Слово

Никола Живковић
ПИСМО ПРИЈАТЕЉУ У ЧИЛЕ – СРБИЈА ЛЕТА 2011.

 

Драги Владимире,

последњи пут посетио си Србију пре петнаест година. Питаш да ти подробно опишем како се данас, августа године 2011, живи овде. Знам да из Чилеа редовно пратиш преко интернета нашу штампу. Но, једно је читати српске новине, а сасвим друго живети у самој Србији. Ја сам, ево, преко тридесет година у Берлину и најмање два пута годишње долазим овде, али тек сад видим колико је то недовољно. Боравити овде две или три недеље, током годишњег одмора, и трошити на страни стечене евре или доларе не захтева нарочити напор нити вештину. Често сам од мојих познаника чуо питање, заправо прекор: ‘‘Да ли си икога питао како живи од плате зарађене у Белој Цркви, Шиду, Сурдулици, Крушевцу, Сомбору, Крагујевцу, Неготину, Нишу или Београду?’‘ Запамти, нигде се у Европи плата не зарађује тако крваво као овде. Наравно, изузимајући мањину оних који се безбедно хране на државним јаслама.

Речју, решио сам не само да останем овде неколико месеци, већ да заиста и живим као огромна већина обичног света: да одлазим редовно на београдске пијаце, да се возим не таксијем већ да стрпљиво чекам на станици, по киши, сунцу или снегу да дође мој аутобус да бих се потом у њему, пренатрпаном, гурао и мрцварио као и остали. Морам и да пишем молбу Министарству за дијаспору да одобри средстава за штампање трећег тома мојих Берлинских записа – премда знам да су изгледи за то мали или никакви – те идем на славе, сахране, посећујем пријатеље. Јер, када си на свега неколико дана овде стално си у некој грозничавој трци да за преостала три или четири дана обиђеш десет или дванаест теби драгих особа Тек што си започео прави, ‘‘мало озбиљнији’‘ разговор са старим школским другаром, већ се поздрављаш, пошто те на другом крају Београда чека тетка, сестра или пријатељ. Журно се опрашташ и ускачеш у први такси.

Правог разговора ту и не може бити. Овако, када решиш да останеш у ‘‘Старом крају’‘, рецимо, пола године, све је сасвим друкчије, опуштеније, пријатније. Обновио сам познанства с неким људима који ми много значе, а с којима протеклих година нисам имао довољно времена да се дружим.

Но, прво што ти је сигурно упало у очи јесте чест неспоразум између српске емиграције и Срба из матице. Нама из расејања се чини да би народ у Србији могао да уради више, да се мање мири с неправдом, да се буни, да се боље организује, да… Све је то тачно, али лако је причати и мудровати када у Немачкој зарађујеш две или три хиљаде евра месечно.

Знам да су савети бескорисни, али ћу ипак стога направити ‘‘прекршај’‘ – препоручићу нашим исељеницима и ‘‘радницима на привременом раду у иностранству’‘, па и твојим тамошњим српским познаницима и пријатељима, само једно: када говорите о Србији, будите мало тиши! Ваши добронамерни савети нису лоши, но сумњам да су од велике користи. Сем тога, људе у Србији (или у Републици Српској, Крајини и Црној Гори) предлози дијаспоре помало нервирају. С правом, јер ево што ми је недавно казао један сељак из околине Неготина: ‘‘Човече, може ли неко преко даљинског да уреди мој виноград? Да ми прода кукуруз, малине или вино? Или да прави децу? Србине, роде, да ли ме разумеш? Хоће неки да мене, српског сељака, одведу у неке своје приче: у политику, у Европу, на нека сунчана, америчка острва. Од тога, брате, нема леба.’‘

Ваља такође знати да просечна плата у Србији износи око две стотине и педесет евра. И не само да су примања неколико пута нижа од немачких, него је овде готово све скупље него на Западу. Не само аутомобили, телевизори, рачунари, и остала техничка роба или одећа, већ – што је тешко поверовати – и храна! У некада богатој, сељачкој Србији, данас млеко стоји колико у Немачкој. Чак се и кисела вода може повољније добити у берлинским продавницама него у београдским. Исто вреди и за италијанске шпагете, рибље конзерве, кафу… Једино су хлеб и пијаца јевтинији. Укратко, седамдесет одсто зараде грађани Србије троше на храну, а у Немачкој свега десет одсто.

Српске избеглице – ако већ нису у Торонту, Ванкуверу, Чикагу, Лос Анђелесу, Паризу, Берлину, Ослу, Москви, Пекингу, Сиднеју или Буенос Аиресу – и даље су по Србији смештене и у ‘‘привременим избегличким насељима’‘, мада их је већина овде добегла 1995! Уместо да смо ову неописиву несрећу искористили да српским сељацима с Баније, Кордуна, Славоније, Лике поделимо земљу – ионако преко тридесет одсто необрађену од Суботице до Врања – ми смо се потрудили што пре да се решимо њих, и послали их у прекоморске земље. Истовремено, српска држава је пристала да прима Роме (данашњи ‘‘политички коректан’‘ назив за Цигане) и то не само с Космета већ, ако сам добро обавештен, и из осталих бивших југословенских република.

Било би најприродније да медији извештавају о овим, стварним проблемима земље и другим као што су опустела села, необрађена земља, о томе да сваке године тридесет хиљада више Срба умре него што се рађа, да је трећина грађана незапослена, да двадесет одсто људи гладује… О свему томе, међутим, нема ни речи на телевизији, нити у штампи. Изузеци су толико ретки да ми их је лако набројати: телевизија Палма, дневни листови Правда и Вести, недељник Печат и месечник Геополитика. Овоме ваља додати и нешто сајтова: Нови стандард, Нова српска политичка мисао, Видовдан, Српски лист, Глава и зид, Двери српске

Остатак писма добићеш међутим у виду дневничких записа. Та форма ми се чини најприкладнијом, јер тако примаш свеже вести и моје аутентичне утиске о нашој земљи.


12. август 2011.

Последњих дана погледао сам две куће: једну на Космају, неких педесет километара од Београда, другу у Банату, недалеко од Панчева. Планирам да погледам и трећу на северу Србије, у Бачкој, недалеко од Суботице. Приметио сам да оваквом терминологијом излуђујем малобројне али гласне србомрзитеље, који и од мене очекују да кажем ‘‘Војводина’‘. Србија се, наиме, брани и језиком, не само пушком. Дакле, ваља избегавати реч ‘‘Војводина’‘ и говорити искључиво о ‘‘северним српским крајевима’‘, или просто о Срему, Бачкој и Банату, као што говоримо о Шумадији, Поморављу, Неготинској или Тимочкој крајини. Предлажем ти да када следећи пут дођеш овде питаш, онако безазлено, као дошљак из Чилеа, који је најјужнији град у Србији? Верујем да ће ти већина без много размишљања одговорити: Врање.

А онда их питај: а која се места налазе на северу земље?

Верујем да је сада време да се купи имање у Србији. Цене су, чини се, веома повољне. Народ је очито толико осиромашио да све продаје испод цене, па и дедовину. Чујем да странци навелико купују земљу овде. У томе, наводно, предњаче богати Хрвати – колико чујем, издашно подржани од њихове државе и Тадићеве власти. Југ Србије се, наводно, навелико продаје Шиптарима.


13. август 2011.

Данас сам у Узун-Мирковој купио леп џепни нож. По квалитету не заостаје много за оним чувеним ‘‘швајцарским официрским ножем’‘, али је четири пута јевтинији. На њему на ћирилици пише ‘‘Војска Србије’‘. Но, да видимо како то изгледа другде? Ево неколико примера: ‘’Българска армия‘’, ‘’Magyar Honvédség‘’, ‘’Slovenska vojska‘’, ‘’Türk Silahlı Kuvvetleri‘’, ‘’Hrvatska vojska‘’.

Овде ми се, само од себе, намеће питање: зашто и ми не смемо, као сав остали свет, да своју армију назовемо ‘’Српском војском‘’? Уосталом, под тим именом она је и постигла победе које су задивиле свет. Но, можда у томе и лежи разлог. Очито да Запад не намерава да нам дозволи да се позивамо на светле и славне примере из наше историје. Млади српски нараштаји, изгледа, не треба да знају за победоносну Српску војску из Првог и Другог балканског рата, о подвизима те војске у Првом светском рату. Драги пријатељу, овде ти је атмосфера таква да би ме неко из увек будних ‘‘невладиних’‘ организација због ових опаски могао оптужити да сам ‘‘милитариста’‘. Да будем стога ‘‘политички коректан’‘ – ево и ‘‘мирнодопских’‘ примера: ми имамо ‘’Железнице Србије‘’, а Европа: ‘’Deutsche Bahn‘’ (Немачку железницу), ‘’Български държавни железници‘’, ‘’Magyar Államvasutak‘’ (MÁV), ‘’Polskie Koleje Państwowe‘’, ‘’Российские железные дороги‘’ (РЖД), ‘’Slovenske železnice‘’ (), ‘’Hrvatske željeznice‘’ ().

У Београду постоји ‘’Народни музеј‘’ а у Европи ‘’Deutsches Museum‘’ (Немачки музеј), ‘’Magyar Nemzeti Muzeum‘’, ‘’Hrvatski Povijesni Muzej‘’. Опет у Београду, једна од најважнијих културних установа Србије зове се ‘’Народно позориште‘’. Спрам тога, Немци имају ‘’Deutsches Nationaltheater‘’ (Немачки национални театар), и то у Вајмару. А ни остали не заостају: ‘’Русский национальный театр‘’, ‘’Slovensko narodno gledališče‘’, ‘’Hrvatsko narodno kazalište‘’. ‘‘Наша’‘ је ‘’Пошта Србије‘’, а у други имају ‘’Australia Post‘’ (Аустралијску пошту), ‘’Български пощи‘’, ‘’Deutsche Post‘’ (Немачку пошту), ‘’Irish Post Office‘’ (Ирску пошту), ‘’Hrvatsku poštu‘’, итд.

И, умало да заборавим можда и најутицајнијег ‘‘обликоватеља свести’‘ нашег доба – телевизију. Имамо ‘’РТС – Радио Телевизију Србије‘’, а други ‘’Българска национална телевизия‘’, ‘’Erstes Deutsches Fernsehen‘’ (Прву немачку телевизију), ‘’Всероссийская государственная телевизионная‘’, ‘’Hrvatsku radioteleviziju‘’ (HRT), ‘’Česká televise‘’. Придев ‘’српска‘’ или ‘’српски‘’ за најважније институције у држави јавља се веома ретко: ‘‘Српско народно позориште’‘ и ‘‘Матица Српска’‘ у Новом Саду, САНУ у Београду. И из овога ти је већ јасно да су Срби једини народ у Европи који не поседује своју државу, ускраћени и за основне атрибуте који чине један народ. Чак и САНУ – Српска академија не издаје Српски речник, већ ‘‘српскохрватски’‘.

Међу ретким српским интелектуалцима који су скренули пажњу па овај проблем јесте академик Василије Крестић. У једном интервју навео је да председник Српске академије Хајдин и његови сарадници чине велике напоре да из имена наше највише научне установе избаце одредницу ‘‘српска’‘.

О овој теми писао је и писац Момчило Селић у есеју Зашто ‘‘Српски клуб’‘? Преписаћу ти почетак његовог текста: ‘‘Момак до мене се врпољио. Висок, плав, као с неког калифорнијског универзитета, рекао је: Стварно, ни ја нисам да се ово зове ‘Српски клуб’. Шта имате против тог назива? питала је Ана, љутито. Шта им рећи?… Нисам им рекао ништа. И Ана и Братислав и Растко су ћутали; сликар и студент се више нису појавили у Српском клубу. Нисам их питао ни зашто им усред Београда не сметају Alliance francaise, The British Council, Goethe Institut, ни The American Library, а мешкоље се на сам придев ‘српски’. Слободоумни, гнушали су се свега што их је приморавало да се баве, како им се чинило, небитним. Против зла нису се, изгледа, намеравали борити већ од њега отићи, или се правити да га не виде.“


14. август 2011.

Када би неки странац гледао нашу телевизију помислио би да се вести, рецимо, са РТС-а, уопште не односе на Србију, већ на неку другу, задовољну и срећну земљу. Јер, ништа са малог екрана не може се наћи у стварном животу. Сваки трећи студент са Београдског универзитета сања да по завршетку студија оде у иностранство. Колико је у последњих десет година младих, школованих људи напустило земљу? О томе власти и њихови медији ћуте.

Али чега нема у службеним, политички коректним медијима, има на улици. Бројни ‘‘билборди’‘ (својевремено звани панои. Прим. Уредништва Српског листа) тако предочавају да је Београд већ месецима изложен бесомучној прохрватској кампањи. Наводно је реч о уобичајној, нормалној туристичкој пропаганди. По главном граду постављено је наиме десетине, можда и стотину билборда, на којима на латиници стоји: ‘’Hrvatska – tako lepa, a tako blizu! ‘’. Чуо сам доста коментара, уз опаску да то уопште није платила Хрватска, већ Србија. Многи верују да је идејни творац тог рекламног спота не неко из Загреба, него једна од бројних антисрпских ‘‘невладиних’‘ организација из Београда. А циљ јој да понизи Србе и да им избрише памћење. Ватикан, Беч, Берлин и Лондон желе да заборавимо НДХ, Јасеновац и око милион закланих сународника, као и август 1995, када је из Хрватске протерано око три стотине хиљада Срба, по аналима Карла Великог становника тих ‘‘простора’‘ још у 9. веку.

Треба, ваљда, да, при помену ‘‘тако блиске земље’‘ мислимо искључиво на ‘‘лепу Хрватску’‘, али се срце народа, изгледа, не да лако дисциплиновати. Тако сам на једном билборду у центру Београда видео црним фломастором прецртано ‘’tako lepa‘’ и дописано: ‘’тако бестидна‘’.

Заиста: Хрватска тако бестидна, а тако близу.


понедељак, 15. август 2011.

Весна и ја кренули смо преподне из Ваљева на једнодневни излет. Прошли смо Мионицу, а зауставили се на пола часа у Бањи Врујци. Место је живо и препуно туриста, искључиво Срба. Овде се нисмо дуго задржавали. Не подносим гужву. После двадесетак минута вожње стигосмо у село Струганик, да посетимо родну кућу војводе Живојина Мишића. Капија је била закључана, али на њој стајаше број телефона и порука да намерник слободно позове ‘‘Миодрага’‘, код кога су кључеви од капије и куће. Пошто окретосмо број, кустос за десетак минута колима стиже до нас. Миодраг Мишић, како поносно рече ‘‘рођак Живојинов’‘, прво нам показа „вајат“, то јест брвнару ‘‘за млади брачни пар’‘, а онда саму кућу-музеј. Говорио нам је дуго и подробно о сваком изложеном предмету, као да испред себе има велику групу туриста, а не само нас двоје радозналих пролазника. Заљубљеник у свог славног претка, Миодраг је сакупио завидан број занимљивих података и анегдота из јавног и приватног живота Војводе Мишића. Неке од њих знам из историјских читанки.

Овакви људи као он, који воле и познају историју свога завичаја, веома су значајни чувари усмене историје Србије, и ваљало би им дати макар скромну новчану надокнаду за то што чине. Држава је, како нам каза на растанку, после пада Коштунице, ‘‘престала давати новчана средства за овај објекат, тако да се родна кућа Војводе Мишића одржава искључиво од продатих улазница. И зато вам велико хвала што сте нас посетили’‘.

При повратку у Ваљево ручали смо код једне воденице, у ресторану Бели (село Мрчић). Весна је узела пастрмке на роштиљу. Дала ми је мало да кушам; тако укусне рибе нисам одавно јео. А и цена беше умерена.


уторак, 16. август 2011.

У десет пре подне поново напустисмо Ваљево и после 28 километара стигосмо до манастира Пустиња, смештеног у клисури реке Јабланице, између планина Орловаче и Белих стена, на три километра од села Поћуте. Примила нас је веома срдачно игуманија Нина, можда делом и што јој је Весна земљакиња. Испричала нам је следећу причу: ‘‘Према народном предању, цркве Јовању, Грачаницу и Пустињу у исто време, као задужбине, зидала су три брата. По завршетку кретоше у обилазак, и задивљени лепотом задужбине најмлађега брата, прекорише га: ‘Што и нама не рече и показа да озидамо овако лепу цркву, остала ти пуста!’ И тако је црква добила име’‘.

За лепоту изузетно добро сачуваног живописа у овом манастиру заслужни су зографи Јован и Никола, коју су цркву осликали за само три месеца. О томе говори запис изнад врата кроз која се из припрате улази у наос: ‘‘Изволенијем Отца, с поспешенијем Сина и совершенијем свјатаго духа исписа се сији божанственији храм преславније Богородице ваведенија од битија, в лето 1622. Труди се о свем смерни игуман Јанићије Битојевић, поче се месеца 15 марта и би завршено 18 јуна 1622’‘.

Весна и ја прошетасмо до извора Млаковац. Речено нам је да је од многих извора у околини овај најпосећенији, пошто се верује да је лековит. Игуманија је рођена у селу Лелић, родном месту Владике Николаја Велимировића, а и Владике Артемија. О Владици Артемију причала је све најбоље. Рече да је имао два брата и да су сва тројица били изузетно мирни, надарени и у школи одлични ђаци. О садашњем односу врха Српске православне цркве према свом земљаку није хтела да говори, но из оних неколико шкртих, наоко безазлених примедби, било ми је јасно да јој све то веома тешко пада. Ово сам осетио и из разговора са многим свештеницима СПЦ. Но, једно је изгледа већини јасно: свађа између Синода и епископа Артемија користи Западу – пре свега Ватикану, Вашингтону и Бриселу – сигурно не Српској православној цркви, нити Србима.

Случајно тада наиђоше два млада Немца. Беху дирнути пажњом, пошто је и њих игуманија позвала на манастирски мед и кафу. Помогао сам мало око превођења. Родом су из Баварске. Управо се беху вратили из Гуче, где су боравили два дана. Два дана беху и на Мокрој гори. Похвалише се да су видели и Кустурицу. Чини се да су одушевљени Србијом.

У Манастиру се Весна и ја задржасмо близу два часа. Дуго сам стајао на тераси конака и уживао у погледу на воћњак, пашњаке, густу шуму и оближње планине. Гледао сам око себе и мислио како би било лепо да овде, у миру Божијем, могу провести неко време, седети за тим столом и од раног јутра писати неометан градском буком, окружен једино цвркутом птица, шумом потока и лавежом сеоских паса.

По ведром, топлом дану настависмо пут. Прошли смо села Вујиновачу, Прокиће, Доње Зарожје, Овчиње, Својдруг. Најлепши је део пута нешто пре манастира Пустиња па до Овчиња. Ручасмо пастрмку у Рогачици. Пре четири поподне стигосмо на Тару и сместисмо се у хотел Тара. После кратког времена открисмо и мали хотел Милошев конак. Он нам деловаше далеко привлачније, пошто се налази подаље главног друма.


среда, 17. август 2011.

Од нашег хотела Тара, то јест од Калуђерских бара до Мокре Горе, до хотела Мећавник, има мање од двадесет километара. Изненадисмо се гужви, јер једва нађосмо места за паркирање. Гомила туриста. Много странаца. Атмосфера ме је помало подсетила на дане одмора које сам – пре тридесетак година – проводио на Хвару или Брачу. Пописмо кафу у ресторану Лотика. Послуга невероватно љубазна, лепо васпитана, а тоалети изванредно чисти. Српска кафа стоји шездесет динара, дакле, 0,60 евра. Све овде делује светски – да не кажем холивудски – а опет наше: од назива улица до оригиналне, дрвене, српске сеоске архитектуре. Називи улица, рецимо, исписани су на српској ћирилици и енглеској латиници: ‘‘улица Иве Андрића’‘ и ‘’Ivo Andric Street‘’.

Са Мећавника се пружа јединствен поглед на Тару и Златибор, покривене густом боровом шумом. Природа делује недодирнута и неописиво је лепа. На рецепцији хотела Проклета авлија распитасмо се за цене смештаја. Ево њихових телефона: (031) 315-2000; и (064) 883-0213. Удаљеност до Београда је 250 км, до Ужица 44 км, а до Сарајева 154 км. Имају свој сајт и имејл: www.mecavnik.info; и info@mecavnik.info.

Показаше нам и ‘‘Кустин кутак’‘. За тим столом у Проклетој авлији Кустурица уобичава увече да седи са својим бројним познаницима и пријатељима. На зиду су фотографије на којима се види он у друштву са многим личностима из света филма, фудбала, литературе и политике. На једној је са Путином и његовом женом Људмилом, на другој с Марадоном, а на трећој са руским режисером Никитом Михалковим. Остале личности нисам препознао.

Што казати о Дрвенграду? Чуо сам не само похвале, него и критике. Аргументи ‘‘за и против’‘ су познати, не бих их понављао. Но, један мештанин Мокре Горе ми на све то рече: ‘‘Знате ли како је ово место изгледало пре Кусте? Ако бисте да сазнате, прошетајте до суседних села. Сви би они да је Кустурица Дрвенград урадио код њих. А није. А то рађа љубомору, завист, мржњу. Мени је радно место дао он, Куста. Да није њега, сада бих црнчио у Канади или Аустралији. Благодарећи њему живим као човек, у Србији, на родној груди, на своме’‘.

Јутро беше облачно, но већ око подне се потпуно разведрило, тако да смо и данас имали веома топао дан. На повратку посетисмо кућу Тарабића у Кремнима, па продужисмо преко Митровца до језера Заовине. Прекрасни предели. Пут је делом веома узак и стрм. Одушевљен сам густом, старом шумом. После вечере Весна и ја смо дуго шетали и схватили да је Милошев конак најбољи хотел за нас. Дођемо ли поново на Тару, преспаваћемо у њему.


четвртак, 18. август 2011.

Посетили смо манастир Сабор српских светитеља. Нема монаха, већ сретосмо само Марка. Он је из села Јабука, на пола пута између Пријепоља и Пљеваља. Монаси из манастира Раче долазе недељом и на велике празнике да одрже литургију. Држава им је недавно вратила велики део земљишта, углавном шуме.

Прођосмо Чајетину и затим се упутисмо ка манастирима Увац и Дубрава. Решисмо се ипак за Дубраву. Но после 15 километра асфалта, наиђoсмо на лош, изрован, прашњав друм и после четири километра одустасмо, јер је шкода ниска и претила је опасност да је уништимо. Рибничко језеро не изгледа лоше, али Златарско је веће и лепше. Прођосмо поред Кокиног Брода, Нове Вароши и најзад стигосмо до Пријепоља.

На вечерњој служби дуго и озбиљно ме с фреске посматраше Свети Константин. Беше тужан, замишљен, строг, да би неколико тренутка касније постао нешто блажи, као да ми казује: ‘‘Ово је и твој манастир, Никола, рабе Божији. Причај и другима о Милешеви и мојој фресци. Дођи поново и то што пре! Овим те заветујем ‘’.

Бесан сам на Турке, на ислам, који је уништио и ово ремек-дело српске и светске културе. А још више на, очевидно, Србина Ристу Шкорића, који је нагрдио доњи део фреске тиме што се потписао, овековечивши своје дивљаштво и глупост. Колико ли је Ристу година – петнаест, или двадесет? За његово недело најодговорнији су, међутим, његови родитељи, и милитантно-атеистичка комунистичка школа која га је тако васпитала.

После Службе, у кругу Манастира угледах Граду како седи са друштвом. Махну ми да приђем. Упозна ме са Владиком Филаретом, који нас одмах прихвати као пријатеље. Позва игуманију и каза јој да смо Весна и ја његови гости, и да се сутра мало побрине за нас. Затим стиже Архимандрит Леонтије, кога замоли да нам покаже манастирску ризницу. Тамо угледах најмање пет необичних, старих, лепих икона, од којих се просто не могах одвојити.

И уопште, цео Манастир одаје утисак хармоније, лепоте и реда. Ово је мали део Србије где се, очевидно, зна ко малтерише, а ко држи висак. Испред и у самом Манастиру видљиве су стотине саксија са цвећем, у којима сваки цвет изгледа савршено однегован. Трава је покошена, као да смо на имању неког енглеског лорда. Владика Филарет то постиже свакодневним, личним надзором имања. Сем тога, стално је запослио и двадесет и четири радника – од баштована и куварица до шофера и собарица, те спикера Милешевске радио станице.

Наша двокреветна соба у конаку манастира чиста је и уредна, опремљена свим потребним комфором и гледа на манастирску цркву. Увече се Весна и ја прошетасмо с Градом и његовом женом Анком. Причаше ми да је из Русије, камионом, управо стигло звоно, тешко девет тона, дар Андреја Козицина, израђено у фабрици Пјатков, у Каменску Уралском. Испод лукова су ликови светитеља: Јована Чудотворца, Апостола Андреја Првозваног, Кнеза Александра Невског и Богородице Тихвинске. Тако нам протече и овај узбудљив, ведар, веома топао летњи дан.


петак, 19. август 2011, Преображење

Били смо, Весна и ја, на јутарњој молитви. Први пут ове године да смо јели грожђе. Угледасмо, међутим, и мртвачки ковчег. После ми Града каза да је монахиња Емилија умрла у два ујутро, после дуже болести. Рођена беше 1932. у Куршумлији, а годинама је сарађивала са Филаретом, и то док Владика радио у Земуну.

Видело се да га је та смрт потресла.

Присуствовах увече састанку Епископа Филарета са свештенством. Договараху се око сутрашње сахране монахиње Емилије. Епископ ми делује безмало као неки средњовековни феудалац, српски племић. Чинише ми се да га проте слушају не толико што је владика, већ као великог доброчинитеља свим православним Србима. И, не само њима: у току разговора беше стигао Филаретов возач и казао да га тражи једна муслиманка са сином. Док је она говорила, син је стајао три корака иза ње и ћутао. Њој су наиме комшије пресекли електрични кабл те више нема струје. Муслиманка очито верује да јој једино Филарет може помоћи.

Током шетње Пријепољем, док седех у једном кафићу, пречух разговор две жене, обе четрдесетак година старе, на тему предстојећег пописа становништва. Обе беху изгледа рођене у овом месту, но једна рече да ће се уписати као Српкиња, како јој се писаху и сви преци. Друга исто тако упорно казиваше да је ‘‘Црногорка’‘, како јој се изјашњаваху и родитељи.

Образованија, Српкиња је покушала да јој стрпљиво, учитељски објасни, следеће: ‘‘Црногорка, као и Херцеговка, Сремица, Босанка или Личанка не представља национално определење већ регионално, пошто, на пример, ‘Црногорка’ може бити и Шиптарка из Улциња и Хрватица из Котора. Сем тога, титовци су после 1945, да би ослабили Србе, охрабривали људе – нарочито пореклом из Црне Горе – да се уписују као ‘Црногорци’. Заузврат су добијали највише положаје у партијском и државном врху не само Црне Горе, већ и Србије. Мој отац, иако из Црне Горе, одбио је да се изјасни као Црногорац, већ као Србин, што је имало своју цену. Убрзо је смењен са високог положаја и у 47. години живота пензионисан. Разочаран, повукао се у себе, купио кућу на селу и данас се бави пчеларством. Каже да га је стид и да каже да је из Црне Горе: ‘Гледам ове моје земљаке, Србија их је школовала, дала им је хљеба, а сада неки од њих, по повратку у Црну Гору, тврде да их Србија ‘искориштава и угњетава’. А од 1945. па до данас највише положаје у Србији заузимали су управо људи из Црне Горе. Готово сви директори великих фабрика у Србији од Другог светског рата до данас били су Црногорци. Ако неко има да буде незадовољан, онда су то Срби Шумадије, Баната, Поморавља, Срема. Стид ме је због таквих превртљивих, нечасних Црногораца’.

Ово ти је прича мога оца; но, да чујем твоју?’‘


Субота, 20 август 2011.

У девет ујутро кретосмо из Милешеве. На излазу из Пријепоља видех нову приземну зграду на којој пише Бошњачко национално вијеће. О томе ми нешто беше казао један Србин, док сам јуче пио кафу: ‘‘Ово представља провокацију. Муслимани имају своје национално веће, а Срби ништа слично. Где је Српско национално вијеће? Власт Бориса Тадића и његови ‘жути’ чине све да Срби дођу у подређени положај, да нас понизе. Сви имају права, од Мађара и муслимана, до Цигана и педера. Само се некажњено понижавају Срби. Остали су заштићени као бели медведи, тако да се ми Срби Пријепоља, Сјенице и Новог Пазара већ осећамо као да живимо у Османском царству. Једино што су Србе у турска времена угњетавали султани из Стамбола, те њихови аге и бегови из ових крајева – дакле, потурице – а данас јаничари из Београда. На сваком кораку се види да ‘жути’ све раде како би уништили Српски народ и његову државу’‘.

Одмах на изласку из града прођосмо поред муслиманског села, по мојој карти највероватније Залуга. Селом доминира огромна џамија, очито направљена тек пре неколико година. Тешко да су новац за њу могли сакупити становници тако малог села; он је, као у случају Босне, Македоније и Космета, по свему судећи стигао из неке исламске државе. Џамија се издиже и у самом центру Пријепоља. Странац би могао помислити да се налази у некој исламској земљи, а не у крају где Срби чине око 52 одсто становништва.

Брзо стигосмо до Нове Вароши и мало после Кокиног Брода скретосмо с пута према селу Јасенову, одакле се пружа прекрасан поглед на Златарско језеро. Лево од друма издиже се планина Муртеница, с врхом од близу хиљаду и пет стотина метара, а десно Чемерница, чији је врх, Жедна глава, само незнатно нижи. Пут је одличан и готово без саобраћаја. Нешто пре села Катићи заустависмо се да од сељака узмемо тврдог сира. Један килограм стоји 250 динара што је око седам пута јевтиније него у некој берлинској продавници. Пружа се диван поглед на планину Мучањ, са врхом вишим од 1.500 метара. Преко села Прилике брзо затим стигосмо до Ивањице. Ту покуписмо једног сељака који нас замоли да га повеземо до његовог села Будожеља. Рече да никада још није био у Ваљеву или Лозници. Каже да то није реткост, таква будући већина из његова места: ‘‘Сељак не путује, сем ако нема неког посла. А ја сам послом ишао само до Београда и Чачка. Да путујем у иностранство? Па зар вам нисам казао, да нисам успео да упознам ни трећину Србије? Немачка, Европа, Америка? Шта ћу ја тамо?’‘

Кратко стадосмо између села Врмбаје и Мланча. На планинском пропланку освежисмо се изворском водом. И то је једна од благодати Србије. Готово на сваком кораку постоје извори питке воде и путник се може одлично освежити по оваквом сунчаном и топлом дану. А колико таквих земаља има у Европи и свету? Лево од друма простире се планина Чемерно са врхом Смрдључ од близу 1.600 метара, а десно Радочело, нешто виша. И овде је саобраћај веома редак.

Брзо стигосмо до Студенице. Намеравали смо ту да преспавамо, но сва места у манастирским конацима беху попуњена. Задржасмо се готово два часа у цркви, где се упознасмо с младим свештеником, који нам подробно исприча о Манастиру:

‘‘Оснивач и ктитор Манастира је Велики жупан Стефан Немања. Студеницу је он градио од 1183. до 1196, када се на државном Сабору најпре одрекао престола у корист средњег сина Стефана а затим замонашио, добивши име Симеон. Под старатељством његовог сина Светог Саве, Студеница је постала културни, духовни и медицински центар средњовековне Србије. Уз остала своја дела Свети Сава је написао Студенички типик, прво књижевно дело код Срба. Сам Манастир се сврстава у највредније споменике Рашке градитељске школе. Спољни изглед Богородичине цркве складан је спој два архитектонска правца – романике, као владајућег стила на Западу, и византијског са Истока. Из овог складног прожимања настао је специфичан градитељски стил познат као Рашка школа. Врхунац уметничког обликовања у Студеници чине четири портала, посебно западни који се налази између спољне и унутрашње припрате… Богородичина црква је живописана у време Кнеза Вукана и вероватно уз помоћ његовог брата Стефана Првовенчаног. Првобитни живопис делом је сачуван у олтару, затим у поткуполном простору, на западном зиду и доњим зонама наоса. Најмонументалнија, а по уметничким одликама најсавршенија, јесте композиција Распеће Христово, у наосу. У припрати, живописаној 1569, у горњим зонама источног и западног зида значајан је циклус фресака Страшног суда. Најранији живопис Богородичине цркве представља највиши домет византијске уметности с почетка 13. века. Обновљени живопис из 16. века рађен је стручно и зналачки, и представља први рестаураторски подухват у Срба. Северозападно од Богородичине цркве налази се црква Светог Јоакима и Ане, по ктитору Краљу Милутину названа и Краљева црква. На њеној фасади, испод кровног венца, у камену је уклесано: ‘… У име Оца и Сина и Светога Духа ја, роб божији Стефан Урош, праунук Господина Симеона и унук Првовенчаног Краља Стефана, син Великог Краља Уроша и краљ све српске и поморске земље, сазидах овај храм у име светих праведника и прародитеља Христових Јоакима и Ане, године 1314. И ко ово промени да је проклет од Бога и од мене грешног, Амин. Сазида се храм трудом Архимандрита и Протосинђела игумана Јована…’ Црква је дело искусних мајстора. Својим ликовним вредностима овај, по димензијама скроман храм, сврстава се међу најдрагоценије српске споменике 14. века.’‘

Стигли смо до Ушћа, прошли Биљановце и ту са главног друма скренули лево ка Јошаничкој Бањи. Смештена је на пријатном месту између планине Жељин, високе 1.800 метара, и Копаоника, чији се врх Велики Гобељ уздиже готово до две хиљаде метара. Нарочито се леп поглед пружа између села Плоча и Козница, те из села Вратари на Александровац и целу Жупу.

У Александровцу разгледасмо јединствен музеј у Србији, а вероватно и на Балкану. На улазници пише Музеј винарства и виноградарства – The Museum of Winegrowing and Viticulture. Тако и ваља: Кинези се својима обраћају кинеским писмом а странцима на енглеском и латиницом, Грци пишу грчки староставним алфабетом а енглески латиницом, Руси кирилицом пишу руски, енглески као Енглези, и тако редом. Као да су се једино Срби – осим ретких – скоро одрекли себе, своје ћирилице и преузели хрватско писмо Људевита Гаја. На улазници такође стоји: ‘‘Сачувајмо виноградарску и винарску баштину Жупе и Србије’‘.

У Музеју посетилац може и да купи вина, по цени од пет до петнаест евра по литру. Готово све етикете, нажалост, написане су латиницом. Но, речено нам је да у неколико села недалеко од Александровца постоје виноградари који негују породичну винарску традицију. Стога, свратисмо у Ратаје. На улазу, двојица мештана упутише нас на винарску кућу Миљковић. Породично имање, готово у центру села, налази се на брежуљку с кога пуца диван поглед на Жупу. Љубазни домаћин нас је позвао у кућу и почастио слатком, кафом и ракијом. Зове се Владимир и, уз чашу одличног старог црног вина из свог подрума, каза нам нешто о себи и прецима:

‘‘Оснивач традиције је мој прадеда Сава Миљковић. Био је добар виноградар, Солунски ратник и трговац вином. Традицију му је наставио син Миодраг, кога су у селу звали Мила Пупа. Да би се усавршио отпутовао је у Бордо, да проучи француску виноградарство. Словом, био је вероватно први школовани енолог Жупе. Као и многи српски домаћини, хришћански васпитани да поштују туђе али и своје, ни мој деда Миодраг није могао прихватити учење титоваца да напредни људи немају отаџбину, те да пљују на српску историју. Било их је чак који су говорили: ‘Нестане ли Срба, неће бити страшно. Тада ћемо Србију населити, рецимо, Кинезима.’ Скојевци су га зато 1948. убили из заседе. Убили су му потом и жену. Само у Жупи комунисти су побили неколико стотина најспособнијих, најбољих, најшколованијих српских глава. А тако су чинили и у осталим деловима Србије. То нису радили ни Словенцима, ни Хрватима ни Македонцима. Задатак им је очито био да у потпуности обезглаве Српски народ, како би од њих могли да направе шта год желе: Титове Југословене, комунисте, безличну масу, овце. Посебно је занимљиво да је од једанаест скојеваца који су ми убили деду, он седморици током Другог светског рата спасао живот. Наиме, 1943. четнички командант Кесеровић је намеравао да их, као непријатеље Српског народа, побије. На молбу деде Миодрага он их је ипак ослободио. Тада му је, гледајући га у очи, казао: ‘Е мој Миодраже, нека ти буде али запамти, ти ће ти момци доћи главе!’ Тако и би: ‘другови’ му се ‘одужише’ за доброчинство, вероватно да докажу да нису мека срца и да их не обавезују ‘глупе предрасуде и малограђански обзири’. Но, традицију винарства наставио је мој покојни отац па је дошао ред на мене, да наставим прадедин посао. Добри су изгледи да је и после мене моја деца продуже. А да чак пет нараштаја води исти посао није, нажалост, баш чест случај у Србији.’‘

Боље вино одавно нисам пио: прворазредно, а српско. Људи овог краја са истичу да њихово виноградарство није ‘‘од јуче’‘, да се помиње још у 12. веку, у доба Великог жупана Стефана Немање. По њему је, кажу, крај и добио име Жупа. Близу села је и манастир Дренча, подигнут око 1380. Критори му беху Иваниш, властелин Цара Душана, монах Доротеј, трећи хиландарски игуман, и његов син Данило, први игуман Манастира, потом патријарх Данило III. У Дренчу, саграђену у раном моравском стилу, често је долазио и Кнез Лазар.

Од Ратаја затим, преко Трстеника, брзо стигосмо у Љубостињу. У брошури купљеној у њој пише: ‘‘Манастир је задужбина Кнегиње Милице, а подигнут је крајем 14. века. Он је један од најзначајнијих цркава Моравске школе. Архитекта је био Раде Боровић, познати Раде Неимар из народних српских песама. Кнегиња Милица је рођена 1335. године, у време владавине Цара Душана, као кћи Кнеза Вратка, потомка Немањина, из линије његовог најстаријег сина Вукана. Често је боравила на царском двору, где је и упознала свог будућег мужа, Лазара Хребељановића, српског кнеза, за кога се удала 1353. године. Са Лазаром, Милица је изродила осморо деце, и то пет кћери: Мару, Драгану, Јелену, Теодору и Оливеру, и три сина: Стефана, Вукана и Добривоја, који је умро у најранијем детињству. После велике трагедије Српског народа и пораза на Косову 1389. где је, заједно са свим својим витезовима и војском погинуо и српски Кнез Лазар, Милица је – иако јој је нуђено да са децом оде да живи у Дубровник – изабрала тежи пут: остала је у израњаваној и опустошеној Србији. Круна Кнегињиног задужбинарства остаће манастир Љубостиња где се Милица 1393. године и замонашила као монахиња Јевгенија, и заједно са својом дружбеницом Јефимијом у овом манастиру провела последње године свог живота. У њему је и умрла 11. новембра 1405. године и ту се у саркофагу чувају њене мошти. Живот српске кнегиње неизмерно је олакшало дубоко, искрено пријатељство са Јеленом, кћерком господара Драме, удовицом деспота Угљеше Мрњавчевића. Јелена је после српског пораза у Маричкој битки своје уточиште пронашла на двору Кнеза Лазара у Крушевцу. Јелена се замонашила и добила име Јефимија. У злату, на свили, Јефимија је извезла ћивот за покров Кнеза Лазара. И она је умрла у Љубостињи. Милица, односно Јевгенија, сахрањена је на левој страни улаза у цркву, а Јефимија на десној. Што би се рекло: и у радости, као жене владара, и у жалости, као удовице, у животу и у смрти – вазда заједно. И данас се у молитвама љубостињских монахиња помињу Јевгенија и Јефимија. Сачувано је веома мало фресака. Иконостас у манастирској цркви осликао је 1822. Никола Марковић.’‘

У Врњачку Бању стигли смо пре мрака. После вечере дуго смо се шетали главним парком. Владала је већа гужва него у центру Београда. И ова бања има дугу традицију. Римљани беху ту изградили лечилиште, о чему сведоче и археолошки налази. Домаћини поносно казују је овде 1868. основана најстарија туристичка организација на Балкану. Но, мени је Врњачка Бања позната по генералу Јовану Белимарковићу. Када сам пре двадесет и пет година писао есеј Срби у Берлину, пронашао бејах податак да је Белимарковић својевремено био ђак војне академије у немачкој престоници. Његовом је заслугом 1892. изграђен водовод у Бањи. Но она ми се не свиђа, можда и што је у равници. Више волим планинске бање.

Када се удаљисмо од главног шеталиште и гужве, најзад чух и зрикавце. Њихово певање дуго слушах и под нашим прозором. Тако и заспах; нема лета без њихове песме.


недеља, 21. август 2011.

Са нашом газдарицом и њеном гошћом пописмо кафу. Преноћиште платисмо 800 динара по особи (или осам евра). У хотелима и вилама цене су три или четири пута више. Занимљиве су људске судбине: газдарица, родом из Липљана с Косова, каже: ‘‘Не живим лоше, али године чине своје. Нисам више у стању сама да се бринем о кући, па бих је продала и купила стан у Краљеву’‘. Њена гошћа је овде већ седам дана и веома је задовољна смештајем. Живи у једном малом месту у Немачкој, на граници Баварске и Баден-Виртемберга: ‘‘Не мислим да се вратим у Србију. С пензијом од осам стотина евра боље живим у Немачкој. Живот у Србији је скупљи. Размишљала сам да се можда вратим у родни крај, у Лозницу, али не верујем да ће ми се то остварити. Болесна сам, потребна ми је стална лекарска нега, а њу имам само у Немачкој. Због тога сам благодарна тој земљи. Колико чујем, овде су болнице безмало афричке, а стање у српском здравству катастрофално. И не само у здравству. Одавно летујем у Србији. Чини ми се, да су се у последњих три-четири године прилике знатно погоршале. Већина живи бедно – но мени је, као немачком туристи, овде добро’‘.

Из Врњачке Бање кретосмо нешто пре девет. Саобраћај до Трстеника је густ, али је друм солидан, па ни до села Божуревца није лош. После њега, међутим, престаје асфалт и појављује се поново тек код села Превешт. Као и у осталим крајевима, и овде је изгледа све добро родило: пшеница, парадајз, крушке, а нарочито малине, паприке, и шљиве. Изгледа да ће и берба кукуруза бити богата. На једном месту недалеко Божуревца, за десетак минута Весна и ја набрасмо око три килограма шљива. Неке гране се буквално савијаху до земље од рода. Као да је Свевишњи ове године благословио српску земљу и њен напаћен народ.

Ретко који манастир још издалека изгледа тако величанствен као Каленић. Уз то, фреске и иконе су му невероватно сачуване иако су га Турци често рушили. Српске светиње, да приметим, нису разарали само они, него и ‘‘цивилизовани Европљани’‘: Немци и Аустроугари, али и Титови, српски комунисти, о чему најречитије сведоче Фрушкогорски манастири. Док смо прилазили Манастиру, приметисмо долазак три аутобуса – из Крушевца, Лесковца, и Бијељине, из Републике Српске. Попут највештијег туристичког водича, једна монахиња, чини ми се да се зваше Дарија, успе међутим да масу ходочасника утиша. Ево њених речи:

‘‘Манастир Каленић грађен је 1407–1413, за време Деспота Стефана Лазаревића. Подигао га је пехарник – дакле, управитељ финансија – Богдан. Он је био виши достојанственик на двору Деспота Стефана. Црква Ваведења Пресвете Богородице споља је богато украшена наизменичним смењивањем опеке и камена и бројним орнаментима исклесаним у беловодском пешчару. Кад се загледа изближе, нема мотива који се понавља. Сваки прозор је другачији. Каленић спада у ред најлепших споменика Моравске архитектуре и уметности. Фреске имају посебну вредност и заузимају значајно место у средњевековном српском сликарству. Изузетно се истичу Свадба у Кани и Свети ратници. Манастир су Турци више пута палили, рушили и пустошили, али је више пута и обнављан. У 17. веку, запустели манастир су обновили монаси досељени из манастира Морача. У време Кнеза Милоша обновљени су конак, зидови, звонара. Конзерваторско-рестаураторске радове од 1928. до 1930, на цркви Ваведења Богородице, надгледао је архитекта Ђурђе Бошковић. Почетком 20. века старешина манастира, Архимандрит Никон, изградио је Велики и Мали конак и доградио Трпезарију, тако да је целина добила данашњи изглед’‘.

Током њеног десетоминутног излагања владала је савршена тишина, иако је црква била препуна. Очито је ова монахиња јака личност, кадра да се наметне самом појавом и знањем, а људи ове вредности брзо препознају и уважавају.

Док смо се прелазили педесетак километара између Каленића и Крагујевца поново уживасмо у живописним шумадијским пределима, нарочито око села Калудра, и Ратковића. Сетих се да и у мом родном Жумберку има село Ратковићи.

У Крагујевцу лако пронађосмо Стару цркву. Срдачно нас прими свештеник Саво Арсенијевић. Упознао сам га 2003, при посети родбини у Ванкуверу. Остао ми је у сећању по речима које нисам заборавио: ‘‘Жеља ми је да се вратим у Србију. Овде боравим већ неколико година; урадио сам колико сам могао, не бих ли нашим печалбарима, емигрантима, олакшао живот у туђини, и помогао им да сачувају веру и предање својих предака. Но, чини ми се да бих у Србији био ипак кориснији’‘.

Те речи запамтих јер су необичне. Многи – а можда и већина нашег народа – би радо да живе на ‘‘богатом Западу’‘. А у Ванкуверу, ето, сретох човека који мисли другачије. Мислим да је поступио исправно – ваља се враћати у родни крај, у Србију. Иако сам провео три деценије у Берлину, ових последњих безмало годину дана овде нисам ни у једном тренутку зажалио што сам се и сâм одлучио на повратак.

Отац Сава ме је богатио даривао. Добих две изванредне књиге: Споменицу Епархије шумадијске и монографију Манастир Каленић. Ову последњу пре неколико недеља бејах видео у излогу једне београдске књижаре и умало је не купих. Бејах тронут свештениковом пажњом. У брошури о његовој цркви стоји:

‘‘Стара црква је подигнута 1818. године и налази се преко пута Кнежевог конака. Цркву је зидао неимар Милутин Гођевац. Једнаке заслуге за изградњу храма, поред Гођевца и Господара, имају левачки кнез Димитрије Ђорђевић и трговац Петар Топаловић. Они су Гођевцу и његовим зидарима набављали потребан материјал, хранили их и уопште бавили се пословима без којих не могу да настану овакве грађевине. У највећем броју случајева сачувана су само имена ктитора и градитеља, а Ђорђевиће и Топаловиће историја је углавном заборавила. А то наравно представља велику неправду. Зато је велика заслуга хроничара Старе цркве, да су и њихова имена записана.’‘

У Цркви ми се највише допао иконостас из 1818, дело Алексија Лазовића. Знаменита је и дрвена звонара из 1829. Са ње се те исте године огласило прво звоно у ослобођеној Србији, пошто је београдски везир Хусеин паша објавио султанов хатишериф, којим је Србији дата широка судска, политичка и културна аутономија. У порти те цркве године 1835. одржана је и Сретењска скупштина. На њој је донет Први српски устав.

Ктиторска мермерна плоча Кнеза Милоша налази се са десне стране Старе цркве: ‘’…Сазида се ова света Црква трудом и заузимањем бранитеља православне вере, Господара Србије Милоша Обреновића, треће године године свога кнежевања у Србији, и мудрог Султана Мехмеда…’‘ Милош је тада имао 35 година. Дакле, Господар Србије постао је са тридесет и две године. У његово време човек у тим годинама сматрао се за искусног, прекаљеног борца, готово чичу. А данас многи тридесетогодишњаци тек излазе из ђачких клупа, завршавају универзитете и докторате, и траже прво радно место.

Отац Сава показао нам је нову цркву и поред ње богословију. Оба здања изгледају складно и у тмурном, ‘‘соцреалистичном’‘ стамбеном насељу зраче светлошћу, топлином и надом. Преко Тополе и Младеновца спустисмо се затим на аутопут, одакле се брзо и лако, по сунчаном и веома топлом летњем дану, касно поподне вратисмо у Београд.

Тако је окончан овај мој кратак, а богат и својеврсни поклонички, ходочаснички пут по Србији. Без Весне, мог верног сапутника, он не би био могућ. Од свега, највише су ми се у памети урезале слике плодне, прекрасне, богате земље, и предели кроз које сам последњих неколико дана пролазио. Нећу заборавити ни приче српских сељака које сам успут чуо, а које се дају сажети у неколико речи: ‘‘Ова власт се понаша као да није наша, него туђа, окупаторска. Погледајте српско село! Тако га темељно нису опустошли ни Турци, ни Немци. Не само да нам власт не помаже, већ све ради да нас уништи, да од ове лепе, Богом благословљене земље створи пустињу. А то је грех не само према овом народу, него и према Свевишњем. Да нас пљују муслимани, Немци, католици, Аустријанци, Енглези, нас не изненађује. Њихову причу слушамо столећима. Но, зашто нас последњих месеци и година пљују и понижавају, и то из дана у дан, упорно и темељно, београдски медији и највиши представници државе Србије? Да ли за то постоји пример из новије европске и светске историје? Узети човеку образ, понизити га, то српском сељаку теже пада од немаштине, муктрпног рада и сиромаштва.’‘

Где је излаз? У сазнању, ‘‘да ничија није горела до зоре’‘? Јер, многима је изгледало да ће Турска владати Београдом вечно. Власт султанова је, међутим, начета Првим српским устанком, 1804, а 1912. Османлије су готово сасвим потиснуте са Балкана.

А како је данас? И сами званични кругови Сједињених Држава тврде да је врхунац америчке превласти био око 1990, те да и та империја полако али сигурно силази са светске позорнице. Обожаватељи Сједињених Држава беху чак прогласили ‘‘крај историје’‘, као да ће Вашингтон вечно владати смиреним и ситним, свакодневним делатностима обузетим светом. Сада о томе више готово нико и не говори. Ваља се дакле припремити за будуће догађаје: ослобођење од америчке окупације и домаће квислиншке власти.

Људи и народи без циљева и снова немају будућност. Срби су вековима сањали ослобођење од турског ропства и то и остварили. Године 1912. ослободили су и Космет. Идуће године биће стогодишњица тога. Како ћемо је обележити? Премда се ово писмо одужило, дужан сам ти одговора на твоје последње питање: да ли се вратити у Србију? Велим: да, врати се. Можда и није згорега што си толико провео у беломе свету. Али свакако се врати, нећеш пожалити. На почетку ће ти сметати недостатак много чега на шта си навикао у туђини – попут, рецимо, поузданости државне администрације, добро снабдевених продавница, тачности поласка возова и аутобуса. Све ће се такве предности већ после два-три месеца боравка овде, међутим, истопити и видећеш да си направио прави потез: да после толико година поново живиш у свом вољеном Нишу. И не оклевај, јер те може снаћи оно најгоре: ‘’The foreign country has not become home, but home has become foreign‘’ – дакле, да ти туђа земља није постала твоја, али да ти је твоја постала туђа.

Сећаш ли се, рецимо, 1992? Руски математичари, лекари, физичари преплавили беху универзитете у Сједињеним Државама, Канади, Аустралији и Западној Европи. Нису, једноставно, издржали толико Горбачовљевих и Јељцинових ‘‘реформи и демократије’‘. Но, с доласком Путина већина њих се – на опште изненађење Американаца, Енглеза и Немаца – вратила у Русију. У лондонском Индипенденту из 2001. пронашао сам изјаву једног таквог Руса, математичара: ‘’We have jobs here and are able to take care of ourselves. Our living standards are higher in England than they were in Russia. Nevertheless, we feel that our lives are empty because there are no moral and cultural values here. This is why most of us are returning. We prefer to work for less money in Russia. The culture, and the moral life in Russia are higher than in the West.’‘ Енглески говориш као српски, па дакле, није потребно да ти то преведем. (’‘Овде имамо посао и у стању смо да се бринемо о себи. Животни стандард у Енглеској нам је виши него што је био у Русији. Ипак, осећамо да су нам животи испразни зато што овде нема ни моралних ни културних вредности. Због тога се већина нас враћа. Радије бисмо радили за мање новца у Русији. Култура, и морални живот у Русији су виши него на Западу.’‘ Превод Уред. СЛ)

Да ти ипак, драги Владимире, завршим ово писмо на српском: ‘‘Треба се враћати у српске крајеве. Ово сам тврдо закључио и у понедељак предузимам пут преко Штрасбурга. Немам ни новаца довољно за пут, али ни то ме неће одвратити од закључене намере – ма и пешице, кад новаца нестане – да се вратим у Србију’‘, записује у свом Дневнику Димитрије Матић, студент, ‘‘27. марта 1848, у Паризу, субота после поноћи’‘.


Напомена: Текст приредило Уредништво Српског листа.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово