Одзив
Неша Јовић*
ЈЕЗИЧКЕ НЕДОУМИЦЕ
Писмо пише Неша из иностранства, на Видовдан 2010. Узећу себи за слободу да Вам проследим понеки интересантан текст на који налетим, да бисте ми дали Ваш суд да ли је, рецимо, нека књига о српству вредна читања, или је реч о још једном сочиненију писаца из разних Служби.
Приметићете ако већ не у овом писму, оно највероватније у неком другом, да правим како граматичке тако и правописне грешке. Не љутите се јер немам жеље да се сам доучавам, па ми слободно укажите на пропусте, а ја бих се потрудио да их више не правим. Ово сам написао не да бисте Ви мени сада предавали српски језик и књижевност, него знајући да сте по позиву писац, те да више видите те пропусте него људи других занимања и интересовања. (Тако, некога ко зна да игра фудбал више нервирају глупе грешке него неког ко га не разуме нити игра.)
Заправо желим да Вас питам, пошто видим да је то донекле и Ваш стил у писању, чак и у Шпијунци, да користите неко прошло време, не знам како се заправо зове, код речи попут ‘‘казах’‘, ‘‘рекох’‘, ‘‘урадих’‘. Питам ово јер и сам користим тај начин говора, а поготово у последње време откад читам Његоша. Има ли неки посебан разлог за то, да ли и то на нешто указује?
Напомена Уредништва: ‘‘Неша Јовић’‘ је псеудоним, по жељи потписника имена и презимена познатог Уредништву.
ОДГОВОР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
У српском је прошлих времена прилично, а што се многа не користе знак је опадања не само језика, већ и моћи опажања и оштрине ума.
Глаголска времена која користим зову се, стручно, различито – аорист, имперфект, плусквамперфект, да не наводим и домаће називе за њих – и сва означавају радње на различитој временској удаљености од данашњице и између себе. Наши стари су одигране догађаје смештали у прецизан однос један наспрам другог – да би их модернисти ‘‘спљоштили’‘ у једно једино прошло време (перфект, са значењем ‘‘завршено’‘ – све завршено сматрајући ‘‘савршеним’‘, то јест непромењивим). (Видети цртицу о томе у Психолошким белешкама Драгана Крстића, Савремена администрација, Београд 1992.) Тако се и у глаголу ‘‘казати’‘ јавља оно познато, и најчешће нетачно, ‘‘ја сам казао’‘ – не као нешто што се одвија у живој прошлости, већ у окончаности, у смрти.
Наиме, ‘‘прогресивна’‘ данашњица сматра сваку прошлост ‘‘архивираном’‘ (стављеном у ‘‘формалин’‘, или ‘‘хербаријум’‘), пренебрегавајући да сва времена – и што је било и што јесте и што ће бити – ‘‘истовремено’‘ постоје у ‘‘надвремену’‘, Вечности. Са Божије тачке све је вавек живо, смрти нема, већ само сеоба по царству те Вечности – из једног постојања у друго. Но, онима којима је значајан једино тренутак у коме се њима нешто дешава залудно је то говорити. Њима су неразумљиви и облици ‘‘био сам казао’‘ или ‘‘казивах’‘, који означују радњу у тачно одређеном прошлом (’‘историјском’‘) времену. Нарочито су им такви спојеви два прошла времена (’‘бејах казивао’‘), о веома прошлом, нечему претходећем некој другој прошлости али, као што осећате и видите, и даље постојећој.
Ту бих додао и напомену о речи ‘‘глагол’‘ за онај део језика који означава радњу, дешавање. ‘‘Глаголити’‘ (или ‘‘глагољити’‘) на старосрпском значи ‘‘говорити’‘, и није случајно да многи зналци језика сматрају радњу за срж говора. Могуће је, наиме, нешто некоме пренети искључиво глаголима, али готово немогуће само именицама. То указује да усредсређеност најстарије европске књижевности на причу – заправо радњу – није хир већ уважавање битних својстава живота на Овоме свету. (Насупрот тога стоји, рецимо, познојеврејска и ‘‘постмодерна’‘ књижевност, где радње безмало нема већ само тумарања кроз мисли и осећања, као одраза губитка вере да свет уопште има смисла.)
Јер, ако се нешто не да испричати (’‘одглагољити’‘) то значи да је или заиста небитно, или да је проблем са његовим саопштавањем дубљи од пуких тешкоћа са формулацијом, или стилом.
