Слово
Витомир Пушоњић
СВОЈА СРЕЋА НА ТУЂОЈ НЕСРЕЋИ
Ова тема ме одавно заокупљала, али се нешто нисам могао наканити док не прочитах Веселу Удбу од Горана Петровића, човека са удбашким стажом од приправника до начелника. Спремајући ову књигу, од колега је био упозорен да би ‘‘неупућени читаоци’‘ могли из ње схватити да су удбаши од ове озбиљне државне службе направили обичну спрдачину. Но, баш тај њихов страх од шале ме је и подстакао на ово писаније.
Да је Служба наиме и била спрдачина нису доказ анегдоте из Петровићеве књиге, колико оно што је многи читалац осетио на сопственој кожи, а што је остало изван њених корица. Јер неозбиљност Службе се показала на делу, на жалосној и трагичној судбини Државе и народа које је она ‘‘чувала’‘. Попут војске, просвете и других општих служби створених да служе народу, и она је нажалост радила против њега и државе – крвави распад који нас је задесио будући потврда да су Озна, Удба, Кос, Дебе и њихово чедо Бија деценијама бадава плату примали, служећи непријатељима српског народа више него иком.
Наиме, најпре је комунистичка власт немилосрдно убијала све ‘‘непријатеље народа’‘ који су се било независношћу духа било имовином издвајали из масе, а потом нас сатирала испирајући нам мозак дијалектичким материјализмом. Овом ‘‘технологијом’‘, како је Слободан Милошевић имао обичај да је назива, посејала је у народу такав страх од кога се ни до данас није излечио. И касније, уместо да од непријатеља чува становништво, територију, материјална добра као чиниоце који државу и чине државом, Служба је чувала Власт – државни орган подношљив једино у виду јавне службе а не господара. Бранила је безбожни комунизам од светосавља (’‘религиозне затуцаности’‘), југоинтернационализам и националне мањине од ‘‘српског национализма и великосрпског хегемонизма’‘, не бирајући средства штитила политку ‘‘несврстаности’‘ и ‘‘самоуправног социјализма’‘ с којом смо, потпуно неспремни, дочекали насртаје са Запада – дотле показно одушевљеног ‘‘другачије комунистичком Југославијом’‘.
Колико су те похвале и добра воља били искрени показало се међутим деведесетпрве, растуром те исте СФРЈ. Аутор Веселе Удбе и каже да су, не само једнопартијска комунистичка, већ и касније ‘‘демократске’‘, ‘‘вишепартијске’‘ власти, за руководице Службе бирале људе према својим, а не општенародним потребама. Уместо да прати оне који раде на наметању Новог светског поретка, Служба је пратила, прислушкивала, хапсила и судила обичне грађане који гунђају или се дерњају због неког свог основаног или неоснованог незадовољства и муке. Плод тога био је развој камелеонске уместо људске личности, те ниједан ‘‘самоуправљач’‘ није могао знати има ли посла са човеком, жбиром, или политичарем који спроводи ‘‘директиве одозго’‘ – као да су у Власти и Служби радили душмани а не ‘‘синови народа’‘.
Први пут сам постао свестан Удбе из очевих прича о послератном ‘‘чишћењу терена’‘ од ‘‘остатака четничких банди’‘. Било је у тим подсећањима доста нељудског и језивог, али под притиском пропаганде о ‘‘најбољем друштвеном претку на свету’‘, којој смо већ као пионири били изложени кроз школски програм, ја сам и ту ознашку суровост временом прихватио као ‘‘ослободилачку’‘ неминовност, несталу временом и бескрајном изградњом социјализма.
Но негде половином шездесетих, као двадесетогодишњаку увелико самосталном, да би ме упозорио на искушење које ме може снаћи и навести да починим неопростив грех, и да би ме хришћански поучио, отац ми је испричао следеће:
– Неђе педесетијег, добијем позив да се јавим у Унутрашњи. Бијагу још она времена кад се трагало за шумњацима и још којекакијем који нису по вољи власти, и богоми препанем се ја. А како нећу кад смо и ја и ова сиједа четерес неке једва живу главу извукли, јер нас комшије пријавише Озни да јатакујемо Божу Бјелици и Владу Шипчићу. Знам колко ме то тада коштало, па ме јопет уватила драт: Нема више четника, али ме јопет неко за нешта пријавио. Нема друге, него ајде – но, кад дођем доље, дочека ме чоек врло фино и пошто сједок, вели: – Шта је Бране Ристић причо кад је био овијег дана горе? – А Брана Ристића, шумског техничара, тијег дана Шумска секција спремила да са комисијом по селима разграничи државне од приватнијег шума. Чоек је стварно провео тај вакат са нама, ноћијевајући код домаћина ђе се затекне.
Види, свеца ти твога, ђе оће неко чоеку врат да сломи, а чоек неморе бити бољи! И оца му већ откад знам, били смо толики пријатељи, а сад оће да и ја његову ђетету ломим врат ко што су неки шћели мени… те почнем: – Био сам са њим, али причо је сасвим обично ко и сви други… – и ја тако, кад онај вели:
– Добро, добро, него МИ знамо за тебе да си поштен чоек и добар домаћин… па ти, увијек, кад тако нешта чујеш да неко прича … дођи да нам кажеш…
Значи, звали ме да од мене направе шпијуна, да људима ломим вратове… Е мислим се, мајчин сине, неј то од мене доживљети па да си самсами Тито… да ми Титову столицу даднеш… Да направите од мене поган ко што сте од онијег што су мени врат ломили и шћели кућу затријети, па иг никад и не дирате због онога због чега друге судите и затварате… Е, зато и теби кажем: Не, да ти жалосна мајка није, никад своју срећу на туђој несрећи…
Иако је отац нагласак стављао на хришћанску вредност поруке, она се уклапала и у социјалистички принцип да ‘‘поштен трудбеник живи само од свог рада’‘, па на мене није ни оставила неки снажнији утисак, осим што ми је засметало што га сматрају поштеним човеком а траже да цинкари. А бунило ме је и што у социјализму и слободи Служба има уопште потребе за таквим услугама једног старог сељака, четници будући одавно ‘‘ликвидирани’‘ а ибеовци непознати у нашем селу.
Очев аманет ми се подразумевао и по Божијем и по комунистичком моралу, те разним збуњујућим чињеницама нисам поклањао пажње, почетком седамдесетих и сам се ‘‘укључивши’‘ у ‘‘друштвени живот’‘ сатирама у локалном листу, убеђен да критиком ‘‘несамоуправног понашања појединаца’‘ доприносим ‘‘развоју самоуправљања и подизању социјалистичке свести’‘. Годило ми је да ме читаоци хвале да сам ‘‘провалио ствар и рекао баш како јесте’‘, признајући да и они тако мисле само не умеју, или не смеју, то и да кажу.
Но тада ми један земљак, пуковник у ЈНА, рече да и он чита моје текстове па каза, некако с висине: – Боже, колика си ти наивчина!
На мој упитни поглед не хтеде рећи ништа више те, повређен и увређен, помислих: Шта ли је заправо хтео рећи таквом оценом мога лика и дела?
Истих година, међутим, исприча ми један човек свој удес са Службом. Као маневриста на ЈЖ није наиме могао породици да обезбеди пристојан живот, мада још као скојевац беше слушао да ће у социјализму бити свега за све. Као искрени члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ) стално покушавајући да догона неку правду, намислио стога беше да све то напише и однесе Јежу, будући његов страствени читалац, а оно што се око њега дешава сатира по себи. Но, Јеж то не објави али једно предвечерје, после око месец дана, дођоше по њега ‘‘другови’‘ полицијским колима, и без икаквог објашњења стрпаше га у подрум зграде у Двадесетдеветом. Око пола ноћи убаце у собу још једног типа, који осорно поче да куди социјализам, Тита, Партију, нашта Јежев читалац остаде нем, мада би свом ‘‘сапатнику’‘ најрадије одбрусио: – Не сери, рђо једна.
Ујутру га доведу у канцеларију пред тројицу. Трбоња, заваљен у фотељи каже му да иде кући. На тражење маневристе да му се објасни разлог овог смештања у кућу за криминалце и непријатеље, да му се каже било шта, Трбоња само рече:
– Имао си среће, и то ти је доста. А сад иди кући и не чачкај више.
Осим тих наговештаја да се испод свега прокламованог, па и видљивог, испод , иза и изнад Службе крије и нешто невидљиво али веома опасно, следила су и повремена упозорења пријатеља у кафани да припит не причам ‘‘свашта’‘, јер ко зна ко седи за суседним столом. Но у свом младалачком, неограниченом поверењу у власт и њену благородност, стеченом кроз школе и медије, таква упозорења одбацивао сам као друштвено-политичку необразованост, пре него злу намеру.
Зар је, наиме, ико могао имати нешто против Тита и Партије?
Камо среће да сам у свом убеђењу био једина наивчина! Можда би нам национална и лична судбина у последњих двадесет година била друкчија… Тек, крајем седамдесетих, пуче ми пред очима шта су хтели да кажу о мом слободоумљу и Пуковник и пријатељи у кафани, а сетих се и очевог завештања. Јер тада добих понуду да шпијунирам газду код ког сам становао – чиме бих, као ‘‘сарадник Службе’‘, себи, својима и ‘‘друштву’‘ веома користио.
Наиме у провинцијској чаршији, будући ‘‘са стране’‘, на кафанским седељкама сам упозорен да се не ‘‘излетим’‘ против самоуправљања пред једним честим посетиоцем кафане, пошто је ‘‘удбаш’‘. Схватим да људи не само зазиру од њега, већ и да га мрзе. Сазнам, уз то, да је мој земљак, те ми га буде жао, па га позовем да се упознамо.
Земљак прихвати позив, закаже састанак у једном ћумезу од кафане, али уместо да се најпре упитамо за здравље, и остало, он ти одмах:
– Ти станујеш код Мирољуба! Ми га пратимо и ти би нам могао баш добро помоћи!
Пренеразих се. Чуо сам већ да се газди више свиђа руски државни од југословенског самоуправног социјализма, да се малтене ради о човеку који само случајно није на Голом Отоку. Машинбравар, имао је обичај да каже како се у Русији хохштаплери не могу крити иза некаквог ‘‘самоуправљања’‘, јер све долази одозго. То, међутим, никад нисам схватио друкчије него оно наше гунђање да смо у свему или најгори или најбољи, зависно од расположења.
Но, неким чуварима ‘‘самоуправног поретка’‘ то је личило на чист непријатељски рад против Народа и Државе, то јест противу Тита и Партије. Такве је по њима ваљало на Голи Оток, на ‘‘преваспитавање’‘. Зато је мога газду надгледало више комшијских очију, па Удби ни моје подстанарске уши не беху на одмет.
Синуло ми је, не тајим, да бих тако своју биографију ‘‘обогатио’‘ и оним: ‘‘морално-политички подобан’‘, што би ми отворило многа врата дотле замандаљена. За то време би Газда Мирољуб због ‘‘русофилства’‘ – које бих ја посведочио – трунуо по затворима, а жена и деца му преживљавали муке резервисане за ближње ‘‘непријатеља народа и државе’‘.
Била би то, буквално, моја срећа на Мирољубовој несрећи.
Тај захтев као да се ради о нечем најљудскијем, начин на који је то од мене Земљак тражио, толико ме је међутим поразио да сам само смушено одговорио како газду видим само кад му дајем кирију, а да ни тада ништа не причамо
Но ни то није помело мога саговорника: – Одлично! Док му дајеш кирију кукај на цене, да код нас овај социјализам и није како се прича, спрам Русије, Кине… Али немој кад је ту још неко, него кад сте сами… Јер, имамо ми наших људи још…
На то помислих на комшију Рилета који често са нама кафенише, увек некако мимо мене и Газда Мирољуба…
Тада сам схватио зашто људи у чаршији мрзе мог земљака, а да ни ја са њим осим завичаја немам ништа заједничко. Наједном сагледах још много тога што ме до тада збуњиваше. Схватих и да Пуковник не беше само обичан официр, а да су пријатељи у кафани знали нешто што ја нисам и поред свег свог образовања и начитаности, те да сам са својом вером у ‘‘бољу будућност’‘ и добре намере и власти и Службе испао магарац.
Нажалост, нимало поверења, наде нити оптимизма не улива ни ‘‘нова’‘ власт са својом Службом којој су већи ‘‘непријатељи народа и државе’‘ националисти, противни Новом светском поретку, од БЕ-92, западњачких дневних листова на српском, ‘‘невладиних’‘ организација финансираних нашим пореским новцем, и ‘‘Међународне заједнице’‘ која са свим својим интернационалистичким органима и телима, и целокупном својом дипломатском, политичком, економском и војном силом настоји да тај Пројекат оствари на нашу несумњиву штету.
По свему судећи, ‘‘И после Тита Тито’‘ није била обична парола, већ заповест коју, под другим етикетама, спроводе и органи ‘‘наше’‘ ‘‘демократске’‘ државе.
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Витомира Пушоњића, песника, есејисту, сатиричара, принуђеног да под старе дане као чиновник ринта у једном државном предузећу пред намештеним стечајем, познајем већ више од деценију и сматрам га пријатељем. Његова наивност је посведочена и личним животом и многим његовим написима. Мада дипломирани професор српског језика и књижевности, Вита, колико ми је познато, никада није чуо да су се племићи Старога Рима поздрављали са ‘‘Здраво, наивни човече!’‘ сматрајући ту врлину предусловом за готово све друге.
Да је наивност било шта осим озбиљне мане, мало ко од његових некадашњих ученика се не би сложио – не могавши, међутим, своме професору да припишу и малоумност. Јер, његови огледи и у Српском листу и, рецимо, Српској политици показују оштрину запажања, просуђивања и способност предвиђања какви се ретко срећу међу многим извиканим ‘‘аналитичарима’‘ ‘‘мејнстрим’‘ медија.
Но, шта то Витомира Пушоњића спутава да се и Удбом позабави на себи својствен начин? Шта га је то понукало да ми недавно на читање пошаље, уз Веселу Удбу Горана Петровића и Грабљивицу Симониде Милојковић (Станковић), уз напомену да такву ‘‘оптужницу’‘ још није читао? И, како тумачити да су обе књиге издате у десетинама хиљада примерака, и да се продају на новинским киосцима?
Јер, мимо Грабљивице која је списак углавном сексуалних недела проистеклих добрим делом и из вишедеценијских напора ‘‘веселе’‘ Удбе, сама Петровићева књига открива да ни њени ‘‘оперативци’‘ и ‘‘аналитичари’‘ нису имали много везе са својим непосреднијим послом – спречавањем делатности и дејстава који су раскомадали Југославију и ојадили Србе. Јер тај скуп – како их аутор описује ‘‘обичних људи’‘ и чиновника – није ни могао да чини друго до да страви и унесрећује сопствене грађане, истовремено сарађујући са колегама из земаља чијој су свакој ‘‘технологији’‘ и техници одувек дивили.
Јер када је мој отац, Владета Селић кренуо у планину Бјеласицу крајем маја 1941. године, са две пушке и 22 устаника, није му ни на крај памети падало да ће четири године потом постати један од начелника Озне за Београд. У рату оставши без тројице браће и оца, преживевши смртну рану на Купресу 1942, те Неретву и Сутјеску, загледан у правду – по речима непрочитаног Џона Стујарта Мила, ‘‘надолазећу моћ’‘ – он беше прихватио партијски задатак да осигура власт. Учесник и хапшења Калабића и један од иследника Драгољубу Дражи Михаиловићу, Владета Селић се тек са мојом осудом за ‘‘непријатељску пропаганду’‘ суочио са истином своје немиле професије, дотле затомљиваном својеврсном, индукованом, наивношћу.
Јер Владета Селић, као и Витомир Пушоњић, мој вршњак, заиста јесте био наиван, на староримски, или српско горштачки начин. Та његова вера у исконску доброту људи, његово безмало русоовско поверење у ваљаност живота натруњеног или укаљаног тек каснијом, стеченом, наметнутом, глупошћу и нискошћу пратила га је док није умро септембра 1995. скрхан, пре свега, падом Крајине.
Но да је Горан Петровић, бар десетак година млађи од мене и Вите, из наивности отишао да ради за Удбу ни сам тај веселник срећом не тврди. Јер, још у време мог детињства у Београду и Витиног у Врбову крај Пријепоља свима је било јасно бар шта је Удба. У мом Крају око кафане Пролеће, ћошкарећи на једној парковској клупи, ми смо још педесетих ћутали када би се појавио Стакленац – Анте Раштегорац, народни херој и један од управника Голог отока – или се шалили са Жандаром, тако названим јер му отац беше колега Стакленцу и мом тати. Нико од нас из Удбине зграде у Цара Лазара 15 или, потом, из Седмог јула 10 није, бар вербално, имао ишта до презир према занимањима наших родитеља. Нико кога знам није помињао, ни у шали ни увредљиво, могућност да се неко од нас, Удбине деце, запосли у њој и крене њиховим трагом.
Јер, док је прва генерација удбаша пришла Партији и кренула у рат жртвујући се, све следеће прихватале су се Службе углавном из користи.
‘‘Мурија’‘ зваху и синови Јова Капичића ‘‘другове’‘ у цивилу или у плавом, не правећи разлику међу њима на којој инсистира и Горан Петровић – мада је и мој отац презирао људе у милицијској униформи из потребе да се од њих одели. ‘‘Полицајац, педер, и курва, никад бивши’‘ кажу и у Крају а мој отац се од полиције склањао још раних 1930-их, као млади члан илегалне Комунистичке партије Југославије. Но Горан Петровић се од власти није склањао већ уграбио прву прилику да се у њој нађе, уз благослов свога оца, такође удбаша. Где ме је тата упозоравао да се у војсци правим блесав на понуду мајора Коса да му дојавим ако се нешто у мом воду дешава, Петровићев своме сину није изгледа ништа слично казао.
Да ли је Удба судба или карактер – попут питања да ли је полицајац професија или психотип – није стога случајно тема све већег броја књига и филмова диљем света, све очитија полицизација планете одавно отеравши многе добре писце у затвор, логор или у смрт. Голе Отоке Јова Капичића, још једну удбашку књигу која се у тридесет хиљада примерака продаје по киосцима, није написао неки кукавни Џорџ Орвел већ ‘‘морално-политички подобна’‘ мрзитељка, с невиђеном ‘‘проходношћу’‘ широм бивше Југославије. Удба је наиме једна а ‘‘колеге’‘ братство, или братија, чије нам међусобно разумевање и садејство не мора описивати један Горан Петровић, хвалећи се пријемом који му је у Вашингтону приредила братска и колегијална Ција.
Јединственост свих Служби лежи, заправо, у њиховој бити: Цвајгов Жозеф Фуше не описује толико министра полиције свих француских револуционарних режима, колико болест духа. Фуше, распоп, издајник, опортуниста, лицемер, људски паук, прототип је полицајца који се својим позивом, заправо позвањем, бави са своје бити а не друштвене потребе. Јер мада је полиција неминовност свакога друштва и државе, она не би смела бити стециште кукаваца који у потчињавању других налазе испуњење и задовољство. Мој отац ни у сну није наиме прижељкивао да постане пандур док се, рецимо, Горан Петровић можда од малена томе надао.
Назвати своју књигу Веселом Удбом могао је зато само неко коме не пада на памет да би му, на пример, наслов Шаљиви Гестапо у ‘‘Европи’‘ каквој наводно тежи могао донети затвор, а сигурно изопштење из јавности. Тужна лакоћа којом узгред помиње пребијање грешком ‘‘приведеног’‘ ‘‘објекта’‘ и сличне ‘‘каламбуре’‘ својих другова, те њихову немуштост, неукост, необразованост, осионост и лажно уличарство (већина њих у свом Крају не будући никакви мангупи), ‘‘штосови’‘ попут ‘‘Напасеш ми се муда као зечић келерабе!’‘ којим се истакао и код америчких колега, Петровића у најбољем случају сврставају међу лакоумнике – а Службу којој је, мимо свих њених промашаја, злодела, и злочина, као такав доспео на врх, у друштвену па и клиничку патологију.
Ништа ту не помаже његово одељивање од ‘‘убица, лудака и криминалаца’‘ који су, наводно, ‘‘киднаповали’‘ Службу за владавине Слободана Милошевића. Љубиша Буха Чуме, коме посвећује неколико ‘‘мињона’‘ на крају своје књиге, био је и остао члан те Службе, као и све ‘‘фаце’‘ и ‘‘ликови’‘ познати нам нарочито из последњих двадесетак година наших узбудљивих живота. Да нису, можда, аутори ‘‘бестселера’‘ са наших киоска без веза са Службом која затвара једну књижару за другом, једно издавачко предузеће за другим, а отвара просветно-културне пунктове попут, рецимо, Народне књиге Марка Ницовића – ‘‘европског’‘ ‘‘стручњака’‘ за дрогу?
Нажалост, тајна политичка полиција Брозове и постброзове Југославије, Милошевићеве и постмилошевићеве Србије била је и остала безмало једино објашњење целокупне наше повести после Другог светског рата. Није никакво чудо што и дан дањи Печат, рецимо, објављује фељтоне о Слободану Пенезићу Крцуну, и покуде Југословенској војсци у отаџбини и ратном министру војном Драгољубу Дражи Михаиловићу. У Озну – обједињену војну и цивилну политичку полицију – слати су наиме проверени ратни кадрови: политички комесари и одани извршиоци, у то доба махом млађи пунолетници прекаљени масовним погубљењима што немачких ратних заробљеника што ‘‘домаћих издајника’‘ – четника, љотићеваца (збораша), усташа, словеначких белогардејаца, те њихових истомишљеника, јатака и породица. Какву су обуку ти полазници прошли под надзором совјетске тајне Службе, знају они. Што се тиче виших кругова, многи беху инструктори Коминтерне у Шпанији, или по робијашницама Краљевине Југославије ментори будућим управницима, стражарима и васпитачима комунистичких, затим социјалистичких, па ‘‘самоуправних’‘ затвора и логора.
Раскид са СССР-ом, по свему судећи фингиран ради посебне улоге југословенских комуниста у стварању Новог светског поретка, обелодањеног тек изјавом Џорџа Буша старијег почетком 1990-их, коштао је многе те лумене слободе па и живота, а неке само повлачења из јавности – што наметнутог, што ‘‘по задатку’‘. По совјетским стандардима сматрало се наиме да је Служба неке земље делотворна ако има сваког десетог становника за сарадника или члана. Но из личног увида током мога суђења за ‘‘хулу’‘ Броза и комунизма, у СФРЈ је тај проценат био и већи, пошто ме је од неких стотинак одабраних пријатеља, познаника и других којима сам поделио свој инкриминисани напис Садржај, 1979. пријавила бар четвртина, многи јавно сведочећи у корист оптужбе.
У потенцијалне и активне сараднике Службе у Југославији се убрајао сваки члан Комунистичке партије (преименоване потом у Савез комуниста Југославије), сваки припадник Субнора (Савеза удружења бораца Народноослободилачког рата), сваки државни службеник и многи други ‘‘радни људи и грађани’‘. Узимајући у обзир да је само ‘‘субнороваца’‘ било преко милион и по – наспрам двестотинак хиљада истинских партизана у рату – те неколико милиона званичних чланова СКЈ, удео тајних агената, доушника и сличних у становништву земље је, по свему судећи, одговарао постотку мојих потказивача ‘‘веселој Удби’‘.
При том, наивност о којој сведочи Витомир Пушоњић била је, и остала, својство ретких – од Момака са Клупе наспрам Пролећа сви су осим мене прихватали да без отпора живе у огромном логору који хвали и Горан Петровић колико Јово Капичић. Јер, у Брозовој Југославији је заиста било и ‘‘хлеба и с хлеба’‘, те игара, што спортских што естрадних и ‘‘културних’‘, чак и гласања све сличнијег данашњем, где се ‘‘бирало’‘ између неколико зала – али ни тада као ни данас није било слободе, нарочито не од страха.
Та слобода, један од захтева Новој власти који је поставила прва – и последња – парламентарна (демократска) опозиција пре него је и званично уведена једнопартијска диктатура Јосипа Броза, нестала је већ признањем шефа тајне политичке полиције Александра Ранковића да је још 1940-их ‘‘процесуирано’‘ преко четири и по милиона становника државе која је тада бројала око 12 милиона. Озна је усто пострељала и на разне друге начине побила неколико стотина хиљада људи, жена па и деце диљем Југославије – од тога, по мом рачуну, бар четврт милиона Срба. Из земље је побегло на стотине хиљада противника комунизма, а хиљаде наших заробљеника из Немачке и Италије одбило да се врате у Федеративну Народну Републику Југославију. Од нас педесетак вршњака у Крају, само је десетак остало у држави коју је Горан Петровић са колегама ‘‘бранио’‘ и сматрао добро уређеном.
Страх, који и данас влада Србима – потмуо, неизречен, али очит одсуством отворене побуне противу тлачења ништа мањег него под ‘‘Маршалом’‘ ‘‘Титом’‘, доживотним Председником и државе и СКЈ, и војске и полиције, владаром живота и смрти сваког поданика те ‘‘хумано социјалистичке’‘, ‘‘несврстане’‘ земље са ‘‘огромним угледом’‘ ‘‘у свету’‘ – основна је, нажалост, чињеница наших живота. Но то животарење, огољено ‘‘тренутном’‘ а заправо трајном ‘‘транзиционом’‘, или ‘‘привредном’‘ кризом није плод толико лика и дела разних петровића па ни самих ‘‘служби’‘ (а уистину господара) ‘‘наше’‘ државе, колико дуготрајног рада особа и организација чија се несумњива способност открива тек увидом у јад и беду њихових послушника и извршилаца.
Јер тешко да су рецимо Буш и Блер, Олбрајтова, Клинтон, Слободан Милошевић и његова жена били кадри да својом промишљу и умешношћу толико уназаде и своје земље – Тадића и данашњу ‘‘елиту’‘, Медведева у Русији или Обаму у САД да и не помињемо. И мада ‘‘теорија завере’‘ којој се ругају пиони ‘‘заједничког злочиначког подухвата’‘ – поспрдног свему људском, радог свему подљудском а слепог на било шта над-људско – спада у јереси нашега времена, очигледност осмишљеног, усклађеног и ‘‘учинковитог’‘ прегалаштва на штету и планете и свих њених становника – осим неких микроба, буба и глодара – не може порећи нико са зером знања и поштења. ‘‘Ђаво је’‘, каже се у бројним уметничким, или апокрифним делима, ‘‘своју највећу победу извојевао убедивши нас да га нема’‘.
Ко су Завереници дâ се, ипак, просудити више по Њиховим делима него марионетама. Да су интелектуално надпросечни јасно је из Њихове моћи заједничког делања, а да су духовни богаљи из тога што чине не само другима и другоме, већ и себи. Јер ако Им је Циљ да Земљу претворе у још једну свемирску станицу са пречишћавањем мокраће у пиће, измета у храну, са заменом осунчања радијацијом, ваздуха вештачком смешом, крајолика сликом на екранском зиду, љубави сајбер-сексом, и уколико им је свеједно што ће наличити научнику Стивену Хокингу, квадриплегичару који зубима држећи оловку типка своје увиде у свет лишен Бога, онда ће нас Прогрес – у свем свом ‘‘трансцендентном’‘, по Живот погубном виду – докрајчити где ни Потоп није.
Нека зато Њима њихових петровића, капичића и брозова, фушеа, ђержинских, берија, химлера, гебелса и сличних.
А нама осталима, наива: вера у Бога у Његову доброту, и подсећање на речи Владике Рада и лик, речи и дела Марка Миљанова, на митске али стварне претке наше. Будимо и даље деца будућега света који ће макар на трен збацити са себе Господаре из Сенке и самоизлечити се Лепотом о каквој не пишу књижевници ругобе и безнађа – будући да тада киоска, тржница и сајмова књига, културцидних библиотека, фондова и жирија задуго неће бити.
Док се, ентропијски, поново не појаве, као изазов Људима да се не опусте.
