Саопштења Владе Републике Српске Крајине
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3
тел. 3077-028, vladarsk@yubc.net
Бр. 1179/10 – 16. април 2010.
ОДНОС СРБИЈЕ ПРЕМА ПРОГНАНИЦИМА ИЗ РС КРАЈИНЕ –
ОТВОРЕНО ПИСМО МИРКУ ЦВЕТКОВИЋУ,
ПРЕМИЈЕРУ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Господине председниче Владе,
Обраћам Вам се у вези с тешкоћама с којима се суочавају Срби прогнани из Републике Српске Крајине и Хрватске сада настањени у Републици Србији. Једни имају држављанство Србије, а други статус избеглица.
1. Ни једнима ни другима државне установе не помажу на одговарајући начин, нити у складу с Уставом или законима Републике Србије. Ово се дешава зато што министарства и установе нису међусобно усагласили решавање бројних проблема.
2. Други проблеми проистичу из тога што Република Србија није с Републиком Хрватском постигла споразум о прогнаницима који не угрожава њихова права, и којим им закони Србије и Хрватске не би наносили штету.
Влада РС Крајине у прогонству није у могућности да наведе све појаве у вези са статусом прогнаника с држављанством Републике Србије и оних без њега, али Вам може споменути неке од њих, о којима би Влада Републике Србија требало да донесе одлуке и због којих би требало да измени одредбе појединих закона и с Републиком Хрватском усклади однос према правима прогнаних у области приватне својине, пензија, инвалиднина, путних исправа, сталног настањења, итд.
Прогнаници указују на следећу незаконску праксу органа и установа у Србији:
а) И по пријему у држављанство Републике Србије избеглице које немају сопствени стан или кућу не могу да прибаве личну карту или пасош. СУП им издавање ових докумената условљава потврдом о пријављеном боравку. Они који живе као подстанари, међутим, не могу да прибаве документе о боравку јер власници станова не желе да их пријаве да не би морали да плаћају порез на приход од издавања стамбеног објекта.
б) Други проблем за оне који добију држављанство али не и личну карту и пасош јесте да не могу да прибаве здравствену књижицу јер је за овај документ потребно имати личну карту. У здравственим установама не уважавају решење о пријему у држављанство као основ за лечење.
в) Здравствене установе и СУП се оглушују о предлог новопримљених држављана да међусобним договором превазиђу овај проблем непријављеног боравка не би ли и породице подстанара оствариле право на здравствену заштиту. Здравствене установе најчешће не желе да лече ову категорију држављана Србије чак и кад су они спремни да плате лечење.
г) Хрватски пензионери с боравком у Србији могу користити здравствену заштиту ако примају пензију од ПИО Републике Србије. Тада им, међутим, Хрватска укида евентуалну инвалиднину, додатак за помоћ и негу, и ускраћује повишицу пензије. Хрватска такође захтева од њих да врате хрватске личне карте и пасоше, што им онемогућава да користе своју приватну имовину у окупираној РС Крајини и у самој Хрватској.
д) Када се хрватски држављанин врати у Хрватску, а пензионер је Србије, Хрватска му не признаје статус двојног држављанства.
ђ) Хрватски пензионери који живе у Србији плаћају 2.000 динара месечно да би имали здравствену књижицу. То се односи и на пунолетну децу макар била издржавана због незапослености.
ж) Прогнаници – и држављани Србије и они с избегличким легитимацијама – имају невоља и с општинским властима. Оне често неће да их уписују у матичне књиге рођених, венчаних и умрлих. Не уважавају старија документа из Републике Српске Крајине и Хрватске. Често упућују људе да иду у Хрватску и прибаве нова документа, иако они то не могу обаве из бар два разлога: 1) јер немају личне карте или пасоше (што смо горе објаснили) и јер су, 2) у многим деловима РС Крајине уништена комплетна насеља, па их хрватски органи обавештавају да немају евиденцију о њима.
з) Државни и општински органи у Републици Србији не предузимају ништа да обаве реконструкцију и издају прогнаницима нова документа, што се по одредбама међународног права чини кад неко не може да прибави таква документа у земљи из које је допутовао, а у коју не може да се врати због оправданог страха од прогона, хапшења, убиства итд. После Другог светског рата таква су документа наново издавана на основу изјава сведока, а и на друге начине.
и) СУП-ови у Републици Србији не практикују да породицама с избегличким статусом издају пасоше за странце, што се чини у целом свету када је реч особама без држављанства.
ј) При покушају запошљавања људи с избегличким статусом, установе и привредне организације Србије им одбацују молбе, не упуштајући се у процену јесу ли су квалификовани и способни за посао. Једино објашњење је да нису држављани и да зато не могу бити примљени.
Поштовани господине Цветковићу,
Како видите, у питању су проблеми чије решавање не сме занемарити ниједна правна држава. Они су озбиљни и тешко притискају наше избегло становништво, од 1990. до данас иначе животно угрожено и многим другим недаћама, па се надам да ћете предузети све да се однос државних органа према свим категоријама прогнаника усклади с Уставом и домаћим и међународним законима.
С обзиром да Влада Републике Србије одбија сваку сарадњу с Владом Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо је отворено.
ВЛАДА РС КРАЈИНЕ
Милорад Буха, премијер
