Слово
Момчило Селић УВОДНА НАПОМЕНА
Рубрика Слово намењена је лепој књижевности.
Почећемо са цензурисаним песмама Станислава Винавера, Јеврејина из Шапца, српског официра и ратног хероја из Првог светског рата који је сваки ручак у својој кући почињао са «Живела Велика Србија!». Већини овдашњих читалаца већ шездесетак година познат искључиво као преводилац Гаргантуе и Пантагруела, Доброг војника Швејка, или водич Ребеке Вест кроз Југославију, као писац Винавер се, будући српски националиста, налазио на црној листи још Краљевине Југославије. Ни у данашњој, постмарксистичкој, «глобалистичкој» Србији не пролази боље, што се да приметити и кроз ограде и обазривост поговора Ратним друговима, његове снахе Надежде Винавер. Наиме Ратне другове Винавер је први и једини пут објавио у ограниченом тиражу, у муку књижевне јавности, 1939. Попут сународника, такође великог писца, Србина и јунака Станислава Кракова, аутора Живота човека на Балкану, и он је присуствовао хваљењу Јаковљевићеве Српске трилогије као безмало званичног књижевног сведочења о Великом рату. И његов бол мора да је био као наш, када смо открили шта је преко осамдесетак година скривано од нас, не би ли се задовољили завидљивци разних Југославија, савремене, «грађанске» Србије, и «Међународне заједнице» некадре да разлучи моралну и духовну величину од богатства и бројности.
Наиме, тек Винаверовом и Краковљевом књигом – и не пре ни после њих – безмало трансцендентни српски подвиг балканских и Првог светског рата опеван је долично. Да се «Власи не досете» Српски узлет, започет 1804. и настављен по Берлинском конгресу 1878, доследно је до данас потискиван у породичну историју. Још много пре Другог светског рата, «напредна омладина» ругала се «Солунцима» не хотећи, попут Герде Ребеке Вест, да верује да се ико уопште могао попети на Кајмакчалан, још мање под ватром. То ретко, чудесно, и скупо досезање себе нису ваљано сагледали ни савремени згранути, збуњени и слуђени Срби, ни странци узнемирени васкрсом једног, како им се чинило, историјски погребеног чиниоца у коначно државно-политички омеђеној Европи. Наше «реметилаштво» састоји се, заправо, у покушају да не будемо мањи него јесмо, нити од тога већи. У својој Беденичкој бици, млади српски писац Светислав Пушоњић десетерцем нас подсећа да гусле у рововима Отаџбинског рата 1990. до данас нису представљале случајност, док нас сарадник часописа Нова српска политичка мисао, Саша Гајић, освртом на лик и дело Марка Видојковића и његових ментора такође призива памети.
Јер, што се, и као појединци и као скупност, више приближимо и боље одужимо сопству, толико смо се боље разумели с Богом. Од тог склада, ретко достижног али неопходног, истинитију сврху и смисао живота на Земљи још нико није открио. Нажалост, ни његов недосег, или прекорачење, нико није платио више од нас – немањићка Србија Косовом, данашња Хагом. Стога и Слово: поклоњење потреби да бар сувисло, јасно и власно пишемо, и осврт на напоре да се и то обесмисли.
(22. 11. 2005.)
Писмо пријатељу у Чиле - Србија лета 2011.
Нећу заборавити ни приче српских сељака које сам успут чуо, а које се дају сажети у неколико речи: ‘‘Ова власт се понаша као да није наша, него туђа, окупаторска. Погледајте српско село! Тако га темељно нису опустошли ни Турци, ни Немци. Не само да нам власт не помаже, већ све ради да нас уништи, да од ове лепе, Богом благословљене земље створи пустињу. А то је грех не само према овом народу, него и према Свевишњем. Да нас пљују муслимани, Немци, католици, Аустријанци, Енглези, нас не изненађује. Њихову причу слушамо столећима. Но, зашто нас последњих месеци и година пљују и понижавају, и то из дана у дан, упорно и темељно, београдски медији и највиши представници државе Србије? Да ли за то постоји пример из новије европске и светске историје? Узети човеку образ, понизити га, то српском сељаку теже пада од немаштине, муктрпног рада и сиромаштва.’‘
Где је излаз? У сазнању, ‘‘да ничија није горела до зоре’‘? Јер, многима је изгледало да ће Турска владати Београдом вечно. Власт султанова је, међутим, начета Првим српским устанком, 1804, а 1912. Османлије су готово сасвим потиснуте са Балкана.
А како је данас? И сами званични кругови Сједињених Држава тврде да је врхунац америчке превласти био око 1990, те да и та империја полако али сигурно силази са светске позорнице. Обожаватељи Сједињених Држава беху чак прогласили ‘‘крај историје’‘, као да ће Вашингтон вечно владати смиреним и ситним, свакодневним делатностима обузетим светом. Сада о томе више готово нико и не говори. Ваља се дакле припремити за будуће догађаје: ослобођење од америчке окупације и домаће квислиншке власти.
Људи и народи без циљева и снова немају будућност. Срби су вековима сањали ослобођење од турског ропства и то и остварили. Године 1912. ослободили су и Космет. Идуће године биће стогодишњица тога. Како ћемо је обележити? Премда се ово писмо одужило, дужан сам ти одговора на твоје последње питање: да ли се вратити у Србију? Велим: да, врати се… И не оклевај, јер те може снаћи оно најгоре: ‘’The foreign country has not become home, but home has become foreign‘’ – дакле, да ти туђа земља није постала твоја, али да ти је твоја постала туђа.
Прочитајте цео текстПоздравно слово
Еуропејац лажни, са Кривих ливада, позер зализани
балоне крваве деци пушта са бине позоришта
Облак на зиду, свечана пршти пљувачка
Распон будући, што води у ништа.
У ‘‘Медијаници’‘ од картона, скривала се кутија бирачка
Погнуте фруле, клупа ђачка.
Звездарник мамац, учитељице труле
Мечкари незнани и позни, у дворишту дресура траје.
Песмарницом језе о трошку буџета
Отровом млаким засипају школе
На амблемима разредних блуза честице сјаје.
Горштак са асфалта
Њихов страх је бездан
Који гута све
У коме нестајемо сви
И оне заједно са нама
Лудачки страх
Што се шири космосом
Као епидемија
Преносећи се и на мушкарце
Што су одавно бацили пушке
И узели лап-топове и акт-ташне
Не би ли утихнуо
Панични врисак жена
И на децу
И на сав живи и неживи свет
Страх којим дише Историја
Бунцајући у ружном сну
Страх
Из кога су никле
Научне теорије и системи
Идеологије и уметнички правци
Док пушке палих мушкараца
На угаслим бојним пољима
Зарастају у папрат и маховину
И рђају на киши и снегу
Урна за шварцвалдски дворац
Рихтерови потреси већ насрћу на твој дворац од трске
Знам да седиш у наслоњачи Гинтера Граса,
прикључен на апарате срама.
Мрављи ти ланци урамљују чело
Трули је лук из којег си ка мени одапео стрелу
Знам да са твог балкона гледаш своје златне статуе британских пилота из Авијана
И да испод твог радног прслука рида јетра српског матуранта из пећке гимназије
Знам да у атељеу твојем одлазећи кадрови из твоје ере купују твоја ремек дела,
макете ‘‘Жуте куће’‘ у више боја.
Буди
Буди то што јеси понављам себи сваки дан
Не дозволи да те утерају у улогу
У овој промашеној драми света
У којој бракови из рачуна одржавају
На мртвој тачки суноврат наталитета
Узајамне односе људи и институција
Учвршћује цемент корупције
А прототипови успеха захтевају прописану симболику
Одређени модел аутомобила
Лети пливање, зими скијање
И сваковрсне видове забаве
За увесељавање човечијег плагијата
Буди то што јеси и данас сам рекао себи
Чувши да цијук мишева надјачавају аларми
Њихових модерних аутомобила.
Кривотворење у народној књижевности
Отуда нам као најприхватљивија тврдња остаје та да је у народној књижевности кривотворење оно што се својим умјетничким обликом, темом и значењем није примало, или се не би – да му је пружена за то прилика – ни под каквим условима примило као усмени пјеснички израз колектива. На тај се начин појам фалсификата у народној књижевности готово изједначава са оним што би се према неформалној поетици усмене књижевности могло сматрати стваралачким промашајем – на основу здравог и нормалног осјећања смисла, и вриједности умјетничког и књижевног израза уопште.
Прочитајте цео текстДве песме
ПОМЕН ЖИВИМА СА МЕМОРИЈАЛНЕ ПЛОЧЕ У СРЕБРЕНИЦИ
Мехо Катал са мермерне табле шедрваном шета
Сишао је са свих потерница, око врата ланци помрчине
На платном је списку оба ентитета
По чаршији возају га дипломатске лимузине
Крунски сведок
Истражитељ: Господине Сердемовићу, Ви сте вољни како ми је речено и како ја вама кажем да сведочите о вашем учешћу у геноциду?
Мржен Сердемовић: Да, објективно и пре свега истинито, како се договоримо и како Ви кажете. Испричаћу све о геноциду и четничком чишћењу.
Прочитајте цео текстДив Балкана
Обишавши целу балканску оазу
Коју ми је Господ на чување дао
Ја сам окончао кривудаву стазу
На Калемегдану где сам најзад пао
И на месту где се укрштају реке
А четири стране због превласти туку
Пијан од лепоте и тајне далеке
Речима сам овим надјачао буку
Ја Див Балкана из Србије свете
Где се битке страшне непрестано воде
Разорићу опет силе што нам прете
Срцем пуним правде, истине, слободе
Своја срећа на туђој несрећи
Наиме, најпре је комунистичка власт немилосрдно убијала све ‘‘непријатеље народа’‘ који су се било независношћу духа било имовином издвајали из масе, а потом нас сатирала испирајући нам мозак дијалектичким материјализмом. Овом ‘‘технологијом’‘, како је Слободан Милошевић имао обичај да је назива, посејала је у народу такав страх од кога се ни до данас није излечио. И касније, уместо да од непријатеља чува становништво, територију, материјална добра као чиниоце који државу и чине државом, Служба је чувала Власт – државни орган подношљив једино у виду јавне службе а не господара.
Прочитајте цео текстБалкан
Један енглески путописац бележи како су се у Шумадији читава села пред турским одредима повлачила у шуме и у планине, са целокупном својом имовином која се састојала само од стоке и оног што се могло понети у рукама. Упоришта Османлија беху у градовима, а тако владаху и Млечани у приморју и залеђу. Другде на Балкану живот се настављао са својим херојским заплетима и у хомерским димензијама. Буне које су дизали хајдуци и харамбаше, попут Стојана Јанковића и Георгија Црног Петровића, су позне Илијаде, са двобојима и опсадама градова, тим чудније што се одвијају у сасвим различито, историјско доба. Кључ за ту повест је агон.
Прочитајте цео текстШта чита Србија?
Златко Паковић: – Кад говоримо о тривијалној књижевности, да ли подразумевамо и треш-књижевност под тим појмом? Да поменем Хабјановићку и Драшковића, који су круна српске треш-књижевности. С друге стране, последња књига Исидоре Бјелице, Мој деда Луј Витон… То је треће издање?
Исидора Бјелица: – За три месеца.
Паковић: – Ви у том роману, најпре, препознајете једну образовану списатељицу. Ја бих га назвао „багателом“, у музичком смислу тог термина. Једноставност, лакоћа, хумор. Исидора пише багателе. Луј Витон је могао да настане пре 20, али не и пре 40, или 30 година. Врло интересантно. То може да чита неко ко уопште не мора да препозна иронију. То је књига о фетишизму, у којој уопште нема критичког дискурса, у смислу, сад ћемо да пљујемо фетишизам. Напротив, то је фетишизам представљен изнутра, сопственим средствима. И ви можете да је читате потпуно обрлаћени тим фетишизмом, без икакве…
Бјелица: – Иронијске дистанце.
Паковић: – Тачно, без иронијске дистанце, да се тиме одушевљавате, да кажете, и ја хоћу да набавим једну торбу Луј Витон, јер, ево, схватам да је то једино што животу, оваквом какав је, даје смисао. Пред вама искрсава тај свет изнутра, у својој чежњи. Кад јунакињи украду у Барселони торбу, испразне је и баце у контејнер, а просјакиња је одатле ископа, јунакиња каже, вратите ми, молим вас, платићу вам, а просјакиња одговори: али ја сам се деценијама молила да ми Господ да овакву торбу! То је могло да буде написано тек после Дејвида Линча и Дивљих у срцу.
Прочитајте цео текстМолебни венац
Ако смо достојни подај и просветли,
Синове и кћери под канџом Сиона,
Да познају силу у жижи плавети
Губави сатрапи адског легиона.
Гори Српска Царска Лавра Хиландарска!
Гори век за веком, Девич и Љевишка!
Понад Твога дома орлушина барска
Гракће са барјака бесловесног вишка.
Све маске, притворства, презри и прокажи,
Да загрца силник у купљеној лажи,
У Небеском оку огледнут с ругобом.
А нама до усне Ти принеси ману,
На точку векова за нас приправљану,
Јасног числа звездо несењена гробом.
Како „Слободна Србија“ тражи „unobtanium“
Слободна Србија треба да се разликује од оне која то није, а теме којима се њени заступници баве требало би да се збиља тичу нас, те да се тако и разликују од оних тема и људи који се помињу у медијима у власништву Немаца, као што су, на пример, Политика и Блиц, или Американаца, као 24 часа. Историјски и морални легат слободне Србије није Слободан Пенезић Крцун, у шта лист Печат покушава да нас убеди тврдњом да ‘‘мит о контроверзном Крцуну није производ партијске пропаганде као у случају Тита него је спонтано настао у народу’‘. А културна мисија такве, другачије Србије није у причама о ‘‘нашим’‘ постмодернистима за разлику од ‘‘њихових’‘, већ у проналажењу правих вредности и њихових протагониста. Пуким имитирањем тог процеса кроз прање биографија и рециклирање идеја чији поразан учинак добар део овдашњег становништва још добро памти имаће за последицу да ће се и ‘‘слободна Србија’‘ на крају наћи међу другом већ коришћеном робом, изложеном на штандовима локалног (и светског) културног и идејног бувљака.
Прочитајте цео текстТапкање над празнином Тихомира Брајовића
У издању зрењанинске „Агоре“ објављена је обимом невелика, али по количини бесмислица пребогата књига Тихомира Брајовића Кратка историја преобиља / Критички бедекер кроз савремену српску поезију и прозу. Уредник и рецензент, лекар по струци, Ненад Шапоња, аподиктичан као и увек, поручује са корица да је пред нама „једна од битних мапа без које ће даље промишљање савремене српске књижевности бити готово немогуће“.
Прочитајте цео текстСуд врана
„Суд врана“, то је општи ход историје, прогреса који не оклева да жртвује десетине или стотине зарад среће милиона.
Ко уопште може да му се супротстави?
Покреће га сумњива и непрекидна људска потреба да прописује, ограничава и нормира.
Шта чинити кад се једном нађете на погрешној страни историје, као што се то, како примећује један безимени енглески дипломата, непрекидно дешава Србима, али не само њима?
Прочитајте цео текстЛавови с Калемегдана
Лав, било који лав, јесте архетип, јер за њега такође важи оно што је Борхес рекао за тигра: један тигар представља све тигрове који су били и све тигрове који ће бити, јер „јединка, у његовом случају, јесте читава врста“.
Прочитајте цео текстТрип
Нерадо сам узео оловку и ископао стари роковник. Мучнина ми не да да пишем, али ето, нешто ме опет тера. Сви смо ми на дужности, јер осећамо да смо дужни. Па и сада, док киша не да да се посеје пшеница, а вакцинишу нас живом (Hg). Грађанин је највећа животиња, најбоље се уклапа у гомилу…
Прочитајте цео текстПовратак мита
Мит, наиме – сем у изузетним случајевима крајње деградације и секуларизације једне традиције и културе – за нас није фикција примитивних, празноверица ни неспоразум, већ крајње сажет израз највиших сакралних истина и принципа који се, у мери у којој је то могуће, „преводе“ на конкретан језик земаљске стварности. Мит је сакрална истина изречена популарним језиком. Тамо где се претпоставке за њено разумевање губе, један митски садржај мора бити одбачен да би на његово место ступио други.
Прочитајте цео текстМонолог једног...
Уствари, целокупно десетогодишње искуство са демократијом није испунило моја главна очекивања на пољу индивидуалних ‘права и слобода’, те сам потпуно изгубио веру у било какву њену моћ које јој приписују политичко-идеолошке и хуманистичке теорије… Међутим, недавно усвајање Закона о дискриминацији поново ми је оживело наде у демократију, као велику друштвену шансу свакога да оствари своја ‘права и слободе’, без обзира ко је или шта је.
Прочитајте цео текстТајна Југославија - Протоколи динарских мудраца
Тајна Југославија састоји се од четрдесетак страница густо тисканога текста, с пуним насловом Манифест о устројству и дјеловању Тајне Федеративне Републике Југославије (ТФРЈ), док је међу познаватељима и дистрибутерима овог мрачног штива – особама које знају пазити на своју анонимност – документ познат и под колоквијалним називом Протоколи динарских мудраца.
Прочитајте цео текстО стваралачком и рушилачком огорчењу
Писац је аргументовано доказао две основне поставке: прво, да је завист знатно свеобухватнија него се до сада признавало или увиђало – толико битна да управо она омогућава било какав друштвени саживот. И друго, да завист као прећутни или отворени стожер социјалне политике делује знатно разорније него што би признали они који су на њој и саздали своју социјалну и економску философију.
Прочитајте цео текстПосљедњи дани Гаврила Принципа
Уједињење Босне са двојном монархијом. Круна Аустријског безобразлука и самовоље је била девесто тринесте кад је прогласила Закон о изнимним мјерама којим су забранили рад свим српским и југословенским друштвима и удружењима. Чак су забранили рад и Удружењу православних свештеника. Срби су ионако били посебно љути јер су их на силу стрпали у државу коју нису жељели, наметнули су им нову заставу и химну, нови назив језика којим одвајкада говоре и ново име нације. Окупатор је само промјенио име и вјероисповјест, а методе су му увијек исте. Ево видите ове ланце, окове и букагије и ову рупу гдје цркавам. Зар мислите мој драги докторе да негдје има горе. У Турској! Хмм.
Није Турска ништа гора од Аустрије само што Аустријанци умију љепше да лажу.
Прочитајте цео текстИдеја центра
Чудовишности овог света, то јест химере савременог доба, јесу утопије, од либералне до технократске, од комунистичке до андрогине. Утопије и јесу еминентни израз хтонске психологије и хтонског менталитета; незадовољан оним што јесте (или тачније, оним што није, будући да такав човек пре није него што јесте), он је присиљен да непрестано тражи замену, надоместак за изгубљену, или непостојећу, пуноћу бића. Његов принцип је зато не сталност и непроменљивост, већ непрекидна и бесциљна промена, како би се саобразио силама, природе или историје, које га детерминишу. Његов простор је зато утопија (чије је одредиште „нигде“), која је простор бекства од истине бића...
Прочитајте цео текстДостојевски и изазови савремене цивилизације: „Црква ће променити свет”
А да бисмо били с Достојевским и проговорили нашу сопствену реч, сведочили себе личносно, као ово име и ово презиме, морамо одбацити све оно научено, туђе, неискушано, јер управо нам сам Достојевски помаже да као тај и тај, то име и то презиме, изађемо пред људе и пред Бога. Суштинска поента и порука дела Достојевског је да нема и не може бити заступства пред Богом. Нико никога не може заменити на крсту који му следи, на суду који му следи, као што би то, у ствари, хтео његов Велики инквизитор… Нема заступства, у православљу нема и не може бити адвоката. Није православље римско право и судски процес него религија слободе, оно је сам живот у слободи, а тиме и у највећој могућој одговорности с којима ћемо, уосталом, и ступити пред Бога. Сви морамо бити своји, без страха, не плашећи се да будемо своји, и у том смислу морамо и проговорити.
Прочитајте цео текстВладимир Вујић - "Општечовечанско" и "локално"
Има једна апстракција: то је „човек уопште”. И има још једна апстракција: то је „човечанство”. Човек уопште, не овај или онај, познати, ти, ја, ми сви овде у кругу блиског живљења; човек као појам, не човек овај, рођени брат мој или наш, чији ми је живот судбински познат. Човечанство је исто тако појам, једна апстракција. Отуда су и придеви: „општечовечански”, „човечански”, „хумани”, и како их све не казују, чисто апстрактни атрибути. Поштујући апстракције, једно умно наслеђе XIX века науке и разума, рационалистичког дакле превасходно, наши претходници, а и многи савременици, увек траже у нашим књижевним делима „општечовечанске” особине, осуђујући уске „локалне” квалитете њихове.
Прочитајте цео текстСветислав Пушоњић - Живот, снага и слобода личности у философији Владимира Вујића
Ко је тај дрски „јеретик” што се усудио да разум и интелект стави у овако негативан контекст, да оно што је главна покретачка снага просвећеног човечанства оптужи као главног кривца за душевне тегобе савременог човека? Штавише, да свет саграђен интелектом означи као лажан. Шта је онда истинито за њега и чиме се другим истина може досегнути ако не разумом? Шта нас је друго издигло над мраком средњевековља ако не разум, интелектуализам, наука? Или можда тај мрачњак жели да нас врати у Средњи век, у царство дивљаштва и некултуре, у духовну бестрагију којом колају митови, легенде, скаске и друге измишљотине примитивне свести?
Прочитајте цео текстСаша Гајић - Ничеово писмо Светиславу Басари
Драги господине Басара,
свако има право да пише о мени, ако је то занимљиво. Али то што твој роман Срце земље не испуњава овај основни услов није, ипак, разлог овог мог обраћања. Разлог не лежи ни у томе што си за тему романа узео већ колоквијалну „мистерију Ничеове биографије” и упаковао је у општа места савремене белетристике, какав је свакако постао мој однос са Вагнером, Фројдом и Лу Саломе, а све у циљу да би промовисао властити „постмодерни” дискурс, лоше заодевен у политичку мистификацију. Тиме си поново ревитализовао моје старо питање: до које су мере тумачења света симптоми једног сувереног нагона – воље за моћ?
Прочитајте цео текстСаша Гајић - Књижевност и политика: у ''канџама'' мржње
Одавно један роман није имао тако јаку медијску промоцију као роман Канџе Марка Видојковића. У ТВ рекламама и рецензентским панегирицима шамана модерних нуспојава извикан као инјекција адерналина и свежа крв у српској књижевности, Видојковић је за само пар месеци успео да распрода два издања свог четвртог романа, и да чак сам напише приказ сопствене књиге у једном дневном листу. Неко ће рећи – недостатак скромности, а неко да се успеху у зубе не гледа. Успеху?
Прочитајте цео текстСветислав Пушоњић - Беденичка битка
Зло велико Србе притиснуло,
кидисали редом сви душмани
ђедовину да им силом отму,
што на силу а што на лукавство.
Ђе су Лазар и сви мученици
својом крвцом земљу натопили
и Србију с Богом збратимили
урла сада силни Арнаутин,
жари, пали, Србе рашћерује,
пјан од крви љуто подврискује
да Косово биће Албанија.
Исто чини погани Балија
Србинову Босну преотима,
жари, пали, Србе рашћерује,
пјан од крви љуто подврискује
да ће Србу сјеме утулити
да ће Босну својом начинити
ко што бјеше за турског земана.
Понајгоре кидишу Хрвати
што немају части ни образа
нити знају икаких светиња
осим да се поклоне силнима.
Надежда Винавер - Књига сећања, љубави и захвалности
Једноставне, ненаметљиве, тихог тока, са скоро заборављеним речима које нас враћају у доба старе части и поштовања отаџбине, песме у збирци Ратни другови Станислава Винавера, посвећене друговима изгинулим у Великом рату, својом трагичном суштином примакле су се нашем времену.
Много историје и много политике стоји иза ове књиге. Први светски рат, у Србији без предаха настављен на Балканске ратове, на истом рањеном тлу, са истим борцима али у страшнијим условима, са непребројивим српским умирањима, у борбама, по логорима Аустроугарске, по непроходним гудурама Албаније, уз тихе обале средоземних мора – књижевно надахнуће у кратком раздобљу, заборављен је.
Настала као спомен на ову херојску и трагичну епопеју, Винаверова књига није историја већ је књижевни текст, недвосмислен, чист као чиста суза. Иако изграђено и на филозофском искуству пишчевом и на искуству народа, скромног, навикнутог на трпљење, ово дело се може разумети само као књижевност – мимеза смрти у трену историјског бездана.
Прочитајте цео текстСтанислав Винавер - Ратни другови 2.део
СТАРИ ВОЈСКОВОЂА
Стари војсковођа
Који је из Врховне команде
Управљао армијама у сва три рата,
Пензионисан и заборављен
Увређен и огорчен
Посветио се новоме послу
И пише историју.
Од безбројних бележака
Од бескрајних успомена
Оштрих и прецизних
Сећањем које преотима сваку мрву од збивања
И остварује живот сваког потеза и покрета
Ломећи догађаје у бескрај детаља
И снажним замахом састављајући у целину
Он дочарава стари рат
У крепки низ условљених дејстава,
Оплевљен од излишног корова
Који није припадао напору људи
Ни смислу војевања.
Он даје нови рат
Станислав Винавер - Ратни другови 1.део
Станислав Винавер
РАТНИ ДРУГОВИ
ДРАГОШ ИЗ ЛИПОЛИСТА
Драгош из Липолиста
У поцепаном гуњу
Са старом пушком берданком
Чувао је као и остали
Из трећега позива
Неку ћуприју иза фронта.
Када затутњи воз
Он би се испрсио и салутирао
И ни један мишић не би затреперио
На старачком лицу.
Он је причао готово цео дан
О прошлим ратовима
Када је био млад
И тукао се у првој линији
Ти ратови били су тежи
