Одзив
ШИРЕЊЕ СРПСКОГ ЛИСТА
Поштовани господине Селићу,
Ево, након прочитаног задњег објављеног чланка, у мени се утврђује мисао: Како ова штива учинити читанијим? Како да не тихују само овдје, на Српском листу? Морам рећи шта мислим, без икакве задње намјере. Најприје, сви чланци су заиста изврсни. Али, предуги су. Не сумњам да постоји разлог за то, али мислим да је њихова дужина крупан разлог да их читаоци без великих мотива не прочитају до краја. Имате ли неко рјешење за то – наравно, ако уопште мислите да треба нешто рјешавати? Да ли је могуће, под условом да то има смисла, да се напишу или скраћене верзије или нека врста извода?
Ово вам пишем само због тога што ми просто дође жао да моји познаници, на моју препоруку, погледају неки чланак, виде колико страница има, па га и не прочитају. Чини ми се да мало ко данас хоће да чита дуге чланке.
Ово, бар као могућа тема за размишљање. Срдачан поздрав
Јован К.
ОДГОВОР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Поштовани господине Јоване,
наши чланци су, по нашем мишљењу, дуги колико морају бити, да би од њих имали користи млађи људи који ће једног дана повести овај народ у борбу за слободу. При том, ваља имати на уму да је и слобода само средство да се буде свој, то јест, приличан Божијем лику у себи, а не у некоме другоме. Пошто живите у Америци, несумњиво препознајeте Божији лик и у Американцима, и то разних ‘‘фела’‘, али тај је увек друкчији – будући да Бог, изгледа, има (и вероватно ће и даље имати) потребу да самога Себе сагледа и преко нас – различитих врста људи и појединаца.
Стога, они којима је Српски лист преопширан не треба ни да га читају. Њима, на одређен начин, нема спаса. (Можда, опет условно, они нису ни угрожени, будући ‘‘опстанкаши’‘ по сваку цену и у било ком облику – па и одрођеном (америчком, канадском, немачком, турском, руском, коме било – само не тегобном, српском…)
Овде ће, по свему судећи, промена на боље (али не и на лакше) доћи као и увек – насилно, оружано, за многе погубно и крваво. Бојим се да ће тако бити и у Америци, и то у много горем виду него и код нас. Шта ће тада бити са нашим људима који нису ни ‘‘тамо ни вамо’‘ (а таквих је већина) зна Бог. Америка је, наиме, ипак већ триста година национална држава Англа (у које ваља убројати и њима прирођене Келте), и они су – већ педесетак година – под истом врстом напада на сопство као и Срби.
Кад сам први пут био у Америци, као ђак (од 1958. до 1963), небелог становништва било је око 10 посто, Лос Анђелес је био бели град, већи део Чикага такође док данас о томе не може бити ни говора – будући да је небелих у САД око 50 посто, и да су агресивнији, жешћи, љући и безобзирнији од домородних Англа, а да им се истовремено даје више права него њима affirmative action-ом (’‘позитивном дискриминацијом’‘), то јест усвојеном, западњачком верзијом брозовског ‘‘кључа’‘.
На вама, исељеној Србији, јесте да се ускоро определите: хоћете ли остати уз Англе који су – из истих ниских разлога као и већина овдашњих Срба (зарад имовине, удобности и ‘‘безбрижности’‘ живљења) – пристали уз своје угњетаче (углавном јеврејског порекла) који их користе као топовско месо у свом походу на цео свет, или ћете се вратити у Србију и тако повећaти масу оних који ће се борити – и физички – за свој народ, своје потомство и саме себе.
Како је овде, нема потребе објашњавати Вама. Интернет листови попут Новог Стандарда, НСПМ, Видовдана, Двери и још понеких то стање прилично тачно осликавају – нарочито (а вероватно и нехотично) међусобним, најчешће кукавним свађама и размирицама својих ‘‘коментатора’‘.
Наиме, када бисмо и могли (или хтели) да пружамо својим читаоцима ‘’digests‘’, бојим се да би се већина њих, као поменути ‘‘коментатори’‘ и блогери, залуђивала да самим читањем и оглашавањем нешто чини – штавише, нешто веома ‘‘родољубиво’‘, чак ‘‘револуционарно’‘.
(Што се нас у Српском листу тиче, ми таквих заблуда немамо – што не значи да, будући људи, немамо других.)
Укратко, да поновим што сам Вам раније писао: нама, Србима, Српском народу треба бораца и прегалаца, више него евентуалних финансијера, public relations experts – а нарочито не ‘’spin doctors-а’‘. Убеђени смо да ће тих и бораца и прегалаца бити све више и више, како све више људи буде унапред одбацивало све што и ‘‘мирише’‘ на ‘’politically correct thinking and speech‘’.
Ако можете у Индијани да оформите Српски клуб (огранак нас из Београда, све информације имате на сајту у виду Националног програма и Предлога за оснивање Покрета Срби), били бисмо Вам веома захвални. Ако за идуће лето можете да организујете оно што ми у Србији већ годинама не можемо (недавно сте могли прочитати нешто и о томе од нашег сарадника, млађег историчара из Бачке Младена Медића) – то јест, камп за предвојничку обуку младих српских родољуба – то би значило више од сваке приче, пуког окупљања (’‘банкетског патриотизма’‘ како га је назвао наш сарадник Славољуб Лекић, цитирајући Слободана Драшковића), неког пропагандног, или платонски образовног делања.
Толико за сада, а Вама све најбоље,
Ваш,
Момчило Селић
Напомена: Поштујући жељу нашег кореспондента за дискрецијом, његово име смо изменили.
