Одзив
Никола Зец
БУНА АЛИ КОЈА?
Прочитах текст Николе Малбашког и нарочито ме узбуди задњи пасус, али само док сам га читао, па се упитах зашто? Да ли сам кукавица – можда и јесам, ни презиме ми није неко јуначко – али ипак мислим да то није разлог, мора да је нешто друго, нешто што ме доводи до лудила… Понекад до очаја, тако да бих се понекад радо поново упутио у рат, када би било Србина да га поведе.
Али, противу кога?
Нарочито ово ‘‘противу кога?’‘ – мада ни то не би било тешко утврдити – али ми се од свега најтеже чини са ким би човјек почео буну? А сви су незадовољни – ови што владају што нема ко да их сруши, а ови што би требало да их руше чекајући следеће понижење.
Само које ће то бити волио бих знати, па прије тога да се побунимо јер због Косова и Метохије и њиховог признавања сигурно нећемо, због јуначког педерског дупета нијесмо, због доласка Понтифекса сигурно нећемо, шта се то нама може још десити па да се побунимо, и да ли нам се нешто још може догодити што нам се још није па да устанемо?
И на крају се сјетих: побунимо се ради било чега, и било кога, али се побунимо јер смо све своје драгоцено и свето одувек стицали бунама и ратовима – а противу љигавијег и ништавијег непријатеља као што је овај у Србији и Црној Гори нијесмо се још бунили… Побунимо се, јер нијесу они ништавни колико ми који ћутимо и ову бруку гледамо.
Никола Зец,
Франкфурт
Напомена: Редакција и подцртавање Српског листа.
ОДГОВОР УРЕДНИШТВА
Да се господин Зец налази у отаџбини, претпостављамо да би му већ неко са службеном легитимацијом полиције куцао на врата (или их проваљивао, окружен ‘‘тешким оклопницима’‘ који се дерњају, по ‘‘амерички’‘ соколећи један другог). Срећом, Франкфурт је подаље – што не значи да му еуроатлантске снаге ‘‘наших традиционалних пријатеља’‘, или америчке војне полиције које, претпостављамо, још има на њиховом тлу, неће на сличан начин пристићи у госте и тамо.
Јер, у току је Endgame (Завршница) ‘‘Игре’‘ (нашим душманима све је ‘‘Игра’‘): маске нису саме спале већ су својевољно скинуте, смоквин лист такође одложен, зверињи очњаци искежени, реп и копита очити… Овакву глупост, бахатост и острвљеност историја не бележи, те можда и није чудно што су сасвим обични па и необични људи свиме тиме затечени.
Навикнути на макар покушаје скривања поганих намера и дела, они се чуде… А то ће чуђење – ту сте Ви сасвим у праву – морати једном да престане, и реакција која ће се уследити биће страшна.
Јер, нема силе као излива праведног гнева преварених и обесправљених, понижених и похараних…
Цела се, наиме, ‘‘Завршница’‘ очито заснива на убеђењу (претпоставци?) да је човек пластично биће, да нема никаквих урођених духовних својстава, те да га је могуће уливати у било који калуп само ако је силе и вештине…
Но ако су ти који тако мисле и делају у праву, онда ништа више није битно – бар спознајно. Међутим нама који себе сматрамо честицама Бога на Земљи, исход ‘‘Игре’‘ не би требало уопште да опредељује понашање. Књига коју сами собом пишемо између рођења и упокојења наша је, и нико је не може кривотворити. Срамота општељудских душмана вечита је, била она укњижена у Њихове уџбенике ‘‘историје’‘, ‘‘социологије’‘, ‘‘политикологије’‘, ‘‘психологије’‘ или не.
Отпор пружен Божијем противнику чији су Они легиони део је космичке, Истинске Повести која постоји, ма колико порицана или скривана била. Људи у бој иду не с ишчекивања победе (Косовски Завет) већ што морају, не би ли сачували себе, у оном својству које не престаје смрћу.
Макар у сећањима потомака и преживелих, веровали они у Бога или не.
