Одзив
Милан Кнежевић
ДЕМАРШ
Поштовано Уредништво,
видим да је са доста закашњења објављен мој став о ‘‘Паради поноса’‘, што је ваше право и на то немам коментар, чак и да није објављен. Сличан ако не и истоветан допис сам послао прошле године. Барем да буде потврђено да не мењам мишљење као многи.
Елем, врло сам запрепашћен вашим изношењем ‘‘чињеница’‘ о мени, не знам из којих извора, а да сам Чеда Јовановић могао бих и да тражим одштету за морални бол нанесен ми. Но срећом ја нисам Чеда, а верујте ми не знам ни како изгледа бити Чеда.
Но пођимо редом:
Године 1968. сам изубијан на мртво име и презиме иако нисам био од вођа ни коловођа, провео сам у затвору 48 сати и на кућном лечењу 30 дана, јунски рок ми је отишао, али ми је остао сломљен нос и два зуба… Можда и није много!
Као изузетан студент (завршена два факултета, медицина и стоматологија), патриотски сам у доба Маспока служио војску у Карловцу иако ми је покојни отац био генерал тадашње ЈНА. По повратку сам чекао, безуспешно, на посао годину и по дана, и онда на своју невољу и ужас родитеља, фамилије и пријатеља, отишао у ‘‘печалбу’‘. Нико не бежи од медених колача, ја сам прошао и лоше и добро, био сам млад, а онда ми се отац тешко разболео. (Можда је дегутантно, али само да напоменем да је мој отац 1943. у једној ноћи изгубио мајку, брата и три сестре, на Сутјесци, које су поштени сељани Црне Горе – морам то рећи, четничког миљеа –истерали из села Заграда и тако им пресудили. Судбина.)
Вратио сам се, био уз његову постељу кад је умирао, опет био без посла, волонтерски завршио специјализацију и докторат и некако почео са послом у ВМА, кад је избио рат. Господине Селићу, мене и 15 других хирурга са ВМА су хеликоптером послали у Загреб са 300 јединица трансфузије да будемо на услузи нашој војсци. Када смо стигли, војска се већ била повукла, хеликоптер отишао; знате ли шта значи бити међу усташама чак и без метка у пиштољу, само да им живи не паднемо у руке. Како смо изашли, нећу да причам јер је срамота за нашу војску. Као гњиде!!! Острашћен, провео сам месеце у Ердуту, Тењи и Негославцима (као доктор, јер је бораца било превише) а онда смо наредбом повучени.
Доживевши то као понижење, одлучио сам да напустим Војску, Југославију, петогодишњег сина и одем главом без обзира у нова искушења, која су трајала скоро две године. Отишао сам, јер ми нису, за разлику од других, дали стан, напредак у служби, а као држављанин Црне Горе био сам прозиван од свакаквог олоша. Ја, господине Селићу, немам ни један једини квадратни метар стамбеног простора у Србији, ни у Црној Гори, када дођем одседам у хотелу. Господине Селићу, ја сам за Косово послао преко преко 20 тона(?!) санитетског материјала и неких скромних 15-ак хиљада евра из наше мале заједнице (не на топлом сунцу Мајорке како ви иронишете) него скоро из Африке, из Лас Палмаса. Питајте хуманитарно друштво Василије Острошки, које ми је издало неке почасти, питајте Црвени крст Шпаније и питајте наше преводиоце за шпански са Косова који су ми у томе помагали.
Престао сам да шаљем кад су почели да ми траже материјал искључиво за пластичну и естетску хирургију(!?) Неко би рекао ‘‘српска посла’‘. Ваш увредљиви тон према мени је запрепашћујући, кад ме поредите са Вуком Драшковићем, а не знам да ли бих икоме признао чојство веће но у мене… Са 63 године већ бих се мало запитао о личном јунаштву, то признајем, за разлику од других. Уосталом, дођите у Сава центар 28. октобра па ћете видети шта ја представљам на светском нивоу у хирургији, а да нико у Србији о томе не жели да прича (мада сви знају). И, још нешто – од 18 key speakers, ја сам једини који нисам тражио хонорар, пут и дневнице.
Љигаво с моје стране, кажу ми…
Што се педера (говоримо отворено) тиче, мој став је познат. Тврдим вам да је сва фама око полицијске намештаљке шаргарепа за морално посрнули Београд да не устаје, да се лакше обави декодирање већ слуђених грађана… А када би народ устао, никада не би било више исто… Уосталом, знате и сами: нико на фин начин није скинуо зулум са врата.
А полиција је као пит бул, и горе – за час ће почети да коље слабијег… Зар није то Милошевић осетио, да не идем даље… (Узгред, шта би са Сентом?)
Ја сам само изнео своје мишљење, можете се не сложити (чак га и необјавити) али јесте срамота, напамет, без познавања чињеница, некога (у овом случају мене!) срозавати да би се оправдало нешто. Уосталом, многе су се промене десиле код опозиционих аналитичара у последње време, да бих био уверен у исправност таквих ставова.
Ја вас молим да објавите овај чланак (ако се већ толико позивате на чојство), дужни сте, као појашњење моје личности (не толико значајне), нескраћено и комплетно… И да, заборавио сам, нећу давати донације Српском листу јер не одсликава оно што ја мислим, нажалост. (У једном моменту сам чак помислио да је сва ова и оваква реакција на мене и о мени, због тога.)
Србији желим спас, којег после свега не видим или не видим скоро… А писанија и мишљења ће бити на претек.
Прилично разочаран вашим ставом о мени, али се никако не бих мењао за другога, па ни за труст мозгова Уредништва Српског листа.
Проф Др Милан Р. Кнежевић MD DDC PhD
European Board of Maxillofacial Surgery
P.S. Напомињем да, после објављивања мог одговора на омаловажавање мене од стране Српског листа закључујем расправу, беспотребну, о мом лику и делу, нећу одговарати на могућу реплику, Србија има важнија посла!
ОДГОВОР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Господине Кнежевићу,
изгледа да сте превидели уводне речи моје оцене Вашег лика и дела: ‘’Колико ми је познато…’‘ Наиме, Ви сте о мени знали подоста, будући да се обично својим саговорницима или кореспондентима опсежно представљам – ја о Вама, нажалост не својом кривицом, готово ништа, осим података наведених у загради. Да сам знао за Ваше шездесетосмашко и ратно искуство, закључке какве сам извео у свом претходном одговору сигурно не бих изнео.
Тај грех је на моју душу.
Но, Ваша тврдња да је Српски лист променио нешто у свом ставу ме је посебно увредила, јер није истинита. Узгред, Српски лист је дело три особе: мене, моје супруге Ане и Далибора Муратовића, електроинжењера из Мостара на раду у Европској унији. Уз помоћ још једног електроинжењера нашег порекла из Канаде, који плаћа хостинг, то је све чиме стално располажемо, уз добру вољу и труд многобројних сарадника који се не би сложили са Вашом оценом свог и нашег рада.
Уз то, по мом мишљењу, истицању Ваших професионалних и стручних квалификација нема места у расправи која се не тиче ни Ваше струке ни Вашег ранга у њој. Штавише, то сматрам неумесним притиском на читаоце да се приклоне Вашим ставовима не на основу њихове ваљаности, већ Вашега угледа у пољима без икакве везе са предметом написа или расправе. (И ми из СЛ смо сви дипломирани ово или оно, понеко је и магистар, такође са две факултетске дипломе, но то је наш проблем а не јавни.)
Што се тиче донација за Српски лист, откада постојимо (од 2003) укупно смо од добрих људи добили око 1.000 евра, будући да су нам читаоци истог имовног стања као и ми. Недавно, један наш гастарбајтер из Шпаније нам је у неколико наврата послао мање суме (испод 100 евра) и ми смо му бескрајно захвални, јер знамо да их је дао од срца, колико је могао. Српски лист ћемо и даље издавати о свом руху и круху; некоме ће се свиђати, многима не, али је слобода интернета још широка и никога не приморавамо да нас чита. Судећи по Вашим досадашњим реакцијама, ставовима и константном гунђању и запомагању, изостанак Ваших донација за нас је срећа, јер ми се не мили да помислим како бисте тек наступали да нас држите у некој обавези, нарочито финансијској.
Коначно, има људи које човек зажали што је упознао, макар и преко писане речи.
Вама желим све најбоље, Вашој огорчености умањење, Вашој борби за Српство успеха.
Живи, здрави и веселији били
Момчило Селић
