Слово

Младен Медић
КОНТРАУДАР
  

 

Петар Марчета, пуковник војске Републике Српске Крајине избегличке дане проводио је у Тителу бавећи се зидарством и пилањем дрва на циркулару. Једног је јутра изашао на оближњу јавну чесму да се умије и опере зубе, немајући где пошто му је пукла цев од бојлера. Човек који је избегао метке од напред, а и од позади, толико се занео прањем зуба да није приметио петорицу професионалаца четкасте косе, с рејбанкама поврх питбуловских физиономија. Кад је постао свестан њихових сенки било је већ касно.

‘‘Поћи ћеш са нама према оном комбију, нећеш се освртати, бежати или викати. Јеси ли ме разумео стари?’‘ обратио му се вођа групе, најзадриглији међу тим заштитницима демократије и цивилног друштва.

Пар секунди владала је тишина, таман да жртва увиди колико је беспомоћна.

‘‘Добро. Могу ли барем уста да оперем од пасте?’‘ питао је Марчета, црвен у лицу.

“Не можеш. Полази.’‘

Хапшење је прошло безмало незапажено будући да му је претходило Младићево и Хаџићево.

А било је и лето. Момци и девојке су седели у кафићима, кварцовали се, блејали.

‘‘Батице, купио сам моб са двоструким екраном: NOKIA ORO. Можеш причати са ликом, гледати лика и свршавати док пичка на другом екрану врти сисе преко дигиталне камере. Батице, ствар је претерана!’‘

‘‘Колико кошта?’‘ пита ‘‘батица’‘.

‘‘1.000 јевреја. Није мало али морао сам да га имам. Чим сам га угледао заљубио сам се. Само што децу не прави. Али, батице, шта је теби?  Ти ме и не слушаш?!’‘

‘‘Брате, нисам ни за ђоку. Хејтује ме да ти причам али морам негде да се истресем. Знаш оног мог теријера?’‘

‘‘Којег теријера?’‘ сада ће батица бр.1, чешући се поврх својих хавајки.

‘‘Ма оног теријера батице што сам га лајковао и купио преко огласа на фејсу!’‘

‘‘Не сери! Нисам знао да га још имаш!’‘

‘’Never mind. Сваки дан трчим са њим на трим стази и прошле недеље угази шапама у неко изломљено стакло. Сироти Руди. Одем код приватног ветеринара и он ми тражи 500 јевреја, батице, да би му очистио ране. У Будимпешти је јефтиније али на грани би ме урнисали. Мислим, стварно! Докле смо дошли кад немам пса где да лечим?!’‘

Батица бр. 2 искрено је згађен док ово говори, све време намештајући своје MASTER AVIATOR наочаре за сунце.

У сепареу до њих испија коктел са сунцобраном лик којем би и Марли позавидео на дредовима. Премда таман у лицу није црнац. Да је ‘‘наш човек’‘ доказује његов нагласак покупљен негде на потезу Параћин-Алексинац.

Пола километра даље, петобрзинска мечка набија маторог стојадина до излога кидајући му ретровизор и љуштећи трулу тегет боју. Излазе из мечке три набилдована лика, без вратова:

‘‘Видиш да је нека матора мрцина!’‘

‘‘Ко га јебе! Идемо.’‘

Пале кола и бришу не осврћући се на старца који излази из стојадина и збуњено гледа око себе. Да је протестовао, вероватно би попио шамаре. Две му жене прилазе кршећи руке и осврћући се. Срећом нико није погинуо јер је улица полупразна у једанаст пре подне. ‘‘Нормалан свет’‘ тада седи по кафићима и кладионицама.

Такве и сличне индивидуе можете наћи од Суботице, преко Београда и Ниша, па до Врања. Али, какве додирне тачке имају они са горепоменутим Петром Марчетом?

Сигурно сте некада осетили пецкање и свраб кроз косу као од блаже струје? Тако је нешто осећао и Миљан Крстонијевић, с Коњарника, док је слуђен шетао након ТВ преноса у којем бркатог Марчету одводе у авион за Холандију, вукући га малтене за уши и ноздрве.

А управо је Крста требало да се види с другарима, стеченим у распону од забавишта, преко војске, до посла, у викендици на Авали. Није му се ишло, али, пошто се цело друштво последњи пут окупило пре шест месеци, следећи састанак их је чекао ко зна кад.

Док се у приградском бусу 403 придржавао да не падне на окукама у које је возач улазио као суманут, покушавао је да се не обазире на фрајле које седе, кабловима укључене у андроиде, и отупеле бабе с цегерима и торбетинама, које стоје.

‘‘Па где си ти човече?! Пре два сата смо дошли и већ увелико припремамо роштиљ’‘, распојасан му је пришао Зоран Шавија звани Психо, информатичар и другар с посла.

‘‘Ево дошао сам. Нисам баш добар за било шта данас, али ајде.’‘

‘‘Па ко је то нама дошао?! Ко је то помислио да може да се спаси од лука и кромпира?” тепа му Влада Мијатовић Плави, другар из нишке касарне Бубањски хероји, Пети батаљон везе.

Некако се, наиме, током времена усталило да Миљан љушти кртолу и лукац. Но, главни посао обављао је Мирко Оташевић звани Шумар. Не за бадава, јер се читав његов живот кретао око шуме и у шуми. Негде сa црногорско-херцеговачке међе, са оцем и ђедом је већ са седам године дрва секао и дрвени угаљ припремао. На магарету, па камионом, пошљунчаним путем на Вилусе, Грахово или Метаљицу. Сад се осамосталио, да би данас ТАМ-ом покривао север и запад Црне Горе, па мало и шверцовао.

А и снага му је шумарска. Једаред га је у кафани воштило четворо пандура, а он се само сагне, ударци се одбијају од леђа, врата и главе. Онда испружи руку, и пандур лети у ћошак. Савладала га је тек интервентна, под шлемовима и панцирима.

Пиће је донео Ненад Белић звани Шоне, армијски друг такође. Но, џабе: Миљанче је више боцкао чачкалицом по ћевапу него јео. А у лонцу је заиста било много месишта спремљеног на ћумуру, и помешаног с луком.

Наравно, Психо се први огласио:

‘‘Па који ти је пизда му материна?! Који ти је данас Крсто-fucking-нијевићу?!’‘

‘‘Ајде, не вичи.’‘

‘‘Ма шта не вичи?! Гледам те како мрљавиш тај ћевап. Ћу да ти га набијем у нос, јел знаш!’‘

‘‘Немој викати на мене Шавија’‘, гледао је Крстонијевић устрану.

Јер, кад се погледи сретну, може свашта да се догоди.

‘‘У чему је проблем?’‘ смирује Плави ситуацију.

‘‘Зна се у чему је.’‘

Мирко Оташевић је међутим озбиљан, као већина из његовог краја. Та озбиљност постаје посебно свечана кад ваља преломити на ову или ону страну:
‘‘Има ли то неке везе са вестима од јутрос? А, побратиме?”

‘‘Наравно да има. Петар Марчета није ни Ратко Младић ни Горан Хаџић, и ни посебно важан. Но, важно је његово лице.’‘

‘‘Не разумем. Зашто?’‘ пита Белић.

‘‘Зато што је наше: строго, достојанствено, мушко. Не могу да поднесем помисао да ће га сада они мекушци черечити. Да ће га прекидати док говори, терати да им се обраћа са ‘даме и господо’, подноси писмене молбе за 30 минута светла више у ћелији увече. Да се понижава пред њима, однегованим љигавцима.’‘

‘‘Крсто, то ти је уметнички утисак’‘, Белић отпухњује цигарету. ‘‘Мене интересује шта ми рационално можемо да урадимо? Већ смо раније причали о томе, и опет ти кажем да је сада нешто учинити равно самоубиству. Само ћемо непријатељима олакшати посао. Ако ништа друго, регистроваће нас у датотеке и имати у виду сваки пут кад дође до неког пичвајза.’‘

‘‘Не може се све израчунати Шоне. Они се баве рачуном, што им је снага али и слабост.’‘

‘‘Али како? Шта?’‘ Шавија грицка већ изгрижене нокте.

‘‘Решење је у лудилу.’‘

‘‘Можеш ли да будеш мало јаснији Миљане? Немамо сви твоју уметничку душу, па да разумемо шифре из друге димензије.’‘

‘‘Могу. Време је да се окренемо и јурнемо на њих.’‘

‘‘Јасније. Прецизније’‘, покушава Белић. Професионални приступ му је прешао у навику, будући да од своје шеснаесте године зарађује за хлеб.

‘‘Оно, што наши непријатељи очекују, јесте да се притајимо до неког бољег времена, да опонирамо у оквиру прописаних граница или да згађени одемо из земље, и у анонимности одживимо своје. Оно, чему се међутим ни у лудилу не надају, што им на памет не пада, јесте да би још данас група одметника могла да нападне неки њихов нервни центар, или бар одсече један пипак чудовишту.’‘

‘‘И?’‘ Шавија се посебно изнервира кад му неко квари роштиљске обреде. ‘‘Идемо после кући, па на посао у понедељак, као да ништа није било?! Ајде, немој се понашати ко дете!’‘

‘‘Да ли ти Крсто схваташ да нам саветујеш да за двадесет и четири часа одбацимо животе које смо до сада живели, и осудимо себе на бежање и стално гледање преко рамена? А најгоре од свега неће бити ако нас убију. То ће само значити да се слика искључила на екрану. Не. Најгоре ће бити ако нас заробе и убаце у машину за млевење: ЦЗ, Забелу, Митровицу. Ево ти Мирка: због кафанске туче са полицијом, а они су њега напали, провео шест месеци у подгоричкој казниони и било му је јако тешко. Ми бисмо због директног напада на естаблишмент добили по пет година сваки. Потом бисмо ваљали само за лудницу.’‘

Шоне као да се обраћа гимназијалцу, или студенту. Такав тон Миљана посебно нервира, повремено натежући њихово пријатељство.

‘‘О каквом животу причаш Ненаде, човече?! Шта имамо да изгубимо што већ нисмо? Шта треба још да се деси па да ти, Шавија, ја и многи други кажемо: ‘Доста море!’ Животаримо, да бисмо ишли на посао где ће Плавог чекати она сељачина из Српског Милетића, примљена на везу, са изјавом да џип хамер може возити само победник у животној борби, а да је за лузере добар и градски бус. Живимо, да би Шавију и мене у предузећу измуштрали што загледамо колегинице у пролазу из канцеларије у канцеларију. А само смо их загледали, нисмо их за сису и пичку ватали, пизда им материна, и њима и Бајчетићу из кадровске службе што нас је испрозивао пред целом фирмом! Или ти, који не можеш да уговориш продају резервних делова за камионе док не одеш на ноге Пејаковићу, из вождовачког Г17, и цалнеш му његов део, као да га је зарадио у зноју лица свог! А да не говоримо о Мирку коме и данас народна милиција, церећи се, цокулом разбија фарове, а он трпи, да га не би опет пропустили кроз ‘‘поступак’‘! И сви ми који ћутимо док нас шибају по лицу! Подлаци, који нас се – и обезружаних и везаних – и даље боје, свеснији наше снаге него ми сами!’‘

Страст је избијала из њега док је гестикулирао, као да своје речи жели да уобличи у нешто опипљиво. Није га ваљало прекидати у таквим тренутцима.

‘‘Све је то лепо што збориш, и Богу драго, но шта нам је конкретно чинити? Кога напасти? Када? Где? Зборити и делати није исто.’‘

‘‘Има кога!’‘ говори Миљан док из задњег џепа вади памфлет, црвених слова на љубичастој позадини, са беличастом контуром Правде – са све мачем, повезом, кантаром и античком хаљином. Маштовит колико и ликовно решење, текст је био дело Европске омладинске лиге:

‘‘Грађани Србије! Крајње је време да станете пред огледало. Лице које ћете угледати биће наказно. Масна брада и црни зуби биће још и оно најбоље што ћете видети. Много су гори зло и мрак у вашим душама. Са племенским менталитетом и људождерским обичајима не може се доспети нигде осим до статуса парије, црне економске рупе и потпуно заслужене хашке оптужнице. Док уједињени западни свет ствара нови и бољи модел друштва и човека дотле Србија махнито и самоубилачки хита у сусрет мраку, митоманији и мржњи. И немојмо зато помислити да ће се Европа задовољити тако површним акцијама као што је хапшење Караџића, Младића, Хаџића и последњег у низу злочинаца, Петра Марчете. Европа од нас тек очекује оно најважније, а то је тотална мождана олуја која ће избрисати погубну патријархално-ратничко-хајдучку традицију и пружити предуслове за нормалан живот нормалних људи.’‘

‘‘Зашто баш њих?’‘ није најјасније Белићу, несигурном и у својој скепси.

‘‘Зато што је једна од ретких предности људи попут нас што можемо да бирамо где, кога и када ударити. Сувише мали и слаби да бисмо се бранили, њих бирамо и што су најновији у низу бесних и надобудних скојеваца који би да нас обешчасте. Који су толико пуни себе да се понашају као богови придошли да пустињу претворе у башту са искључиво култивисаним биљкама. Време је, међутим, да ‘‘скојевци’‘ науче да се у пустињи може наћи и понека звечарка.’‘

‘‘А да ли ти разумеш колико је растојање између овог тренутка и неког нашег упада у њихове просторије, и лемања тих одрода и изрода?’‘ говори Белић.

‘‘Зар баш ништа ниси укопчао? У овом случају, мало јесте много.’‘

‘‘Шта тиме хоћеш да кажеш?’‘

‘‘Да нас петорица треба још ноћас, на јуриш и без много планирања, то да урадимо.’‘

‘‘У сред Београда?! Викендом? Осветљене улице?! Бистро, нема шта.’‘

‘‘Улица Цара Николаја није ‘у сред Београда’, према томе не буди ироничан Шоне. Ено их у оном пасажу код броја 11.’‘

‘‘И, како замишљаш да изведемо ту командо акцију, а при том не будемо похватани, након чега би нас обрађивао неки Милојица, и њему слични?’‘

‘‘Камера на прелазу из пасажа у двориште је покварена. Кабл је одавно искидан и до данас га сигурно нису заменили. Добра деца су се изгледа мало опустила. Не верују да им прети опасност. Петоро људи увече улази у ионако неосветљен пасаж. Фантомке на главу, па у главну канцеларију. Правимо урнебес. Кад обавимо шта треба опуштено излазимо; фантомке у џепове и свако својој кући. Најкритичније ће бити приликом доласка. Петорица могу бити упадљива, а не смемо се окупљати један по један.’‘

На лицима слушалаца су се мешали осмеси, и зачуђеност, као да се питају како се тога нису сами сетили.

‘‘То је план?’‘

‘‘Да.’‘

‘‘У реду. Ајмо онда.’‘

Просторије Европске омладинске лиге: пријемно одељење, соба за састанке и медијске конференције и соба за дружење и необавезно ћаскање, налазиле су се на првом спрату унутрашњег дворишта доступног пасажом. У њима, два ормана са Ханом Арент, Фукујамом, Радомиром Константиновићем, указивала су ко борави на тој адреси. Плаве, беле и ружичасте књиге припремале су младе јакобинце за рад с масама непосвећених.

Иначе, субота увече је време редовног састанка и свођења рачуна. Марко Ђукичин Буљави председава. Пошто је као Банаћанин аустроугарски педантан, уз њега је лаптоп на чијем су екрану густо исписане тезе и тачке дневног реда.

‘‘Овај бих састанак почео од добрих ствари које смо урадили у претходних седам дана. Несумњиво најважнија је лепљење плаката са апелом и опоменом овом никад сазрелом народу. Наши активисти су облепили строге центре Београда, Новог Сада, Суботице, Инђије и Зрењанина. Разуме се да је део тих плаката брзо поцепан и ишкрабан, а на нашу веб адресу је стигло неколико десетина претећих  порука. То је, наравно, била очекивана реакција риџекта и гејака када их неко шутне у право место.’‘

Осмехом је ваљда требало да потврди свој лалинско-урбани хумор, познат са трибина и књижевних вечери на Филозофском факултету у Новом Саду, када је устајао и полемисао са сваким за катедром. Марко Лајави и Марко Прва Клупа су га већ тада крстили, али то му није ни најмање сметало да на себе скрене пажњу неких старијих комесара, који ће га дрефтовати у прву лигу невладиног сектора.

‘‘Али, али, али… драге колегинице и колеге!’‘

Ова реченица, смишљена да прекине очекивани смех и поново скрене пажњу на његову маленкост, била је потпуно излишна. То је већ требало нешто да му каже.

‘‘На тим предвидљивим реакцијама све ће и остати, јер наши непријатељи немају ни памети ни снаге, ни новца, за нешто више, а нису ни довољно луди да ураде нешто екстремно и попију робију. Бенефити, међутим, које смо ми извукли из свега неупоредиво су већи. Једно правило које можда не знате, али с којим ћу вас сада упознати, гласи да је и негативна реклама добра реклама. Тако смо ми са импутом од пар хиљада евра имали аутпут од неколико десетина хиљада евра – у виду донација, новинских текстова, гостовања која нас чекају у иностранству и, што је најважније, наступа на овдашњој медијској сцени. Пре подне сам наиме имао састанак са госпођом Тамаром Свирчевић из Центра за опоравак Балкана. Сами знате да она једном недељно у ресторану Ренесанс окупља представнике разних невладиних организација – и то не само из Србије – дајући им инструкције на којој од локалних телевизија треба да гостују. На тај се начин са малим бројем људи покрива велики медијски простор, и остварује утицај. То је госпођа Свирчевић учила на бројним курсевима у Немачкој и САД а ми смо, драге колеге, добили велику прилику коју ваља максимално искористити.’‘

Љуто се међутим варао Ђукичин ако је мислио да ће побројаним ‘‘бенефитима’‘ импресионирати присутне, да би одмах потом могао рутински окончати састанак и отрчати у оближњи ајришпаб на пиво, чипс, и утакмицу Селтика, у чијој је мајици дошао.

Сара Бекић је прва. Штребер и фанатик политичке коректности. Проблем са Саром и њој сличнима је што су сувише посвећени и концентрисани. Док нормални воле од свега помало, дотле такви свом идолу клешу и бубуљицу на носу, не би ли га учинили савршенијим од саме стварности. И зато:

‘‘Ја бих те Владимире замолила да нас не потцењујеш овим твојим наступом. Ни нашу памет, ни наш лични интегритет…’‘

‘‘Ма ко те потцењује?! Шта причаш, жено божија?!’‘

‘‘Такође бих те молила да ме не прекидаш сексистичким опаскама. Нисам још завршила са излагањем.’‘

‘‘Добро. У реду. Нећу те прекидати.’‘

‘‘Дакле. Овде се, ко зна који пут, лицитира хиљадама евра које ми наравно нисмо видели и нешто ми говори да их нећемо ни гледати у скорије време. То се више не да трпети и ја захтевам прецизне бројке о улазу и излазу средстава у нашој организацији…’‘

‘‘Јел хоћеш да кажеш да сам ја крао?!’‘ запањен је Ђукичин, који уместо похвала добија шамаре. Сада би се најрадије посвађао и тиме расплинуо оштрину напада, али штреберка се не да намамити. Зна она кад ваља употребити штит а када мач, када охладити а када загрејати.

‘‘Ништа ја не кажем, већ тражим да се разради процедура која ће се строго поштовати, јер теби можда није познато, али цивилно друштво коме тежимо почива на строгим правилима демократске игре. То ме доводи до моје друге велике замерке. С којим правом ти идеш да се састанеш са Тамаром Свирчевић? Ја се не сећам да смо ми уопште разговарали о томе прошле суботе. Да ли је то опет једна од твојих муњевитих импровизација, и како се ниси сетио да поведеш бар још неког на тај састанак у ресторану Ренесанс? И, ко ће гостовати на ТВ на крају крајева? Претпостављам да си и ту почаст наменио себи.

‘‘О којим темама ће се расправљати? Ко ће се од фашиста појавити, и како да доведемо своје присталице у студио да бисмо њих ућуткали? И о чему сте још причали, ти и Тамара Свирчевић? Нисте ваљда само о медијским наступима? Да ту није можда донета још нека одлука коју ми треба да аминујемо без много приче? На сва та питања ми нисмо добили одговоре, јер не постоје стриктна правила рада која би нас водила кроз турбулентна времена. Уопште, стичем утисак да ова ен-џи-о пати од вишка аматеризма. Кривица за тако нешто пада понајвише на тебе’‘, завршава Бекићка, дланова на ивици конференцијског стола, као да жели да омеђи простор на којем је управо сецирала леш.

‘‘Јавља ли се још неко за реч?’‘ пита Ђукичин, на лаптопу куцајући подсетнике за жесток одговор.

‘‘Ја имам нешто да питам’‘, с другог се краја огласио Дамир Зобеница.

Штреберка јесте завршила, али се успаљени фанатик на ивици месијанског лудила спрема да почне. Зову га и Трећи Човек, јер кад падне у занос полемике о себи почне да говори у трећем лицу.

‘‘Шта то?’‘ Покушавајући да задржи хладнокрвност, Ђукичин круто креће да удара по тастатури, свестан да ће тек сад бити цике и вриске, пошто се са Зобеницом никад не може нормално дискутовати. Хвата га страх да је ово двоје младотурака склопило савез против њега. Јесте да се Бекићка и Зобеница не миришу одвише, али… ко зна.

‘‘Ја хоћу да ми се сада и овде објасни зашто ти мене непрекидно дезавуишеш?!’‘

У себи, Ђукичин отписује утакмици Селтика коју, очито, неће гледати.

‘‘Зашто ти дезавуишеш сваку моју иницијативу у вези са тим како да ова невладина организација успешније остварује циљеве због којих је и основана, а то је борба против шовинизма, национализма, православног фундаментализма… И да знаш нешто: одавде се нећемо разићи све док пред овим људима као сведоцима не даш јасне одговоре и не положиш или рачуне – или своју каријеру председника невладине организације!’‘

Окршај може да почне.

‘‘Прво да се смириш, Дамире. Да не шизиш. И да будеш прецизнији у оптужбама. Када сам ја то тебе наводно дезавуисао и које су то твоје наводне иницијативе без којих ова ен-џи-о има да крепа? Ја знам да ти волиш…’‘

‘‘Немој ме прекидати. Немаш право да ме прекидаш док излажем твоје пропусте! Ти си овде на оптуженичкој клупи а не ја! Ти овде треба да заузмеш став покајника зато што закулисним радњама, импровизацијама и недовољном идеолошком профилисаношћу претвараш ову организацију у дружину где ће се само твоја реч слушати, и где ће појединци са свежим идејама морати да трпе последице твоје љубоморе и твојих сплетки!’‘

‘‘Могао бих и музичку жељу да ти испуним, онако успут…’‘

‘‘Данас ћеш запевати своју лабудову песму, јер је дошао тренутак да се рашчисте ове аугијеве штале. Јер, ти можеш уплашити неке од ових људи, па и корумпирати неке њих (’‘њих’‘ будући још седам који – не рачунајући Зобеницу, Ђукичина, Белићку и секретарицу у предсобљу – углавном колутају очима, зевају и гледају себи у прсте) али не и Дамира Зобеницу. Дамир Зобеница је ту да остане последњи кад сви буду поклекли. Дамир Зобеница је ту да брани принципе правде и морала онда кад други немају храбрости да то учине. Ти Зобеницу можеш и да убијеш али не и ућуткаш, јер Зобеница није овде да лови краткорочне поене!’‘

Глас му је на ивици плача.

И таман кад је хистерија достизала врхунац десило се прасак у предсобљу и нестанак светла у њему, праћени кратким вриском Цеце секретарице. У соби за конференције светло се међутим није гасило, те су конференцијаши имали прилике да виде како кроз врата, готово гурајући се, упада пет особа у фантомкама.

Наиме, оно што је једна од највећих невоља људи који кроз живот пролазе ступајући искључиво преко пластифицираних, застакљених и мермерних површина јесте што су им инстинкти толико одумрли да више нису кадри да у случају опасности узбуне ни тело ни ум.

Тако су и чланови Европске омладинске лиге само седели и посматрали шта се дешава, више у чуду и радозналости него страху. Јер, овца стоји у месту кад је кољу, будући најпитомија животиња.

Ударци су зато падали у тишини, поремећеној једино ломљавом столица и шкрипом тешко померљивог, конференцијског стола.

Најслабије је ударао нападач који се устремио на Давида Ракића, власника фенси кафеа Црна реч. Дупло лакши и од навале адреналина несвестан да његови ударци по Ракићевим леђима томе ни најмање не сметају, Владимир Мијатовић Плави је настављао да га вошти као газда краву која превали канту с млеком, једнако непокретну са свести да је нешто згрешила.

Шавија је такође био нервозан, али то се не рачуна. Увек нервозан, године тренирања кјокушина су га оспособиле да удара и брзо и јако, неретко баш међу ноге.

Белић и Крстонијевић су витлали комадима већ изломљених столица, јурећи надобуднике по просторијама.

Ипак, све то било је ништа спрам страха који је изазивао пети. Грдосија је нишанила пажљиво и уносила сву тежину тела у ударац. Један такав је поцепао кожу и сломио јагодичну кост Владимира Ђукичина. Попрскана његовом крвљу, и уопште ужаснута свиме што се догађа, Бекићка се прво упишала, па онесвестила. Зобеницу је пак Оташевић углавном шамарао, претходно коленом одгурнувши оклембешеног Ђукичина. Било је помало смешно гледати како му после сваког шамара поиграва на раздељак зачешљана коса.

‘‘Па прекини више, молим те!’‘ једини је Зобеница стигао да прозбори.

То, као да је био знак.

‘‘Бриши!’‘ Петорка је изашла леђима окренута вратима, остављајући иза себе гомилу разбацаних тела и поломљеног намештаја.

Два сата касније, у просторијама Лиге врвело је као у згаженом мравињаку. Сви су били ту: мимо униформисаних и неуниформисаних полицајаца који узимају изјаве и врше увиђај тискали су се камермани, новинари, радозналци из комшилука, а за простор и пажњу грабили се посленици братских и сестринских ен-џи-о. Као да живе једино пред камерама, навикли на своје улоге, глумили су као да се ништа није догодило док га они не искоментаришу – од вештачке оплодње, глобалног загревања, педерских права, до грађанског рата у Сирији – понајмање неких контраиндикација у балканској забити.

Прекрштене руке, и фаце загледане мимо камера, пратиле су и одговарајуће изјаве:

‘‘Одмах препознајем заверу кад је видим. Оваква се акција није могла извести без темељног планирања и јаке логистике. Моја је процена да је иза петорице нападача стајало бар петнаест помоћника, три до пет аутомобила и неколико тајних локација у Београду. А ми сви врло добро знамо ко је способан да тако нешто организује и изведе у овој земљи”, самоуверен као увек брза Зденко Ћосић, професионални аналитичар.

‘‘Можда сам ја луд што све време упозоравам на надолазећи наци-фашизам у овој земљи. Можда би требало да се наше институције обрате Видовитој Зорки за мишљење?’‘ мршти се адвокат Зоран Влаховић, за којег се говорка да је одлепио још док је на журкама 80-их дувао лош лепак.

‘‘Видим ја да нисам ударала довољно пацки претходних година. Видим да ћу опет морати да се активирам, само не знам да ли ће бити довољна само једна позоришна представа за раскринкавање примитивизма, или ово ипак захтева неку болнију медицину?’‘ сва је важна наша драмска списатељица.

‘‘Од ове ноћи – Кристалне ноћи – ми смо у рату с нацистима. Борба ће бити дуга и тешка. Обећавам вам крв, зној и сузе, али и светло на крају тунела. Светло коначне победе, јер зло и лудило не могу проћи. И дозволите да завршим реченицом коју Гандалф изговара у борби против Балрога у првом делу серијала Господар прстенова: ‘’You shall not pass!’‘ помпезан је Виктор Берић, један од главних војвођанских издајника.

‘‘Јел угашена камера? Јел готово?’‘ пита. ‘‘Јесте? Па добро човече, колико ти пута кажем да ми не снимаш леви профил!? Знаш да су ми одрадили лошу пластичну операцију с те стране. Испашћу наказа пред јавношћу. Кажем ти још једном да ћу те, ако се ово понови, пријавити твом уреднику па ћеш снимати само редове пред киосцима! Шта: ‘немојте то примати к срцу господине Берићу?!’ Ајд одјеби пичко једна! Ма све у пичку моје мајке!” глас му прелази у мумлање разних глагола и придева уз именице ‘‘мајка’‘ и ‘‘отац’‘.

Ређају се и други, сопственим оригинално-стандардизованим изјавама:

‘‘Повратак у мрачне 90-те… Фашизација друштва… Па зар у 21 веку… Клеро-патријархално-милитаристичке формације… Суочавање са прошлошћу… Дизелашко-шабанска култура… матрице, матрице, матрице.’‘

Само је један човек седео у ћошку, гадљиво посматрајући менажерију око себе. Инспектор Лука Аризановић је и у својим педесетим годинама задржао свеже лице с домаћинским брковима и тужним очима које су превише виделе, и искусиле.

Ни двадесет пет година рада у полицији није му, изгледа, помогло да се навикне на идиотлук и поквареност. Ваљда је зато и оседео пре тридесет осме, па се пита што није кући с малим сином Немањом и женом, уместо што се петља с нечим што ће се завршити само овим нападом.

‘‘Ови вајни познаваоци српске свакидашњице’‘, уздржава се да не каже, знајући да нема коме, ‘‘не увиђају да се ради о групи аматера који ће, задовољни овим што су урадили за Српство, мирно лећи и преспавати зимски сан, не огласивши се више ни једанпут. Али. Ко зна? Можда је ово ипак само почетак. Можда су ови мамлази коначно призвали ђавола. Тад би могло бити невоља јер је ово бесумње нека нова екипа. Остали су углавном паралисани, уплашени, или причају на празно.’‘

‘‘О томе ћу’‘, наставља у себи, ‘‘размишљати сутра, јер ми душа спава, а и ко ће у овом хаосу ишта радити?’‘

‘‘Томовићу!’‘

Прилази му кратко подшишани, дебелоусни заменик инспектора.

‘‘Завршите увиђај, и ујутро у девет будите с материјалом у мојој канцеларији. Тамо ћемо на миру извршити анализу.’‘

‘‘А зар не би требали да то урадимо одмах?! Ови могу побећи ко зна где, а случај има политичку позадину и може се јако искомпликовати. Многи су интереси у игри и биће озбиљних притисака. Не бих да ме позивају на одговорност због неажурности!’‘

Упркос Томовићевом врањанском изгледу, Аризановић види типичну задрту и амбициозну црногорчину из колонистичке породице. Проценио је, осмехује се, да је дошло време за ново напредовање на хијерархијској лествици; дупе које се нађе на том путу биће шутнуто, пробијено – или ће, у случају потребе, доћи до увлачења.

‘‘Никуд они неће, Томовићу. И спусти тон кад ми се обраћаш. Као да не знам зашто галамиш пред оволиким светом.’‘

За то време ‘‘силе мрака’‘ су се разишли свако својој кући, убеђени да ће ускоро имати посету људи са пластичним билетима на реверима мантила, уз одговарајућу правно-полицијску процедуру.

Нико сем Оташевића није спавао те ноћи.

 


КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

 

Прозу нашег сарадника Младена Медића објављујемо знајући како је могу читати зле очи, из обавезе да је предочимо као упозорење.

Потпуно свесни да оно на шта господин Медић жели да нам укаже неће доспети до описаних невладинаца осим као претња, на прозу Контраудар упућујемо пре свега власти ове државе. Јер, ако не уважавају расположење ‘‘маса’‘ назначено ауторовим написом, и његову снагу и раширеност, неће ни њима, ни нама, помоћи никаква ‘‘аналитика’‘ која већ двадесетак година као да не види што је очито свакоме макар донекле упознатом са београдском улицом, градским саобраћајем, или гневом изазваним безбројним ограничењима, забранама, и казнама упућеним иначе пониженима и осујећенима, али не и ‘‘беснима’‘.

Јер, не може се тај гнев на провокацију – о томе будући реч – ‘‘развести’‘ кроз друштвено ткиво помоћу ‘‘навијача’‘, сплавова и клубова, интернет коментара и сличних смицалица.

У моје доба, наиме, мангупи из Космајске (данас Маршала Бирјузова) знали би да повремено неком од наших, с Варош Капије, упуте клинца да му или пљуне у лице, или га шутне у цеваницу, па поред Паласа здими у свој Крај. Гонитеља би тамо сачекало бар десетак старијих Космајаца и пребило својски. Но све то није имало сврхе осим да одржи ‘‘здраву’‘ тензију између два дела града, међусобно удаљена не више од стотинак метара – што, међутим, није случај са политиком провокације – основом делања против Срба као народа још од октобарског ‘‘Ослобођења’‘ 1944.

Понижавање се стога не може, нити сме, игнорисати нити трпети – и једно и друго, нe само на београдском асфалту, будући доносило нова, не само изазивања већ и насртаје. Да није друкчије ни у ‘‘високој политици’‘ видели смо и подсећајући се масовних туча на ‘‘братским’‘ стадионима социјалистичке Југославије.

Наиме, том ‘‘техником’‘ су комунисти и пре Другог светског рата провоцирали љотићевце, ови комунисте, туче по аулама Универзитета и улицама будући све чешће и крвавије, да би се од 1941. до 1945. – као 1991 – 1995 – изметнуле у грађански рат, не више само између група идеолошких напаљеника.

Да се тај рат наставља јасно је свакоме ко чита разне сајтове – било родољубиве, ‘‘родољубиве’‘, или глобалистичке: тон је опак, увреде су тешке, наговештаји црнила на помолу гадни.

На крају, напоменуо бих и да је Младен Медић, наставник историје на северу Србије, једна од најмирнијих особа које знам. Али, кад га неко увреди, не бих волео да се нађем у кожи тог непромишљеника. Да Службе (не само ‘‘наше’‘) делегирају провокаторе не би ли ‘‘опипале пулс’‘ стара је техника, али ми то данас све више личи на паљење шибице да би се утврдило цури ли гас.

Да су разне невладине организације, финансиране и новцем пореских обвезника, обавезне да пре свега воде рачуна о ставовима већине на чија осећања врше све чешће и безочније нападе ваљало би, стога, да буде један од главних обзира власти ове државе – свакако јачи од уважавања налога странаца који су вишедеценијским деловањем и делањем показали колико им је стало до нас као народа, па и као појединаца.

Обраћајући се влади у којој имам и личних пријатеља зато кажем: немојте, за име Бога, терати иначе смирене и разборите људе да размишљају о обрачунима каквим Медић завршава своју прозу а који би, познајући нашу повест, само расли и умножавали се – до нашег националног полома, спрам кога би сви ранији изгледали занемарљиви.

Не ‘‘запрашујте’‘ нас ветром, да не бисте пожњели буру.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово