ПОДСЕТНИК
СВЕТСКИ САВЕТ ЦРКАВА – ВЕЗА СА КГБ
Током седамдесетих и осамдесетих година прошлога века, Светски савет цркава (ССЦ), у којем се налазе стотине протестантских и православних заједница, из свог седишта у Женеви је рутински износио просовјетске а антизападне ставове, чак финансирајући групе марксистичких герилаца. Критичари сматрају да је ССЦ био опчињен ‘‘Теологијом ослобођења’‘ која је покушала да замени Спасење класном борбом и револуцијом.
Ипак Између вере и компромиса, нова књига бугарског историчара Момчила Методијева, открива да су КГБ и његова бугарска филијала користила Бугарску православну цркву (БПЦ) за непосредан утицај на ССЦ и Конференцију европских цркава. ‘‘Учешће бугарске цркве у екуменистичким организацијама није било надахнуто идејом међуконфесионалног дијалога и сарадње’‘, пише Методијев. ‘‘Ако би, према савременим схватањима, безбедносна структура једне државе била описана као држава у држави, онда би се и екуменистичка активност (којом су управљали представници совјетског блока) могла описати и као црква унутар цркве’‘.
Према Методијеву, који је истражио архиве бугарских комуниста за потребе међународног историјског пројекта О Хладном рату при Институту Вудро Вилсон (Woodrow Wilson Institute) из Вашингтона, бугарска обавештајна служба била је идентификовала ССЦ као ‘‘објекат обраде и инфилтрације’‘ и пре него су се бугарска и друге цркве из земаља Источног блока 1961. прикључиле ССЦ. Потом су све обавештајне службе совјетског блока и њихови комитети за црквене послове сарађивали да би утицали на екуменистичке групације попут ССЦ. Тако је по наређењу КГБ-а током седамдесетих година лењинградски митрополит Никодим предводио ту сарадњу, док је у Бугарској то чинио митрополит Старе Загоре, Панкратије.
Никодим, који је блиско сарађивао са про-совјетском Хришћанском мировном конференцијом са седиштем у Прагу, постао је председник ССЦ 1975, после претњи делегатима земаља Трећег света да ће им бити обустављена совјетска помоћ ако не буду сарађивали. Обавештајне службе Источног блока, делујући преко својих цркава, навеле су и ССЦ да куде САД и њене савезнике, истовремено спречавајући сваки помен кршења људских права у комунистичким земљама. Као изузетак, Методијев наводи дебату на скупштини ССЦ 1975. у Најробију, када су неки делегати покушали да укажу на совјетско гушење вере. На том скупу, делегат Жак Росел (Jacques Rossel) из Швајцарске предложио је да се усвоји изјава у којој се каже да је ‘‘ССЦ забринут због нарушавања религијске слободе у Совјетском Савезу. Генерална скупштина са пуно уважавања тражи од владе СССР да поштује Члан. 7 Завршног акта из Хелсинкија’‘.
Но и овакав, благи прекор, изазвао је гнев у левичарски настројеном ССЦ, не успевши да обезбеде двотрећинску већину. У изложбеној сали ССЦ приликом конференције на тему Христос ослобађа и уједињује, на предлог изјаве је одговорено: ‘‘Ако је Христос ослободио Жака Росела да отпочне акцију којом је ујединио делегате из Источне Европе – хоће ли тиме и да подели сами ССЦ?’‘
Због оваквих реакција, делегати су следећег дана усвојили компромисну резолуцију да је ССЦ, ‘‘после довољно утрошеног времена у разматрању оптужбе о непоштовању религијских слобода у СССР’‘ установио да ‘‘цркве у различитим деловима Европе живе и раде у веома различитим условима’‘. И оваква изјава је међутим била превише за руске делегате, који су због ‘‘непримерене атмосфере’‘ напустили седницу. После тога, ССЦ је избегавао сваки покушај да и прећутно укаже на било какав недостатак верских права у Источном блоку.
Методијевљева књига открива и да су совјетска и бугарска обавештајна служба обезбедиле избор Бугарина Тодора Сабева за генералног секретара ССЦ. Сабев је наиме био професор богословије у Софији и оснивач Института за црквену историју и Архива патријаршије БПЦ. Он се повезао са ССЦ чим му се Бугарска прикључила, служећи у његовим централним и извршним комитетима током шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Године 1979. постао је заменик генералног секретара ССЦ, до свог повлачења 1993. усредсређујући се на везе православних са римокатолицима.
‘‘Посвећени пријатељ и колега, он је задобио поверење и подршку свих са којима је радио’‘, изјавио је 2008. поводом његове смрти тадашњи генерални секретар ССЦ Самјуел Кобија (Samuel Kobia). ‘‘Остаће запамћен по доброти и отворености, по спремности да служи у сваком тренутку и под свим околностима. Због тога што је у себи спојио морални углед и људску топлину, био је мостоградитељ између Истока и Запада, између Православља и осталих чланица ССЦ, између свих окупљених цркава и римокатоличке’‘. Наравно, Кобија није при том поменуо Сабевљеву дуготрајну службу источноевропском комунизму.
У извештају за Екуменске интернационалне новости – ЕИН (Ecumenical News International), званичници ССЦ су покушали да минимизују ова открића, не оповргавајући их. ‘‘Такве оптужбе нису ништо ново’‘, наглашавао је Мартин Робра (Martin Robra), програмски директор ССЦ. ‘‘Током Хладнога рата било је познато да црквени представници из комунистичких земаља морају да извештавају одређене државне службе о својој делатности у иностранству’‘. У том периоду, међутим, ССЦ се претварао да су цркве из комунистичког блока слободне од утицаја служби својих влада колико и цркве са Запада. ‘‘Процедуре и политика ССЦ биле су јавне – као и данас. Нису постојале некакве ‘тајне’ које је требало чувати’‘ изјавио је Робра за ЕИН. ‘‘Било је важније успоставити везе са црквама са оне стране ‘гвоздене завесе’ која је поделила нације, и подржати их што је више могуће’‘.
Тек после пада комунизма у Источном блоку су неки од званичника ССЦ признали да је ваљало рећи нешто више о тамошњим верским прогонима. Но то су правдали тиме да је њихова сарадња са црквама Источног блока, па и владама тих земаља, придонела томе да се Хладни рат мирно оконча. ‘‘Ставови које је истицао ССЦ у циљу остваривања правде и мира нису следили никакава упутства КГБ-а већ Јеванђеље Исуса Христа, Кнеза Мира, заштитника најрањивијих и најнапаћенијих’‘ изјавио је Робра ЕИН-у.
Књиге попут Методијевљеве, засноване на истраживању комунистичких архива, све више потврђују да су ССЦ и сличне верске групације током Хладног рата ипак следиле упутства КГБ-а.
Но, пошто ССЦ и даље заступа крајње левичарске идеје, по чијим упутствима чини то сада? (http://frontpagemag.com/2010/03/31/world-council-of-churches-the-kgb-connection/;
http://www.svetosavlje.org/vesti.php?action=fullnews&showcomments=1&id=955)
(borbazaveru.info, 9.5.2010)
Напомена: Текст приредило и редиговало Уредништво Српског листа
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Последње питање у напису са сајта Борба за веру истовремено је и одговор. Заиста, ко то контролише организације и установе које, наводно, немају никакве везе са оним што смо доскора звали комунизмом, или марксистичким па чак и фабијанским социјализмом?
Можда би се на тај упит дало одговорити увидом у, рецимо, писање сајта Глобална истраживања (Global Research) Мишела Хосудовског, где се све назива својим правим именом – осим што се упорно прећуткује антисрпска делатност и Запада и Истока. Прича о левичарењу и десничарењу ту почиње да се слаже у исту целину: у консензус Модернитета. Јер по том, можда неформалном али веома делотворном договору, свако одступање од изградње Раја на Земљи мора бити кажњиво, и кажњено.
Српски отпор преиначавању Земље у рај по укусу Кнеза Овога Света познат је извршиоцима и оперативцима светске Воље за Моћ. Наше непристајање на улогу огранка Византије (Немањићка револуција), или поданика Венеције (крајишко и црногорско неодобрено војевање противу Турака), или роба Османског царства (Српска револуција 1804), или поданика Хабсбурга (освајање Statuta Valachorum 1630), те одбијање да се помађаримо 1848 (с чега нас је Маркс прогласио и архи- и архе-реакционарима Европе), удаљавање од Аустроугарске по цену 1914, све то познато је и страним историчарима. Но протеривања Турака са Балкана мимо свих масонских покушаја да се они ‘‘европеизују’‘, дрскости да војнички победимо Запад 1914–1915. и да пробојем Солунског фронта (по Немацима ‘‘највећег савезничког концентрационог логора за сопствене трупе’‘) докрајчимо рат чији нам је настанак приписан са обе стране тог фронта, свесни су и сви њихови политичари. Још горе, за супротстављање неправедној Већој Моћи 27. марта 1941, и 1948, зна и већина њиховог образованог становништва, да не помињемо кукавни милошевићки отпор ‘‘Међународној заједници’‘ који нам је, уз све претходно побројано, одредио улогу и судбину у Новом светском поретку – ни најмање новом, а још мање ‘‘поретку’‘.
Та реч, наиме, и на српском подразумева ред а не хаос у каквом битишемо већ преко сто година. До Првог светског рата било је, истина, свега што и данас али не толико, и не тако бестидно огољеног, будући да никад раније отворено насиље, себичност, свирепост, бездушност, перверзија, и слично нису јавно сматрани ‘‘политиком’‘. Никад се у историји нису криминалци широм света нескривено прсили својим ‘‘кајлама’‘, обријаним лобањама, оперетском одећом и свима уочљивим оружјем.
Но, да ли су теорије о Добима човечанства (Златном, Сребрном, Бронзаном и Гвозденом) о Кали Југи, о Прогресу од протозое преко мајмуноида до човека – тако драге сатанистима који с наше људскости владају нама – тачне или не и није битно. Психолози и ‘‘профајлери’‘ Кали Југе нас уништавају с нашег општег кукавичлука, себичности, гордости и глупости колико и с наше ређе несебичности, наивности, и храбрости да се упустимо у највећи грех од свих – у отворену побуну противу Поретка који нам све цркве и вере, од искони, уздижу као Божији.
Заиста, да ли је Бог ауторитарац или Отац, диктатор или садруг?
Пример Светског савеза цркава, установљеног да обједињава необједињиво – животодајно хришћанство са освајачким, смртоделним исламом, једно и друго са нихилистичким будизмом – пружа нам увид у прошлост, колико и будућност. Јер, ако је нешто неодвојиво од комунизма колико и фашизма, а једно и друго од западњачке ‘‘демократије’‘ и ‘‘екуменизма’‘, то је налог да се одрекнемо сопства зарад таворења у стаду. (Или, у случају ЕУ и НАТО-а, урлања у чопору.)
Стога се и надрихришћанска прича о ‘‘пастви’‘ и ‘‘пастирима’‘ директно сукоби са слободном вољом, личном одговорношћу и чојством, маколико антрополошки верна. Статистиком, наиме, барата Противник а не Господ, Истина будући у изузетку а не правилу.
Што су и Чека (потом КГБ) и ‘‘наша’‘ Удба и приватни англосаксонски клубови, претече Ције и ФБИ, одувек ‘‘играли’‘ људождерски ‘‘шах’‘ на ‘‘шаховској’‘ табли планете, што масони умишљају да граде човека колико и свет а њихови Илуминати да поседују Знање којим обезвређују и Космос и Творца, што хиљаде научника у швајцарском Церну разбијањем покушавају да доконају Стварање слаже се и у причу о ССЦ, о лажним човекољупцима који мрзећи Бога безмало у концерту, ‘‘економически’‘, мајмунски гордо своде Овај свет на астероид а човечанство на строј андроида – пре него нас све прогласе софтвером свога Господара, највећег Рачунџије од свих.
Јер Бог то није, иначе би сам Себи био досадан, ништаван, и небитан.
