Zašto Srpski klub?
"Зашто Српски клуб?" питао ме је сликар. Надобудан, уредно брадат, посматрао ме је као да сам трговачки путник, а он купац.
Ја знам ко сам, казао је. Деду су ми убили јер је био Немац.
Момак до мене се врпољио. Висок, плав, као с неког калифорнијског универзитета, рекао је: Стварно, ни ја нисам да се ово зове “Српски клуб”.
Шта имате против тог назива? питала је Ана, љутито.
Растко Јевтовић је ћутао, Братислав Петковић такође.
Шта им рећи? Пристигао из Париза, син угледног Брозовог вајара, сликар се свугде добро осећао, само да је новца, нешто угледа и комоције. А и плави момак је по завршетку студија електротехнике мислио у Америку, јер му је на телевизији изгледала боље од Србије.
Нисам им рекао ништа. И Ана и Братислав и Растко су ћутали; сликар и студент се више нису појавили у Српском клубу.
Нису се љутили они, нити ми. Све је било како мора, па и како треба.
Нисам их питао ни зашто им усред Београда не сметају Alliance francaise, The British Council, Goethe Institut, ни The American Library а мешкоље се на сам придев “српски”. Слободоумни, гнушали су се свега што их је приморавало да се баве, како им се чинило, небитним.
Против зла нису се, изгледа, намеравали борити већ од њега отићи, или се правити да га не виде. Уосталом, зло им није сметало колико могућа тегоба, лична..."
Уводна реч
Oдлучивши, јесени 2002, да први слободни српски часопис после 1944. назовемо СРПСКИ ЛИСТ, сазнали смо да се гласило под тим именом појавило у Новом Саду још октобра 1918. године.*
Симболика СРПСКОГ ЛИСТА из 1918. и 2003. нехотично се подударила: онај из 1918. покренут је у аустроугарском Новом Саду, наш у несрпском Београду. Нови Сад се истина тада није налазио под директном војном управом, са слабости Аустроугарске монархије, али ни Београд ових година није под непосредном окупацијом “Међународне заједнице”. Њега, у њено име, још држе потомци интернационалиста из 1944. године.
Да ли је, октобра 1918, име СРПСКОГ ЛИСТА одражавало бунт, или само обелодањивало своју националну, духовну, и политичку оријентацију, не знамо. Но, да је нови СРПСКИ ЛИСТ и бунтован и националан надамо се да читаоци неће посумњати.
Јер, поред тога што је часопис СРПСКОГ КЛУБА из Београда, који су пролећа 2002. године основали Момчило и Ана Селић, Растко Јевтовић и Братислав Петковић, СРПСКИ ЛИСТ је, пре свега, глас Српске револуције.
Хоће ли се та Револуција одвијати као миран повратак осведоченим народним вредностима, и “уласком у Европу” под српским знамењима, именом, и својствима, или ће се водити као 1804. године, не зависи ни од СРПСКОГ ЛИСТА, нити СРПСКОГ КЛУБА.
Наиме, о томе ће као и досада одлучивати углавном наши непријатељи – али овога пута, надамо се, и Српски народ у целини.
Уредништво
Момчило Селић, Витомир Пушоњић, Ана Селић, Далибор Муратовић, Дејан Стевановић
Момчило Селић је рођен у Београду 8. јануара 1946. у партизанској и комунистичкој породици. Дипломирао на Архитектонском факултету јуна 1971. Године 1968. објавио прву причу у београдском Студенту. Због самиздата Часовник (замишљеног под називом Времеказ) 1979. кажњен условно. Осуђен 1980. на седам година робије због чланка Садржај, такође у самиздату. После две године и три месеца затвора отишао у емиграцију. Добио политички азил у Канади 1983. Крштен с породицом о Васкрсу 1988. у Новој Грачаници у САД. Вратио се у Београд 1990. Од 1992. до 1995. био ратни репортер и добровољац у Републици Српској и Српској Крајини. Објавио четири романа, једну књигу ратних репортажа и прича, и једну књигу политичких и књижевних полемика.
Витомир Пушоњић рођен је 27. јуна 1946. године у селу Врбову код Пријепоља. Дипломирао на Одсеку за српскохрватки језик и југословенску књижевност на Универзитету у Београду 1972. године. Објављивао прозне текстове и песме у Јежу и другим београдским листовима. Радио као средњошколски професор српског језика и књижевности од 1973. до 1980. и био први технолошки вишак када су школе претворене у ''шуварице''. Роман понуђен разним београдским издавачима за штампу седамдесетих година прошлог века оцењен неприкладним. У Рудом 1978. године проглашен политички неподобним и посаветован да напусти град. Запослен као чиновник у Луци Београд. Објавио једну књигу песама, прозе, и сатире.
Ана Селић је рођена 21. септембра 1950. у Београду, у познатој комунистичкој породици Марковић. Завршила студије италијанског језика на Универзитету у Београду 1972. и магистрирала 1976. године. Радила у београдској БОРБИ као новинар од 1974. до 1983. Удала се Момчила Селића априла 1978, испратила га у антитуберкулозни диспанзер неколико месеци касније, а у затвор фебруара 1980. Отишла у емиграцију са троје мале деце августа 1983, да би омогућила мужу, коме власти нису хтеле дати пасош, да емигрира. У Канади завршила студије енглеског језика и књижевности, радила као преводилац за канадску владу. Крштена с мужем и децом о Васкрсу 1988, у Новој Грачаници у држави Илиноис, САД. Вратила се с четворо малолетне деце и мужем у Београд 1990. Отпратила мужа на ратиште у Босни маја 1992. Ради као преводилац. Члан Удружења књижевних преводилаца Србије. У њеном преводу је 2004. године први пут на српском језику објављена целовита књига Ребеке Вест Црно јагње и сиви соко.
Далибор Муратовић рођен је у Мостару 30. јуна 1971. Завршио електротехнику. Живи и ради у Београду.
Дејан Радоњин Стевановић, електротехнички инжењер. Живи и ради као средњошколски наставник у Лесковцу.
Аутори
Коста Чавошки, Светислав Пушоњић, Ана Селић, Иван Иљин, Владика Николај Велимировић, Владимир Стегњајић, Момчило Селић, Предраг Голубовић, Алберто Мингарди, Душан Јагликин, Ребека Вест, Зоран Вукчевић, Герхард Геземан, Горан Бјелановић, Жан Дитур, Витомир Пушоњић, Марко Миљанов Поповић, Рајица Марковић, Огњен Војводић, Андрија Вујовић, Богдан Златић, Славенко Терзић, Здравко Крстановић, Рајко Поповић*, Роберт М. Хајден, Кон Халинан, Милутин Ђуричић, Валтазар Богишић, Радослав Вешовић, Александер Кобурн, Роберт Фишер, Мирослав Полрајх, Рајко Долечек, Страхиња Живак, Тихомир Бурзановић, Јан Оберг, Ернст Јингер, Дејан Стевановић, Небојша Јеврић, Бранко Бубало, Станислав Краков, Бошко Обрадовић, Слободан Ристић, Џорџ Монбиот, Небојша Малић, Алексеј Хомјаков, Борис Над, Владимир Вујић.
* Накнадно смо установили да се гласило под именом Српски лист појавило још раније – 1880. године у Задру, као гласник тада основане Српске странке. Српски лист је излазио до 1904, при чему од 1888 – због забране – излази под именом Српски глас. Лист је излазио једном седмично. Први уредник био је Сава Бјелановић.
