин, и зато га је Санхедрин осудио. У том игроказу, свако је радио свој посао, што казао Свети Вукашин из Клепаца.

Нажалост, преко Библије нам је српски клир у недра припустио Грке и Јевреје. Но њихова величина није наша, нити њихова судбина нама поука или путоказ. Имена им нису српска; бар нама не недостаје примера чојства и јунаштва. Наши су певали с колца, а Ђакон Авакум кликтао “Срб је Христов, радује се смрти!” Али, и у њему Библија беше оставила трага: младић се заправо радовао животу, тражећи га где му га Господ рођењем не беше подарио. Јер, љубећи и поштујући Овај Свет, ми бранимо и Онокрај у вечном, космичком рату, о коме поје и Владика Раде. (МС)


Извор, историја
21. Mavro Orbini, KRALJEVSTVO SLAVENA, Golden marketing i Narodne novine, Zagreb 1999. За разлику од издања Српске књижевне задруге (Мавро Орбин, КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА, Београд 1968) ово је потпуно и почиње са: “Описом Скандинавије, древне домовине Славена”. Зашто су уредници СКЗ Мирослав Пантић, Радован Самарџић, Фрањо Баришић, и Сима Ћирковић своју верзију овог изворника започели од стране 242. оригинала, остављамо читаоцима Штива да се домишљају. (У уводној напомени, они пишу: “Претходна Орбинова разматрања, то јест прво поглавље под насловом Порекло Словена и развој њихова царства (p. 5-203) и први део другог поглавља под насловом Историја краљева Далмације и осталих суседних земаља Илирика, од 495. до 1161. године (p. 205-239), овде су свесно изостављена. Наиме, Историја краљева Далмације. . . заправо је Орбинов превод са латинског Дукљанинове Историје (ЛЕТОПИС ПОПА ДУКЉАНИНА, или БАРСКИ РОДОСЛОВ), изворног документа који нам је данас доступан у осетно поузданијим верзијама од оне коју пружа Орбин. Његов превод данас је од интереса само за уски круг специјалиста који, испитујући степен веродостојности БАРСКОГ РОДОСЛОВА, проучавају и рукописну традицију овог споменика. Што се тиче првог поглавља Орбиновог дела, ствар је такође по себи јасна. Тај одељак, посвећен претежно ванбалканском Словенству, писан је на основу преднаучне, панславистички усмерене и потпуно некритичке литературе, као и пишчевих наивних етимолошких домишљања у истом смислу.

Резултат је једна сасвим нетачна, управо фантастична и неразмрсиво збркана слика о “царству Словена”. Да би читалац о томе добио одређенију представу, довољно је да прочита сажето и верно испричан садржај овог Орбиновог поглавља (стр. CXXXIX овог издања). Заморно читање пуног текста овог поглавља, сасвим је очигледно, привлачно је и није дангубно само онима који испитују историју нашег историописања.”) У сваком случају, таква цензура дела написаног крајем 16. века, а издатог 1601. у Пезару овом народу није донела ништа добро, а тешко ће и убудуће. (МС)


Историја, палеосербика и палеобалканика, оглед, филологија
22. Милош Милојевић, ОДЛОМЦИ ИСТОРИЈЕ СРБА И СРПСКИХ – ЈУГОСЛАВЕНСКИХ – ЗЕМАЉА У ТУРСКОЈ И АУСТРИЈИ, ИКП “Никола Пашић”, Београд 1996 (фототипски репринт издања из 1872). Родоначелно дело професора права и класичне филологије, наставника историје на Високој школи у Београду, који је са својим ђацима четовао по Старој Србији током српско-турских ратова 1876-1886. Милоша С. Милојевића, аутора и ПУТОПИСА ДЕЛА ПРАВЕ (СТАРЕ) СРБИЈЕ у три тома (из 1871, 1872, и 1877), недавно такође поновљеног, па четворотомних, непоновљених ОБИЧАЈА И ПЕСАМА УКУПНОГ НАРОДА СРПСКОГ, и необјављене, шеснаестотомне ИСТОРИЈЕ СРБА, једног од оснивача Српског ученог друштва још за живота оспоравали су неупоредиво мање учени људи од њега.

Академија коју је основао и данас га се одриче, и крије му рукописе. Наиме, Милојевић је Србе тражио од прастаре Кине до старовековног Балкана, замеривши се науци која је стварање европских нација повезивала с “Великом сеобом народа”. Зато га је Иларион Руварац, архимандрит СПЦ и аустрофил, вређао небираним речима, утемељивши однос и данашње српске цркве, етнологије и историографије према истраживању нашег истинског порекла. Јер, ако су се Франци, Романи и Гали тек у 5. веку измешали у Французе, Англи, Саси, Данци и Нормани у Енглезе у 12, Готи, Вандали, Романи, Ибери, Маври и Јевреји у Шпанце тек у 15, зар Србин да тврди да смо ми настављачи Ариља и санскртског предања?

Зато, пошто је на тавану београдског Првостепеног суда сандук са Милојевићевим списима претрајао аустроугарску окупацију, по ослобођењу 1918. непознате особе су га некуд однеле. “Европа” је и тада диктирала наш однос према себи: нагађа се да се три објављена тома ОБИЧАЈА И ПЕСАМА УКУПНОГ НАРОДА СРПСКОГ и целокупан рукопис ИСТОРИЈЕ СРБА држе под ембаргом у библиотеци САНУ.

У свом родољубљу, Милојевић је заиста повремено видео Србе и где их није било, бар не бројем и обимом које наводи. Но учено, поштено и храбро започео је што ће тек будући нараштаји Срба ваљано наставити. Нажалост, на њега су се надодали мали људи, или службеници по задатку – милошевићевски “национализам” оставио нам је и конфабулације о Србима као “народу најстаријем”, или “небеском народу”. Где је Милојевић проучавао, трабанти су копирали и компилирали и, не знајући стране а камоли старе језике, преписивали једни друге. Секундарни и терцијарни извори, кривотворење помена српског имена, налажење српских корена безмало свим светским језицима, запањујућа неукост и још већа надменост, искоришћавање народне жудње за истином, одлика су рада тих новостручњака. Што се исто дешава и Русима, не би требало да нас теши – аутори свих тих лажних генеалогија су исти, као и њихове побуде: тренутни политички шићар, с дуготрајним последицама.

Јер, шта се дешава кад млади људи открију лаж? Зар нам то није предочено после Брозове смрти, и удбашким и косовским “србовањем” до 2000, кад су нам фронтове држали мештани, идеалисти, залуђеници или криминалци? Зар је главнина нације грешила не хотећи да прихвати Гишку, Аркана, “Капетана” Драгана и сличне за једнаке Вуку Мандушићу, Стојану Јанковићу, Хајдук Вељку, Стевану Синђелићу, Мајору Гавриловићу, Апису, Војводи Вуку, Вуку Бећковићу или Српку Меденици?

Милош Милојевић, за разлику од његових експлоататора, јесте био јунак, научник и родољуб. Годинама прерушен крстарећи турским крајевима, ризикујући колац или горе и сведочећи собом и речју, стекао је право на свој жар. И најнатегнутији елементи његовог дела путоказ су ваљаном истраживачу; вредније су му грешке од достигнућа многих који се на њега позивају. Да је среће, државни институт под његовим именом бавио би се темама које је зачео, приближујући нас тиме самима себи, суседима, па и народима далеких простором колико и временом. (МС)


Антропологија, карактерологија, политика, лепа књижевност, поезија
23. Јован Дучић, ИЗАБРАНА ДЕЛА, издање у 5 књига, Глас Цркве, Ваљево, 2004, или издање у 7 књига, “Рад“– “Октоих” – ‘‘Дучићеве вечери поезије’‘, Београд-Подгорица-Требиње, 2003-4. «… Ко може разумети народ који авионом, преко девет мора и континената, преноси мошти свог давно преминулог песника као да нема пречих брига и као да ће тако ући у крај толиким мукама и недаћама. Нико то не може разумети, ако не зна да је реч о религији једног народа, о његовој најдубљој вери и највећим светињама. А то значи да кост није кост, да покојник није покојник, да гроб није гроб… Јован Дучић је најистакнутија и најшумнија лирска застава на кули српске поезије. На ту висину није га изнела ни књижевна критика ни државна политика, него љубав и оданост читалачког народа којој су се остали накнадно приклонили. Своје оспораватеље – Дучић је подавио у капи мастила. Монден, поклисар и госпар, Јован Дучић је знао да последња књижевна мода није и последња реч уметности. Служећи незаинтересованој лепоти, доспео је до непоколебљиве вере. У његовим најбољим стиховима вера и лепота су се сјединиле у најдрагоценије грумење људског духа.

Што је бивао пространији човек, постајао је већи родољуб, што се даље отискивао у бели свет, био је ближи завичају, што је дуже странствовао, боље је знао где ће једном починути и коме ће се одужити за сва странствовања. Није подносио вулгарност, просташтво, нискост и подлост, али је знао да је грех мрзети било кога, поготову народ, а нарочито свој.

Од Јована Дамаскинскога и Светог Саве, откад српски песнички народ пише трећом руком, Српска црква није одала већу почаст једном песнику од данашње почасти Јовану Дучићу, кога је одавно убројала у Јоване, највеће Јоване српскога језика. Онај који је народни песник био понајмање, постао је то понајвише.
Славан међу славним гробовима, гроб Шатобријана постављен је на обалу океана, тако да се у време осеке види, а у време плиме не види. Гроб Дучићев одгртале су и прегртале прилике и неприлике његовог народа. Данас је изнесен на онај видик који нико не може заклонити…

Ave Јовану Дучићу!» (ДМ) (Из речи Матије Бећковића над одром Јована Дучића, Требиње 2000.)


Философија, историја, антропологија, карактерологија
24. Владимир Вујић, СПУТАНА И ОСЛОБОЂЕНА МИСАО, Геца Кон 1931, НОВИ ХУМАНИЗАМ, заједно са Првошем Сланкаменцем, Геца Кон 1923.
«… Насупрот томе, српска мисао, то је поглед унутра, то је братство у љубави, то је хришћанско састрадалништво са ближњима, са људима уопште, којом се надвладава ‘‘трагедија усамљености’‘ модерног човека. То је кихотска чежња да се живи усправно и херојски, у пуноћи бивства. Јер, као што каже Вујић ‘‘два су пута духовна могућа: један води правце у подражавање, у једно примање без краја и конца, у једно копирање без смисла и духа, у једну имитацију без стила и израза; други води у тражење сопствених вредности, у мучење по рођеним изворима и дубинама, у стваралаштва из свог духа’‘. И пред нама, данашњим Србима, ова страшна дилема стоји заоштренија него икад у историји. Знајући да је прави пут увек тежи пут, ваља бирати вујићевски тј. не ићи широким стазама света које воде у себеукидање, ништавило и смрт, него стрмим, неугодним и надасве ризичним путем боготражења и себетражења…’‘ (Из огледа Светислава Пушоњића Живот, снага и слобода личности у философији Владимира Вујића)


Извор, историја
25. ИЗАБРАНА ДЕЛА НИКОЛЕ ТЕСЛЕ, 7 књига, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1995. Велики број Теслиних патената представља темеље нових области електротехнике, названим баш по његовим открићима: обртно магнетно поље, полифазни систем произвођења, преношења, развођења и искориштавања електричне енергије помоћу наизменичне струје, асинхрони мотор, бежична телеграфија, телемеханика и радиотехника, високофреквентне (Теслине) струје, техника високих напона, физиолошко дејство Теслиних струја и њихова примена за лечење.

Но, мимо све генијалности па једно време и богатства, Никола Тесла живео је скромно и није одвише хајао за почасти и признања. «За славу и све богатство света не дајем ништа. Тако сам створен, задовољство налазим у раду…» писао је. Неизмерно је волео завичај и његове људе. Нажалост, из презаузетости у старој домовини био је, након одласка у Америку, свега два пута. После предавања које је одржао у Београду 1892, а по обиласку града, у свом говору је рекао: „У мени има нешто што може бити и обмана, као што често бива код младих и одушевљених људи. Али, ако будем срећан да остварим само неке од својих идеја, биће то доброчинство за цело човечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дело једног Србина…”. Засада, једини је Србин по којем се назива једна јединица Међународног (SI) система. (ДМ)


Извор, историја
26. ИЗАБРАНА ДЕЛА МИЛУТИНА МИЛАНКОВИЋА, 7 књига, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1997. Изабрана дела Милутина Миланковића су бескрајни пут кроз васиону и векове, а његов Канон осунчавања највећи споменик српске културе после средњег века. Како време пролази, све је јаснија порука његовог дела: судбина свега на свету има космичку димензију без које се догађаји на земљи не могу схватити. Динамичка суштина ове поруке је борба светлости и таме – тајна сваке велике уметности, али и најдубља истина Миланковићеве науке. (ДМ)


Извор, историја
27. Михајло Пупин, СА ПАШЊАКА ДО НАУЧЕЊАКА, превод Александра Маринчића, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 1997. (Први превод М. Јевтића издала Матица српска, Нови Сад 1929). «Знање, то су златне лествице преко којих се иде у небеса; знање је светлост која осветљава наш пут кроз живот и води нас у живот будућности пун вечне славе» казала је мајка Михајлу Пупину, упућујући га у живот. Но у својој аутобиографији поред славе, син Олимпијаде (по свему судећи Цинцарке) и оца Србина и нехотице одсликава сву муку српског пада из прозорљивости, надахнућа, па и слутње (интуиције) у рачун (дедукцију). Иако са горљивим Теслом, кажу, није говорио безмало двадесет година, технологију је и он, мада смирено, уздизао у пут ка савршенству. Наиме, одвојивши се од пашњака, балкански пастири беху напустили живот у облацима; Бог им се указао електричар, сајџија, и управник, голем мимо описа.

Но, цинцарска пошаст замене вере коришћу, о којој је писао и Дучић, никад није била више од неспоразума између балканске својте. Јер, претекли геноциде, глади и поморе, аутохтони Романи Балкана, за разлику од италских саплеменика, нису одабрали стазу моћи, већ знања. И не као Ибхри који говоре иврит (Јевреји), Ибери, Ћићи, Морлаци, Власи, Румуни, Куцовласи или Цинцари се никад нису окренули против суседа Срба или Грка. Цинцарске војводе и харамбаше ослобађале су Београд са Карађорђем, Нушић је јединог сина изгубио у борби за српску државу. Тако се и Пупин показао врхунским родољубом, али, и масоном. Но, насупрот Карађорђу или Његошу, који су у масонерији понајпре видели начин остварења српских циљева, његово масонство надодало се на мајчину подуку.

Међутим, масонерија тадашње спознаје и данашње, битно се разликују. Наиме, сва три наша великана техничких наука: Тесла, Пупин и Миланковић једнако су били убеђени у спојивост српства с модернитетом. Но, и Миланковићев долазак из Беча у Београд да би предавао на универзитету и Пупиново успешно убеђивање Вудроа Вилсона да подржи стварање Југославије у безмало српским етничким границама и Теслина понуда да Краљевини Југославији обезбеди војну непобедивост, завршили су се прво психолошким, па моралним, материјалним и биолошким крахом нашег народа. Тежњи да се из Беча, Минхена, Берлина, Париза или Лондона преузимају мода и култура, друштвено и привредно устројство, придодата је и «потреба» да се са «ових простора» исељава не би ли се у «белом свету» успешније бавило послом, науком и техником. Сопство, кога се никад нису одрекли ни Пупин, ни Тесла ни Миланковић, на плећима «прогресом» одрођених, мање способних Срба, показало се претешким.

Пупинова ћерка, Катарина, остала је тако Американка, Тесла деце није хтео ни имао, о Миланковићевом породу не знамо ништа. Високе струје, сва телефонија и увид у соларне и земаљске мене млаве нас све више: не што су проналазачи, Срби, тако хтели, већ по иманенцији коју тек назиремо. Смејући се старој српској речи за шибицу, «машина», заправо се ругамо слутњи која нам се и рачуном потврдила.

Славимо, зато, храброст, дух, и родољубље Пупина, Миланковића и Тесле, а не њихову вештину: да је Творац хтео да живимо на струју не би нам се тако светио, мимо свих наших ода луциферу (лучоноши) Прометеју. (МС)

(31. 12. 2005.)

Белешка: Уз досадашње, сарадник на овом прилогу Штиву био је и Далибор Муратовић (ДМ).

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово