ПОДСЕТНИК
Момчило Селић
ВЕКОВНИК
Пројектни задатак
1. Образложење
Провевши цео Двадесети век у беспримерно пожртвованој и часној борби за национално ослобођење, уједињење, духовну и верску слободу, Срби се као народ данас налазе безмало где и 1804, пред Карађорђеву револуцију. На огроман, столетни демографски губитак, после 1918. надодао се безмало још већи морални. На повреду помора половине мушког дела Србије у Балканским и Првом светском рату, и бар десет посто нације у Другом светском и после њега, надодата је увреда “међународне заједнице” и наших исконских, балканских противника, непријатеља и душмана, у виду оптужби за дела у историјском континуитету чињена према нама, од њих.
Да бисмо очували памћење нације, и тиме поспешили отпор оваквом злочину против нас, човечанства, и Бога, предлажемо оснивање Музеја затирања Срба под именом Вековник, на Ратном острву на ушћу Саве у Дунав.
Вековник би настао као виртуелни музеј – не би ли се под притиском јавности, из кибернетског света преселио у збиљу.
2. Зашто Ратно острво?
Осим Србији од 1918, у забележеној историји Ратно острво није припадало ником. Најнижа топографска тачка у београдском подручју, Острво је плављено сваке године да би израњало и живело попут народа у чијем се етничком средишту налази. Мада су преко њега подузимана освајања Европе, Балкана, и Панонске низије, оно је опстајало живо и своје. Са историјске, географске и зооморфне судбине, могло би се назвати и Српско.
Поплаве га, на кратко, чине гробиштем а неумитно, редовно васкрсење извориштем живота и јединим остатком некадашње Савске делте.
Насупрот Новог Београда насталог из гордости и насиља над природом, Ратно острво је, попут Срба, сачувало своју искон, тако ретку и кажњиву у данашњем свету.
Зелени, водени и земљани Вековник Острва подсећа нас на надмоћ Божије творбе над људском, и злочином.
3. Пројектни садржај Вековника
Да би српску историографију издигао изнад пуке династијске, политичке, културне и верске појавности, Вековник треба да садржи куће посвећене српским односима са свима који су насртали на нашу колективну личност. Јер, смисао српске историје лежи у одбрани врхунског Божијег добра на Земљи – Личности као иконе Творчеве и наше слободе, и богатства и светости нашег и Његовог сопства. Изградња државе, просторно ширење, развој културе или јачање привреде нису битне одреднице наше повести, насупрот верности праузору чојства и јунаштва. Да то не бисмо заборавили, посебну пажњу ваља посветити чиниоцима који су га, историјски, угрожавали.
Стога:
1 – Кућа турска, с хунским, аварским, бугарским, угарским, и османским одајама. Османска одаја треба да има собе јаничарења, харемљења, турчења, покоља, колца и сабље, бугарска собе посвећене Македонији, Балканским ратовима, Првом и Другом светском рату, а угарска панонску собу.
2 – Кућа грчка, са византијском и фанариотском одајом.
3 – Кућа немачка, са саксонском, франачком, и аустријском одајом.
4 – Кућа млетачка, с далматинском и црногорском одајом.
5 – Кућа шиптарска, са одајама Бушталија, Синан-паше, Ћуприлића, и косовском собом.
6 – Кућа хрватска, са одајама за Први и Други светски, и текући Антисрпски рат.
7 – Кућа муслиманска, са сличним садржајем као хрватска.
8 – Кућа католичка, са латеранском, језуитском, и фрањевачком одајом, и собама унијаћења, покрштавања и наметнутог екуменизма.
9 – Кућа комунистичка, са Брозовом и Милошевићевом одајом.
10 – Кућа англосаксонска, са Дизраелијевим, Черчиловим, Тачеркиним, Блеровим, Рузвелтовим, Регановим, Бушовим (оца и сина) и Клинтоновим одајама.
11 – Кућа јеврејска, са одајама Моше Пијаде, Оскара Давича, Елија Визела, Бернар Анри Левија, Ричарда Холбрука, Мадлен Олбрајт и сличних.
12 – Кућа српске срамоте, са именима и делима свих познатих српских издајника.
13 – Кућа непризнатих геноцида, са словенским, лужичким, кавкаским, јерменским, асирским и курдским одајама.
14 – Кућа српске освете, са приказом истраге потурица у Црној Гори, погубљења и протеривања Турака из Србије после 1804, стрељања шиптарских герилаца 1912, покоља муслимана у Фочи 1942, чишћења муслимана у БиХ и Хрвата у Крајини 1991–1995, и спорадичних одмазди над Шиптарима 1998, 1999.
15 – Кућа молитве, црква брвнара са именима свих српских свештеника и светаца, бораца за националну слободу.
Куће ваља уклопити у природу и дух Острва и градити их махом од дрвета на сојеницама. Њиховим одржавањем ваља потврдити светост Вековникa и озбиљност народа коме је посвећен, а целину повезати издигнутим дрвеним шеталиштима; стазама Вечне Борбе, Чојства и Јунаштва стићи до Трга Слободе и Васкрсења.
Приступ Острву обезбедити са три пешачка моста: дрвеним од земунског кеја до Лида, белом бетонском пасарелом од Ушћа, и високом каменом, лучном, белом ћупријом од Куле Небојше. На острвском крају сваког моста саградити по капију: Европску, с београдске стране, Балканску са земунске, и Панонску с новобеоградске.
У средини Острва, на Тргу Слободе и Васкрсења, саградити бели бетонски православни крст, за десетак метара виши и од београдског Победника и земунске Куле Сибињанина Јанка. По унутрашњости крста, дуж степеница од нерђајућег челика, на прохромским плочама исписати имена свих нама познатих српских жртава. Терасом на врху крста пружити поглед на све четири стране Српства, и његову изложеност свим некадашњим, садашњим и будућим завојевачима.
ПОГОВОР
Претресајући своју архиву, под датумом 25. децембар 2006. наишао сам на горњи текст. До сад га нисам објављивао, јер се радило о замисли – по мишљењу људи који су ме тим поводом потражили – од великог значаја по нас као народ.
Да ли ми се пријатељ са ратишта обратио као архитекти, или писцу, или ‘‘јавном раднику’‘, или некоме ко, по његовом мишљењу, обједињава сва три својства, не знам. Тек, после вишемесечних разговора с њиме и још неким особама блиским обојици, уобличио сам предлог ВЕКОВНИКА изнет овде. Будући, међутим, од архитектуре одвојен својим основним, писачким позивом већ преко три деценије, потражио сам једног друга са факултета, данас професора, да на основу ‘‘пројектног задатка’‘ сачини и идејни пројект.
Но друг, Србин пореклом из Херцеговине, се од саме замисли оградио ћутњом на којој му нисам замерио, узимајући у обзир где ради, с киме је у контакту и од кога му зависи професионални у друштвени углед. Јер мада, колико знам, није био члан Савеза комуниста Југославије, његова усредсређеност на свој позив занемаривањем много тога што је неке од нас доводило у сукоб са властима – професионалним, културним, или политичким – откривала ми је да сам погрешио очекујући да ће га најновије искуство ратних и поратних догађаја у завичају његових родитеља, и у самом Београду његовог и мог рођења, макар на кратко извести из искључиве посвећености зидању зграда.
Од архитекте сам, наиме, очекивао да буде и човек, обречен и зидању нације.
Било како било, ВЕКОВНИК је сторниран, пошто се и иницијатор, својевремено члан ратних Црвених беретки у које је као добровољац ушао са 19 година, нашао забављен властитим јадом. Јер, новопечени ‘‘еуропејци’‘ из Службе трпели су га тек колико је његова ‘‘оперативна’‘ способност изискивала, док му – знали смо и он и ја – бављење Музејом српског затирања не би могли опростити.
И тако је ВЕКОВНИК – можда не вековао – али одслуживао своју казну, иманентну сваком покушају да се судбина овога народа стави у исту раван са ‘‘успесима’‘ оних који су му, кроз столећа, такав животни – и самртни – пут одређивали.
Објављујући овај позив на размишљање, Српски лист се нада да ће достојно обележавање једне од основних значајки наше повести постати неотуђиви део нашег самопоимања, и један од темеља наших односа са ‘‘светом’‘.
