Одзив
Момчило Селић
МЛАДОМ ПРИЈАТЕЉУ ИЗ НЕМАЧКЕ
Пре неколико седмица добили смо Ваше писмо из земље која нам никад добро није мислила, нити нам је икада ишта добро учинила. ‘‘Иронијом судбине’‘, међутим, она је и данас станиште безмало милиону Срба, привучених њој разлозима којих је бар колико и њих.
Но, да не би било оно ‘‘ругала се руга руги’‘, морам казати да је мало недостајало да се и сам својевремено оженим Немицом – штавише, ћерком есесовца – док је мој ујак, чувени певач народних песама Вуле Јевтић, за време Другог светског рата од братоубилаштва у Србији побегао у ‘‘мирно око урагана’‘, Беч. Што је тамо ухапшен и спроведен у Дахау, па потом у безмало све остале нацистичке логоре није случај. Што се поново вратио баш у Франкфурт, напустивши место музичког директора Радио Београда пошто је одбио да пушта ‘‘народне песме у обради’‘ (претече турбофолка) такође није требало да изненади иког кадрог да мирним оком сагледа шта се њему – и око њега – заиста дешава.
Вуле Јевтић, вишедеценијски идол многих певача, у Франкфурту је, у неком биоскопу, цепао карте бар десетак година, док није дошло ‘‘боље време’‘ да се у Брозову Југославију врати без опасности од хапшења већ на граници.
Зашто сте Ви, који сте се својим првим мејлом нама распитивали за Покрет Срби – да би нас већ следећим замолили да Ваш допис не објављујемо, и да би нам се наш одговор Вама недавно вратио, ‘‘адресат’‘ будући ‘‘непознат’‘ – отишли у Немачку, знате Ви. Негде се, ваљда, морало – да није били бисте, као моји синови, суочени са избором или ‘‘лећи на руду’‘ – у данашње време нижу и тежу него и за Броза – или размишљати о ‘‘Ђурђеву и Митрову дану’‘. Но пошто горе, макар и зелене, не могу више никог да крију од хеликоптера са инфрацрвеним догледима и ракетама за ‘‘уништавање живих циљева’‘, или од беспилотних летелица којима Американци мисле да потамане све непоћуднике и њихове породице диљем света – ни мојим синовима ни Вама заиста не знам шта да кажем.
Ако сте међутим схватили нашу вишеседмичну ћутњу као ишта до оно што је стварно била – квар на рачунару – жао ми је.
Но, ако Вас је неко предострожан посаветовао да се оканете везе са ‘‘затворском птичицом’‘ (како ме је својевремено окарактерисао један од Удбиних жбира у култури), ‘‘незадовољником’‘ (malcontent) кога ни Америка није уљудила (будући да сам је с породицом напустио годину дана пре стицања права на њен пасош), коме ни пашеног Слободан Милошевић није био по вољи, ‘‘коме нико не ваља’‘ (ту се хор слаже и с лева и с десна, и с центра и одозго и одоздо), те да би требало да гледате ‘‘своја посла’‘, онда проблем није само мој – или нас који не видимо шта бисмо друго, боље или значајније чинили осим да се залажемо, по потреби и боримо, за исто оно што и сви досадашњи нараштаји Срба.
У економизованом свету, међутим, где као да је заборављено шта се све може постићи заједништвом, самопрегором и залагањем мимо новца, подсећати младе људе да су чак и еври само хартија која се може – можда раније него што многи мисле – претворити у оно што су 1993. били динари, или 1920-их марке – као да је упоредиво са позивом на Термопиле, Масаду или, не дај Боже, Косово.
Али зар је ‘‘слобода’‘ купљена новцем – то јест ситне привилегије искамчене од капоа у концлогору по којем се, до Првог светског рата, дало путовати и радити од Аљаске до Камчатке, од Скандинавије до Тасманије – вредна напуштања свега што је и моме покојном ујаку и мени, као и Вама, важно и драго? Бити ‘‘паметан’‘ у таквом ропству можда ће некоме сачувати чапру, али такав живот су презирали још ‘‘крупни, сури Срби’‘ које је мој познаник, мађарски Јеврејин из Отаве, с чуђењем посматрао како један по један, или групно, умиру као муве по логорима у Аустрији. (Њему, нисам ни покушавао објаснити да су ти људи, који су га, по његовим речима, у зубима могли носити, умирали од срамоте – некадри да, као он, бркају опстанак са чојством.)
Јер у прихватању Живота као трајања уз наду у ‘‘боље сутра’‘ – које никако да дође мимо свих револуција и замене једних тлачитеља другим, једне ‘‘својине над средствима за производњу’‘ другом, капитализма социјализмом па тога опет капитализмом, ‘‘јово наново’‘ у недоглед – лежи опис боравка у земљи људи који као да су заборавили да их је Бог стварао. (Бар не Онај кога сматрамо не само моћнијим од нас, већ и бољим.) Искључиво својим животима мерећи све, попут Голооточана саучествујући у поништавању разлога и за сопствено постојање ми смо постали сами себи гробари – више но и несретницима који и даље беже из својих забрана, резервата, логора, затвора, карцера уместо да злотворима макар пљуну у лице.
Погледајте само старе исељенике, који се после четрдесет па и више лета служења нашим исконским противницима, непријатељима па и душманима враћају у Стари Крај, да скончају по кућама крцатим скупе опреме, зделаним за децу која би и сама да понове њихов ‘‘пут смрти’‘. Српске земље су све пустије; да се у нас живи све горе потрудили су се и они чија је амбасадорка недавно отишла у Нови Пазар, да отвори испоставу за издавање виза ‘‘Бошњацима’‘, не би ли њих поштедела понижавања по амбасади у Београду. Али како год било овде, још је у нас могућности очувања, па и развијања, оног што нас је чинило народом коме су други завидели. Ни у Првом ни у Другом светском рату није Србија била гладна; овде се да јести и од приноса са мање од хектар земље, и диванити са људима којима то нешто значи, и који још сви не премиру од стрепње шта ће сутра с њима бити.
Једини одговор Новом светском поретку, и онима који као Жак Атали хоће да ставе ван закона свакога ко рачуном у банци не може да докаже своје робовање тиранији какву ни Орвел ни Хаксли нису могли замислити, стога јесте остати овде и тући се ставом, речју, делом, хајдучки се носити с навалом на нас – бити ‘‘клип у точковима’‘, ‘‘реметилачки фактор’‘ каквим нас опањкавају. Иначе су нас већ бомбардовали ‘‘осиромашеним’‘ ураном, употребљивим и за веће нуклеарне бомбе. Ако се наиме и ‘‘очувамо’‘ каквим нас Они хоће, питање је хоћемо ли моћи да трпимо себе, и без погледа у огледало.
Умирање Србије је у току, и ту не помажу ни часописи за здравље, хомеопатија, јога, wonder drugs, ‘‘позитивно мишљење’‘, ‘‘ташна и машна’‘, осигурање, пакет аранжмани, па ни напљачкано богатство. Рак – можда најнепорецивији симптом болести бића – тамани Србе, необјашњиви падови имунитета умањују радост живљења, епидемије се прећуткују а за ‘‘одбрану’‘ од лажних троше милиони евра покрадених од нас, наших предака и чукунунука.
Морамо ли се, заиста, надати катаклизми да нас избави од нечега што је у опсегу наше одговорности?
Ко ће нешто учинити, ако не ми?
И кад него сад? (’‘Ћутати и смрдети’‘ у Франкфурту, чинити то овде – или пак устати?)
Наш одговор на та питања неће решити све проблеме – нарочито не заувек нити ‘‘трајно’‘, то будући, ипак, задатак смрти. Но можда ће пример успешне Српске револуције упозорити вавек присутне пљачкаше, насилнике, преваранте, хуље, издајнике, преливоде и демагоге међу нама да је њихово време прошло, и да се неће обнављати док је вере да они нису политичка, већ само антрополошка неминовност.
