Језик

УВОДНА РЕЧ

Већ неко време, Уредништво Српског листа осећа потребу да отвори рубрику која би се бавила злоупотребом српског језика. Јер, мада се може сматрати да и његово намерно витоперење и замагљивање носи јасну поруку (колико било која увреда), заобилажења језика као одраза сагледавања, мишљења и осећања неке колективне личности (нације) – у складу са схватањем да је мисао заправо еманација језика а национално сопство искључиво плод историјског искуства, геополитичке условљености и неких културолошких случајности – упоредиво је, нажалост, једино са сличним порицањем Божијег духа у нама. Та наопакост нам већ деценијама одузима дах, а у наше дане, све више и памет.

Наиме, мимо исконске мада недоличне тежње да се преименовањем појава измени и њихова суштина, видљиве од најранијих дана (ретко се ко икад прихватао јавне речи или бележења без намере да нешто преувелича, забашури, прећути, похвали или покуди мимо његове стварне вредности и тежине), доба медија, филологије и лингвистике, те језичких законодаваца, пресудитеља и полицајаца, суновратило је писмено и усмено општење често у бесмисао. Јер, како друкчије звати званични језик бирократије диљем света, или жаргоне наука – да и не помињемо аргое политичке мисли и јавног живота? И мада су, рецимо, и језик права старога Рима (па и само учењачко устројавање латинског да би се разликовао од говорног, “вулгарног”) и високопарност средњевековних повеља писаних без размака речи или интерпункције, те појава државних језика попут високонемачког, или црквених, као словенски (укључујући и славеносербски), примери не толико размене мисли, искустава и знања, колико наметања воље, тек се појавом савремених медија и успешних друштвено-политичких диктатура све то изметнуло у најсвеобухватнији удар на људски дух у забележеној историји.

Да ли је, при том, и у незабележној прошлости већ долазило до сличнога (натукнице о Вавилонској Кули, појава још санскрта као вештачки уређеног језика, и хеленских трактата о граматици као темељу свих наука), нама, данас безмало смртно угроженим језичким зулумом моћних и безобзирних, све мање значи. Иако је још Толстој дизао глас против било каквих “учених”, а пре свега насилних захвата у писменост, камоли говор, његови вапаји остадоше без учинка у све већој, и све буквалнијој пустоши. Код нас, напада се дело и лик Вука Караџића због његовог мукотрпног рада на враћању језика његовој намени – споразумевању међу добронамерним људима – будући да тиме језички жреци и други насилници губе моћ. (Јер, немојмо се заваравати да је језик већине наших писаних докумената до Вукове реформе био ишта до покушај опсене читалаца.)

Ваља, рецимо, памтити да је читава Кабала омотана око магије речи, и њихове злоупотребе. “Абракадабра” враџбина и чинодејствија (бацања чини, чарања) није нестала рационалистичким и просветитељским позивањем на разум и добру вољу. Уз друге напоре да се припитоми надљудско и наднаравно (или подљудско и поднаравано) и хуманизам је довео до изопачења: злодух уништења и еденске казне сустигао је и Србе – дођоше у покушај Запада да се људском промишљу загосподари човечијом судбином. Наиме, мимо своје материјалности, вербално споразумевање, парадоксално, обесмишљава сваку тварност сводећи и себе и њу на метафору. Јер, језик је жив бар колико ми, и сваки подухват управљања њиме само је грех наспрам његове божанске бити.

Тешко је и описати, стога, понижење, и гнев, који нас обузимају слушајући нагласке спикера јавних српских гласила, или док слушамо и читамо (ваљда, зарад братства и јединства) политички коректне кроатизаме (“након што” уместо “пошто”), глобалистичке англицизме, (“тендер”, “франчиза”, “самит”) надодане пређашњим мондијалистичким галицизмима (“ресантиман” наместо “осветничког огорчења”, да не помињемо реченице обликоване са безброј “којих”, “која”, “које”), баштињене германизме (од лексике до синтаксе, попут глагола на крају реченице наших Пречана (у високонемачки уведеног, пак, из граматичарског латинског), те увек наметљиву јеврејску (или хеленску) реторику и друге ујдурме, будући да смо таквим насртајима изложени већ толико дуго и бесомучно да их многи више и не опажају, осим повећаним ендокриним лучењима. Мисли које нас при том обузимају само су последица дуготрајних и неометаних настојања званичне српске елите (САНУ пре свега) да “учинковитост” својих усвојених језика (немачког, француског, данас и енглеског) пренесу и онима који још нису успели да се, зарад преправке и поправке света, одрекну свог, “говедарског” српског.

Нажалост, што из сличних побуда Англосаси већ вековима језиком “_одвајају овце од коза_” (“separating sheep from the goats”), и дан данас дајући велике новце да им деца похађају школе где се уче “оксбриџу” (оксфордском и кембриџском) чијим се првим извештаченом слоговима прибавља поштовање пука, и уносни послови у управи, култури и бизнису, нас не теши. Што су се језиком као значајком друштвеног успеха служили већ Кинези, одрекавши се фонетског писма зарад идеограма, корисних једино власти, нас неће спасити однарођивања и изрођавања, будући да су и Енглези и Кинези и многе друге “успешне” нације асимилаторски погони – насупрот нас, једног од првотних племстава Европе, који смо своју изузетност потврдили просејавањем недостојних, а не њиховим поучавањем мимикрији соја.

Мимо покондирености, међутим, најновије злостављење Срба накарадним облицима сопственог језика припада културолошком завојевању као опробаном наступу англосаксонског империјализма, против кога су, рецимо, чак и једнако охоли и насртљиви француски шовинисти немоћни, будући да је “franglais” (“франглески”) само један од бастарда коме ваља придодати, назовимо их, “Engdeutsch”, “русканглијски” и “србенглески”… Прикључивање победницима (“ако их не можеш победити, придружи им се”) старо је колико и свет, те је добар део и наше нације настао прилажењем иних нама док бесмо на гласу (цинцарски, влашки и други старобалкански слојеви Српства). Но, мада насилно етничко “усисивање” никад није чинило нашу државну или званичну политику, поенглеживање је, на пример, одувек било основ британске, америчке, канадске, и аустралијске асимилације покорених или усељеника – тек последњих деценија ублажено утицајем грижње савести њихових либерала и промућурношћу њихових конзервативаца (са страха од губитка сопственог идентитета).

У том рату против Срба језичким средствима истакли су се, нажалост, од недавна и Јевреји: Иван Клајн и Егон Фекете већ деценијама дозвољавају себи да нормирају језик који им није матерњи. За разлику од једног Станислава Винавера, који се јавно изјаснио Србином и то потврдио и на бојном пољу и својим “домородачким” учешћем у нашој књижевности, а нарочито у језику, поменути језикословци кроје нашу јавну језичку политику прописивањем српског Србима којима језик још није спао на пуку логичку категорију. Поред цепидлачења да ли је женски род именице преводилац (или преводиоц – зашто се клонити дублета?) уопште могућ, или, ако већ јесте, је ли правилно преводитељка наместо преводилице, ова двојица – уз, нажалост, многе српске епигоне – под лупу стављају говорни језик са становишта лингвистичког чистунства (што је њихово демократско право) – истовремено га (што већ није било чије право) устројавајући уз подршку званичних па и државних установа. Срби су зато ваљда једна од ретких нација којима се правопис мења готово сваког десетлећа, и то не из језичких, већ политичких разлога. Лектори, дипломци и докторанти београдског Филолошког факултета на коме су несрби често доминирали, предуго већ “чисте” српски језик од свих непоћудности, почевши од фонетских и етимолошких (Новосадски “договор”) стварајући – надајмо се, не намерно – збрку у “пучанству”. Распра око тога је ли правилно српски или србски (облик који ће наводно бити усвојен следећим правописом) захватила је, стога, и оне делове народа који су још спремни да се насиљу, не само језичком, супротставе ако треба и оружјем.

Настрану што су се заиста велики језици као енглески досад ограничавали на описивање стања “на терену” – то јест, у народу – из спознаје да свако прчкање по споразумевању помоћу речи (Фекете и Клајн, бојим се, сматрају да се оно обавља искључиво речима) угрожава нацију. У нас је, истина, стање нешто боље него међу Хрватима, муслиманима или “Црногорцима”, свима опхрваним чињеницом да међусобно опште језиком народа кога би најрадије да збришу с лица земље, али, уместо да слаби нановом успоставом државе Србије, језички зулум над нама јача. Јер, преиначивање српске лексике, морфологије и синтаксе да би се саобразили захтевима моћи, пробити или “разума” само нас пустоши. Сваке године, наиме, нестају језици којима су се људи сретали и особили миленијима, и тај губитак – засада само део статистике лажних душебрижника – кобнији је по опстанак човечанства и од топљења гренландског леда, или сече амазонских прашума.

Насупрот свега што знамо о Богу – Једном из кога је настало, и даље настаје, мноштво – “e pluribus unum” (из мноштва, једно) јавно је гесло бар америчких масона. Стога, све приче да разна српска наречја нису српски, да је мешање дијалеката недопустиво (зарад, ваљда, мира по кабинетима), да се језици могу стварати по државним или верским уредима, да је довољно нечему променити назив да би му се одузело сопство (званични језик хашких преводилаца, па ваљда и “преводитељки”, је “бехаес” – босанскохрватскосрпски), да је правилно писати “с обзиром” а не “обзиром” (употребљиво а неправилно и једно и друго), да свака реч или израз имају само један правилан облик, да данашњи хрватски није српски, те “нијекање” да је и сва његова лексика, ма колико архаична, такође српска (тисућа, тко, урес), као и неке његове сретне кованице (крајолик), да је српски настао из “словенског” а не обратно (погледати санскртскe речникe, или старије облике руског), итд, нису до покушај однарођивања једног етноса који је Европи подарио много више него она њему.

А зашто је та иста Европа, нарочито Западна, Србима узвратила и Милосрдним анђелом спада, већ, у оквире још једне јеврејске науке, с њеним фројдистичким инсистирањем на хеленизованом (па и јудеизованом) старобалканском (значи, и српском) миту о Едипу. О размерама те замене појмова и редоследа можемо просудити, рецимо, и на примеру јелинске речи охлос (руља, гомила), која се не да повезати ни са једним познатим грчким кореном, док се српско олош може са изворником лош. Сувисло је, такође, тражити и основу грчке именице кратос (власт, моћ) у нашем глаголу кратити, док је обрнуто јалово. Но, како пред Јевропу (“Јуропу”, Europe, никакву “Еуропу” – будући да је двоглас еу стран српском) и њене домаће подрепнике изаћи са тумачењем грчких и латинских израза помоћу српског, када нам је охлократија – владавина охолог олоша – натурила и потребу за успостављањем овог одељка Српског листа?

Прихватајући на себе напор подсећања Срба на шта јесте српски а шта није – не на основу беспоговорних аналогија са страним или класичним језицима наших званичних зналаца, већ поштовањем дела наших највећих писаца и увидом у говор још живога народа, нарочито оних његових делова најмање пожгађених савременом европском схоластиком – нашу нову рубрику отварамо следећим прилозима: РЕЧНИКОМ ПЛАХИХ И ЛАКОМИХ Момчила Селића, ГЛОСАРОМ ЗЛЕ НАМЕРЕ Витомира Пушоњића, СРПСКО СРПСКИМ РЕЧНИКОМ Радована Дамјановића, ЕТИМОЛОШКИМ РЕЧНИКОМ Ане и Момчила Селића, и ПРАСРПСКИМ ПОЈМОВНИКОМ групе аутора.

Рубрика (и саме речничке подрубрике) усто остаје отворена за све добро промишљене, проучене, и написане прилоге, будући да ни десет пута више аутора од побројаних четворо не би достало да побележи, промисли и прокоментарише сва језичка догађања која, као сав језик, само одржавају слојеве живота – и смрти – кудикамо дубље и значајније од пуких невоља са артикулацијом. (МС)

(27. 10. 2007)

Херменеутичким умећем до истине о српском језику

25. 9. 2009.Аутор: Момчило СуботићРубрика: Језик

‘‘Највећи српски пораз, који је резултат Другог светског рата, и историјских промена које су их задесиле, јесу промене у оријентацијама њихових националних институција. Оне су задржале српско име, али су промениле програме… Тако је, што се тиче филологије, САНУ у Титово време постала ‘истурено одељење’ ЈАЗУ, данас ХАЗУ, дакле Хрватске академије. Матица српска је ‘продужена рука хрватске филологије’ ‘’.

Прочитајте цео текст

Да ли човек зрачи или ваздуши?

15. 9. 2009.Аутор: Слободан ЈарчевићРубрика: Језик

Погрешно коришћење појмова из српског у Хрватској је више него умножено, али то мало ко примећује. Такве појаве измичу пажњи, јер их нико не очекује. Уочљиве су тек када се схвати да се Хрвати служе страним – српским – језиком. У том случају, Хрвати нису никакав изузетак – ниједан народ не научи страни језик онако како говори својим.

Прочитајте цео текст

Витомир Пушоњић - Глосар зле намере

3. 12. 2008.Аутор: Витомир ПушоњићРубрика: Језик

аутор – човек који је својим даром, снагом, трудом и прегалаштвом створио нешто особено у било којој области. Реч је латинског порекла, а у српском би јој највише одговарала реч творац. Основа истинског стваралаштва је самосвојност, немогућа без унутрашњег, духовног темеља. Насупрот томе јавља се епигонство, праћење или подражавање лажних или правих величина какво и “српска” елита испољава спрам свега из “напредне Европе”. Слепо обожавање туђости, нарочито “у тренду” (помодну), мути изворе, спутава дух и убија оригиналност, најчешће изазивајући презир подражаваних.

Прочитајте цео текст

Прасрпски појмовник

Да је данашњи српски од свих живих и мртвих језика најближи санскрту, те, аналогно и прасрпском, тврде многи српски научни радници, међу њима и правник, етнолог, историчар и филолог Милош Милојевић, филолог класичар Олга Луковић-Пјановић, санскртолог Радмило Стојановић, филолог Бранислава Божиновић, и други. Западни и индијски стручњаци, разумљиво, о томе ћуте, будући да би и наговештај да Срби и Словени спадају у прастановнике Европе поразио напоре првих да прошлост Евроазије искључиво и линеарно вежу за Медитеран и Блиски Исток, и других, да Индијски потконтинент прикажу колевком цивилизације која се, једнако аргументовано, могла зачети и на средњем Дунаву или у руском Закавказју. И мада Литванци, сматрајући себе Западњацима, инсистирају да су балтски говори попут њиховог и старопруског безмало санскрт (као што су се једно време качили за хеленски и латински), већ сами њихови номинативи, са “класичним” суфиксима us и is указују на неки неиндоевропски корен, будући да таквих наставака у аријским језицима: авестанском или пахлави иранском, санскрту, пракрту и другим индијским језицима, да не помињемо словенске, келтске, па и тевтонске, нема.

Прочитајте цео текст

Ана и Момчило Селић - Етимолошки речник

племе – Будући да је у нематеријалности пламена (латински flamma, енглески flame) од најранијих времена уочена аналогија са животом, а нарочито духом, српска реч за скупину људи блиских поимањем, вредностима и осећањима, начином живота, па и крвљу, није ни могла бити много друкчија. Изведенице из латинског tribus (племе), попут енглеског tribe, све почивају на латинској именици tributum (данак), и није случајно да на западноевропским језицима имају пежоративан призвук. Из српске основе настали су мећутим и појмови племенитост и племство, будући да није свим људима дато да припадају скупинама изнимних, од Бога обдарених.

Прочитајте цео текст

Радован Дамјановић - Српско-српски речник

акценат – Један од главних разлога што ми је драг нестанак Југославије је што све мање трпим терор спикера у, да не кажем, “говорећим” медијима који су нас читав живот терорисали акцентовањем ЈУГОславија, иако смо сви ми слободно и стално говорили југоСЛАВИЈА. Дакле народски речено, код нас се боље чуло славија, а код њих југо. Можда би нас и сломили да је та држава трајала бар 500 година а не седамдесетак. Сад се питам кад ће почети да мењају и ово Србија? Видећемо…

Прочитајте цео текст

Радован Дамјановић - Српско-српски речник - Предговор руском издању

Просто је питање зашто би неки Рус уопште читао Српско-српски речник, и каква је то књига и какве она уопште има везе са вама Русима? Ипак, у Повести времених лет лепо се каже да су Руси стигли са Дунава где је сада Бугарска и Угарска земља. Па где је то руско исходиште? Ево, када су Маџари крајем 9. века преко Карпата сишли у Панонију њихов простор могао је да се додирне са бугарским баш овде где сам ја сада, а то је бели град, на ушћу Саве у Дунав. Зато неће бити лоше да поновим још једном – не знам колико је било сеоба Руса и осталих Словена у разним правцима, али ако се држимо обавештења из Повести онда је једна од руских сеоба сигурно ишла с простора Београда тамо ка вама на север! Кроз овај београдски прозор изгледа да је “изашла” и глагољица (куриловица) одлазећи даље на север ка Моравцима у данашњој Чешкој. Ту су Срби у низији Саве и Дунава сигурно живели још у позној антици а тако потврђују и бројни топоними на римским картама (Појтингерова табла). Неки од назива места остали су до данас, као на пример (за наше услове – пространа област!) Срем, на који се наслања мој град.

Прочитајте цео текст

Витомир Пушоњић - Глосар зле намере 2. део

рат – Реч која означава напад једног народа на други, оружаном силом и другим средствима насиља, у циљу освајања, покоравања, отимања животног простора и имовине, па чак и уништења или истребљења, као и противудар нападнутог свим средствима ради одбране од нападача. Ову реч готово увек прати одредница која прецизира врсту рата, с обзиром на његове циљеве или простор на коме се одвија, те ратови могу бити: освајачки, одбрамбени, оправдани, светски, локални, грађански, класни, верски, злочиначки итд.

Прочитајте цео текст

Витомир Пушоњић - Силовање српског језика - Увод у глосар зле намере

Пошто сам по националности Србин, своје текстове пишем на чистом српском језику, што је надам се читалац Српског листа и приметио. Међутим, како ствари стоје на пољу језика, плашим се да читалац баш на основу мог српског језика може закључити да сам Хрват, Босанац, Бошњак, или Црногорац. Ако и закључи да сам Србин, може такође помислити да сам неписмен, будући да мијешам екавицу и ијекавицу. Али, после свега што су претрпели Срби и њихов језик од разноразних напредних људи, хуманиста и наших пријатеља, не би било ни чудо да ме људи сматрају неписменим, када ни несрећни Вук Караџић није имао бољу судбину. Њега су за време комунизма борци за хрватску самобитност проглашавали великосрпским националистом због обраћања “браћи Србима сва три закона” – то јест, Србима православне, католичке и мухамеданске вјере – а понеки Срби православци га опет оптуживали као српског изрода, издајника и католичког шпијуна, јер је живео у Аустрији, оженио се Швабицом и допустио да му Јернеј Копитар, Словенац и аустријски службеник, даје језичке савете.

Прочитајте цео текст

Момчило Селић - Речник плахих и лакомих

муџахедини – србизована енглеска реч настала из арапске муџахид – борац за веру, арапска множина муџахедин, или, у босанском српском, муџахиди. Још један пример незнања, упоредив са, рецимо, злоупотребом именице талибани,такође арапског порекла, у значењу ученици. Наиме, једнина у српском је талиб као и у арапском, те би српска множина била талиби а не талибани, будући да је реч талибан која се у нас погрешно користи као једнина, само арапска множина. У оба случаја имамо множину већ изражене множине, будући да многи “наши” новинари, и још горе, лектори, не знају повест сопственог језика – па у случају горње две речи, ни садашњег говорног у муслиманским подручјима.

Прочитајте цео текст

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово