Бранко Бубало, Освета

24. 10. 2008. Рубрика: Штиво

Ако је судити по трећој књизи Бранка Бубала, возача тешких камиона из Торонта, Српска револуција је у току. Темељит четрдесетогодишњак, Личанин рођен у Вуковару где је провео и последњи рат, избеглица у Канаду пошто га Србија није примала, Бубало се својим романом Освета уздигао у настављача истинске српске књижевности – оне, којом се не бави већина писаца већ деценијама ушанчена у Клубу књижевника или једном од два сучељена књижевна удружења у Београду.

Момчило Селић - Значај штива и градива

За мемоаре Војводе Василија Трбића, о ратовању по Старој Србији и Маћедонији, и она и ја чули смо случајно тек пре неки дан, од једног двадесетогодишњака занетог српском историјом. Но набавити ту књигу, наново штампану 1995, показало се немогућим. Можда и зато што је, судећи по једној овлашној лексикографској белешци, Војвода Трбић био “суров” и истинољубив – те неприкладан за манипулацију историјом бар колико Станислав Краков, коме је глава о ратовању 1912. на Космету изостављена из посмртно објављеног Живота човека на Балкану.

Српском историјом не сме се, изгледа, бавити нико мимо Радоша Љушића, Андреја Митровића, Николе Самарџића (стручњака за шпанску), покојног Ивана Ђурића, који ни византијску није ваљано познавао, и сличних. Већ шест деценија историја остаје подручје од “посебног друштвеног интереса”. “Ко контролише прошлост, контролише и будућност” писао је Џорџ Орвел, у 1984. Претпостављам да нам и због тога амерички “историчари” тумаче Сребреницу, или јеврејски публицисти Космет, Босну и Херцеговину. Ваљда је зато историја “наука”, препуна “чињеница” чије је довођење у сумњу кажњиво (до недавно и судски).

Прочитајте цео текст