Одзив
Бранислав Г. Ромчевић
НАЦИОНАЛНА ПЕНЗИЈА
Поштовани господине Селићу,
нисам упознат с делом господина Обрена Јовића Савиног, а немам ништа против да га Ви вреднујете и предлажете за било шта, укључујући и српску националну пензију. С друге стране, мислим да је, уместо „лобирања“ за било кога за ту, у данашње време немалу финансијску потпору, много моралније и важније борити се да се та неуставна лакрдија укине. Совјети су имали, како је Вама добро познато, врло разрађен систем награда заслужнима – а на потоњу реч не стављам наводнике јер се радило о људима који, по совјетским критеријумима, јесу били заслужни, ма колико неко био несагласан с тим критеријумима, или му се не допадали неки добитници.
Енглези такође, како Ви сигурно знате, имају нешто слично, мада скромније у издашности и обиму – цивилну листу, из које монарх награђује пензијом оне које сматра заслужним за државу, с тим што је дужан да листу поднесе парламенту на увид – да се зна какви су му критеријуми. (Анпасан – један од таквих пензионера био је велики а неимућни Џозеф Конрад, који је одбио да постане витез британске империје; та његова пензија износила је око петсто садашњих долара – збиља сиротињски!).
Ова наша „листа“ је међутим права брука и лоповлук; неуставна, као што рекох, заснована на некој мрачној уредбици Министарства, а знамо како је и ко је додељује – чист лоповлук. По мени, и по Божјим законима, тако нешто не сме постојати. Та и рудари и земљорадници би требало да имају неку такву листу, јер нам греју и хране тело, без којег би уметничко загревање и храњење душе били бесмислени.
Уместо залагања да такву пензију добију „прави“, свако би стога требало да се бори против ње.
Напомена: Текст редиговало Уредништво Српског листа.
ОДГОВОР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Поштовани господине Ромчевићу,
да бисмо и Ви и ја боље сагледали проблем збрињавања остарелих уметника – мимо потребе да им се ода признање – навео бих Вам пример мога ујака, певача народних песама, Вукашина Вулета Јевтића. Он је наиме цео живот поштено радио, пре рата са Царевцем певајући по кафанама, а по повратку из нацистичких логора на Радио Београду, где је напредовао до музичког директора те куће.
Но средином педесетих Вуле је напустио Радио јер је одбио да пушта ‘‘народне песме у обради’‘ – претече данашњег турбофолка. Композитор и извођач многих песама које данашње генерације сматрају народним (попут Три ливаде, и других), отишао је у Немачку да цепа карте у неком франкфуртском биоскопу и повремено пева за наше гастарбајтере по њиховим кафанама.
Шездесетих су га моја мајка и отац убедили да се врати у земљу, где је наставио да пева и на Радију и на телевизији. Но, све предратне и ратне године, као и ‘‘егзил’‘ у Немачкој нису му се рачунали у пензијски стаж, пошто није уплаћивао за пензију – пре и за време рата јер то није било могуће, а у Немачкој јер није имао регулисан боравак ни стално запослење.
Од смрти у беди спасила га је управо национална пензија, коју су му издејствовале колеге свесне његовог доприноса очувању и промовисању изворне српске музичке баштине.
Али, да се вратимо мојој подршци Обрену Јовићу. Реч је, пре свега, о легитимној пријави једног преданог културног радника – израслог из стравичних животних прилика – за признање које званично постоји, а које бих и ја укинуо у његовом садашњем облику, јер се даје онима којима заправо и не треба, као још један ‘‘орден’‘ за политичку и културну ‘‘коректност’‘, пре него за било какву одличност или изузетан уметнички допринос српској култури.
Уз то бих истакао и следеће – бављење уметношћу један је од врхунских животних изазова, на само с неизвесности успеха у професији, већ и обезбеђивања основне егзистенције. Истински уметници јесу монаси свога дара и позива, те је и некакво, сталешко окупљање у разна уметничка удружења и цехове заправо ругање самој природи те делатности. ‘‘Уметници’‘ који одмах по стицању дипломе гледају како да су удену у разне економске, друштвене и професионалне ‘‘структуре’‘ јесу, заправо, контрадикција у појму – а таквих је у ‘‘нашој стварности’‘ заиста било, и јесте, највише.
Материјалну беду правих писаца, сликара, музичара и других имам прилике да гледам већ преко пола века, као и таквим условима изазвану смрт многих мојих пријатеља међу њима. Претпостављам да има особа које би казале да је то њихов лични а не друштвени, а поготову не државни проблем, али су живот у оскудици и прерана смрт, рецимо, Зорана Миладиновића, сликара примљеног на београдску Академију ликовних уметности са непуних седамнаест година – с невиђеног дара потом доказаног и монументалним сликама ‘‘неба и земље’‘ (каквим су оглашена дела једног другог уметника) – надасве друштени и државни губитак. Јер би Зорана Миладиновића, мајстора ренесансног умећа и духа за кога вероватно нисте чули зато што није био ‘‘умиљато јагње’‘, славио као великог уметника готово сваки народ са истинском – а не малигном – ‘‘елитом’‘.
Сликар чије су се слике у Паризу продавале за веће суме него његових ‘‘париских’‘ суграђана Дада Ђурића, Владимира Величковића или Љубе Поповића, није могао ни да помишља на пензију, будући да му париски галеристи нису уплаћивали стаж, док се у Београду пре и после те печалбе издржавао радећи гробљанске портрете, сликајући богате надобуднике, или малајући копије слика старих мајстора, за сајамске рекламе.
Да је био ‘‘штребер’‘, ништавило или само ‘‘заслужни уметник’‘ каквима се оснивају легати, Зоран Миладиновић био би жив и данас – уважен, пензионисан и додатно почашћен националном пензијом против какве се и Ви, господине Ромчевићу, оправдано буните. Но, ваља пазити да с ‘‘прљавом водом не избацимо и дете’‘, те размислити о обезбеђивању достојанствене старости оним нашим ствараоцима који су се, нe марећи за стаж и зихерашко грађење каријере (’‘циглицу по циглицу у Српској књижевној задрузи‘’ по речима једног уваженог писца), заиста задужили овај народ наспрам обавезе којом их је оптеретио Творац, када их је даровао талентом и преданошћу да му се моле и животом и делом, не само обредом.
Надам се, зато, да ће Вас овај мој одговор подстаћи да смислите неко решење, пошто међу нама мецена нема – они који би то желели да буду немајући новца, а они која га имају најчешће бивајући без срца, душе и укуса.
