Одзив
Бранко Ђаковић
НОВИ ВАТИКАНСКО-УСТАШКИ НАПАД НА СРБЕ
После пада Берлинског зида и глобалног комунистичког поретка 1989, Ватикан је наставио у свом прозелитистичком деловању на Балкану тамо где је стао 1945. Очигледно је да Света столица жели да што пре надокнади време „изгубљено” током трајања комунизма, посебно стога што су се њени интереси данас потпуно поклопили с интересима САД и Велике Британије. А највећи Ватиканов противник на Балкану – Србија – данас је посрнула и скрхана: морално, демографски, политички, војнички и економски.
Србија 2011. није наиме Србија из 1914. или 1941. То Ватикан добро зна и зато жели што пре остварити своје верско-политичке циљеве ширења на исток преко српских земаља.
Јер, главни циљ Ватикана – нестанак Срба из Хрватске и Војне Крајине – започет с Антом Павелићем и Алојзијем Степинцем 1941–1945, завршен је с Фрањом Туђманом и Фрањом Кухарићем 1991–1995. Католизација Црне Горе, промовисањем дукљанске идеологије на антисрпској основи, већ даје своје прве резултате. Циљ Ватикана је јасан: одвајање Црногорске митрополије од Српске православне цркве и проглашење уније са Светом столицом, над којом би Загребачка надбискупија добила пуну црквено-правну јурисдикцију. На тај начин би се и већинско православно становништво, преко „монтенегринства” постепено претапало у Хрвате, према већ уходаном механизму примењеном у Босни, Херцеговини, Далмацији, Славонији, Жумберку и осталим „земљама под мисијом”.
И у северној Србији (конституисаној као аутономна „Војводина”), нарочито после усвајања њеног неохабзбуршког статута, на делу је исти такав етничко-верски инжењеринг, с циљем да она буде предмет пуне католизације и тиме одвојена од матичне државе.
У том походу Ватикана једину препреку за сада представља Република Српска. Но, Ватикан се нада да ће и та препрека бити савладана. За то ће послужити Хашки трибунал, као нека врста постмодернистичке шпанске инквизиције. Пресудом за измишљени геноцид у Сребреници, већ намењеној Радовану Караџићу и Ратку Младићу, жели се постићи да Република Српска формално и фактички буде уклоњена са политичке мапе. На тај начин унапред се криминализује било какав облик српске државности западно од Дрине, и у старту сматра злочиначким.
На концу, беатификацијом набискупа Степинца жели се постићи још један циљ – забашуривање и бацање у историјски заборав усташког геноцида над српским народом, те улога Ватикана и Католичке цркве у њему.
Поставља се питање хоће ли већина Срба смоћи снаге да све то разуме и има ли српска држава адекватан одговор на овакав судбоносни изазов?
За илустрацију, ево примера још једног, недавног, ватиканско-усташког напада на Србе у Републици Српској:
Derventa, 17. srpanj 2011.
KARDINAL PULJIĆ POSVETIO NOVU ŽUPNU CRKVU SV. JURAJA MUČENIKA U DERVENTI
Kardinal Vinko Puljić, nadbiskup metropolit vrhbosanski predvodio je u subotu 16. srpnja, na blagdan Gospe Karmelske u Derventi u zajedništvu s pomoćnim biskupom zagrebačkim Valentinom Pozaićem, domaćim župnikom Filipom Maršićem, derventskim dekanom Franjom Tomićem i mnogobrojnim svećenicima, svečano euharistijsko slavlje tijekom kojega je posvetio novu župnu crkvu sv. Juraja mučenika.
„Posvetom ove crkve posvećujem sve one koji su sebe ugradili u ovo zdanje“
Pojašnjavajući čin posvete oltara u koje je ugradio moći bl. Alojzija Stepica, dar kardinala Josipa Bozanića, kardinal Puljić je poručio: „Posvetom ovaj oltar postaje žarište Božje ljubavi. Vežimo se uz njega da nas posvećuje, da možemo biti vjerni, ustrajni i postojani, biti svjedoci koji će svoju vjeru živjeti radosno“.
Župa Derventa postojala je već i prije turskim vremena pod nazivom Ukrina, ali je za turskim vremena sva raseljena(), te ponovno uspostavljene 1864 (*). Prva je crkva zidana 1882. iz koje je sačuvana krstionica i kipovi. Crkva u sadašnjem izgledu započeta je 1971. i građena do 1977., ali nikada nije bila posvećena. Od srpskih snaga u ratu 1992. minirana je i srušena. U prosincu 1999. župnik Miro Bešlić započinje obnovu crkve i okuplja povratnike. Kao četvrta, nova je crkva na istim temeljima dovršena u srpnju 2011. za vrijeme sadašnjeg župnika Maršića. (kta/b.l.)
Напомене Бранка Ђаковића:
(*) Чиста измишљотина без икаквих доказа!!! Тадашња жупа се звала Укрина и била је насељена ИСКЉУЧИВО ПРАВОСЛАВНИМ СРБИМА, а тадашњи духовни центар био је православни манастир Детлак.
(**) Тих година дошло је до миграције католика из Западне Херцеговине, као припрема за будућу анексију Босне и Херцеговине од стране Аустро-Угарске монархије. Аустро-Угарска је по доласку у Босну и Херцеговину населила много католика из Пољске, Украјине, Чешке, Словачке, Италије у Дервенту и Прњавор, које је касније католичка црква прогласила за Хрвате.
Напомена Уредништва Српског листа: Опрема и редакција дописа господина Ђаковића су наши.
