Одзив
Другог јула 2011. године на адресу Уредништва Српског листа стигло је писмо следеће садржине:
Поштовано уредништво,
Поводом вашег чланка Дејана Стевановића Српска ћирилица и српска латиница – стање и перспективе, удружење Ћирилица, Београд има крупне примедбе на такав начин размишљања, па вам шаљемо наш коментар на увид. Слободни сте да са њим поступите у складу са вашим опредељењем, без икаквих обавеза према нама.
Са поштовањем,
Жељко Филиповић,
Ћирилица, Београд
СРПСКА ЋИРИЛИЦА – НАСРТАЈИ, ИСКУШЕЊА, ПОВЛАЧЕЊЕ
Средином 4. века поделом Римског царства на источни и западни део, источном делу су припале Цариградска, Антиохијска, Јерусалимска и Александријска патријаршија, а западном делу Римска и Картагинска. Падом Картагине под власт муслиманских Арапа у 7. веку Рим је остао једина патријаршија у западном делу Римског царства, и касније у западној Европи. Римско свештенство је сматрало да се Библија и хришћанска вера могу проповедати само на јеврејском, грчком и латинском језику и на њиховим одговарајућим азбукама, а да остали језици и писма „нису достојни хришћанске вере“. Како је римско свештенство неком народу у западној Европи и касније у свету преносило хришћанску веру, тако им је „у пакету“ истовремено наметало латинску абецеду и искорењивало њихова дотадашња писма као „ђаволска дела“.Тако су нестали етрурско писмо, британски огам, британске руне, германске руне, скандинавске руне, мађарске руне, глагољица, ћирилица у западној Европи, готица, и касније илочко писмо на Илочким острвима (Филипини), писмо са Ускршњих острва, и бројна сликовна писма разних народа Јужне Америке. Већ приликом саме појаве првог словенског писма глагољице 862. године, немачки попови су силовито кренули у искорењивање тог писма и богослужења на словенском језику, а Методијеве ученике и наследнике су хапсили, мучили и протеривали. Дакле, још далеко пре поделе на римокатоличанство и православље, римско свештенство је већ правило поделу на „правоверна писма“ и „ђаволска дела“.
Српски народ се први пут срео са нетрпељивошћу римокатоличке вере према његовом ћириличном писму још у Аустријском царству, у коме је католичанство била државна вера, па су се двор, црква, судство, школство и војска свим силама обрушили на српски народ и његову православну веру, као и на јулијански календар и ћирилично писмо као обележја српске православне вере. Ови насртаји су били најсуровији у време Царице Марије Терезије, када су попримали различите облике. Србима је било забрањено:
– да своју децу крсте у православној вери и у православним црквама;
– да својој деци дају презимена на „ић“, па одатле и данашња презимена пречанских Срба – Петров, Бошков, Марков, Попов, Поморишац, Сувајац, Курјаков, Малешев, Перичин, Драгин, Каћански, и слична;
– да своје мртве сахрањују на гробљима, па су Срби то чинили кришом по шумама, утринама, крај путева, по својим двориштима, итд;
– да своје цркве граде у православном стилу, и био је дозвољен само „барокни стил“ („језуитски стил“), па одатле све православне цркве на некадашњем простору Аустријског царства личе на католичке;
– да у животу и школама користе своје ћирилично писмо, и била је наређена латиница.
Поред ових изричитих забрана и насртаја на ћирилицу, који су били нескривени и видљиви „из авиона“, коришћена су и прикривенија, подмуклија, лукавија и префињенија средства. Под видом „финансијске уштеде“, Србима је било одређено да своје књиге могу да штампају само у одређеној штампарији, која је била под контролом и утицајем двора, па су Срби више пута одбијали да преузму и користе такве „јефтиније“ и „православне“ књиге кад су видели да у њима има смишљених подвала и протурања католичких верских одредби. Када је Србин узимао новчани зајам, дискретно му је саопштавано да паре не мора да врати ако пређе на католичку веру. Граничарски официр Филип Радотић је био осуђен на смрт само зато што није пристао да пређе на унију, итд.
Па ипак, и у таквим најсуровијим околностима Срби су ћирилицу сматрали за своје суштинско национално и верско обележје, и непоколебљиво су је неговали, користили, чували, бранили и преносили на своје потомке. Када је после Берлинског конгреса 1878. Босна и Херцеговина предата на управу Аустро-Угарској, аустријски гувернер Бенјамин Калај је покушао да Србима одузме њихову ћирилицу и наметне им хрватску латиницу, али су Срби са својом православном црквом и својим грађанским сталежом томе пружили такав отпор да је Двор одустао од забране ћирилице, па после тога Срби више нису морали да се одазову суду ако им позив није био уручен баш на ћирилици! У време највећих опасности за српску ћирилицу она је била сигурна, јер су је Срби сматрали као суштинску одлику свог бића, као хлеб насушни, као ваздух који се дише. Као свој живот!
Нападом Аустро-Угарске на Србију 1914. отпочео је и свеопшти напад и на српску ћирилицу. Хрватски Сабор већ 1914. доноси одлуку о забрани ћирилице на територији Хрватске. Године 1915. и Сабор Босне и Херцеговине такође доноси одлуку о забрани ћирилице. Аустро-угарски генерал Хрват Стјепан Саркотић је том приликом изјавио: „Срби са својим ћириличним писмом представљају непријатељско тело Истока у борбеној зони Запада“. Ето шта нетрпељива вера може да створи од човеколиког бића: да мрзи предмет, да мрзи мртву ствар, да мрзи – слова! Двор такође забрањује ћирилицу на целој територији Царства и наређује Србима да спале све своје ћириличне књиге, а код кога се затекну, казна је била одлазак у логор, па и смрт. Немцима је приликом бомбардовања Београда 6. 4. 1941. било важније да униште Народну библиотеку са непроцењивом збирком српских ћириличних рукописних и штампаних дела, него да униште српске аеродроме! Кад год је неко нападао Србију, нападао је и њену ћирилицу!
Стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Краљ Александар је, рођен и одрастао на заблуди да су Срби, Хрвати и Словенци – „три племена истог народа“ и да „говоре истим језиком – српско-хрватско-словеначким језиком“, био спреман да спроведе предлог Јована Скерлића да сви говоре „југословенским језиком“ (екавицом) и да сви пишу „југословенским писмом“ (хрватском латиницом). Од овога га је у последњем тренутку одвратио његов учитељ Александар Белић.
После Другог светског рата власт у Југославији преузимају католички народи Хрвати и Словенци преко Броза, Кардеља и Бакарића. Ватикан је у томе осетио прилику да се коначно обрачуна са српском ћирилицом, и преко „атеиста своје вере“ његово 1500-годишње искорењивање „ђаволских писама“ у Европи, Аустро-Угарској и Америци добија и свој – југословенски израз! И Ватикан прелази на посао! У Другом светском рату партизански и четнички радио-телеграфисти су користили српску Морзеову азбуку са 30 знакова за 30 слова српске ћирилице, што су научили још у Краљевини Југославији. Броз избацује из Морзеове телеграфије и радио-телеграфије српску ћирилицу и замењује је „неутралном“ латинском абецедом са само 26 знакова. Тиме су направљене две штете: онемогућено је слање отворених текстова на свим југословенским језицима, јер су на располагању остала само 22 знака за 30 гласова (W, X, Q, Y нису били употребљиви), и знатно су сужене могућности успешног шифровања у војсци и дипломатији, јер је уместо 30, на располагању остало само 26 знакова. Ове штете су свесно преузимане, само да се оствари циљ – искорењивање српске ћирилице.
Судбоносни удар на српску ћирилицу извршен је 1954. године. Хрватски шлосер Јосип Броз је преко српског кројача Александра Ранковића удесио да се српски и хрватски лингвисти и књижевници састану и „договоре“
(занатлије су лингвистима и књижевницима „објасниле“ шта то ови треба да се „договоре“!), и тако је обзнањен Новосадски „договор“! Тај „договор“ је имао своје објављене, и своје необјављене циљеве. Објављени циљеви су мамац који се види – равноправност писама и дијалеката и „богатство двоазбучја“, а необјављени, али суштински циљ је удица која се не види од мамца – искорењивање српске ћирилице и њено замењивање хрватском латиницом! И пецарош риби прича да је глиста на његовој удици богатство. Нуди јој оброк, не да би нахранио њу, него да би њоме нахранио себе! И, почело је спровођење одлука Новосадског „договора“:
– У војсци, на Пошти и по предузећима телепринтери су имали само слова латинске абецеде, па смо добијали „врскаве телеграме“ (Цеститам венцање, Срецан Бозиц).
– У војсци је у прописима важила „равноправност писама“. Наглашавам, у прописима, а у пракси је то изгледало овако: у војном школству – уџбеници, учила, дипломе – искључиво латиница; у војној администрацији – личне карте, здравствене и партијске књижице, дозволе за излазак у град, обрасци, формулари, техничке књижице за оружје, оруђа, моторна возила и инжењеријске машине – искључиво латиница;
– Предмети који су појединцима и јединицама додељивани у знак признања – медаља одличног стрелца, заставица „Најбољи возач“, заставица „Најбоља јединица“, пехари у спорту – искључиво латиница;
– Војна штампа и стручна периодика – искључиво латиница;
– У Војно-филмском центру Застава филм сви наставни и документарни филмови – искључиво латиница, итд, до последње поре живота у тој војсци.
– Године 1961. извршена је замена регистарских таблица на возилима. До тада су таблице означавале републике: S = Словенија, Н = Хрватска, БХ = Босна и Херцеговина, ЦГ = Црна Гора, С = Србија, М = Македонија. Дакле, само Словенија и Хрватска су имале латиничне регистарске таблице, а четири преостале републике су имале ћириличне таблице. Зашто? Па зато што је до тада био такав распоред писама у Југославији. А од тада су таблице означавале градове и све су биле на латиници. Зашто? Па спровођене су необјављене одлуке Новосадског „договора“!
– Првих 20 година свог рада (1958–1978) Телевизија Београд је користила искључиво хрватску латиницу, иако су сви остали републички ТВ центри слободно користили своје језике и писма. И то је било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.
– Наређено је да се ћириличне писаће машине повуку из употребе и склоне у магацине, складишта и оставе. 19. 1. 1974. године смењен је декан Економског факултета у Нишу зато што је тражио да се ћириличне писаће машине „пусте из затвора“ и врате у употребу. И то смењивање је било спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.
– Први рачунари су имали само енглески оперативни систем, мени и корисничке програме, што је по дефиницији искључивало могућност коришћења ћириличног писма. Циљ је био да се Срби постепено „навикавају “ да је ћирилица „превазиђено, непрактично и за технику неупотребљиво писмо“, да касније не би „таласали“.
– Мобилни телефони једино у Србији не могу да пишу писмом домицилног народа, српском ћирилицом, иако сви европски народи, па и мањи од српског – Грци, Мађари, Бугари, Румуни, Хрвати, Швеђани, Шпанци, Холанђани итд од прве појаве тих уређаја имају те могућности за своје језике и писма. Ово уопште није „случајно“, и то је спровођење необјављених одлука Новосадског „договора“.
– Једино у Србији телевизије, па ни државна! немају телетекст на писму дотичне земље, иако Грци, Бугари, Руси, Хрвати, Румуни итд немају никаквих „техничких“ сметњи за то. Ни то није случајно! Ватикан има начина и средстава да обезбеди спровођење своје одлуке.
– У продавницама индустријски производи имају етикете искључиво на хрватској латиници. Ни то није ни случајно, ни „спонтано“.
У таквом окружењу „равноправности писама и богатства двоазбучја“, када се у Србији роди дете, сви прехрамбени, хигијенски, одевни предмети и играчке који се због принове уносе у кућу, на себи имају искључиво латинична слова. Сви предмети које деци дајемо као рођенданске поклоне – бицикли, фотоапарати, рачунари, сликовнице, књиге за децу натписи на одећи и слично имају искључиво латинична слова. Цртани филмови и дечији програми које деца гледају на контролисаним српским телевизијама приказују искључиво латинична слова. Кад седну за рачунар, сретаће се искључиво са латиничним словима. Итд.
Наиме, својим рођењем и одрастањем у диригованом и контролисаном окружењу искључивости латинице у „раноправности писама и богатству двоазбучја“ стасавају она уз заблуду о „нашем писму“, па су данас спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје! Такви Срби, кад одрасту, сами ће постати запрега упрегнута у Ватиканска кола и сами ће наставити да искорењују српску ћирилицу и да „као своју“ користе хрватску латиницу!
Док су Срби у Аустро-Угарској своју ћирилицу доживљавали као суштинску одлику свог националног и верског идентитета, никаква сила – ни верска, ни војна, ни судска, ни школска – није их могла одвојити од њихове ћирилице. Данас у својој држави Србији сами Срби су протеривачи своје ћирилице, јер су рођени и одрасли на заблуди о „нашем писму“, па се боре за туђе у уверењу да бране своје! У томе их свесрдно подупиру и темељне „националне“ институције – САНУ, Матица српска, Вукова задужбина, катедре за српски језик на Филолошком и филозофским факултетима, просветни радници на свим нивоима образовања, систем администратори по банкама, библиотекама, школама, факултетима, великим и малим приватним и државним фирмама итд, јер људи у њима су такође рођени и одрасли на заблуди о „нашем писму“, па су и они такође спремни да се туку за туђе у уверењу да бране своје.
Жељко Филиповић
ОДГОВОР УРЕДНИШТВА СРПСКОГ ЛИСТА
У прилогу најпре објављујемо текст који је повод за писмо које смо добили:
ГЛЕДИШТА
Дејан Стевановић
СРПСКА ЋИРИЛИЦА И СРПСКА ЛАТИНИЦА – СТАЊЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ
(28. 11. 2006.)
Имајући у виду да је латинично писмо у свом класичном виду вековима било у употреби код Срба-католика, чинећи тако део и српске традиције – али, и због неприлагођености српском и, уопште, словенском гласовном систему која је стварала велике потешкоће у писању – те знајући да су два најпознатија српска филолога 19. века творци његове варијанте која се данас употребљава на већем делу српске земље, с пуним правом тврдимо да је латиница српско писмо. Но, значи ли то да се спокојно можемо препустити поплави латинице којом је захваћен овај остатак остатака Србије, и мирно посматрати изгон ћирилице? Тешко – мада такво насиље доприноси, што би казао Момчило Селић, утврђивању сопства – кључа српске духовне ризнице и ослободитеља народне снаге.
Пошто смо, први пут задуго, у могућности да с лакоћом препознамо неке од наших прекривених непријатеља – а тобожњих бранитеља Српства који су по њега кудикамо штетнији од отворених непријатеља, будући да спречавају оно најважније: освешћивање народа и збијање редова за одсудну борбу – и пошто ни о отвореним непријатељима не можемо више имати илузија да је с њима могућа нека нагодба, или суживот по цену одрицања од себе, тек сада можемо сагледати како му се, на овом фронту, ваљано супротставити.
Зато, нека се нико од нас којима је заиста стало до опстанка Српства, и којима без тога и ван тога нема смисла животу, не поведе за лажном паролом: „Ћирилица је једино српско писмо”, или још неистинитијим и погубнијим: „Сво Српство је у православљу, ван кога Срба нема нити може бити.” Јер, ако овако малобројни још дозволимо да нас непријатељ, Божји и људски, преко својих бројних помагача, и идеја преко њих пласираних, те моћних структура које све то подржавају, и убудуће дели и цепа на разне таборе, будућност нам неће бити светла.
Наиме, ћирилицу не треба бранити као „једино српско писмо” већ као једно од ретких фонетских писама данашњице, органски израсло из наше историје и традиције, лако препознатљиво и за просечног човека прихватљиво, те ликовно прелепо. А латиницу не треба сузбијати као „хрватско писмо”, већ због тога што је српски непријатељи подло и силеџијски фаворизују над ћирилицом, ради даљег расрбљивања нашег, већ увелико обесловешњеног народа.
Јер, непријатељ је већ у Краљевини Југославији, уз подршку државног апарата и пратећих установа, постигао да се употреба ћирилица ограничи само на Србе-православце. У другој Југославији, у склопу јавне политике галопирајућег расрбљивања (под кринком ‘‘братства и јединства’‘), врло брзо се ћирилица свела само на простор СР Србије, уз истовремени продор латинице и у ове крајеве. При том, у СР Македонији је и сама ћирилица, модификована неким дијакритичким знацима (рецимо, к` уместо ћ) и тиме одвојена од свог српског корена, дијаболично помогла проглашењу новог „народа”, прављењу његовог „језика”, а потом и устоличењу његове „цркве”. Да се све то постигне нису бирана средства – почев од школске и издавачке политике, преко медијске и службене праксе (на пример, готово сви обрасци су и у Србији штампани латиницом, док је и набавка ћириличних писаћих машина представљала проблем), па до отвореног полицијског насиља (у прекодринским крајевима употреба ћирилице могла је кориснику прибавити етикету ‘‘четника’‘, са одговарајућим, па и правним последицама) – што се све, ругачки, дешавало у условима ‘‘потпуне равноправности писама’‘, тобоже гарантоване законом!
Јер, као све завереничке организације, и Комунистичка партија је стално говорила једно, а чинила друго. Чак и кад су преузели и учврстили власт, комунисти нису радили другачије. Цинично су доносили законе који уопште нису намеравали поштовати, правили уставе на које нису ни помишљали да се обазиру (осим да помоћу њих угњетавају и кажњавају неистомишљенике и политичке противнике), истицали начела којим су се додворавали иностраном јавном мњењу а која су у пракси редовно пренебрегавали. И у свему томе било је чудног система, увек на највећу штету „хегемонистичких”, „назадних” Срба – те је, у таквим условима, број „латиничара” и међу становницима СР Србије постајао све већи, док није достигао критичну масу – после чега је, као у неким физичко-хемијским процесима, наступила брза и бурна ланчана реакција. Писати ћирилицом постало је, најблаже речено, „немодерно” (што би садашњи „еуропејци” рекли, „out”), а латиницом „модерно”, то јест, „in”. Као увек у сличним приликама, бујица је за собом повукла омладину, психолошки зависну од потребе да по сваку цену припада нечем (макар привидно) већем од себе. (А где наћи нешто већ на први, површни поглед премоћно над „сељачком”, српском традицијом од рок-енд-рола, поп културе, моде и писма на којем су исписани сви „брендови”?) Даљи притисак постао је излишан. Непријатељ је, најзад, могао дозволити да се и на овом плану „ствари одвијају својим током” – то јест, да се предавање забораву ћириличног писма одвија „природно”, као напуштање још једног, непотребно и мукотрпно обавезујућег обележја народног јаства.
И судбину ћирилице, међутим, ваља сагледати у контексту готово двовековне владајуће културне и политичке оријентације српске „елите”. Најједноставније речено, тај накардни поглед на свет се сводио на свима нам познату тужбалицу о некултурном Балкану и заосталим Балканцима, код којих ништа не ваља, и тежњу ка тобоже културном и цивилизованим Западу, где све ваља. У наше кукавно време, ова карикатурална визура додатно је подржана свеобухватном друштвеном „транзицијом” и „консензусом” „свих демократских снага” да нам је „пут у Европу” најпречи задатак. На том путу ваља нам, наиме, одбацити све „старо” (читај: наше, а ваљано), и примити све „ново” (туђинско, можда корисно својим изумитељима, али не обавезно и другима!) – а пошто ћирилица спада у „старо”, српски одроди који би да се опет негде уроде (као претходно у Турке, Латине, Немце, Мађаре или Русе) подло је уклањају, неки је при том лицемерно бранећи и штитећи до, како им се чини, њеног неотклоњивог и коначног укинућа.
Јер, покушавати заштиту ћирилице стварањем некаквих удружења (чак и добронамерних, будући да је створених по задатку кудикамо више) чија се делатност исцрпљује повременим слабо посећеним предавањима (пошто је данас све што тражи духовни напор по правилу слабо посећено), издавањем књига у тиражу од неколико стотина (за народ који се ионако одвикао од читања озбиљне литературе), објављивањем понеког новинског текста који, у мору опште обамрлости, пролази неопажено, те ретким појединачним наступима на телевизији, у емисијама унапред осмишљеним да обалаве сваку битну тему и сведу је на трач, са водитељима задуженим да упорно прекидају сваки озбиљнији покушај излагања и, постављањем несувислих питања, сваког искреног саговорника удаље од теме, у условима ограниченог времена и неизбежних (и све дужих) ТВ-реклама, и отупелих ТВ гледалаца навикнутих да емисије буквално гледају, а мало или нимало слушају – све је то, најблаже речено, недовољно и неозбиљно, а по непријатеља и његове планове, савршено безопасно. С друге стране, апеловати на свест и савест, уз позивање надлежних установа да коначно нешто учине, одаје, пак, или слепоћу, или злу намеру.
Јер, свести немамо, будући да нам се плански мути и разграђује годинама, деценијама, па и вековима уназад, док смо савест готово угушили предугим обитавањем у смрадној греховној каљузи – у којој је, на пример, слагање са аргументацијом домаћег олоша да Ратка Младића треба предати Хагу, не бисмо ли ми остали живели „као сав нормалан свет”, тек зрнце наше моралне беде. У том контексту, о „српским” институцијама је излишно и говорити – та ваљда је очигледно да су оне најодговорније за то где смо, и какви смо. На њих се с пуним правом могу применити речи Сина Божјег јудејским фарисејима и књижевницима (читај: представницима тамошњих културно-верских институција), кад их је назвао лицемерима и слепим вођама слепих, решеним не само да се клоне Царства Небеског, већ да и другима запрече пут.
Срби су већ дуго духовно поробљени – као, уосталом, и остали словенски народи (хоће ли то ропство прерасти и у телесно, питање је процене и намера непријатеља). „Наше” институције, овакве какве јесу, продужена су рука непријатеља. И не само што су му помогле да нас надвлада, већ до данас врше (и то врло приљежно!) улогу својеврсних чувара, доушника и преваспитача у духовном затвору у који су нас угурали. Желимо ли да се ослободимо сужањства, ваља схватити да нам они који чине различите такве, затворске власти, нису пријатељи. При том, није нам потребна превелика проницљивост да схватимо да сви они, у крајњој линији, били тога свесни или не, спроводе вољу Онога који је Божији противник и човекомрзац од искона. А од таквих се добру не треба надати.
Јер, они који су нас гурнули у јаму коју је непријатељ ископао, неће нас из ње извући. То морамо, уз Божју помоћ, учинити сами. Тај пут не води кроз постојеће институције, већ мимо њих, заправо – насупрот њима.
Наравно, било би лепо и лако ићи кроз институције, макар и „дугим маршем”, ослањајући се на њихову инфраструктуру, утицај и материјалну базу. Али, њихова окоштала бит то не дозвољава. Опредељивањем за тај пут могу се решити само нечији лични проблеми (пре свега материјални), не и горући народни.
Речју борба за очување ћирилице прераста у борбу за опстанак Српства. Фронт на коме се ваља борити врло је дугачак и разуђен, а одбрана ћирилице тек један његов сектор. Но, линија је јединствена и да би се одржала, а поготово прешло у напад, без кога нам нема победе, мора постојати јединствена команда и борци надахнути Идејом. Таквих има – не много, али довољно за почетак. Но, нема јединствене команде, тако да се до сада све сводило на напоре појединаца или мањих група да се нешто учини. Тако се, наравно, не постиже ништа битно, а ако се чудом и постигне, не да се одржати. Због тога се у душе бораца увлаче малодушност и огорчење, а велики број потенцијалних прегалаца који то посматрају са стране се утврђује у погрешном убеђењу да је ‘‘све узалудно’‘, и да се ништа не може урадити.
Отуда, стварање јединствене команде и окупљање расутих снага под једну заставу постаје задатак над задацима, услов без кога се не може. Успемо ли у томе, победа ће, уз Божју помоћ, бити наша. Али, тај посао ваља обавити – јер, хоће Бог да помогне ако има коме. Његова се помоћ мора заслужити, а за то је нужан подвиг. Тај подвиг, између осталог, подразумева збијање редова и окупљање око заједничког националног политичког програма (уз претходно одбацивање личних сујета, пристрашћа и сличног, чиме нас је непоменик све до сада успешно спутавао), те финансирање тако настале организације искључиво из сопствених извора (ма како оскудних), и спремност на личну жртву – до полагања живота за Слободу и Част Српства.
Победа у тој борби биће окруњена стварањем нове српске државе – Србије. У тој Србији живеће Срби различитих вера и конфесија (православци, римокатолици, протестанти, мухамеданци, атеисти…), а у истински равноправној употреби остаће оба српска писма: ћирилица и латиница. Задатак државних власти биће, између осталог, да граде свест о народном јединству, и помогну обнављање урушеног и изобличеног народног јаства. Када Срби истински спознају себе и почну на свет око себе гледати својим, српским очима, онда – нека и пишу како им је драго!
Напомена Уредништва СЛ: Ни после готово пет година колико је прошло од објављивања овог текста на нашем сајту, у њему не видимо ништа спорно, осим последње реченице уколико се извади из контекста. Стога врло радо објављујемо осврт господина Филиповића јер такве напоре и сами свесрдно подржавамо. Једино што бисмо данас, после пола деценије додатног искуства додали јесте да бисмо, с обзиром на све веће ширење латинице, те страних наслова предузећа, продавница и разних јавних догађаја, употребу латинице до даљњег законом забранили.
