Слово

Момчило Селић
ХОДОЧАШЋЕ

 

– Шта пијете!? Шта пијете!? – поскакиваше дечачић. Не старији од шест година, сићушан попут веверице спрам Илињске ватре, зрачио беше жељом да нас угости.

Док га је Боба замајавао, посматрах лица око огња.

Клонио сам се, наиме, малишанових искричавих очију, стрепећи од тренутка кад ће му и мој сапутник потврдити да нам не треба ни пића ни јела, већ само прилике да се, што неопаженији, повучемо у ноћ.

Ступајући потом пажљиво навише, батеријом осветљавајући тутумрак да не угазимо у балегу, ћутали смо. После читавог дана проведeног крај Нишиног Киљана, и шипчења кроз високу, повремено оштру траву до Капетановог језера легосмо свако на свој лежај, надајући се сну.

Јер, док у црквици крај Киљана бејах присуствовао литургији, узносио се бејах њеном белином, и свечаношћу обреда – као при нашем крштењу на Трећем Језеру у Висконсину, када ме такође беше опчинила чистота зидова Нове Грачанице, и лица америчких Срба око нас.

Таквих, те 1988, беше углавном нестало у Југославији. Високи, кошчати, избраздани животом у изгнанству и туђини, беху се ћутке они молили док су нас – петоро Селића – два свештеника Слободне српске епархије у васкршњој одежди званично уводила у веру којој смо, не знајући, одувек припадали.

Но, лица у цркви Светог Илије, недавно подигнутој самопрегором преосталих верника Роваца, Мораче, Пипера, Жупе и Никшића не беху до обична. Јер, стрепњом за удобност, имовину и углед међу грађанима не задобијају се бразде на челу ни јазови низ образе, и усеци око усана. Од хране каква одавно не мањка ни горштацима западних српских крајева нема истакнутих јагодица ни удолина испод њих, које би, да се беху подвизавали чувањем своје и туђе душе и духа, Богу заветовани на чојство, заслужили.

Лице Миља Марковића, Пипера, међутим, одавало је све што памтим у мога ђеда Милутина, мужа Милосаве, одиве Селића. Иста испосничка ведрина, бели брци, очи пуне благости после жара и пожара битака, полома, освета и праштања, те крш око камените куће, беху ореол и њему.

И Миљов рат, међутим, беше одрекнут:

– „Немојте ми само копати очи!“, кукаше Хрват, кад га заробих на Дубровнику – осмехиваше нам се, досипајући нам лозе.

– Морадох – говораше – да га браним од кувара и осталих позадинаца који хтедоше да навале на њега.

Не питах га да ли им је морао запретити пушком.

Пушка, и на Лукавици, јесте што и рука. Њом се пуца и пре легања после Илињске ватре: право у црним светлом обасјани свод, у средину Млечнога Пута видљивог, данас, само са светих Планина.

И Лукавица и сва Ровца део су тог Пута. У Веље Дубоко се више не може осим теренцем, у Мртво Дубоко још мање, док се кроз кањон Мртвице пролази само пешке, ступа позорног на одрон и змије. С Трмања – докле се бесмо провукли између одрона, камења које ломи картер и кречњачких страна – до Гуњана још се и стиже, па и до Горњих Роваца, до капеле и споменика Павлу Булатовићу, министру војном заједничке државе Србије и Црне Горе, али се – нечим што некада беше пут – не може сићи до Међуријечја.

Је ли Павле убијен у ресторану Рада на Бањици 2000. због тога што је почео да образује племенске савете, или што је – као премоћна већина Ровчана – сматрао себе Србином, а Црногорцем тек по понирућем следу до сопственог имена и презимена, зна Свевишњи – и Служба задужена да бди да се не поведемо за маглинама које наслућујемо издижући из равнине, чамотиње и глиба где, по Њима, треба да смо сретни и задовољни.

И Миљо и мој деда-ујак Милутин с Радигојна крај Колашина, и мој погубљени ђед Благота смеше се благотно, попут светаца. Црква их не памти ни фрескама ни иконописом, мени препуштајући да их назирем спрам нутрине храмова подигнутих новцем откинутим од уста, а не отетог или покраденог. „Савест“ на Лукавици, па ни на Трећем Језеру, нико не може искупити ичим до људским делом или властитом жртвом, Страшноме Суду приближујући као од мајке рођен – без кајли, грамота, ордена и медијске хвале.

Срећом, лице Булатовића који пази на капелу и споменик Павлу јесте староставно, мада му је мање од педесет година. Плавоок, испитује ме на београдски и остали расап, па вели да недалеко има 92-годишњи старац – живе, неокрњене памети – који се сећа Благоте, и како су га рођаци (у Ровцима свако свакоме то будући) спутаног послали у Колашински четнички затвор, да га тамошњи стрељају на Брези.

Нема више, ћутим, ни четника ни партизана. Само је „прилагодљивих“ (well-adjusted) и „тврдоглавих“, „несавремених“, „реакционарних“ којима је до Истине, Правде и Лепоте, а не до Правила Игре. Булатовић, Ровчанин, то зна. Причамо о Вуку Бећковићу, братственику који је, напуштајући кућу у којој беше засео са пратњом, домаћина упозорио да идући пут припази на Оне „на тавану“, да их ко не ухвати.

Јер, ту седморицу ровачких партизана (колико их укупно беше) желео је да поштеди судбине Благоте Селића, ма колико неко сматрао да се тако свети „Пасје Гробље“ – то јест Тарин Луг испод хотела Bianca, доскора познатог као Бјеласица. (У Колашину се кочопери и још новији хотел Lipka, назван по Мирославу Лајчаку, Словаку који је Црној Гори опечатио „слободу“ од Српства.)

А Тарин Луг чами још опогањенији, загађенији, нагрђенији, очерупанији, сведенији и обешчашћенији него икад. Својевремено горски рај залазан у делту Таре и неколико вијугавих водотокова, затравњене обале блиставе росом, мора и он умрети, у „држави“ где „четник“ остаје покуда, а „партизан“ мирнодопско и новосветскопоретско занимање, па и професија.

Миља, на Киљану, не питам зато за Грађански рат, пошто 1941. беше дечак, а 1991. још довољно детиње душе да га приме за добровољца. Шта је гледао на Дубровнику, зна он. (Питах га узгред за Срђ где, по казивању мога командира на Масленици 1993, усташе беху до колена забетонирали неколицину својих дезертера, које су наши морали мртве моторкама сећи, да би их сахранили. Јер, причајући нам о Хрвату кога беше спасао од линча, Миљо засигурно није знао да су Зидари и нову „независну државу Хрватску“ морали „породити у крви“ (наслов књиге Маркуса Тенера /Marcus Tanner/, дописника Индипендента из 1990-их). Ни да ни нама тројици пристиглих пред Киљан тај Међунационални рат није само штиво из доба када „Србија није била у рату“, или из препуцавања интернет коментатора он такође није могао знати, када нас је позвао у своју кућу. Да спавамо у шатору који бесмо понели није долазило у обзир, поред његових лежајева спремних понајвише за померени Луговдан.

Но када је, пресрећан, с тавана скинуо југословенску заставу с црвеном петокраком („Сачувао сам је од Туђмана“) и окренуту наопако побио поред улазних врата, знао сам да је изгон, обесправљење и помор преко 54 посто становника Црне Горе (бројку ми својевремено беше поменуо отац), после „победе“ 1945. оставило неизбрисив траг. И, као што келтски празник Врха лета (Први август) беше новом вером саображен са Светим Илијом, а киљан (ирско killian – у Црној Гори менхир на месту нечије погибије) освећен црквом, тако нам и „непреиначиве промене“ – методологија свеукупне „Завере које нема“ – беху донеле и Мила, Шишка, Мома и Кривокапића, као и безбедњаке који ме сачекаше при једној од викендица, где свратих тражећи брата од стрица.

– Ја о Вама знам све, а Ви о мени ништа – говораше ми домаћин, пре но ме, пријазан, беше позвао да седнем.

На мој помен, међутим, да је Никола Ђилас, отац Милованов, пролећа 1919. предводио казнену експедицију Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца на Ровца, његов колега, бркат и крупан, беше безмало поскочио:

– Ви то тако тумачите, јер Вам одговара!

Шта Милован Ђилас значи новим властима Црне Горе не морадох га питати, пошто потом тврдише да су све невоље са Шиптарима и свим осталим народима и народностима Југославије изазвали управо Срби.

– Казујем што имадох прилике да прочитам, и чујем од људи које не сматрам лажовима – бејах му одговорио, нашта ме посматраше подсмешљиво, а најстарији безбедњак међу њима помно.

– Које млађе црногорске писце познајете? – питаше ме домаћин.

– Осим једнога из Херцег Новог, који беше написао добар роман о Боки (Лутајући Бокељ, аутор Никола Маловић), ниједног – рекох – што пак није њихова кривица већ моја. Не постижем.

– А шта мислите о српским? – питаше ме домаћин. Испод штитника бејзбол капе и иза наочара светлуцаху му очи.

Одговорих да у Србији има довољно медија, државних, међународних и невладиних организација и органа, жирија, задужбина и осталог да се побрину да Великић, Арсенијевић и слични не оскудевају.

– Ово вино је моје, домаће! – каза, па овлаш додаде да му, својевремено, колеге из Србије беху послале мој досије, али да се данашња Црна Гора не бави тиме.

Осмехнувши се, рече:

– Овде нисте предмет обраде.

Иза леђа ми беше пришао и његов брат, доносећи кувану браветину, српску салату и осталу мезу.

Вино, густо и црно, заиста беше добро а приче о Деретићу, Олги Луковић Пјановић, студијама о пореклу црногорске капе, о Црногорцима, Србијанцима, Србима и „посрбицама“ – у које, по бркатоме, будући Ровчанин спадам и ја – беше довољно да се на крају изљубимо и растанемо.

Док од његове викендице вијугасмо ка Киљану, туча испод шатора беше начас уминула. (На моје питање шта ће два лендровера и две ладе полиције на главици изнад сабора Бркати ми објашњаваше: „Сваке се године побију, пијани“. Можда му ваљаше рећи да је и само присуство те Милове „унутрашње војске“ – праву му бесмо видели на Брези у виду једног вода, с кржљавом „војникињом“ у строју – довољно да плану предуго подстицане страсти.)

Сетих се момка мушкога лика који ми, представивши се, одмах беше казао да је Србин, истовремено зазоран да нам се зенице не сретну. Док су камиони са свечарима кроз прашину грабили ка Капетановом језеру а из њих махали српским тробојкама, и тај помињаше специјалце с пређашњих сабора, опремљене као за Спилбергове Ратове звезда.

На ово ми се путовање заиста није ишло, но Боба – „Одивичић“ како ми га брат беше крстио, род нам преко одиве Госпаве удате у Дуровиће, с Гуњана – беше упоран да посетимо Ровца, где га своједобно беху дочекали чојски.

Мени, међутим, претходно сретање с прапостојбином беше отужно пошто постарија Влаховићка супругу и мене – док стајасмо пред њеном кућом подигнутом на селићкој земљи – беше одбила с прага рекавши да, у том невиђбогу, конака за пролазнике и посетиоце нема.

Нисам се радовао ни сусретима с људима попут Бркатог, због речи које не бих могао сузбити у себи, и свега што би потом следило.

Мучила ме је и помисао на Подгорицу, новоизграђену да пркоси месту и баштини свега око себе.

Селићко гробље које ми је брат показао, с потамнелим каменим саркофазима наших предака; помисао на Благоту који из завичаја беше одигао, по заповести отишавши за среског начелника на Цетињу, да би се одатле повукао у Колашин после похаре Роваца од нове власти нове државе – чијег Уједињења 11. 11. 1918. беше угледни потписник – те на мог оца и Милинка Ђуровића који су 1941. на Ровца призвали Никшићане Саве Ковачевића, да погубе на десетине племеника јер не хтедоше у Револуцију, све то ме је тиштило, и мимо свеопштег клањања Прогресу, пластици, и Савремености очишћеној од свега чему се Срби, супротстављањем, беху узнели међу Људе.

Није, мени, Боба морао указивати на натпис „Никшин Киљан“ на мермерној плочи. Њему је сметао тај потез неког „писменог“ „исправљача“ „грешке“ свих наших претеча – потомака Нише илити Никше, праоца Никшићана, Жупљана и Ровчана, посрбитеља Оногошта (Anagastum-a) у Никшић, сина Бана Илијана из Грбља и зета Вукана Немањића, брата Стефановог, те оца Гојака, чији синови Булат, Влахо, Шћепо и Срезоје постадоше родоначелници истоимених ровачких братстава – али, мене је то болело. Да упутим виновника на Толстојеву расправу о језику, и његов закључак да је народ за та питања једини властан, не бих имао душе и да му знам име. Да линеарна, правничка, математичка логика не покрива ништа живо, понајмање језик, није имао ко казати ниједном граматичару, још откада беху саковали санскрт – „савршени“ језик за несавршене људе.

Гледајући одозго на кафанске шаторе, и на можда стотинак горштака око њих, послушах зато и Бобину жељу да види Капетаново језеро, гротло испод Крсца и Лисе. Изнад илињског збега тик до Бара Бојовића, украј загарачких катуна, под небом плавим до сржи корачасмо он и ја, јер му бејах казао да до Језера ваља ићи пешке, не би ли се с правом могао похвалити како је на Лукавици платио цену, потребе да и камером забележи што више.

Повремено силазећи на макадам па поново бежећи уза страну, од џипова, луксузних возила и тек понеког убогог, запућених у провод кога се мој брат и Миљо беху одрекли обукавши одела, Миљо везујући и кравату – користећи минуте размака између моторизованих излетника, назвах „Добар дан!“ једноме округластом пешаку и његовој жени, нашта ми одговори истим поздравом – да би му се Боба, десетак корака иза мене, обратио са „Помаже Бог!“

Не мењајући израза на рудом лицу, човек му беше узвратио с „Бог Ти помогао!“, тако да га питах, стојећи крај њега и жене у хладу омањег дрвета, који је ту поздрав исправан?

Смешећи се под америчким пецарошким шеширићем, комотан у три-четврт панталонама, поучи ме да свакоме одговара како му се тај јави.

Испод углачаних, сивих греда викендаши пироваху под бледо-плавом, пластичном настрешницом, разапетом између зидова својих кућа, млади људи у бесним колима изгледаху ми пригоднији Подгорици или Београду – овалних, подгојених лица и кратке косе сличнији свакоме но својим прецима.

Изнад мрачног Језера кочише се „Кафе бар“, викендице безмало залазише у воду нехајне на точила на стрмим странама, веснике пролећних бујица, а можда и зимских лавина. С каменог гребена гледаше нас постарија, забрађена жена у црнини, ослањајући се на штап.

Лиса се надодаваше сурој Капи Морачкој, нико ту не беше свој, катуњани обесмишљени новосрбима и новоцрногорцима – у Цркви неспретним с незнања где да запале свећу, а испред ње у омањим буљуцима блиски разгласу, не би ли „боље чули“ попа искрај олтара.

И ту се богослужење развраћаше у литургију – реч непознату Брђанима, до као технички појам за нешто што сви на свој начин беху „испоштовали“, мало ко кадар да му објасни садржај, још мање значај.

Брат, Боба и ја стајасмо на врх нагомиланих, заобљених стена чуке са голим, дрвено-металним крстом, знамењем повратка себи а до нас се беху испентрала два по амерички обучена и опремљенa полицајца, па ћутке наставила даље, посрћући при силазу.

Сећах се Мацурског гробља на Трмању – пљоснатих белих каменова усред црвене земље – и нечијих речи да Мацуре беху одатле одигле незнано кад, претходно затрпавши и стрвом загадивши све изворе, бунаре и одуве да нико, никад, не би њиховим некадашњим завичајем ходио весео, и утажен.

Пред очи ми излазише руски документарац о Лакотама у Небраски, упарађеним за свој Сабор. „Наш језик се не да изразити с двадесет шест знакова латинице“, осмехиваше се Индијанац, „али енглески може, јер им више и не треба да лажу!“ У следећим кадровима ваљаху се по плочнику очајници испред неке дрогерије, омамљени смешом лака за косу и воде а ја помишљах на дечаке из тундре из другог документарца RT (Russia Today), који се беху смрзли враћајући се по мећави кући, из интерната где су учили руски, и све остало што њиховима никада дотле није требало.

„Први смо војно победили Американце“, говорио је, стежући зубе Индијанац, „па смо прихватили мир који су нам понудили, а они га променише још на путу за Чикаго“. „И тај мировни уговор“, објашњаваше Индијанка, „беше склопљен између чистокрвних Суа (Sioux-а, то јест Lakota) и белаца, и није се односио на мелезе. Зато основасмо Удружење чистокрвних Лакота, јер, кад последњи од нас нестану Уговор више неће важити, једна од потписаних страна – ми – будући иступила из њега“.

Стари Индијанац се смеје, грчевито: „Умирем од рака, али срећан – Америка се распада, америчка власт ће црћи!“; Суи шарени перима, ђинђувама, бојених лица, на пространом игралишту играју по ритму плитких, кожних бубњева, кораци им личе на Гламочко мртво коло.

Изнад њих шири се небо као изнад лукавичких катуна: огромно, пространо, још незагађено, јер, ко да погани Лакоте који већ пију отров?

Један од њих, безмало брат близанац Јову с Трмања, последњим остацима свести у камеру вели: „Живим како хоћу! Нико ми ништа не може!“ Опуштен на распаднутом двоседу испод неког полуосушеног дрвета, слободан, неће нигде даље, све је видео и чуо, све схватио и не секира се. Љутом али насмејаном, не пада му напамет да нешто уређује попут друге Индијанке која би у чемер свога народа да унесе лепоте, реда и чистоће. Њена кафеџиница јесте плод љубави и бриге, али недалеко се налази „Стаза дувача“, минирана изметом, отпацима и празним боцама хемикалија којима се њени пали сународници умртвљују, немајући новца за пиво, камоли виски.

На Нишином Киљану избија и трећа рунда туча, горштаци псују полицију, она одлази ка Никшићу; следећих дана ће вероватно хапсити усликане изгреднике – оне, који су им псовали и мајку и оца, изазивајући их да навале.

А на Трмању Јово се смеје, остала су му само два предња зуба, драг ми је и драго ми је што га има, памет му је брза и гипка, живи дух му врца очима дечака искрај Илињске ватре, тело му већ обремењено бар једном, увезаном килом. Но, ни он не дозвољава да га ишта спута: позивају га на суд пошто је ударио момка од 25 година који га беше вређао – једним, олаким ударцем избивши му зуба више него је сам, до којих десетак година уназад, при добром здрављу имао.

И он зна све: и ко је коме род, и ко коме преци, и све српске бојеве од значаја, све похаре и братственичке покоље; чита, тражи, шта је и како било, не би ли доконао и како ће бити, када се будућа хидроцентрала „Морача“ буде изручила на Подгорицу огромним, плимним валом, равнајући је у муљевити сплет попуцалог бетона, покиданог асфалта и самлевених Подгоричана, неких потеклих и из Роваца.

И стално се враћам деци из кућа око Киљана и Цркве, и великих, војничких шатора испод којих се на дан Бога Луга, покровитеља Рата, а у част Громовника Илије, купе горштаци не би ли се подсетили себе, а сва њихова дечица прелепа су, жива, и добра, Свет им просијава златом из широм отворених очију и они Га љубе, милују, гурају се око Њега пуна радости и усхита, њихове игре трају до дубоко у ноћ и тешко је дозвати их пошто је Врх Лета коме следи силазак, у поларну Ноћ.

И сви чекају Васкрс, с првим даном Пролећа.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово