Одзив
ОДЗИВ и
ВЕСТИ
ДВАДЕСЕТ СЕДАМ ГОДИНА ПОСЛЕ 1984. И ГОДИНУ ДАНА ПРЕ 2012.
ПРИЛОГ 1.
уторак 21. 6. 2011.
Драги уредници,
Не знам да ли ми се фитиљ скратио, али нешто ми звони на узбуну; јуче сам вам послао један имејл који се можда неком није допао. Пошаљем га јутрос поново на риплај ол, кад он, уместо да се појави у сент ајтемс, одмах се створи у инбоксу!? Неко је побркао лончиће… Али чудне ствари нису од јуче. Неки дан, читајући којешта на интернету, будем провоциран једним чланком у Куриру, па се упустим у читалачко лудило да пишем оне блогове. И лепо измислим псеудоним ‘‘Чича Ђока’‘, укуцам своју имејл адресу (друкчије не прихватају), а они не објаве мој блогерски прилог. Ја то заборавим.
Кад пре три дана исто тако читам Правду и видим да и они објављују блогове, а у шеми која читаоцима служи као пример лепо стоји мој псеудоним ‘‘Чича Ђока’‘ и моје име и презиме, а испод тога моја имејл адреса, те адреса мога зета и још једна непозната – све три као пример како се укуцавају те ствари.
И, шта је ту чудно? Па то да никад у животу нисам ни словце послао овом контроверзном листићу који подупире странку бајчетинског Гандија… Мислио сам свашта, чак мало и побеснео, а у основи закључио да исти хакери спинују и један и други лист – оба ‘‘контроверзна’‘ што би се рекло, и да су се у превеликом комбинаторском послу мало префорсирали.
Таман сам хтео да им припретим судским процесом због нарушавања моје приватности, кад они почеше да се поправљају: већ јуче су избацили моје име и презиме, затим моју и зетову имејл адресу, али је ‘‘Чича Ђока’‘ остао као Правдина мустра… Не бих хтео да терам мак на конац, али ту заиста нешто смрди, зар не? Да ли сам у праву?
среда 22. 6.
Драги уредници,
Погледам данас Правду, кад они опет вратили све као што је било пре неколико дана. Ја сам то снимио и шаљем вам копију. Додуше, она је мртва, то јест не може као у оригиналу да се појави ‘‘Чича Ђока’‘ алтернативно са мојим именом. Али ни четири имејл адресе не могу: једна моја непотпуна и ова коју видите, а осим тога адреса мог зета и једна мени потпуно непозната.
Уосталом, погледајте ви на интернету, па ћете видети ако одмах нису склонили. Такође видите и шта сам им ја укуцао као коментар, па сад чекам да видим хоће ли ми шта одговорити.
Прилог 1а:
Уредништву дневног листа Правда:
Врло ретко прелистам и Правду, али никад нисам учествовао у коментарисању ваших чланака. Поготово не под псеудонимом ‘‘Чича Ђока’‘. То сам само једном учинио али у интернет издању Курира, па вас упозоравам да сте према мени учинили недопустиву индискрецију објављујући моје име, псеудоним и имејл адресу из чистог немара ваших оператера.
Или, можда, њихових?
Очекујем ваше објашњење за овакву несмотреност и повреду моје приватности.
Бранко Ђурица, новинар у пензији.
ПРИЛОГ 2.
Епархија рашко-призренска у егзилу
ФАЛСИФИКОВАНА ПЕТИЦИЈА НА СЕВЕРУ КОСОВА
Након недавне посете Епископа рашко-призренског Артемија Косову и Метохији, када је у Недељу Мироносица служио у Светосавској катакомби у Жеровници, настала је паника у редовима безаконика-узурпатора, који своје безакоње покушавају да „озаконе“ покривајући га ауторитетом свештене мантије.
Већ исте вечери, након одласка Епископа Артемија, локални свештеници почели су да хушкају народ против двојице монаха који већ месецима служе Христу у Светосавској катакомби ревнујући „за отачка предања“. Стога су до сада већ претрпели гоњења, вређања, клевете, нападе молотовљевим коктелима, о чему је на сајту Епархије у егзилу до сада више пута писано.
То све и не чуди када се има у виду да је Епископ Артемије служећи за Недељу Мироносица у Жеровници – не у храму, него у обичном шатору, и без икакве претходне припреме и обавештавања народа – имао десет пута више верника него несретник који се на безакон начин дочепао трона, уз помоћ латиноумног Тријумвирата Српске Цркве, а који је истога јутра служио у оближњем храму у Звечану, посвећеном управо Светом Георгију, заштитнику и града Звечана.
Пошто првобитни покушаји локалних свештеника да нахушкају народ како би физички протерао монахе, није уродио плодом, приступили су новој акцији – организовању потписивања тобожње петиције за протеривање монаха од стране наоружаних снага под командом шиптарске, такозване, Владе у Приштини.
Сличан немир изгледа да је обузео и свештенство Митрополије дабробосанске, после само једне посете клирика Епархије рашко-призренске у егзилу, за Ђурђевдан – не чак ни ради служења Литургије, већ само ради резања славског колача.
Зар је то реакција достојна високог свештеничког позива и дароване благодати?
Да су се страх и паника увукли међу свештенство и монахе верне узурпатору најбоље потврђује и реакција оца Ромила, настојатеља манастира Дубоки Поток, који је, не могавши да обузда гнев и мржњу, слао поруке упозорења Епископу Артемију – претећи му шта ће га снаћи уколико поново дође у своју Епархију!
Не сведочи ли и ова, међу многим другим ситуацијама последњих месеци, о суноврату монаха који следују несретном узурпатору?
И заиста, од недавног доласка Епископа Артемија на Косово и Метохију (за Недељу Мироносица) у редове узурпатора зацарио се немир. Тај немир додатно је појачан сталним дојавама да је Епископ Артемије опет ушао у Епархију, или да се спрема да поново дође, те они не могу да се смире јурећи од места до места, у намери да омету оно чега се толико плаше.
Стога је у том циљу сплеткама и интригама и организовано потписивање такозване Петиције за протеривање монаха са Косова и Метохије.
***
Ево шта о томе пише о. Евтимије обраћајући се међународним представницима на Косову и Метохији, ради обезбеђења и заштите основних права:
„Надали смо се да ће после три напада на монахе у врло кратком периоду да се открију починиоци и наредбодавци. Наглашавамо да ово није међуетнички случај, и још да није у питању сукоб, већ прогон – са џелатом на једној и жртвом на другој страни.
Неслагања по питању црквених ставова је једно, али физичко угрожавање је нешто сасвим друго. Међутим, видећемо даље да је форма притиска прешла у озбиљну фазу црквено-политичког прогона, што је сасвим треће и главни разлог нашег обраћања вама за помоћ.
Предвиђања о наставку притисака на нас се остварују, овога пута покушава се пребацивање лопте са криминалног на „легални“ црквено-политички терен. Наиме, после посете митровачког свештеника власнику локалне телевизије у Жеровници, овај је обезбедио кола и људе који су ишли по селу и скупљали потписе против нас.
Касније се, како чујемо, акција проширила и до Косовске Митровице. Консултовали смо адвоката о основаности овакве акције и он је потврдио да је оваква петиција законски неутемељена и ништавна. Ми смо у својој приватној кући, коју смо у међувремену легално купили, и никако не угрожавамо друге, јавни морал, ред и мир. Наша верска опредељења су наша лична ствар, уставом и законом гарантована и додатно потврђена Европском конвенцијом о заштити људских права.
Оно што запрепашћује и питамо се како је могуће у једном савременом цивилном друштву, да се оваква Петиција са позивом на протеривање људи (ма ко они били) медијски пласира и подржава од локалних телевизија на северу Косова, што се онда претвара у јавни, медијски позив на линч…
Као што се види против нас је покренут читав црквено-политички и медијски апарат.
Неко би помислио да су у друштву опасни терористи а не два монаха. Да контрадикторност буде већа, на нас су бачени молотовљеви коктели, слате претње, нахушкан народ, покренуте институције, чиме су угрожена не само наша најосновнија грађанска и верска права већ и безбедност.
На крају да додамо да су тензије због ових црквених дешавања у народу значајне и да је много људи укључено у ово, директно или индиректно.
Због тога тражимо политичко-правну и безбедоносну заштиту, како због преживљених тако и због очекиваних будућих притисака и насртаја на нас“.
***
Ради потпунијег обавештавања у наставку доносимо и комплетан текст Саопштења о потписаној Петицији, које је данима емитовано на локалиним телевизијама.
„У месној заједници Жеровница мештани су потписали петицију у којој траже од СПЦ, полиције, начелника округа, министра полиције Србије и општине исељавање Артемијевих рашчињених монаха са своје територије. Петицију је потписало 99% становника од укупно пет села: Жеровница, Банов До, Дољани, Сендо и Житковац, зато што врше злоупотребу симбола и обележја СПЦ-а на шта ни по закону ни по канонима немају право јер се ради о лицима која су рашчињена и изопштена из цркве, а и ремете јавни ред и мир, јер врше богослужења у приватној кући, а по закону кућа је место за становање и није верски објекат, нити ће икада ући у регистар цркава и верских заједница. Мештани Жеровнице и околних села потписаном петицијом су замолили све надлежне институције да реагују хитно на потписану петицију. Месна заједница Жеровница“.
Није тешко препознати кухињу из које долазе овакви текстови-саопштења, јер смо до сада већ навикли да нас исти засипају лажним демантијима, вестима, обавештењима, клеветама, апелима за помоћ народним кухињама (које су се вештом управом изгледа претвориле у црну рупу која гута новац) – којима је свима циљ само да доведу јавност у забуну, како би се у пометњи која се ствара остварио што већи „лов у мутном“.
***
На адресу Редакције (инфо-службе Епархије рашко-призренске у егзилу. прим. уред. СЛ) недавно је стигао и транскрипт разговора који је вођен са једним од учесника у прикупљању потписа за Петицију.
И само из овога кратког транскрипта може се стећи довољно јасна слика о карактеру и моралу иницијатора и организатора петиције, који су се, нажалост, огрнули свештеном мантијом, како би под њеним ауторитетом могли неометани и лагодније да врше вољу „Оца Лажи“ (Јн. 8, 44).
Подаци о пошиљаоцу доњег транскрипта познати су Редакцији.
Уредништво
Прилог 2а
ФАЛСИФИКОВАНА ПЕТИЦИЈА ЗА ПРОГОН ВЕРНОГ МОНАШТВА ИЗ ЖЕРОВНИЦЕ
Неколико дана након прикупљања потписа у Жеровници надомак Косовске Митровице, где се налази једна од катакомби верног монаштва епархије рашко-призренске, један из групе људи која је учествовала у прикупљању потписа осетио је потребу да се отвори и исприча како се ту обрео, што је и учинио.
У наставку следи транскрипт тога разговора. О „носиоцима петиције“ сведочанство које следи је из „прве руке“, а у интересу заштите овога учесника, он ће у даљем тексту бити назван само „Учесник“.
***
Учесник: Нисам знао о чему се ради, не бих ишао. Веруј ми… Не волим да се уплићем у то, нити ме занима!
Саговорник: Јесте ли стварно сакупили толико тих потписа или је то лаж?
Учесник: Оно ишли су, шта знам, али… Неко је потписивао неко није…
(Цитат из Обавештења које је емитовано на телевизијама: „петицију је потписало 99% становника од укупно пет села…“. Међутим, чак и да су сви становници потписали, а нису, треба знати да у тим селима живи велики број младих људи и деце, тако да је немогуће да буде 99% пунолетних становника, који једино као такви имају право да то потписују).
Ево, сад кад мало боље погледаш, долази и овај, ааа… Отуд овај… Папа? Како беше…
Саговорник: Папа, да. То је и циљ.
Учесник: …Православље, знаш шта је то!? Само ти име каже! Видео сам после на интернету како подржавају Артемија и све то… Погледао сам и оно на фејсу и сад видим шта је и како је.
Саговорник: Е… Буквално помажу, тим потписима, да Папа дође у Србију и да дође до уједињења са католицима.
Учесник: Да, да! …Ево, и отац ми је причао после шта је све Артемије учинио за Косово. Колико је помагао, штитио.
Саговорник: Тако је! А они нека дају одговор на једно једино питање, која је његова кривица? Шта је то погрешно Владика Артемије урадио па су га рашчинили и протерали?
Учесник: Само да би га избацили, све је намештено…
Ево, веруј ми, кад смо ишли оно по кућама, од куће до куће, тек сам после схватио шта је како је и о чему се заиста ради. Кад смо стигли до Дољана, хтео сам да се вратим кући! И не пада ми на памет више, ако ме позове, да опет одем!
Саговорник: А ови људи који су још ишли по те потписе, јел знају они јадници по шта су ишли? Јесу ли биле неке дневнице или шта…?
Учесник: Била је дневница, да будем искрен…
Саговорник: И колико, молим те?
Учесник: А? Само, молим те, да ово не чују остали и Шони! По двадест евра нам је дао.
(Шони је власник локалне телевизије из Жеровнице, која је недавно почела да ради. Своју хришћанску ревност показује тиме што се на тој телевизији од програма приказују једино голишави турбо фолк извођачи, иначе најнижег ранга, који својим песмама и појавом симулирају блуд, разврат и распустан живот. Према тврдњама многих та телевизија је донедавно емитовала чак и еротске огласе и хот лајн бројеве телефона).
Па и Шони нема појма. Преварили су га као што су и мене преварили. Као и мене што је навук‘о причом, па паре, ово-оно, не знаш о чему се ради и, ево сад, кад одем кући не престајем да размишљам о томе где сам ишао и шта је то било…
Саговорник: Није то далеко. Иди сам у Жеровницу, у ту кућу где су монаси и сам види шта је и како је. Немој да те лажу.
Учесник: Да…
***
Обавештење о Петицији, које је неколико дана емитовано на поједним локалним телевизијама, имало је извесног одјека.
Текст Обавештења написан је са пуно лажи (једна од најтежих јесте да су монаси изопштени из Цркве, а користе се њоме како би оправдали своје безакоње пред народом) и правних грешака, па је његов аутор подложан кривичном гоњењу. Писан начином који не сведочи мир, а „у име мира“, обелодањује каквим се све средствима манипулише полуинформисаним или потпуно неинформисаним лицима, која чак и као таква не остају дуго у заблуди, јер их срце и савест призивају истини и покајању.
Надајмо се само да ће обманутих бити све мање. Са тим циљем објављује се овај транскрипт аудио записа који ће, једино уколико то врховни правни органи буду инсистирали, бити дат на преслушавање искључиво надлежним лицима, а у циљу заштите Учесника групе, који је преваром и новцем придобијен за тај посао.
Напомена: Послато са сајта Епархије Рашко-Призенске у егзилу (www.eparhija-prizren.org ) на коме је објављено 4. јуна 2011. године.
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
На први поглед, Прилози 1. и 2. нашим рубрикама ВЕСТИ и ОДЗИВ као да немају међусобне везе.
На други, нешто јаснији старијим читаоцима, рукопис ‘‘потписа’‘ испод и једне и друге преваре и замешатељства је познат. Као што је познат и налогодавац разним ‘‘падобранцима’‘ сусрета скупа СРБИ НА ОКУП у Лештанима 30. априла ове године као и 2. јула, на 2. скупу СРБА НА ОКУПУ у Чачку.
Наиме, те вечери у великој сали градског Дома културе појавио се и говорник за кога познаваоци прилика из његовог места становања тврде да је наркоман, чије имовно стање наводно никако не одговара његовим видљивим приходима.
За кога ‘‘дотични’‘ ‘‘ради’‘ – ако је уопште о томе реч – у овоме случају као и другим тек назначеним горњим обраћањима Српскоме листу није ни битно. Несумњива је, међутим, параноја као последица преко шест десетлећа сличног делања ‘‘Служби’‘ без чије би ‘‘бриге о нама’‘ судбина Српског народа од 1944. до данас била посве друкчија.
Да ли је Епископ Артемије – духовни покровитељ иницијативе СРБИ НА ОКУП – свестан ко се све јавности обраћа у његово, и у име Епархије рашко-призренске у егзилу не знам. Скуповима у Лештанима и Чачку сам међутим присуствовао, разумевши да иницијатива покренута да оправда свој назив и борбени проглас из априла ове године (видети га на нашем сајту под насловом Проглас Српском народу) није покренута да би се ико од учесника ставио на једну или другу страну сукоба у Српској православној цркви. За Владику Артемија знамо да се показао борбеним родољубом у последњих неколико година, али да је нешто пре и одмах после Натовог напада на Србе 1999. покушавао да нађе заједнички језик са нашим непријатељима, па окупаторима. За Мирка Јовића знамо да је његова Српска народна обнова организовала и Беле Орлове, добровољце који су се у самом почетку Антисрпских ратова на свим ратиштима показали као делотворни браниоци угроженог српског народа, али да је потом дозволио, или био принуђен да посматра, како тим ратницима формално располаже Драгослав Бокан, режисер.
Ни једни ни други покретачи иницијативе СРБИ НА ОКУП немају, међутим тапију на српство – нити на Српство – што људи око Јовића срећом и не тврде а што, нажалост, особе повезане са Владиком Артемијем горљиво поистовећују са безусловним и беспоговорним сврставањем иза православља каквим га они виде и схватају.
Наиме, ‘‘спин мајстори’‘ које помиње Бранко Ђурица у свом ламенту у Прилогу 1, и мештри који разобличавају делање ‘‘родољуба’‘ на српској земљи под непосредном окупацијом странаца и Шиптара служе се истим средствима – лажју, у случају противника верника и монаштва Епархије рашко-призренске у егзилу, или насиљем – засада ‘‘меким’‘ и вербалним али ништа мање погубним по душу, па кадкада и тело, њихових ‘‘мета’‘, ‘‘циљева’‘ или жртава.
Но као насиље доживео сам, нажалост, и обраћање монаха, представника ‘‘изгнане’‘ Епархије, будући својом прочитаном беседом претио свим могућим ‘‘јеретицима’‘ под којима је, недвосмислено, мислио не само на припаднике других хришћанских цркава, већ и на вернике СПЦ који похађају богослужење званичних свештеника. Невоља, међутим, са таквим прилазом је у томе што Људи има на свим странама, те да ни оданост ‘‘правоверју’‘ не помаже лошим или злим личностима да постану боље, као што ни припадност ‘‘кривоверју’‘ не унижава или уништава добре.
У свом обраћању скупу у Чачку, одмах после поменутог говорника нагласио сам, стога, да стручњака за веру, као ни за љубав нема, сматрајући непотребним да додам да познавање богословља не значи ништа до начитаност а да је једина мера истинске привржености Исусу Христу снага љубави према људима коју неко носи, или не носи, у срцу. Јер, ‘‘љубав’‘ према Божијој Речи испољена као нетрпељивост спрам других – да не помињем убилачку мржњу каква одликује многе римокатолике – није врлина, већ Пад, гори од оног из незнања или непослушности.
Ни вера ни држава се не могу одбранити мржњом, јер је она ‘‘реактивна’‘, увек бар корак у заостатку иза акције, било агресивне, било једноставно немиле. Сукоб у Српству зато није у догми, нити догмама, нити је ‘‘етнофилија’‘ против које ме је приватно упозорио монах-говорник у Чачку, нешто ниско у односу на ‘‘екуменска’‘ својства вере која не познаје ‘‘ни Грка ни Јеврејина’‘, већ само ‘‘Човека’‘ у начелу. Исто важи и за бестелесне гласове који се нама, непоћуднима, повремено јављају усред телефонских разговора да нас куде или да нам прете, или ‘‘туђим перима’‘ чија дела потписују особе знаних имена и презимена, нити ‘‘родољубиви’‘ сајтови од којих живе читаве редакције и на чијим челу стоје људи чија се оданост показала пре свега према Систему, а потом – евентуално – према овом народу, његовом духу и телу.
Бранку Ђурици стога желим мира мимо узнемиравања, подсећајући га да је Удба, својевремено, имала обичај да се усредсреди на некога често потпуно безазленог, да би свима другима који га познају или који су чули за њега, утерали страх у кости. Истовремено, младим монасима око Владике Артемија желим смирености и скромности да схвате да им мантија не даје за право да ‘‘попују’‘ старијима од себе – живот будући већи, старији и живљи од било чега у било каквом скупу светих списа.
И, мимо свега, подсећам некадашњег (?) уживаоца опојних средстава, да му јавна узлетелост духа не даје за право да ‘‘спочитава’‘ другима што је сам изгрешио док се не буде искупио бар онолико дуго, и дубоко, колико своједобно беше застранио.
А Срби ће, Бог дао, Вишњему остати верни, будући да су га исповедали и пре појаве Исуса Христа у коме су препознали садруга и сабрата, а не Законодавца, Свесилног или Сведржитеља.
Јер, из страха нема вере колико ни љубави, нити се може волети Онај Који Страши.
