Саопштења Владе Републике Српске Крајине
РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
11080 Земун, Магистратски трг 3, Србија
Тел. 3077-028; vladarsk@gmail.com
Саопштење
Бр. 1410/11 од 16. 11. 2011.
О ДОГОВОРУ БиХ, СРБИЈЕ, ХРВАТСКЕ И ЦРНЕ ГОРЕ О ИЗБЕГЛИЦАМА
Недавна Заједничка декларација за проналажење решења проблема избеглих и расељених лица Босне и Херцеговине, Хрватске, Црне Горе и Србије ослобађа Хрватску сваке одговорности за прогон до 800.000 Срба и за отимање њихове непокретне и покретне имовине – уз ускраћивање Србима најосновнијих људских права.
Грађански рат у СФР Југославији је завршен 1995, а НАТО агресија на Србију и Црну Гору, уз окупацију Косова и Метохије, 1999. Наступио је мир и он траје, у првом случају 16 година, и 12 у другом. После свих ратова у свету, мир се користи за уклањање последица ратовања. Једино се то не чини на српским земљама и једино се Србима не враћају отета имовина и ускраћена права, а на њиховим етничким и историјским територијама – Косову и Метохији и Републици Српској Крајини – се не окончава окупација. Трајање оваквог стања показује наивност српских државника, без обзира да ли су они из Србије, Црне Горе или Републике Српске.
Да није тако, нико од њих не би пристао да потпише Заједничку декларацију за проналажење решења проблема избеглих и расељених лица, него би тражио:
1. окончање окупације Републике Српске Крајине,
2. окончање окупације Косова и Метохије,
3. враћање стотина хиљада Срба и Рома прогнаних из Републике Српске Крајине и с Косова и Метохије,
4. враћање станова, кућа, привредних објеката, ораница, ливада, шума и друге српске и ромске имовине на Косову и Метохији и у Републици Српској Крајини,
5. обезбеђење прогнаницима пензија, инвалиднина, штедних улога и осталих ускраћених права.
Државници Републике Србије су одбили да прихвате предлог представника избегличких организација из Републике Српске Крајине и Хрватске да се у Заједничку декларацију унесе одредба Бечког споразума, која је више него јасна: „Приватна својина и стечена права“ . Пошто је у питању одредба међународног права, Република Србија је требало да се позове на њу, јер она предвиђа „да ће права на покретну и непокретну имовину бити призната, заштићена и враћена свим грађанима, која су они имали на дан 31. 12. 1990. године, а да ће сви уговори који су склопљени за време рата, под притисцима и претњама, бити проглашени ништавним“ .
Ако су се српски државници оглушили о овако јасну одредбу међународног права, која гарантује враћање Србима целокупне имовине и ускраћених права, онда је сасвим јасно да су поступили наивно. Ова одредба би обавезивала Хрватску да уклони све последице свог злочина геноцида над српским народом у Републици Српској Крајини и Хрватској од 1990. до 1995. Но, с потписаном „Заједничком декларацијом“ , Хрватска ће се правдати да више ништа не дугује за своје злочине геноцида, а Србија ће сносити највеће трошкове за збрињавање социјално најугроженијих прогнаника из РС Крајине и Хрватске, уместо да све трошкове око њих сноси држава кривац, Хрватска.
Милорад Буха, премијер
дипл.инж. Рајко Лeжаић, председник Скупштине
