Језик
Група аутора Прасрпски појмовник
УВОДНЕ ОПАСКЕ О ПРОМЕНАМА У ЈЕЗИКУ
(8. 11. 2007)
Двеста година после Нинковићевих првих транскрипција говорног језика Карађорђеве Србије, неке чињенице као да противурече многим усвојеним етимолошким теоријама западноевропске науке. Пре свега, језик који је Нићифор Нинковић верно забележио својим Жизниописанијима истоветан је, у детаљ, са данашњим говорним српским. Насупрот тога, славеносербски којим се тај исти аутор служио не би ли се показао ученим и углађеним, тешко да би многи данашњи млађи људи могли разумети. Учења о језику као још једном доказу теорије еволуције (настајања) – то јест, кретања од простих облика ка сложеним и све усавршенијим – у наше време вапије за ревизијом, будући да је тешко наћи неког ко би језик данашњих медија, а камоли лумпен-омладине, сматрао савршенијим од говора, рецимо, чак Милоша Обреновића.
Усто, за наших живота смо већ доживели језичке промене за какве су, по историчарима језика, требала столећа. Нагласак медија, те београдских скоројевића, њихов вокабулар, да не кажемо њихов арго, чуде старе Београђане, а повремено их и запањују. Но, да се слично дешавало у прошлости и другде, знамо и из енглеске историје, када се између Чосера и Шекспира енглески, од језика који би и данас без преводиоца разумели многи Холанђани или Немци, преметнуо у савремени енглески, чији се првобитни изговор може видети из “спелинга” разних речи. Тако се именица knight (витез) у Чосеровом 14. веку изговарала као што се пише (“книхт”), да би се у 16. веку преобразила у “најт”. Реч knave, готово истоветна са данашњим (и тадашњим) немачким Knabe и по звуку и по значењу, такође је у то време претрпела промену и једног и другог – у енглеском постајући синоним за битангу и изговарајући се “нејв”, док је на немачком задржала и свој изговор “кнабе” и првобитно значење момак, дечак. Нажалост, то “велико самогласничко померање” (The Great Vowel Shift) нико од стручњака није још ни покушао да објасни, будући да би, рецимо, тумачење да је до промене дошло из промене националне структуре становништва ударило на основе либералног схватања да је језик производ прилика и случаја, а не урођених одлика народа који га говори.
Шта се, одиста, десило се енглеским у тих двеста година? По свему судећи (а нарочито по мелодији ирског, шкотског и велшког енглеског), првобитно келтско становништво Британије бројчано је повратило свој примат од пре англосаксонске инвазије у 6. и 7. веку, и норманског освајања у 11. Заправо, војнички побеђеним, понегде и безмало истребљеним Галима Британских острва требало је готово хиљаду година да природним прираштајем и својим још живим духом преобликују језик својих тевтонских поробљивача. Но, то признати било је и остало “мало много” чак и британским човекољупцима и демократама. Стога, мук о разлозима и осталих гласовних промена другде (рецимо у француском, где је прасрпско мој – moi – постало “моа” романских и тевтонских завојевача, који су своj насртај на првобитно становништво Галије обавили много темељитије од Англа, Саса и Данаца у Британији.) Наиме, свако заиста научно истраживање разлога, а не само лингвистичких законитости гласовних промена у свим западноевропским језицима довели би до политички веома незгодне, за становнике тих земаља могло би се казати неприхватљиве спознаје, да је модерна Западна Европа настала на низу геноцида огромних размера.
Ваља се стога подсетити следећег: прво, да се језици мењају по схватљивим правилима али не из лако докучивих разлога. Друго, да скоро свака промена у језику значи или битну духовну и душевну промену промену у људима који га говоре, или њихову замену другим становништвом. Треће, можда и најважније јесте да је исконски облик језика и најсавршенији ако то меримо етичким и естетским а не само економским мерилима. Јер, како примећује Ана Селић, језик је одјек Бога у нама који сваки народ, па и појединац, чује наспрам себе, својих вредности и одлика. Стога, све су се промене у првотном језику – као рецимо, граматичарско устројавање прасрпског у санскрт, или његово мешање са семитским, иберским или нордијским говорима, настало из политичких или историјских разлога – показале дегенеративним, будући да су чак и успешни пиџини попут хеленског, латинског, француског и енглеског језика, мимо све своје комуникативности, по лепоти, истинољубивости, и правдољубивости пад наспрам и данашњег српског. Оно што су такви конгломерати постигли на пријемчивости, изгубили су у целовитости, а нарочито у надлогичности. Савремени енглески, тако, изузетно добро одговара захтевима једног безбожног и материјалистичког доба, али врло мало дочаравању душевних стања, односа човека према Творби и Творцу, а још мање захтевима трајно човечанског, а не релативизираног или упоредног морала. Енглеско, рецимо, right and wrong не може се упоредити са српским правда или кривда (неправда) будући да у основи значи само исправно или погрешно, а не добро или лоше. Зато је, између осталих, и авестански појам армаити-ја, то јест, поштовања према Богу и целокупном Његовом делу – у шта спада и наше међусобно општење – непреводив на енглески, осим као пуко respect.
Наиме, оно што данашњи европски језици, укључујући осиромашени српски, добро описују искључиво напором својих најдаровитијих беседника, песника и писаца, прасрпски (“индоевропски”) постизао је изузетно прецизном лексиком, синтаксом, јасноћом изговора и веома строгим нагласком. Тако је авестанска реч атра значила и саму ватру, и њену суштост као еманацију божанства, и њу као обичну појаву (феномен). Претпостављамо, да је исто важило и за прасрпску именицу ватра. Да језици одсликавају дух народа који их говоре није стога требало да чекамо на Јеврејина Едварда Сапира да нам то “открије”, будући да српско право, у смислу истинитог, часног, исправног указује да они који се тим изразом служе врлину схватају као продужетак испољавања својих најбољих особина и најдражих вредности, док је Западњаци изгледа доживљавају као скретање под правим углом од својих. Јер, мимо тога што енглеско right значи десно, као и немачко recht, шпанско derecho, француско droit, код последња три дошло је и до додатног померања у односу на прасрпски: сва три израза, наиме, значе и право, у смислу корпуса норми и закона најчешће силом наметаних и одржаваних.
Да је данашњи српски од свих живих и мртвих језика најближи санскрту, те, аналогно и прасрпском, тврде многи српски научни радници, међу њима и правник, етнолог, историчар и филолог Милош Милојевић, филолог класичар Олга Луковић-Пјановић, санскртолог Радмило Стојановић, филолог Бранислава Божиновић, и други. Западни и индијски стручњаци, разумљиво, о томе ћуте, будући да би и наговештај да Срби и Словени спадају у прастановнике Европе поразио напоре првих да прошлост Евроазије искључиво и линеарно вежу за Медитеран и Блиски Исток, и других, да Индијски потконтинент прикажу колевком цивилизације која се, једнако аргументовано, могла зачети и на средњем Дунаву или у руском Закавказју. И мада Литванци, сматрајући себе Западњацима, инсистирају да су балтски говори попут њиховог и старопруског безмало санскрт (као што су се једно време качили за хеленски и латински), већ сами њихови номинативи, са “класичним” суфиксима us и is указују на неки неиндоевропски корен, будући да таквих наставака у аријским језицима: авестанском или пахлави иранском, санскрту, пракрту и другим индијским језицима, да не помињемо словенске, келтске, па и тевтонске, нема.
Српска оданост искони, очитована не само у језику речником, структуром, вокализацијом, граматичким облицима (инфинитиви са наставком “ти” као у санскрту, итд), већ пре свега душевним склопом (по духу, српски десетерац је најближи епу о Троји који су Хелени превели са неког старобалканског – можда пелашког – изворника), те обичајима (поштовање Бога и Његовог дела без крвне жртве), и коначно, самим изгледом (упоредити физиономије и телесну грађу Кавказаца, многих Иранаца, Авгана и динарских Срба), потврђује прежитак аријске староставности у нас мимо свих вишемиленијских изазова и недаћа. И, мада се сами изрази “прежитак”, “искон” и слични сматрају безмало кажњивим изазовом либералном, еволуционистичком и хуманистичком духу (боље рећи, уму) Западњака и модерниста, а нарочито глобалиста широм света, српски конзерватизам – с осећања да је Почетак у сваком погледу виши и савршенији од ентропијског расапа који неминовно следи – показао се, особито у наше време, кадар да пружи више наде у излаз из вишевековне материјалистичке и нихилистичке кризе Запада него цела његова цивилизација лишена културе осим бонтона, права, и технологије.
Српска приврженост суштини нашег бивствовања на Земљи – очувању макар Божије Искре, ако не и самог Његовог Плама, насупрот свих заблуда о Победи над Светом, па и самим Творцем – упућује све нас: Људе, обичне људе, нељуде, подљуде па и ништаљуде, да се и претрагом својих језика, њихових корена и порука, суочимо са Онима којима су одговори на питања: Како? кудикамо важнији од одговора на Зашто? Јер, сагледавање последњег разрешава и она прва, упркос тога што, на пример, Шиптари воле да се у шали питају: “Хоћемо ли да говоримо истину, или шта нам се свиђа? Ако се будемо држали истине, разговор ће нам бити кратак, па можда и неугодан, али ако свако распреде своју причу, занимацији никад краја!” Језичке паралеле, наиме, не потврђују – као што тврде еволуционисти и лоши етимолози – произлажење једног језика из другог, колико истовременост одређених појава, и сличности – или битне разлике – у томе како их виде и поимају различити народи. Ако су Срби, рецимо, сачували исконски аријски израз ватра, то не значи да су га преузели од Иранаца или аријских Индуса – будући да је наш физички додир са та два нама блиска народа прекинут пре безмало 3.000 година – већ да смо као етнос стари бар колико они, и да све бајке о нашој појави у историји тек у 7. веку падају наспрам пуког постојања те једне једине речи, толико базичне да се из другог језика не позјамљује. А таквих је речи у овом нашем Прасрпском појмовнику прилично. Стога:
атра – Мада је атхар у санскрту већ била застарела реч за огањ (агни), а само атра још значило ватра у авестанском персијском, и мада је по мишљењу Роберта Клејборна (Robert Claiborne), америчког језикословца, атер основни индоевропски облик речи за ватру, с чиме се посредно слаже и Јован Ђорђевић, аутор Латинско-српског речника (Београд, 1886), који atrium-ом сматра средишну просторију сваке римске породичне куће где се, по мишљењу и историчара и етимолога Радована Дамјановића, одржавао свети породични огањ – то јест, огњиште (ватријум) као срце и бит куће, дома, а не унутрашње двориште каснијих римских епоха, па и нашег времена – данашњи филолози се најчешће поводе за новијим дефиницијама атријума (видети, рецимо, двотомни енглески речник Енциклопедије Британике), избегавајући да траже везу те именице чак и са латинским ater (црн, спечен). Као што примећује српски филолог и санскртолог Бранислава Божиновић, чињеница да су Срби задржали облик речи за огањ “превазиђен” већ у доба устројитеља санскрта, граматичара Панинија (између 6. и 4. века пре наше ере), јасно назначава оно што и латински придеви (значи, изведенице из одговарајућег глагола или именице) као atrox (црн, ужасан, стравичан) наговештавају – постојање језика – и народа – толико првотног да су га већ индијске Арје и италски Римљани заборавили – или, што је вероватније, скоројевићки потиснули у подсвест. (МС)
Авеста – Света књига Староиранаца (Иран – Арјан), чијим се првим аутором сматра Зардушт (на данашњем фарсију може и Зардоз, Зардошт, Заратуштра, нама познат по хеленском изопачењу “Зороастер”, или француском, немачком, енглеском “Zarathustra”), састоји из два дела: гата, и јасни. Да сама именица Авеста тешко може бити ишта друго до Благовести потоњег хришћанског предања, будући да је хришћанство готово у целости преузело целокупан појмовник зороастријанизма (маздаизма), и то углавном преко већ обављене позајмице у Јевреја, мислимо да није потребно превише објашњавати, пошто су вести објављене њеним гатама (српски глагол гатати) такве, и јаснама тако разјашњене, да би се Исус сложио с њима у потпуности – да не беше избегавао већ неизбежну осуду за светогрђе којој су га јеврејски жреци и првосвештеник Кајафа ипак подвргли. За гате се, иначе, сматра да их је написао сам Зардушт, рођен, по разним претпоставкама, у данашњем Авганистану, Азербејџану, Туркменистану, или Узбекистану, око 1.500 година пре наше ере. Западњачко сврставање Зардушта у савременика Буде и Конфучија (6. или 5. пре наше ере) није стога до покушај омаловажавања њега као пуког моралног учитеља, једног између многих, његових поклоника као еклектичара, те одржавања наводног семитског примата над монотеизмом – иначе исконском српском, аријском (“индоевропском”) вером. Vesta, римска богиња огњишта и дома, словенска Весна као богиња пролећа, раста и рађања, очигледно су веснице добрих вести (знања, гласа), као и римске весталке, док је латинско vestigium траг, вест која остаје да би се наново открила помном и честитом потрагом (латинско investigare). (МС)
Ом – Светост ове речи у санскрту (и у будизму као предсмртној еманацији авестанске вере), те њено свођење на недвогласни облик са наводно првобитног аум, једино је у српском сачувало свој смисао. Јер, ум обухвата много више од пуког разума којим се дичи семитски, класични, турански и западноевропски дух. А да су Прасрби признавали примат Духа, сведочи и појава и мукотрпно одржавање експираторних облика многих сугласника у санскрту, који је, будући филолошка а не природна творевина, у себе унео и сачувао бх, дх, тх, кх, гх, пх, џх, и чх. Насупрот, међутим, схватања да су санскртом као матерњим говорили неки “Санскрћани” (термин Радмила Стојановића и Браниславе Божиновић), његова беспоговорна уобличеност (санскрт значи завршени или савршени језик) јасно га разоткрива као дело нормативног ума жреца (или брамина) који су се, из жеље за спокојем и савршенством, огрешили пре свега о сам живот. Много је вероватније стога да је за основу тог синтетичког, учењачког језика узет најизражајнији вулгус времена између 2.000. и 1.500. година пре наше ере, језик који бисмо могли назвати прасрпским због толике сличности са данашњим српским. Јер, мада је санскрт први нама познат пример научничког калупљења језика, и нама познатији старогрчки, са својом граматичком педантеријом, те латински, са својом неприродном синтаксом (рецимо, глагол на крају реченице и слично), нам потврђују кобни утицај на слободну људску мисао механичких, проумљених облика иначе природних, богодатих језика. Није случајно стога што се санскрт окрунио религијом неживота (будизмом), класични грчки линеарно-логичарском философијом и научним методом, а латински законима као општом нормом независном од личности или околности. Такође схватљиво, мада неподложну оправдању, јесте и грчко и римско надмено брисање сваког предримског и предхеленског наслеђа, као што су индијски брамини затомили своју аријску старину, или – нешто ближе нашој новијој историји – Немањићи српско предање које је претходило њима. Да је данас сличан подухват у току преко енглеског, очигледно је и без консултовања примера из нашег Речника плахих и лакомих. (МС)
