Слово

Станислав Винавер – Ратни другови 2.део

СТАРИ ВОЈСКОВОЂА

Стари војсковођа
Који је из Врховне команде
Управљао армијама у сва три рата,
Пензионисан и заборављен
Увређен и огорчен
Посветио се новоме послу
И пише историју.


Од безбројних бележака
Од бескрајних успомена
Оштрих и прецизних
Сећањем које преотима сваку мрву од збивања
И остварује живот сваког потеза и покрета
Ломећи догађаје у бескрај детаља
И снажним замахом састављајући у целину
Он дочарава стари рат
У крепки низ условљених дејстава,
Оплевљен од излишног корова
Који није припадао напору људи
Ни смислу војевања.
Он даје нови рат
Логичнији, доследнији, језгровитији
И неодољиво напрегнут.


Наравно, не сме се заборавити
Ни једна трепетна околност
Живота и смрти,
Глади и очајања,
Језиве студи,
Буновних кривих река,
Друмова разривених
Прекинутих саобраћајних веза,
Дрских и смелих преких путева
И болова и нада
Који стежу за грло
Да очи искоче у мрак
Из кога се помаља лик џиновског сукоба
Све вечнији, све значајнији
Све независнији од свакога
Јер безброј случајности
И неважних околности
Склађује се у трајни облик
И у освештан однос
Готово неприкосновен.


„Ко се сећањем у огромну, у загонетну
Унесе природу
И обнови призор
Како оштри и ћудљиви врхови
Клецајући, издижући се, пропињући се
Сваки час преображавају цртеж,
И опкољавају нас
Строгим неумитним таласањем
Шума, предгорја, долина, кланаца
И раздераних небеса
И једрог класја што шушти тамно
Струјећи соком хране за милионе,
И брзих потока
И тешких скованих река ―
Како да не очекује
Са сваке живе ивице
Помаљање познатих борбених јединица?
Зар није природа огрезла у војни план??
Са грана очекују
Још нераспевана
Стршљенска јата митраљеза.
На истуреноме пропланку
Место је за батерије
Што грме од брда до брда
Нестрпљиво чекајући
Онај последњи промукли пролом
Потмуле, глухе
Рањене даљине
Која се прибира,
Која издише
Са друге стране вида и слуха . . .


Ко не зна да са свију страна
Надире условљени, грчевити
Танки лепршај осетљивог нервног ткива
Безбројних наоружаних маса?
Цео је видљиви простор пун заседа и јунаштва,
Извиђања и дослућивања ―
(Док у неким заклоњеним провалијама
Глухо чекају армијске резерве).


За сваки смо се превој борили
И ми, и они други,
И тако несумњиво хиљаде километара
На знаним и незнаним војиштима
У обасјају тамне повеснице.


Ишли смо једни на друге
У разним стројевима
Претрчавали, прескакали, пребацивали се
Због сваког задрхталога
Треперења терена . . .


Када сам држао у руци
Осетљиви рој љутих крилатих нагласака
Које сам убацивао у пределе
Убрзавајући, успоравајући, помамљујући
Развој и расклоп
Ја сам знао и с ким сам у вези, с ким уткан,
Како реагира најмањи командир.


Једни су ми били рођаци, једни другови
Из исте класе
Већина ђаци
Које сам васпитавао кроз деценије
Наставом у академији
И на вишем курсу.


И војника простог сам осећао
Разумео његов покрет и застанак
И кад је спреман за продор.
Али нада све
Војничко мишљење и земљишна реакција
Остављени у јасним примерима
Од Наполеона, Фридриха, Ханибала
Усађени у ово човечанство на терену
Тако су јасни, осетљиви, очигледни
Да сам и противника у најдаљој даљини
Осећао и слутио и разумео
И увребао на делу
Кад мисли разговетну неизбежну мисао! . . .“


Стари генерал
Мрк и неодољив
У неузбунљивој критици,
Дивовска раста и схватања
Некада је дрхтао од беса и бола
Када му није испуњен потез
Крутошћу, невештином, премалом гипкошћу
Старешине, који није схватио
И чији се звук није довољно отсечно
Уплео у велику напрегнуту мелодију
Трагања, обухвата, стезања, судара . . .


Знао је он, да не може свакога да смени
И због ранга, чина и веза
И због администрације,
И због сто других околности,
И за то што се не могу старешине
Измислити и муњевито дочарати
За један тренутак одлуке
Чим и како затребају
По нашем тренутном шаблону . . .


У својој историји
Отпочео је најпре да им замера горопадно,
Да их ставља пре преки суд
Да их накнадно смењује без милости
У читавим јатима,
Да их баца у поругу, срам, чак и стреља
Што су пропустили ово
Што нису учинили оно.


У току страснога рада
Мишљења, новог остваривања
И не заборављајући никако
Своју суморну немилост
Свој горки заборав
Своју рођену неправду ―
Код њега се појављивала сумња,
И неки нови осећај несигурности
И неки виши смисао оправдања
Када се уваже околности
О којима врховник не води рачуна
И не сме, можда, водити.


Они су били извињавани, извињени
Сви услови подвргнути су новој анализи.
И трудио се стари генерал
Да не буде ни према противнику неправедан.
И отпочео је да слути
Да су сви дали највећу меру
Напора, бола, ума, очајања
Традиције и науке
Срца и издржљивости:
Само да то није довољно наглашено
У монотоном набрајању,
У недораслим речима
У размимоилажењима основа,
У сувим документима
И у неодлучној кривој пресуди
Гломазне, збуњене стварности . . .


АРИТОН

Аритон Големовић
Целога живота спремао се за срећу.
Имао кућу у Београду, виноград у Врању
Био је домаћин човек
Говорио је са нагласком
И достојанством
Истичући речи.


Студирао је не трудећи се прекомерно
Не напрежући мозак до краја.
Није био ни рђав друг
Ма да је радије давао савете.


Побожан, чак и сујеверан,
Он је с пуним правом очекивао
Да му светац
Или мистична сила
Помогну, и не само
У великом јаду
Него и у ситним свакодневним пословима.
Више силе биле су у обавези
Да Аритона чувају и штите.


Када смо прелазили Албанију
У глади, студи, грозотама
Када су нас ваши јеле
И обарале једног по једног
На сваком конаку,
Када смо безбродне реке пролазили
Држећи се за руке
Прозебли и пропали
Гинући, страдајући
И грчевито испливавајући


Аритон је знао
По сто ситних чињеница
Да је закриљен.


Једне ноћи
Студене и бездушне
Пуне радозналих и злих звезда
Које су нас посматрале у гомилама
Из свога сигурног заклона
Можемо ли још издржати ―


Аритон је лежао, као официр
Први крај мале ватрице,
И грејао руке, и лице
Згрчивши се у полукруг око пламена
И његове утрнуле успомене.


Он је осећао срећу, највећу срећу
До које може доћи смртни човек
Што се тиче оног дела тела
Где је крв кружила радосно
И слатко.


Али у исти мах
Језив је био бол
У леђима, и позади,
Где није допирала ватра
И месо се претварало у лед.


И Аритон је мислио и мислио
Какво је чудо потребно
За потпуну бескрајну срећу
Да се топлота укаже са обе стране
А не само где је окренут ватри ―


Молио се својој слави
И другим божјим угодницима,
И сањао, премирући од миља
Како неки безмерни пожар
Обузима цео свет
Планине и небеса
― И леђа.


ВИЛОТИЈЕ

Вилотије из
Каменога Дола
Стари ратник Солунац
Пошто је узалуд у престоници
Тражио запослења у општини
Да туца камен
(Јер му је речено у његовом селу
Да се за тај груби рад хитно
Траже радници,
Да је надница знатна
И да би добро било да покуша) ―


Пошто је три
дана
Спавао на калдрми
Без јела и друге мисли,
Којом би се нахранио и напојио
Решио се треће вече
Да се врати у Камени Дол.


Снег је засипао,
ветар завијао.
На грдној Александровој улици нигде никога,
Само су загрејане кафане бљештале
У сјају и топлоти,
Музика је у њима трештала
И дрво у фуруни.
Људи су пили врућу ракију
И псовали непогоду.


Вилотије, бос
и поцепан
Пустио је огромне кораке
Да се што пре дочепа Каменога Дола
Где га је чекало троје гладне деце.


Вилотије није
хтео
Да разговара ни са собом самим
Јер није имало шта да се каже,
А камо ли са ветром
Старим дезертером и шкартом
Који га је стално задржавао
И по мало зафркавао,
И причао му неке приче
― Као и некада, у рату ―
И говорио, да седне у коју кафану
Па шта Бог да.


Ветар је грдан
зановетало
И познати беспосличар и дангуба
Он тако по целу ноћ изналази којешта.
И сваки онај који попусти
Било да га послуша,
Било да се с њим упусти у разговор,
Кајаће се љуто
И ко зна хоће ли скоро видети
Камени Дол.


ЖАРКО ИЗ ЗЛА ГАЗА.

Жарко из Зла Газа и Слободан из Непоменића
Дошавши у Београд истим возом
Да регулишу Бог зна коју крупну ствар
Реше се, право са станице
Да се прошетају по вароши.


И лагано корачајући
Громогласно се смејући
Намигујући на понеку фрајлу
И каткад само пљуцкајући
Дугачким танким млазом
Уз какву маснију псовку
Причаху згоде и незгоде из рата.


Жарко је у главном износио
Са бескрајном благом опширношћу
Тепајући сам себи
Како је умео да се снађе
И често је понављао своју узречицу
„Ала сам се прогурао“.


Из његове приче видело се
Да је добро умео да подвали
И сестрама и докторима
И болничарима-гробарима
И, наравно, надлежној власти.


Тако је, после прве ране
Добивши петнаест дана боловања
Успео да искамчи још десет дана поштеде
И поврх тога преседео одсуство.


И после друге ране
Научен прошлим искуством
Преседео је одсуство,
Забрљавши објаву
И ништа му није било.


Када се ранио пети пут
Опет му није било ништа,
И ако је забушио читав месец
И погрешно добио две новчане хране
Па и са следовањем није био чист посао.


А ко не уме
Ко није вешт
Или ваљда нема те среће:
― Тај заглави од прве.


ГИРЕ СА СОРБОНЕ

Гавра Остојић наредник ђак
Звани „Гире Диркајм“
Упао је у рат право са Сорбоне
Која га је преобразила својим методама
И неизлечивим рационализмом.
О свакој ствари
Он би се најпре замислио
И проналазио теорију
Хладну и спретну
У складу са Диркајмом.
И о рату је имао пуно идеја
И сваки дан је доносио
Нова тумачења
У вези са друштвеним митом.


О храбрости је доста читао
И био заиста храбар.
Поставио је формулу дисциплине
И све му било јасно.


Једнога дана, без икаква повода
Осетио је да су објашњења ташта,
Да рат припада подједнако свима,
Да свако има нарочити кључ
И да нико нема право на једино
Исправно решење.


Тога дана осетио је да рат
Није приватна ствар,
И да се не догађа за то
Да би се о њему писали прикази
Ма како виспрени
И састављао годишњак
Кад се прикупи доста материјала.


Он је поцепао свој дневник
У који је уносио примедбе
О будућности Европе,
О каквоћи исхране,
И о примитивном менталитету војника
Потпуно у складу
Са Леви-Брилом.


Војници га ни пре нису марили
А сада
Када је тежио да буде потпуно њихов
И да се ничим не одвоји
Од простог човека
Ни јелом, ни речником, ни оделом
Ни мишљу ―
Они су од њега зазирали
И знали су
Да са овим њиховим старешином
Никако нису чиста посла.
Они су му на крају крајева
Ипак одбијали на младост
На коју се толико одбија.


Заробљен у своју улогу
Водник се сетно упоређивао
Са другим ђацима у пуку.
И све му се чинило
Да су га одавна надмашили
― Да ли што нема књига
О предмету који треба да савлада? ―
И да је најтеже на свету
Теже и од интегралног рачуна
И санскрита


Постати обичан сељак . . .


БЛАГОЈЕ ИЗВОРНИК

Осећао је превоје, нагибе, гребене, изгибе,
Знао је где се издиже чука, где расте брег,
Знао је кад иза планине
Надође нова већа стрмнина,
Када у гужви врхова, кланаца, венаца
Земља се умирује
И вал се спушта благ и мек.


У томе успону, узлету, комешању
Ведри су пропланци, славни пашњаци
И као да застају, и усред бунила,
Нечег се сећају,
И као пре свих времена да је уклет ту
Извор, изненадан и чист
Скривен и тихо
Жуборно распеван.
Па као да извор дозива
Хиљадама туђих гласова
Тим бесомучним кршем,
Камењем, грањем, корењем, облацима.
И што више грознице у пустом ројењу
Што више склопа и расклопа
И неког пркоса, и неког поноса
И неког очајног неспоразума
― Као да се ради о безброју путева
Који су сви сплетени у клупче ―
У толико је већма очекиван
Радостан и насмејан
И благословен
Тај извор.
Он зове оног који уме да чује
Да слути
Да зна.


Благоје Изворник налазио је увек воду
И изналазио пут
И одређивао правац
И није се варао где је шта.


Ваљда је исто тако знао и људе
И њихов поредак и начин
Само није хтео ником да каже
А ко би га и разумео?


Он је знао откуда врви непријатељ,
И да ли ће да ухвати баш ову литицу
И као да је слутио
И тајно гмизање човечанства
У срећи и очајању,
У патњи и грабежу
У пљачки, радости, молитви
Кроз непроходне векове
Кроз глуху гору прошлости
― Која је одјекивала у њему ―
Кроз будућност пуну тутња и топота.


Благоје Изворник се ограничио
Само на земљу и воду
На брдо и долину
На планину и камен
На то нешто ситне тајне
А ћутао је о људима
О тајнама великима
Ма да је кроз сан и јаву
Чујао народе.


Лежећи на ледини
У ноћи бескрајне и ледене,
― Када су уморни војници ћућорили
По стоти пут исту нејасну вест
Или неко старо језиво пророчанство
И покривали се чим стигну ―


Благоје Изворник, отворених очију
Покривао се небесним покривачем.
Размршавао је звезде
У њиховом неутешном ходу,
Заплете великих и малих кола,
У треперењу млечнога пута
Падове и рушења светлих гнезда.


Осећао је неко свеопште предење и распредање
И мислио је: ах, колико, колико
Стрпељивог, неодложног посла има Господ Бог
Да то држи ― одржи, одмрси ― не помрси,
И хоће ли икада стићи
Да посвети мало свога драгога времена
И нама, и нама
Заборављенима,
― И нашој Србији.


ДАНИЛО

Потпоручник Данило
Командир прве чете
Трећега батаљона
Премлад и преозбиљан
Обузет са својих седамнаест година
Од којих је свака била тешка
И готово несавладљива.


До краја погружен у правило службе
И у нека ситна слова
Историјскога смера
И моралне садржине.


Већ неколико дана није свој.


Он је изгубио сваку веру
У научене истине
У старе легенде
У оно што говоре сељаци
И оно што пишу филозофи,
Чија је знао на изуст многобројна имена
Из једног календара.


Он није више веровао
Утврђеноме реду ствари
Па ни у сам рат
Који му је изгледао
Све више замршен и неприступачан,
Лишен онога сјаја,
Оне величине
Онога даха бескрајности
Којима су се од памтивека дивили
Велики мислиоци и песници.


Потпоручник Данило
Престао је да чита књиге,
Дружио се није ни с ким.
Потонуо је у самотне мисли,
У сну се понекад смејао
И говорио којешта.
Са посестримом у Београду
Престао је да се дописује.


Његов верни посилни
Ристивоје Палеташевић
Из Вучјег Трна
Звани Одборник
Озбиљно се престрашио,
Просто претрнуо
И питао учене људе
И мудре бабе.


Дала му једна баба
Траву да се недељу дана пије
На ште срце
У црној кафи
И неки каменчић
Да се ушије у копоран.


Али пре него што је могло
Да отпочне дејство траве
И чудеснога каменчића
И неких тајанствених речи


Потпоручник Данило
Пао је погођен куршумом
Усред чела
Када је обилазио предстраже
И није хтео да се сагне.


РАДМИЛО ЗАГОРЧИЋ

У борби на Космају
Где се морало продрети по сваку цену
Учествовао је као поднаредник-ђак
У једанаест јуриша
Радмило Загорчић,
Необуздани шалџија, хвалџија
Љубавник, заводник, лепотан
Певач са свих седељки
Говорник са свих скупова.


Он је овај војнички живот и напор сматрао
Као нешто да слађе и громкије прође време
И готово као прави наставак
Старих уличних поворки
Са матуре
Када смо по цео дан правили демонстрације
И викали противу труле Аустрије
И клицали Босни
И поробљеним народима
И Великој Србији.


И ових једанаест јуриша
Имало је да постане једанаест песама
И једанаест заноса.


Наш пук био је покошен,
Официри већином избачени из строја
Командант батаљона погинуо.
Радмило је испао најстарији то вече у чети
И заповедао остатком војника.
Убрзо је послат из пука нов командант
И стао батаљон да доводи у ред.


Био је рањен и Радмило
И доста му је крви исцурило
Али су му рану брижљиво завили војници
И он је остао на положају
С тим да сутра у зору иде на превијалиште


А ноћас је хтео
Да извршује многобројна наређења
Која су долазила сваки час
Од новога команданта
Који је преклињао
Да сваки буде на свом месту
Да се прикупи батаљон
И пре свега
Да се покупе рањеници ―
(Безброј је било тих рањеника
И наших и њихових
Свугде су их налазили
Једва су их носили
И требало је строге пажње
Да их не оставе).


Целе ноћи напрезао се Радмило
Око тих наредби и тих рањеника.
Ноћ је била огромна под пуним месецом:
Као да је стварана у већој размери
Но досадашње људске ноћи
За неке горостасне несхватљиве догађаје.


Брда су се пружала безмерна,
Таласала се до на крај света
Нико их није могао задржати
А запомагање рањених
Изгледало је тајанствено и далеко
И губило се у аветским даљинама.


Радмило се најзад
Увио у бело ћебе
Неког мртвог укоченог Аустријанца.
И како је Радмило незгодно легао
― Сигурно му се и завој покварио ―
И крв је лагано и неприметно отицала.
Била је поларна хладноћа
Очи су почеле да му се стакле.
Он се скупљао у све мање клупче
И као да га је све мање бивало.


Он је размишљао да мора
Да се сабере и сажме
И оствари некако чвршће и будније.
Он је хтео и осећаје да стегне
Који су почели да блуде и лутају
Хтео је да све постане мање, и личније,
Уже и ближе
И најприсније недељиво.


Али су се осећаји све више ширили,
Размилели се на све стране,
И расплињавали.
Све се губило, отимало и ишчезавало
И саме успомене и слике пред очима
Бежале су у бели недоглед:
Ништа није остајало од њих,
Очи их више нису стизале.


Радмило је схватио да он нема личних осећаја
― Као да их никада није имао ―
Зар их збиља никада није имао?
Зар све то није опште, најопштије, далеко, туђе?
И оно што се чинило неоткидно и срасло.
Зар нико ништа никада не може назвати својим?
Па као да све одвлачи себи бескрајни бескрај
И тако је већ од постања света.


И што је мањи, сићушнији бивао Радмило
Најежен у последњу лудо болну тачку
У завршни нечујни врисак бића
― Изненада згранут од ужасне празнине
Која је зинула из свих ствари
И коју је требало стезати, стезати
(Ствари су биле празне ―
Тако је празно и једанаест јуриша
И једанаест песама!) ―


Осећаји, мисли, слике, слике
Постајали су растегнутији, расплинутији
И нису се већ ни распознавали
Све већма ничији, свачији, никоји,
И најзад као да већ више нису морали
Ни да се крећу, негде запућују
Ни да обузимају пространство:
― Јер они су и били то пространство . . .


ПОТПОРУЧНИК ЛАЗАР ДИЛБЕРОВИЋ

Активни потпоручник Лазар
Одликован највећим одличјем
Најсигурнији командир у пуку
Који је уживао да каже „разумем“
Мален и спретан, тачан у свему
Без једне погрешке у физичком и духовном склопу
Коме је и сваки потез на лицу
И сваки покрет тела одавао
Апсолутну исправност и прописност
Присебност и прибраност
Служио је за пример млађим старешинама.


Био је једини син
Старога сајџије Босанца
Који је са увеличавајућим стаклом на оку
Целога живота стрпљиво пратио
Непрекидан ― прекидљив ход полуга и точкића
Златних, сребрних, челичних,
И прецизним додиром и окретом
Неумитне руке са оруђем
Ослобађао механизам
Од мајушног претрзавања
Од кобног груменчића
И исправљао завртањ
Оспособљавајући збуњену душу часовника
Од посртања, оклевања, журбе
За примеран живот правила и тачности.


Такав сат, величанствен и непогрешан
Који удружује безброј делова
У славу једног јединог задатка
Била је за Лазара војска
Када је свршио подофицирску школу ―
Таква је остала за њега
Када је наредниковао по гарнизонима
И после испита, ратова, заслуга
Постао потпоручник.


У одступању
Од кога се наш борац одвикао
После балканских ратова
И после Цера
Не схватајући ни променљивост судбине
Ни ток стратегијске игре ―
Дисциплина је стала попуштати
Као расклиматана јапија,
Полет се ломио
И војник је почео да гунђа.


У томе часу
Када су толики официри
Лежали по болницама
Или под земљом,
Послали су из Скопља
Подофицире-ђаке
Да старешински кадар попуне.
Тако је и Лазар
Добио поднаредника ђака
Раку Пиштоља.


Рака Пиштољ учио је велике науке
И спремала му се катедра на универзитету,
Али ко га није познавао
Могао би помислити да је простак
Да школе није ни видео
Да је потпуни грмаљ
И рмпалија.


Био је огромна раста
Неспретних ручерди и ножурди
Великих као рипиде
Гломазан и космат
Без трунке прописа у себи.
Нити се знало чије носи одело.
Жали Бог за оне две звездице.
И стално је зановетао и чегртао,
Није престајао ни за тренутак.


Каљав и мокар, премрзао и гладан
Приведен командиру који је вечерао
Прионуо је курјачки јелу којим је почашћен,
Грејао је руке
И није умео да заузме став.


Кад га је командир још почастио вином,
Неким неготинским
Раки се одвезао језик
И отпочео да шкљоца.


Пред потопом речи
Ћутљиви гадљиви командир
Забезекнуо се.
Доцније је већ ишло боље
Чак је Лазар развио своју теорију
О сату.


Рака већ раздраган, уверавао га
Да се физички квар поправља једино духом
Кад материја откаже послушност.
Тако и ми ― говорио је он ―
Долазимо сад у војску
Да надахнемо извитоперени механизам
Духом.


Лазар је износио
Да је много важније
Да се поврати стара дисциплина
И пропис.
Но да се подигне дух!
То долази већ само по себи
И извире из дисциплине.
За њега ништа није било веће
Него балкански ратови
И она боговска кумановска битка
Када су наши
Ишли развијени у стрелце
Под конац.
Ко је тај призор видео
Не може га заборавити сто година.


Рака је одмах примио вод
И одмах морао на мртву стражу.
Он се држао добро
Војницима је све тумачио
Пред јуриш држао им говор као Јулије Цезар
Или неки војсковођа из Тукидида.


Војницима се на крају допала
Та говоранција
Не што им је требало објашњења,
Ма зашта у свету и рату ―
Али је реч била топла
И збиља њима намењена
И текла је из срца
И видели су, да се и тако може.


Тако је Рака полако
Освајао душу војника
И радо су га слушали
Када прича о смислу борбе
О значају ослобођења
О Великој Србији,
И о савезницима.


Доцније им је причао и што нема
Никакве везе са овим ратом
О огромним кућама у Њујорку
О древноме Риму
И о једнооком Ханибалу,
И о Југурти,
Старом презирачу.


Лазар је вребао новог водника
И чим се о пропис огрешио:
Кажњавао.
Чак и изводио на рапорт.
Али су заједно ручавали,
Вечеравали,
И дискутовали по целу ноћ
И никад се ни у чему нису сложили.


Али тек кадa је Рака пао смртно рањен
И то ― кажу ― усред неке говоранције
Која се, од паклене паљбе, није добро ни чула
― У сама уста ―


Лазар је осетио
Да пре Раке никог није тако волео
Да Раку воли као брата
Кога никада није имао
Кога никада више неће имати.


ЧИКА ГРУЈИЦА ДАБИЋ

Стари Чика Грујица Дабић
Трговац, али са тешко одредљивим
Кругом послова,
Који је у младости
Обишао свет
И био на Филипинским острвима
И у Сан Винценцу ―
Није могао да смири у рату
Путничку и луталичку крв
И ко зна којом протекцијом
Грађанских и војних власти
Добио је код нашега пука
Док траје окршај
Место војеног кореспондента.


У огроман трговачки тефтер из којега је
Истргао прве испуњене странице
Он је бележио, свако вече, на конаку
Крупним дрхтавим рукописом
Шта је пук тога дана доживео,
Какав је пут превалио
Какве је подвиге починио.


Тако се скупљала драгоцена грађа
О којој се знало и у дивизији
И суседним јединицама
И нашем пуку
Многи почели су већ и да завиде.


Није био Грујица обичан гуслар.
Каквих има на хиљаде
Или бар на стотине,
Који описује бојеве
Као што се некада војевало
Са вилама које кличу
Са високе планине.


Он је у своје забелешке
Трпао цело своје искуство
Светског путника и морепловца
И када је био нарочито добре воље
И када смо га много молили
Он нам је понешто прочитавао:
И видело се да није без ичега
И да је приметио многу стварчицу.


Само је све то било рашивено,
Некако без везе
Без главе и репа
Задихано и збуњено,
И сваки час се враћао
На оно што је мало пре рекао
И није могао да исплива ни он
Из десетерца.


Неки цивил из Пресбироа Врховне команде
Тражио му је тефтер
Да употреби за новине
Да преради
Али Грујица се није хтео растављати
Од свога дневника.
И хтео је сам.


После великог одступања
Тражило се армијском наредбом
Да се попишу све анегдоте
Из нашегa војевања,
Ради неког француског књижевника
Који пише у Паризу
У славу наше војске.
Чича Грујица није успуштао материјал
Из своје руке,
Али се данима мучио
Да састави и он за Француза
Некакве пригодне причице:
Како се држи наш војник
У ватри
И како подноси тегобе.


Није успео чича Грујица
Да изведе на чисто посао како ваља
Ма да је једнако шврљао
И почињао из почетка . . .
А и зашто за Француза
Кад он можда није ни помирисао барут
И не зна како је то тешко
Да се крв меће у слова?


Кадa се свршио рат
Он је куповао ратне албуме
И сваку свешчицу народних песама
И сваку књигу о рату.
Он је посветио што му је остало од живота
Што му још поклони Бог
Довођењу у ред огромнога тефтера
У коме има свега и свачега.


И када се то једанпут укарари
И подели како треба,
Чича Грујица се решио
Да књигу посвети нашем пуку
А испред самога текста
Да буду слике свих савезничких генерала и државника
И Грујице Дабића.


ПОТПУКОВНИК ТИОСАВ ДРИНЧИЋ

Цео бескрајни каљави
Излокани разривени
Џомбасти криви
Друм
Био је препун народа.
Пешадија је газила
Тешко и зловољно
Уморна и очајна
Прозебла и пропала
Шибана кишама и одступањем.


Командири на коњима
Једнако броје војнике.
Свакојака се сплела комора.
Све иде лево, десно, средином ―
Помешале се јединице
Једни се провлаче мимо друге.
Пушке су жалосно спустили.


Неки претрчавају пречицом
И сваки час опет избијају на пут
Ван кога се не може.
И јаркови су пуни војника.
Ордонанси
Носе важна наређења
И склањају свакога.


Народ је пред војском, за војском, са војском
И покрај војске.
Шта је пошао тај народ?
Куда је пошао тај народ?
Гомила жена, деце, на колима воловским
На коњима
У буљуцима
Сами
Старци и бабе.
И сви вичу
Сви запомажу
Сви заостају,
― Нешто није у реду ―
Сви иду даље.


Сви се мешају са свима
У огромну живу грозницу
У заједничко бунцање
У заједнички тешки вал
Који се помера
Тупо, тешко, глухо
Језиво
Пада, устаје, гамиже, ваља се.

Изненада се у даљини зачује топ
Ах, да ли је наш?
Тако се мало чују наши топови
Нема муниције ― то сви кажу:
По један метак на оруђе,
По два метка,
Још није дошла из Солуна!
А како је чекају!
Та наши би се борили
Док тече топа.


И чује се све бржи клокот:
Пушке јече и митраљези чегрћу,
Фронт је све ближи
Скраћује се, обавија се, извија
И као да и он
Жели да избије на овај неизбежни друм
Да прокрчи пут
У ово блато
У ову бежанију.


Шта су понели ти несрећници?
Ти кукавци?
Поњаве, децу, шерпење, џакове
Неко је сподбио кафез са канаринком
Тица је још ту, али не цвркуће
Један носу сулундар
Неки носе бакрач, сикиру, цепаницу.
Хоће ли бити дрва?
Потпалу, да угреју душу
Да скувају кафу
Ватраљ, тестеру, саксију са шебојем.


Зар им је то најдрагоценије
Или најпотребније?
Седло, ногаре, тица
Олупана канта
Некаква кожа, црево за поливање
Грабуље?


Они су хтели да понесу цело село
И цео дом,
Што је најважније у селу и дому.
Како да се одлуче
Шта је од најважнијег најважније?


Најважније је слобода
Којом су ведро и светло живели
Коју су добили у аманет
Коју су слутили у свакој њиви, пољу и забрану
Откупљенима крвљу, бунама и устанцима.
Слободе је била пуна наша Србија
Њоме се дисало.
Она је прожимала села и градове
по планинским косама
Крај река и потока.


Њу су и понели собом
― А не те случајне ствари ―
У бекство, одступање, пропаст
Да још мало њоме подишу
Докле се може
Да јој се порадују
― И да с њоме умру.


И те слободе какву је ми имамо
Не може бити без народа
Без војске
У којој су синови, браћа, очеви.


Она живи са свима заједно
Она се не крије
Она није ван света, мимо свет
Она је свуд, где је народ и војска
И пред целим тим безбројем живих створења
Са којима смо све више једно
Што је већа несрећа
Која нас све јаче обузима.


С времена на време завапио би неко за њом
Да л’ старац, жене, дечурлија
Кукали би, да их сви чују
Као на неком великом гробљу.
Јер и праве жалости не може бити без света
А сад је на погребу не само једно село
И суседи
Сад је на огромном погребу цела Србија
Пред којом се запева.


Неке жене плачу погинуле синове
Што би за њима кукале, на њиви и имању
― Још боље је овде, и више годи души ―
У многа кола завирила је смрт
И понекога што пешке иде стигла је смрт
Увек се неко нађе
Близак или далек
Да му стрпа воштаницу у прсте укочене
Да се испуни обичај.
Свако је понео воштаницу.


Неке жене цвиле безумно
Како нису никад смеле на дому
Ни знале да извијају
Преврћу као ластавице


Једне куну Фрању
Широко отежући у десетерац
И све његове
И све државнике, ―
И самога Пашића
Зову да ово види


Наричу страховитом запевком
Ево најбоље прилике за плач, сузу и клетву
Да ли ће стићи?
Тешко је и страшно и слатко пред целим народом ―


И тамно се надају да ће можда Бог
Стари злопамтило
Који нас је оставио ―
Да нас зачује
Да нас се сети
Да се прене
Да нас услиши
Да нешто учини.


. . . У то се кроз гомилу
Пешаке, бежанију
Луде бабе и старце
Расплакане жене
Болећиве снаше ― даше што би да утеше тај свет
И ту војску
Да се смилују сваком мушкарцу
Ако је у томе нека утеха
― А ко каже да није? ―
Кроз комору, унезверену децу
Чује вест, носи глас:
Артилерија се враћа хитно
Натраг
На положај!


Крупни, стасити, моћни артиљерци
Огромни усправни пред овом ситном пешадијом
Превијеном на двоје, ―
У чизмама горостасним
На коњима урањеним
Ударају бичевима, тојагама
По сусталим коњима, воловима
Који им вуку ―
Виче снажна послуга
Вична послу
Тандрчу каре,
Раставља се гомила,
Пешадија се губи у јендеке,
Ускомешана река људска
Прекида се.


Неки артиљеријски официр
Потпуковник
На коњу
Зауставља пешаке
Командује им ― не пита никога ―
Да извлаче артиљерију.


Свакоме је до своје муке
Али стотине пропалих, уморних
Хиљаде
Гурају топове кроз блато,
Вуку волове, коње
Подмећу камење
Вичу иза гласа на стоку
Напрежу се до издисаја,
Љубе топовске цеви


Јер од свега је најслађе
Када се разбесни наша артиљерија.
Ни хлеб није тако сладак
И ко не би ишао напред
Када се чују наши топови
Најбоља једина ратна музика ―
Све је остало само шега и беспослица
Лук и вода!


Жене избезумљених јаука
Не кукају више.
Старци налазе снагу
Да и они помогну гурање,
И запињу
Да се прекину.


Деца су срећна и смеју се
Ма да не разумеју тачно
Какво је чудо та артиљерија
А знају да је чудо!


Артиљеријски потпуковник Тиосав Дринчић
Онај од малопре
Што натера цео овај свет да помаже
Посматра, посматра, посматра
Орловским топџијским очима
Све је видео ― ово није видео.


Њему се срце цепа
Гледајући тај прости народ
Који гура топове,
― Из кога је поникао ―
Који му је и дан дањи
И после Париза и Берлина и Петрограда
И Бог те пита којих школа
Најбољи најдивнији народ на свету.


Он се моли Богу
― Јер сваки овде има своје рачуне са Богом
И све клетве и жеље упућене су само Богу
Са овога страшнога очајнога друма ―
Овако:


Дај нам Боже муниције, муниције
За наше празне топове.
Од како смо постали, гладни смо муниције!
Само муниције!
У њој смо тако оскудни
Због тога је и цела ова промена.


Да напунимо све батерије,
Сва гротла,
Да урлају топови и дан и ноћ
Да бљују ватру
Да никад не замукну у шенлуку.


Да их стално хранимо челиком.
Па да пешадија јури напред ношена својом лаком песмом
Ношена лаком песмом од пушака,
Уз тешку срчану песму гвожђа,
Уз громки благослов хаубица, брђана и пољака ―


Да се радује српска мајка
Да се радује српски народ
Да се радује свако српско срце
Тој слаткој веселој грмљавини.


КРСТИЋ

Када смо освајали Торлак
Ђак поднаредник Крстић
Узевши команду над четом
Као најстарији по чину
Решио се да не одступа никако.


Ово му је било први пут
Да води у ватру читаву чету
И био је свестан неке ужасне одговорности.


Стари војници
Знали су да је рат
Саткан од наступања и одступања,
Од победа и пораза
И да треба само издржати
И редовно подносити
Бројно стање
За таин и следовање.


Костић то није знао
Још није ни схватио ―
Ђаци нису разумели одступање
Они су у школи научили
Да у српској војсци не постоји реч: назад.


Једном у току борбе
Како је јурнуо напред
Његова чета, у један мах
― Оно што је остало од чете ―
Ишчезло је у некој јарузи
И више је није могао наћи
Викао је, молио, урлао, претио
Решавао да се убије,
И осећао да је рањен.


Када је мало уминула паљба
И било најзгодније на тој страни
Да се даље претрчава
Са што мање губитака
И на сам бок противника,
Крстић је изненада видео око себе
Све своје старе бркате војнике
Легендарне ратнике са бескрајним искуством
― Ни један није недостајао ―
Који су знали
Да у ономе часу мало пре
Није могло ништа да се учини
Да би сви пропали од митраљеза
Да би било безумно ићи напред
Да је требало увребати прилику
И да је сад та прилика.
― Ипак им савест није била сасвим чиста.


Они су брзо нашли рану свом командиру
И превили је,
А спремали су се били да га изнесу из ватре. ―
Рана није била много опасна
Само је мало пекла.


Извршивши јуриш на последње ровове
Они су заробили много непријатеља
И неколико митраљеза
И ваљда и онај злосретни
Који за мало што није свима дошао главе


И нису престајали да славе
Свога младога старешину
Који је тек по завршеној борби
Отишао на превијалиште
Дубоко замишљен.


ВЕЛИКА ПАРАДА

„Све те победе и порази
Не значе ништа према ономе
Што долази на крају“ ―
Тако је говорио
Војни капелник Јован Завађил
У депоу за официре у Микри
Дубоко огорчен што се никада
О његовој струци не каже ни једна реч,
Ма да се ту расправља по цео боговетни дан,
И бистри велика политика
И држи банка о стратегији
А сваки је и залудан и причљив
И по мало накресан ―
Што још и помаже измени мисли.


„Зар ви не знате“ ― узвикивао је он ―
„Да је од увек музика
Везана за рат и ратовање.
Зар ви мислите да се таква традиција
Може прекинути?
Тек када буде завршен рат
Потпуно и савршено завршен
Без икаквих накнадних
Малих и великих бојева,
Има да настане
Највеличанственија парада
Као што то увек и бива:


Бескрајни редови дефилују
Уз трештаве трубе и заглушне бубњеве
Парадног марша
Парадним кораком.
Наш стари српски парадни марш
Прекројио је неки пребегли Чех
Према сличном аустријском маршу,
А у Аустрију је пренет
Још давно из француске војске
Која га је узела из шпанске
А Бог зна одакле Шпанци.
Ваљда из Персије
Кад је ратовала са Александром Македонским.
И тако у бескрај.


Нисмо ми први који дефилујемо
Уз тај свечани парадни марш
И пре нас су војске дефиловале
Грци и Римљани и Вавилон,
И пре нас су тријумфи бивали
И после нас ће
Док буде ратова и људи.


А неће једна једина банда
Тек онако од беде
И сама самцијата
По сиромашки и цицијашки
Да диже те ноге и руке и очи.
Начичкаће се тада банда до банде
Оркестар до оркестра
Инструмент до инструмента
И капелник до капелника
И биће урнебес који се једнако обнавља.
И ја ћу са једног брежуљка
Окружен дувачима и добошарима
Да машем палицом.


Има да траје та парада!
У њој ће барабар
И живи и мртви да учествују,
Наравно, сви преображени
Онакви какви никад нису били
И никад нису имали времена да буду
Али какве их је замишљао
Сваки честити четни наредник.


И ту не сме да фали
Ни најмање дугме на копорану
Ни најмањи каиш
На чутурици:
Има све да се сија и светли и цакли
Од цокуле до ремника.


Рећи ћете: зар су то
Наши ратници?
Па ови су још више
Испеглани, изгланцани, прописни
Него икад у касарни
У кадровско мирнодопско време!
Е, па наравно да то није дошло
Само по себи
И тек онако
И иди ми дођи ми
И лези лебу да те једем,
Свакако да је ту и музика
Учинила своје
Која исправља кичму и крв распали
И за коју је рекао Шекспир
― Највећи геније за кога се зна ―
Да би без музике свет био празан
И да она доводи у такво састојаније
Да већ нико не разуме
Шта се све учини од човека . . .


Па каква је пешадија
Таква ће бити и артиљерија
Којој је и иначе лакше,
И коњица, и друге трупе,
Па и сама комора
И сваки коморџија у комори.


Ићи ће та огромна поворка
У највећем реду и пропису
Са командирима и командантима на коњу
Са таквим поздравима
Сабљом и руком и погледом
Да ће се свакоме од призора
Надимати груди
Под златним пљуском музике“ . . .


. . . У томе часу
Када је раздрагани капелник
Већ дириговао велику параду,
Не обраћајући пажњу ни на кога
Од свог сталнога немузикалнога друштва
И размахао се величанствено ―
Јанићије Струнџалић
Звани Мањерка
Стари командир митраљеског одељења
Рањен у свима ратовима,
Да већ није остало места за ожиљак
А увек у очекивању
Да хитно буде упућен на положај
Чим израде нови распоред
У тој тромој Врховној команди ―
Упао је са својим примедбама
Као и увек, по старој навици,
Да не допусти другару
Да буде сасвим по његовој.


И рекао је:


То је све кратка парада
Тек за њом настаје голема парада
Целога народа.
И то је оно што ће да запрепасти свет.
Видите ли те мајке
Што шаљу синове у бој
Са благословом?
Сестре чији је једини понос
Брат војник?


Видите ли старце
Који су закопавали пушке
Када је војска одступала
Да се нађе у поробљеној земљи?
Дечицу што трпи и трпи
И све сноси
И зубе стеже
Али зна што зна.
Све оне који пате
А никад не губе наду
И којима није потребна
Пропаганда.


Ти твоји бандисти
Већ ће да балдишу
Чим прођу величанствени ратници
И славне заставе,
Можда ће им попуцати
Плућа и образи, ребра и руке ―
И настаће ћутање!


Ето, у том безмерноме ћутању
Које је веће него свака музика
Отпочеће непрегледна народна маса
Да хвата корак за војском.


И тако,
Без параднога марша
Који би им указивао
Тачну поделу времена,
Они ће кренути
Тешком бескрајном колоном
И као што су обузели цео простор
Обузеће и цело време
Колико га има
Где год га буде било.


Те мајке и сестре, деца и старци
Посрћући
Вукући се,
Падајући,
Дижући се
У једној јединој мисли
У једном једином осећању
Вечно и истрајно
За војском ―


За војском којом су се
Заносили и поносили
Којом умиру и васкрсавају,
Којој припадају душом и телом
Која означава слободу,
Најближом и најприснијом
Која је садржај
Свих слутњи и радости
И којој је све намењено,
Од које се све очекује
Коју чују и у сну
Којој све реке и речице живота теку,
Којом се куну
У коју верују побожно
И када је у одступању
― Па све изгуби смисао и помркне ―
И када је опет у напретку . . .


За војском
За својом војском.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово