Момчило СелићСРПСКА РЕВОЛУЦИЈА

Зашто “Српски клуб”? питао ме је сликар. Надобудан, уредно брадат, посматрао ме је као да сам трговачки путник, а он купац.

Ја знам ко сам, казао је. Деду су ми убили јер је био Немац.

Момак до мене се врпољио. Висок, плав, као с неког калифорнијског универзитета, рекао је: Стварно, ни ја нисам да се ово зове “Српски клуб”.

Шта имате против тог назива? питала је Ана, љутито.

Растко Јевтовић је ћутао, Братислав Петковић такође.

Шта им рећи? Пристигао из Париза, син угледног Брозовог вајара, сликар се свугде добро осећао, само да је новца, нешто угледа и комоције. А и плави момак је по завршетку студија електротехнике мислио у Америку, јер му је на телевизији изгледала боље од Србије.

Нисам им рекао ништа. И Ана и Братислав и Растко су ћутали; сликар и студент се више нису појавили у Српском клубу.

Нису се љутили они, нити ми. Све је било како мора, па и како треба.

Нисам их питао ни зашто им усред Београда не сметају Alliance francaise, The British Council, Goethe Institut, ни The American Library а мешкоље се на сам придев “српски”. Слободоумни, гнушали су се свега што их је приморавало да се баве, како им се чинило, небитним.

Против зла нису се, изгледа, намеравали борити већ од њега отићи, или се правити да га не виде. Уосталом, зло им није сметало колико могућа тегоба, лична.

Баштиници комунистичке, усташке, балијске, и балистичке Револуције из 1941, као да су се залагали, овлашно, да се дело њихових политичких и биолошких предака не нарушава; немајући намеру да се објашњавају иком до странцима, српским поломом се, по свему судећи, нису мислили бавити. У Прогресу по Карлу Марксу и Карлу Поперу сагледавали су неумољиви, наднаравни, историјски жрвањ, убеђени да је “Точак Историје” “немогуће вратити натраг”. Не да би га враћали, и да су могли.

Грешком их беше Растко Јевтовић, професор српског и књижевник, и сам син Брозовог угледника, довео нама.

Јер, прву Револуцију Срби беху извели још за Немањића. Претпостављам да су себе већ тада звали “Словенима”, пошто су их Стеван Немања и његов син Растко морали подсећати да су између многих Словена и православаца једино Срби војно племство, завештано слободи, части, и сопству. Наиме, за разлику од комунистичке, идустријске, или информатичке, немањићка Револуција била је борба за српску државу, цркву, и самосвест. Крунишући се пре свега царем Срба а засебице Грка, Арбанаса и Бугара, Душан нам је својом свешћу о Зети као дедини, а осталим српским земљама као отачеству, омогућио каснију обнову Српства у Турској, Угарској, и Аустрији.

Но, да национализам није искључиво нововековна, европска већ ванвремена појава, наши немачки, француски, и енглески ђаци нису могли знати, јер их није имао ко научити да нација није “сустав” већ дух оваплоћен расом, језиком, и посебним, непоновљивим осећањем за важно и неважно, добро и зло, трагично или смешно.

А Другу Српску Револуцију почели смо устанком у Орашцу, такође не бисмо ли се обновили. Јер да се радило само о Српском устанку, како су га крстили сви “наши” историчари и политички теоретичари (за разлику од великог Немца Ранкеа), Карађорђе би сличио Милошу, а обојица би се борили само да се изједначе с Турцима. За разлику, наиме, од западноевропског појма реконквисте, насталог из поимања освајачког права као најјачег, Срби су се борили за слободу, и  Револуцијом желели једино повратак сопству.

Није се случајно стога Милошевићев режим упорно позивао на “државничку мудрост” Милоша Обреновића, то јест, на његов опортунизам и прагматизам. Без намере да штите Српство, жељни себе да уздигну, Милошевић и супруга су само следили пут готово свих српских модерниста у последња два века, а звање “Западњака” – то јест, конвертита, чувара и чауша Новога Доба – остало им је ван домашаја само због њихове глупости. Јер, рекавши да се “Србија сагињати неће”, Милошевић се само тренутно упустио својим прецима из Лијеве Ријеке; такву грешку нико из данашње гарнитуре српских сатрапа себи неће допустити. “Вежи коња где ти газда каже!”, поручио би нам, рецимо, сликар, да је желео бити искрен, а “Сила Бога не моли!” насмешио би се студент, да је сматрао да има коме.

Јер, да су Турци остали премоћни до данашњих дана, сви наши “демократе”, “либерали”, “борци за људска права” би се и даље позивали на ислам, чиновничку аристократију, пљачкашко опорезивање, и данак у крви, а не на једнакост, слободну трговину, и укидање држава, нација и граница. Наиме, и сликар и студент, и стамболићевци и брозовци, и разни, новонастали амерички, британски, француски, и немачки трабанти, Милошевићу су замерали једино на недоличној узурпацији Брозових моћи.

Броз, наиме, нашим правдољупцима није сметао док су га сматрали историјском чињеницом, с његове силе и беспоштедности. Јер да је Слободан Милошевић 1990. предао Американцима Боку Которску, војни аеродром у Бихаћу, и Београд као војну и политичку базу – а задржао Брозове методе владања, па и његову економију – рата за растурање Југославије вероватно не би било, нити би се ико од њих бунио. То јест, Светска Револуција одвијала би се и даље неометано, као дотле.

Наиме, и српске нововековне муке беху почеле 1789. године, Револуцијом названом “француска”, насталом из једне исто тако заблудно именоване “америчком”. Јер ни једна ни друга не беху подигнуте зарад добра поменутих нација (“америчке” тада није ни било, а Канада и Аустралија су лепо прошле и без Револуције), већ да би се задовољиле таштине њихових одрођених и изрођених Нових Људи. И, мада је тек Ђилас именовао “Нову класу”, скоројевићи као појава стари су колико и свет: видети, наиме, у масонима Волтеру или Дидроу врхунце француске нације, а у њиховој сабраћи Вашингтону и Џеферсону племство Америчких колонија, тешко могу и идеолози Новог светског поретка. (Novus ordo seclorum, иначе, била је званична парола још америчке пореске побуне (“Револуције”) из 1775.)

Јер, да и у Америци и Француској није било толико обожаваоца разума на уштрб ума и срца, и Hoffjuden жељних да свој постојећи утицај ојачају и озваниче – то јест, да управљање светом преузму од Бога (или Случаја, Хира, Незнања, и Зле Намере) – не би, претпостављам, ни данашњи нараштаји Срба, па ни Новосрба и Псеудосрба кажњавали своје најбоље, најплеменитије, најхрабрије и најпаметније људе.

За разлику од Западњака, наиме, Срби се очигледно давно беху одрекли технологије; још Арији – отворених и јасних вокала и чврстих сугласника, инфинитива на “ти” и лексике препознатљиве и данашњим, нешколованим Србима – беху први оделили науку и технику од магије и обреда. “Срби ће победити врлином, не вештином”, говорио је и Владика Николај Велимировић, свестан да вештина и врлина не станују у истом дому.

Јер, нису Срби измислили једино “како се једе гибаница”, како је тврдио мој отац, партизански комесар и модерниста застиђен пред западњачким бљеском, већ су се, најчешће сасвим свесно, одувек клонили недоличне лагоде. Попут Спартанаца, или Скита, ни немањићка властела није градила вароши и велелепне дворове, већ су се, као власи, кретали од зимског до летњег станишта, не би ли очували чврстину духа и тела. Попут александријских Грка, који се беху својевољно лишили парне машине да ослобађењем робља не би увећали руљу, или попут самураја који се беху одрекли ватреног оружја да не узнесу несој, Срби су се, још док су градили мале, отмене цркве – наспрам тадашњих француских, италијанских, или немачких катедрала – сећали нечега запретеног у легендама. Вештога, очигледно, препознавали су као Сотону, а гомилање све новијих помагала за живљење, сласт и моћ као Крај Свега, на који их мудри старци беху упозоравали, до скора.

“Што се грбо роди, време не исправи” говорили су Срби одавно, а то су, изгледа, и нововековни правдољупци и човекољупци као сликар и студент заборавили, ако су га икада и знали. Сликарев отац комунизам беше украшавао соцреалистичким споменицима а студентов се није бунио против самоуправљања и братства и јединства, док му је достизало нешто од новца датог Брозу да се у Југославији не таласа. Но, мада Растков отац беше управник Брозовог Драмског позоришта, Анин члан Брозовог политбироа, мој удбаш, а једино Братислављев занатлија из прогоњене класе, сви четворо смо знали – за разлику од сликара и студента – да се на Модернитету ништа не да градити. Јер, да је Нови Век Српству нешто ваљао, не би нам савремена књижевност била гора од усмене и десетерачке, нити би нам и сопствена част сметала, и не бисмо се и даље растакали у Турке, трговце, Латине, Швабе, Шокце или чифуте.

“Ступај с нама или умри!” каже позната француска легионарска изрека, али, за све људе од соја смрт наступа тек корачањем с вештима. Како, наиме, “реформисати” систем који нас је довео и до тога да нам странци, у “нашим” новинама и на “нашој” телевизији, у наше име говоре шта да чинимо, и како да се одрекнемо сами себе? Јер, мада свега шездесет година старо, устројство створено “Пасјим гробљима”, партизанским, усташким и немачким офанзивама, Јасеновцем, Авнојем, Кумровцем, Дејтоном, и последњим Кумановом, учинило је српском народу више штете него шестогодишња турска окупација. Ни у Техерану, ни на Јалти, ни Малти, ни у Мастрихту, нико Србе није питао низашта, а пропаганда BBC-ja ни 1943. није била друкчија но 1993, или 2003, када су нас прогласили кривим за све што су други, икад, чинили нама.

Нема нама, стога, никакве среће у неком новом “савезу држава” колико ни у претходним варијантама “једног народа од три племена”, или “уједињења пролетера свих земаља”. “Уједињена Европа” држи се силом и терором, таман као њен лабораторијски узор, Брозославија; њени пургери нису се још похватали за гуше будући довољно поткупљени – као што бесмо ми, за СФРЈ. Но, ништа се не да растезати унедоглед: нападом на Србе, Запад јесте себи купио десет година просперитета, но неки следећи, лакомисленији, коштаће их живота – оног земног, до кога једино и држе.

Нема нама, зато, никаквог континуитета са злом из кога су нам остали називи попут “Прогреса”, “Напретка”, “Ударника”, “Рада”, “Партизана”, “Црвене Звезде”, нити ћемо се спасти њиховом променом у “Boss”, “Astra”, “Delta”, или “Megatrade”, а камоли величањем Coca-Cole или IBM-a. То протурање једног непојамног, масовног, историјског злочина и још горег моралног, духовног и националног пада као “историјске неминовности”, Срби, надам се, неће прихватити, таман колико ни некадашњу причу да нам Цар пребива у Стамболу.

Јер, мада су се спонзори променили није и злодело – уместо Коминтерне ту је “Међународна заједница”, а Служба која још слави Слободана Пенезића Крцуна и Александра Ранковића постоји и даље – не би ли се, у неком будућем Хагу, неки нови Слободан Милошевић бранио као још вернији поборник Новог Светског Поретка но Броз. И, мада се Броз надметао са Стаљином у комунизму, Срби се тиме нису одбранили, већ претворили у становништво које је шездесет година “пливало” и “сналазило се” у систему који је убијао, затварао, прогањао и изгонио најбоље међу нама. Јер, ваља се запитати да ли би се овде икада појавили па уздигли, рецимо, Ђинђић, Аркан, или Коштуница, да им очеви не беху комунистички опричници? Да ли бисмо и данас морали слушати доцирање, рецимо, Биљане Ковачевић Вучо, да је скренула са стазе свог оца, партизанског генерала, или трпети ругање и поповање Борке Павићевић, или зулум Жарка Кораћа, да су се одрекли наслеђа својих очева, жданова с Београдског универзитета? Светска Револуција, наиме, и беше започета да се у Европи никад више не појави племство кадро стотинама година да рађа велике људе, a да се уместо њега установи лажна, чиновничка елита која ће стицати положај и моћ моралном и духовном нискошћу, и спремношћу на дела каква су се међу Европљанима одувек сматрала срамним.

Наше данашње сатрапе нису наиме уздигле њихове племените особине, већ пристајање на срамоту и злодела њихових очева. Милошевић, на пример, јесте четнички син, но то му није сметало да се пробије до самог врха злочиначке, неформалне организације која се стално трансформише, не би ли остала малигна бар као 1789. И, мада су “племићи” с Брозовог Дедиња сматрали Милошевића придошлицом без педигреа а његову супругу бастардом, он се од њих разликовао макар способношћу да се самостално издигне. Јер, Европу – и западну, и источну, и југоисточну – нису створили разни “играчи” већ људи чије су особине, захтеве и мишљења морали уважавати сви. Масонерија, чека, и удби није било одувек, бар не у данашњој мери; да су по себи ваљали, ни француски енциклопедисти, ни енглески и амерички масони, ни југословенски комунисти, нити данашњи досовци не би се залуђивали Општечовечанском Револуцијом већ се трудили да буду што бољи, храбрији и кориснији не само себи већ и својим заједницама, и нацијама.

Јер, за кога су се борили француски буржуји, десеткујући сопствени народ Терором, па наполеонским ратовима? Или, америчке лучоноше, који су потрагу за личном “срећом” прогласили божанским принципом? Или бољшевици, без којих би данас Руса, Белоруса и Украјинаца било више од пола милијарде? Или домаћи комунисти, који су сопствени народ довели до ивице нестанка? Каква је “срећа”, наиме, уопште доступна створењима као што смо ми до тренутна, од Бога дарована – те стога и драгоцена? Јер, када је десницу дао за Отаџбину, Муције Сцевола морао је бити срећан – можда и до неосетљивости на бол – као што је и Гаврило Принцип засигурно био срећан знајући да му се народ ослобађа, макар и његовим дугим умирањем у Терезијенштату.

Наши непријатељи су нас слудели обраћајући се нашој лаковерности и слабостима. Културом која слави помодарство а повлађује опортунизму, кукавичлуку, похлепи, глупости и нискости, и која је претходних двеста година подстицала углавном сумњу, смутњу и безверје, те медијима намењеним затупљивању и рашчовечењу маса, па економијом заснованом на развијању, уздизању, и задовољавању “потреба” због којих се својевремено трпео презир заједнице, ишло у затвор или на губилиште, као и испрва индивидуалним (сетимо се левичарских атентата широм Европе и Северне Америке током целог 19. века) па државним терором, наши душмани са Запада сабили су нас физички и морално у гетое, логоре, мишије рупе, учинивши нам и домове тамницама, а нас саме себи тамничарима.

Ако будемо дозволили да нам се све ово и даље дешава без побуне, бићемо криви за сопствено затирање. Јер, када је кретао у борбу против Турака, Карађорђе није знао како ће се она завршити; претпостављам, да је једино био сигуран да се зулум више не сме трпети а да је смртницима смрт неизбежна, али не и поган живот. Светску Револуцију натурила нам је наиме “Међународна заједница” још 1918, сапињући нас Словенцима, Хрватима и Шиптарима, од почетка хушканим на нас. Прва Југославија требало је да смета Немцима – али и Србима, у којима су сви Велики играчи Новог светског поретка већ крајем Првог балканског рата уочили врло жилавог, непоткупљивог, и способног будућег супарника. Друга је требало да кочи Совјете, да послужи као социолошки полигон Новом светском поретку и, опет, да контролише Србе, по мишљењу белосветских мафија недовољно оштећене геноцидом у оба рата. Но, љутити се на душмане што јесу каквим их је Бог створио, а ђаво припомогао, јалово је, ако не и недолично: на нама је да се од зла бранимо и да њихове диктате да не прихватимо, макар као што Палестинци не признају Израелце.

Српском Револуцијом, наиме, мораће и њихови новосрпски и псеудосрпски чауши и измећари сићи с власти. Јер никаквим гласањем, ни политичком, културном, или медијском борбом то не може бити оствариво, будући да су се наши непријатељи с те стране обезбедили – сва њихова технологија, заправо, и није до израда протеза којима се граде у нешто што Богом ни собом нису, нити могу бити. Питамо се, заиста, колико би моћни били савремени политичари, неформалне групе за притисак и разни антисрпски културтрегери да нас телевизије, новине и радио не бомбардују њиховим сликама, изјавама, и намерама? Да ли би ико знао за те насилнике и одроде да нису делови једног големог кибернетског организма, и да се не хране нашом глупошћу, и нашом недоличном жељом за животом у безбризи и лагоди?

Колико би, заиста, била јака америчка или британска војна машинерија, да њихове фабрике лажи не производе, већ готово сто година, филмове, серије, чланке, анализе и пројекције њихових непостојећих успеха, и надљудских својстава? Шта се, наиме, десило у Вијетнаму, где сељаци нису гледали телевизију, или с чувеним америчким Делта командосима у Ирану, где Хомеини беше забранио стране програме? Какав би, заиста, изгледао један западњачки напад на било кога, да им неко онеспособи компјутерску и телевизијску мрежу? Ми бисмо, а већ неколико пута и јесмо, преживели без струје, али да ли би и они?

Српском националном револуцијом – то јест, моралним, културним, верским, друштвеним и привредним превратом – ми ћемо се вратити животу, кад тад. Но ни “Међународна заједница” неће трајати вечно, будући саздана противно сваком етичком, моралном, правном, па и привредном начелу прихватљивом људима од соја. Јер, Содома је била светогорски манастир наспрам данашњег Београда, а камоли западних метропола. Нема, стога, “реформисања” ни телевизија, ни новина, ни културних установа којима управљају странци, њихове слуге, или ништаци, нити је могуће просејати на добро и ваљано “културу” и политику којом диригују полазници кумровачких курсева, провинцијске силеџије, полицијски лауреати или подобници драги нашим непријатељима.

“Ти би да правиш нову државу!” не кажу ми ни сликар ни студент, нити ме, као многи очајници и малодушници, питају: “А шта теби ваља?” Јер, као да знају мој, Анин, Растков, или Братислављев одговор: “Ништа што се званично повлачило “Овим просторима”, од 1944. до данас.”

И Срби, наиме, заслужују своју културу, цркву, школу, своје националне интересе и циљеве, своју војску и полицију. Трећина нације јуначки нам је изгинула од 1912. до 1918. године не бисмо ли ми живели у држави коју ћемо без стида моћи предати потомству. Петина Срба поклана је и пострељана од 1941. до 1945. због пружања руке “браћи” у “Југославији”, а педесет година потом десетине хиљада најборбенијих и најбољих момака самлевено нам је вуковарским и другим ратиштима, у “сукобима ниског интензитета” самоубилачки вођеним понајвише из београдске – Удбине и Косове – испоставе Новог светског поретка. Чиме нас, заиста, може више ко уценити, и присиљавати да се у диринџењу такмичимо с Азијатима, у распродаји националних добара са Африканцима, а у слугерањству (“туризму”) с Латинима и Грцима? Шта имамо ми коме да извозимо, кад и на нашим суженим територијама можемо већину сопствених потреба задовољити сами? Ако, наиме, најновија Нова класа наших одрода жели да живи као у Лондону или Њујорку, нека у то уложи сопствени рад, жртвује властиту удобност и време, и преузме сразмерну политичку и материјалну одговорност. Њихова сујета није истоветна с нашим поносом: зар да због кукавних јаничара и скоројевића своје тле и ваздух затрујемо, воде узмутимо, и ставимо се на располагање и милост странцима?

Коме то треба?

Зар сви Срби да се поистовете са сликаром, студентом, Ђинђићем, Коштуницом, или, рецимо, нашим многобројним познаницима које нисмо ни позвали на оснивање Српског клуба? Још у Брозово доба, наиме, они беху схватили да би им чак пород, а камоли каква борба за слободу и српство, угрозио удобност, и да вреди стремити једино ономе што је могуће ускратити другима. Но, најпролазније се показало управо оно што је тим Брозовим самоуправљачима, чуварима социјалистичког и комунистичког правоверја, верницима технологије и науке, магистрима и докторима психологије, социологије и политикологије у своје време изгледало вечито. Где је данас, наиме, “бољи живот” – не само овде већ и на Западу? Зашто данас и у Америци и Канади раде и муж и жена, и то крваво, не би ли постигли нешто гори стандард него какав је, до педесетих година прошлога века, одржавао отац породице, сам? Шта се то десило с “пролетерским интернационализмом” и, уопште, с пролетаријатом? Како звати данашње “сналазачко робље”, које један дан ради у фабрици, други на бувљаку, трећи животари од социјале? Питајте о Марксу, или Лењину данашње нараштаје – а можете и о Епиктету, или Маркиону – одговора нећете добити, али ће вам зато сваки момак и девојка рећи готово све о Мадони или Еминему. Малограђани, наиме, своме стању никада не виде правог узрока: одустајење од себе какви су били док су се заносили да буду уметници, јунаци, или предводници, одбијајући да буду обични помодари, послушници и пратиоци. Јер, међу Србима свих нараштаја до ових неколико последњих, нико да знам није маштао да постане трговац, ћата, функционер, политичар или полицајац. Знало се да се готово свако може обогатити али мало ко постати истински витез; “Јунак”, говорио је Марко Миљанов, “брани себе од другога, а човек и другога од себе”.

Јер, технолошко решење, свима нашим “Еуропејцима” драго, Срби су само делимично прихватили тек пошто су Обреновићи кренули и војску да устројавају “по европски”. Наиме, од савремених завојевача нема одбране сем технологијом сличном њиховој: метком на метак, ракетом на ракету, компјутером на компјутер, али не и прихватањем њихових лажи, разврата, бездушног рачуна и комерцијализма. С Великим силама нико се паметан међу нама не мисли качити, али, ни трпети повреде, увреде и понижења. Досада, Срби нису били терористи (без обзира шта наши непријатељи мислили о Гаврилу Принципу) али, не дај Боже да то и постану. Јер, најскупље је бити лака мета, безопасна жртва, или “корисна будала”.

Решења, мада тешких, значи има, а немају их једино народи који су већ нестали. Но, “Свијет је овај душман душманину...” па су и нашим непријатељима одавно завладали други. Наиме, још првих година двадесетог века руски и пољски Јевреји говорили су, приликом исељавања у Америку, да одлазе у “своју земљу”. На овом свету рат је очигледно трајно стање, будући пројава, а мир само повремена појава. Другим речима, на Балкану, колевци три од четири европске цивилизације, желети “живети као сав остали свет” јесте неостварива и погубна тежња, јер деморалише. На овом разбојишту, раскрсници, и стратишту опстају само најјачи, а наше досадашње трајање на месту где би Немци дали све да станују, Турци да се врате, Енглези да владају а Руси да допру, јесте подвиг који обавезује.

Јер, успешан је народ који производи најбоље људе, а ту је неуспех чак и Новосрба мали наспрам физичког, интелектуалног, моралног и духовног суноврата многих данашњих припадника “Међународне заједнице”. Српска национална револуција не сме стога бити никаква борба за “бољи живот” већ за боље Српство, а наши суседи и непријатељи нека се и даље тискају ка “Европи”, не би ли постали њена бувља пијаца, бордел, коцкарница, ловиште, игралиште, опитни полигон или школа најамника. Српска Револуција мора остати вечити, безмало небески бој за чојство и јунаштво као једина добра значајна и доступна Србима, једној од најстаријих аристократија Евроазије

 

Уводна реч

Oдлучивши, јесени 2002, да први слободни српски часопис после 1944. назовемо СРПСКИ ЛИСТ, сазнали смо да се гласило под тим именом појавило у Новом Саду још октобра 1918. године.*

Симболика СРПСКОГ ЛИСТА из 1918. и 2003. нехотично се подударила: онај из 1918. покренут је у аустроугарском Новом Саду, наш у несрпском Београду. Нови Сад се истина тада није налазио под директном војном управом, са слабости Аустроугарске монархије, али ни Београд ових година није под непосредном окупацијом “Међународне заједнице”. Њега, у њено име, још држе потомци интернационалиста из 1944. године.

Да ли је, октобра 1918, име СРПСКОГ ЛИСТА одражавало бунт, или само обелодањивало своју националну, духовну, и политичку оријентацију, не знамо. Но, да је нови СРПСКИ ЛИСТ и бунтован и националан надамо се да читаоци неће посумњати.

Јер, поред тога што је часопис СРПСКОГ КЛУБА из Београда, који су пролећа 2002. године основали Момчило и Ана Селић, Растко Јевтовић и Братислав Петковић, СРПСКИ ЛИСТ је, пре свега, глас Српске револуције.

Хоће ли се та Револуција одвијати као миран повратак осведоченим народним вредностима, и “уласком у Европу” под српским знамењима, именом, и својствима, или ће се водити као 1804. године, не зависи ни од СРПСКОГ ЛИСТА, нити СРПСКОГ КЛУБА.

Наиме, о томе ће као и досада одлучивати углавном наши непријатељи – али овога пута, надамо се, и Српски народ у целини.

Уредништво

Момчило Селић, Витомир Пушоњић, Ана Селић, Далибор Муратовић, Дејан Стевановић

Момчило Селић је рођен у Београду 8. јануара 1946. у партизанској и комунистичкој породици. Дипломирао на Архитектонском факултету јуна 1971. Године 1968. објавио прву причу у београдском Студенту. Због самиздата Часовник (замишљеног под називом Времеказ) 1979. кажњен условно. Осуђен 1980. на седам година робије због чланка Садржај, такође у самиздату. После две године и три месеца затвора отишао у емиграцију. Добио политички азил у Канади 1983. Крштен с породицом о Васкрсу 1988. у Новој Грачаници у САД. Вратио се у Београд 1990. Од 1992. до 1995. био ратни репортер и добровољац у Републици Српској и Српској Крајини. Објавио четири романа, једну књигу ратних репортажа и прича, и једну књигу политичких и књижевних полемика.

Витомир Пушоњић рођен је 27. јуна 1946. године у селу Врбову код Пријепоља. Дипломирао на Одсеку за српскохрватки језик и југословенску књижевност на Универзитету у Београду 1972. године. Објављивао прозне текстове и песме у Јежу и другим београдским листовима. Радио као средњошколски професор српског језика и књижевности од 1973. до 1980. и био први технолошки вишак када су школе претворене у ''шуварице''. Роман понуђен разним београдским издавачима за штампу седамдесетих година прошлог века оцењен неприкладним. У Рудом 1978. године проглашен политички неподобним и посаветован да напусти град. Запослен као чиновник у Луци Београд. Објавио једну књигу песама, прозе, и сатире.

Ана Селић је рођена 21. септембра 1950. у Београду, у познатој комунистичкој породици Марковић. Завршила студије италијанског језика на Универзитету у Београду 1972. и магистрирала 1976. године. Радила у београдској БОРБИ као новинар од 1974. до 1983. Удала се Момчила Селића априла 1978, испратила га у антитуберкулозни диспанзер неколико месеци касније, а у затвор фебруара 1980. Отишла у емиграцију са троје мале деце августа 1983, да би омогућила мужу, коме власти нису хтеле дати пасош, да емигрира. У Канади завршила студије енглеског језика и књижевности, радила као преводилац за канадску владу. Крштена с мужем и децом о Васкрсу 1988, у Новој Грачаници у држави Илиноис, САД. Вратила се с четворо малолетне деце и мужем у Београд 1990. Отпратила мужа на ратиште у Босни маја 1992. Ради као преводилац. Члан Удружења књижевних преводилаца Србије. У њеном преводу је 2004. године први пут на српском језику објављена целовита књига Ребеке Вест Црно јагње и сиви соко.

Далибор Муратовић рођен је у Мостару 30. јуна 1971. Завршио електротехнику. Живи у Београду, ради у земљама Европе.

Дејан Радоњин Стевановић, електротехнички инжињер. Живи и ради као средњошколски наставник у Лесковцу.

Аутори

Коста Чавошки, Светислав Пушоњић, Ана Селић, Иван Иљин, Владика Николај Велимировић, Владимир Стегњајић, Момчило Селић, Предраг Голубовић, Алберто Мингарди, Душан Јагликин, Ребека Вест, Зоран Вукчевић, Герхард Геземан, Горан Бјелановић, Жан Дитур, Витомир Пушоњић, Марко Миљанов Поповић, Рајица Марковић, Огњен Војводић, Андрија Вујовић, Богдан Златић, Славенко Терзић, Здравко Крстановић, Рајко Поповић*, Роберт М. Хајден, Кон Халинан, Милутин Ђуричић, Валтазар Богишић, Радослав Вешовић, Александер Кобурн, Роберт Фишер, Мирослав Полрајх, Рајко Долечек, Страхиња Живак, Тихомир Бурзановић, Јан Оберг, Ернст Јингер, Дејан Стевановић, Небојша Јеврић, Бранко Бубало, Станислав Краков, Бошко Обрадовић, Слободан Ристић, Џорџ Монбиот, Небојша Малић, Алексеј Хомјаков, Борис Над, Владимир Вујић.

* Накнадно смо установили да се гласило под именом Српски лист појавило још раније – 1880. године у Задру, као гласник тада основане Српске странке. Српски лист је излазио до 1904, при чему од 1888 – због забране – излази под именом Српски глас. Лист је излазио једном седмично. Први уредник био је Сава Бјелановић.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово