ПОДСЕТНИК
Славољуб Лекић
РАТНЕ ВАРКЕ
(Осврт на књигу Милана Брдара, Српска транзициона Илијада, Стилос, Нови Сад 2007)
Једанаест чланака Милана Брдара, посвећених политичким приликама у Србији на почетку 21. века, сабрано је у књигу чији наслов указује да се главно оружје тројанског рата, лукавство, у Модернитету обнавља као зла коб Срба. Лукави Одисеј наиме беше својевремено предложио да се Тројанцима ‘‘дарује’‘ дрвени коњ кога они унеше у град да наивно прославе ‘‘победу’‘. На темељу тог мита, аутор упоређује Американце и западне Европљане са ‘‘Данајцима’‘ пред Европским истоком.
Први модерни ‘‘Тројанци’‘, Руси, су 1917. ‘‘коња’‘ Модернитета, демократије, социјалне правде и револуције сами увукли у своју државу (стр. 13-14), тако загубивши један век. Али нису били ни једина ни последња жртва. За њима страдаше сви којих се дограбила комунистичка антидржава укључујући и Србе (стр. 14). И, није тешко било савременим Данајцима, примећује Брдар, да пронађу помагаче међу нама: деца Брозових генерала, удбаша, функционера, данас утерују народ у капитализам и либерализам због којих су њихови родитељи својевремено стрељали, хапсили, затварали и опљачкали милионе Срба (стр. 15). Аутор језгровито казује нашу муку: ‘‘Откад смо скинули опанке, само туђу воду носимо: како 27. марта ’41, тако и 5. октобра 2000’‘ (стр. 15). Ваљда зато за мото своје књиге узима аксиом Карла Шмита да је ‘‘суверен онај који одлучује о изузетку (ванредном стању)’‘.
Премда Транзициона Илијада даје проницљиву анализу наше драме у широј јавности прошла је скоро незапажено. Упркос томе, она је актуелна и данас иако је Србија већ зашла у други део транзиције и политичког преумљења. Брдар своју књигу почиње са политичким и државним експериментом у Совјетском Савезу као уводом и у српску транзицију – сам настанак бољшевичке диктатуре већ обрадивши у Праксис Одисеји. (Брдар Милан, Праксис Одисеја, студија настанка бољшевичког тоталитаризма, први том: 1917–1923, Службени лист, Београд 2000; други том: 1923–1929, Службени лист, Београд 2001) Овим огледима је поставио основе за разумевање транзиционог удеса Срба. Следи расправа о питањима државе и нације која се провлачи кроз све текстове. Уз то, анализиране су транзициона пљачка и технике освајања и очувања власти у Србији после 2000.
Еxperimentum mundi – Совјетска револуција
Разматрање српске транзиције започиње сажетком установљења и учвршћења совјетске власти. Лењин, руковођен утопијом о светској револуцији, утемељеној на марксизму, покушава да оствари друштво без бирократије, војске, уверен да ће свака домаћица бити кадра да се бави државним пословима (стр. 23). Самоук у политичкој економији, попут многих руских интелектуалаца који ‘‘западњачку хипотезу узима(ју) као свој аксиом’‘ (Достојевски), он чврсто верује да ће после победе комунизма злато служити за облагање јавних нужника (стр. 24). Док овлашно наводи бисере Лењинове генијалности, Брдар опомиње: ‘‘Узалуд узвикујете: ‘Ово је сувише! Који то идиот је могао да му поверује!?’ ‘’ (стр. 24).
Између 1918. и 1920, међутим, на простору будућег СССР-а бесни грађански рат против ‘беле контрареволуције’ и стране интервенције, и противу града и против села. Аутор разматра превирања међу револуционарима у вези НЕП-а (’‘Новог економског поретка’‘ који укључује и порез у натури, прим. уред. СЛ) који је Лењин смислио не би ли спасао власт практично банкротирану и политички и економски, умањујући тако и сукоб са сељаштвом. Против увођења НЕП-а били су, вели Брдар, они из врхушке који за те три године нису осетили ни хладноћу, глад и болештине док су се, повлашћени, бринули за ‘‘принципе’‘ (стр. 31). И наводи пример Анђелике Балабанове, која Лењину пребацује да ће ‘‘радници патити због напуштања њихових идеала и изгубити веру у будућност социјализма’‘! (стр. 31) – док земља скапава од глади изазване политичким и економским експериментом револуционарих утописта које је немачки Генералштаб, запечаћеним возом, преко фронта пустио у Русију. Ту глад 1921–22. ублажава једна америчка (Хуверова) организација која храни народ од Петрограда до Урала (стр. 34). Толико о ‘‘успесима’‘ револуције у ‘‘златно доба’‘ ратног комунизма.
Брдар, наиме, спада у ретке ауторе који тврде да је Стаљин најдоследнији лењиниста и да није он уништио ни обрукао револуцију већ лењинизму омогућио да она кроз њега постигне своје највеће победе. Стаљинова издаја састоји се у томе што је револуцију извео до последње тачке лењинизма и тиме је, огољавањем, дискредитовао (стр. 49). Стаљинов нацрт учвршћења и одбране лењинизма завршен је тек његовом обредном ликвидацијом коју је обавио Хрушчов.
Да би допро до узрока агоније српске политике и друштвене мисли данас, Брдар указује на везу између Совјетске револуције и њене подваријанте, Југословенске комунистичке револуције коју следе све српске политичке структуре, нарочито после 2000. Невидљиве нити повезују леву опозицију у совјетској држави, леву опозицију у СФРЈ и демократску опозицију у Србији с краја 20 века. У почетку обложена ‘‘меканим марксизмом’‘, позната као praxis оријентација, југословенска лева опозиција опонаша став совјетске леве опозиције из првих година бољшевичке револуције. Дисидентски челници ‘‘хуманистичког марксизма’‘ друге половине шездесетих година дизали су идеолошку панику због ‘‘рестаурације грађанског друштва’‘ и ‘‘успона средње класе’‘ која ће, ако се нешто не предузме, ‘‘уништити револуцију и социјализам’‘ (стр. 52). Брдар напомиње да нико од југословенских марксиста није био на страни политичког плурализма (стр. 54).
Похвала национализму
Нетрпељивост према национализму, а све у име ‘‘толеранције’‘, Брдара наводи да га брани и потврди његов значај. Ширење ове нове врсте ’‘толеранције’‘ има два корака: први је ‘‘производња предмета’‘ а други његова критика у форми згражања над том ‘‘чињеницом света’‘ (стр. 161). Наравно, национализам се омаловажањем па и клеветом, а не непристрасном анализом, куди не само као појава већ и идеја. Савремена критика национализма темељи се на демагогији, а у Србији испољава у олаком проналажењу ‘‘говора мржње’‘. Тиме се жели изазвати отпор и презир према национализму и националистима, те њихово разоружавање (стр. 163). Напуштање национализма постаје вредност по себи а њено истицање улазница у демократски круг (стр. 164).
Секуларизација света и ‘‘смрт Бога’‘ а потом и појава великих идеологија доводи до њихових сукоба. Узајамно уважавање и ‘‘чињенице света’‘ траже се искључиво у оквиру једног светоназора док су неистомишљеници предмет презира, осуде, па и прогона. Све велике идеологије настоје да обезбеде универзално важење, пружајући коначне судове и социјалну синтезу – марксизам уздижући друштвену правду, либерализам личну слободу и праведност, а конзервативизам заједништво и законитост (стр. 167). Но, ни једна од њих није кадра да установи истинску заједницу (стр. 168) – већ самим својим ‘‘тријумфом’‘ обнављајући супарничке идеологије (стр. 169).
Брдар сматра да рационална и одговорна државна политика не сме бити лишена национализма, те да простор који не обухватају ни социјализам ни либерализам испуњава национализам, то јест људи таквог опредељења (стр. 171). Овде је реч о инструменталној димензији национализма.
Национализам се може одредити и наспрам света, и себе и Другог; реч је, дакле, о поштовању (стр. 172). Однос према себи и Другом садржи самопоштовање и поштовање, јер ко не поштује себе не може ни друге (стр. 172). Такав став искључује ниподоштавања чињеница света, то јест национализма као укорењеног феномена. У ова три односа нема љубави ни мржње (окосница оговарачког дискурса противника национализма) пошто је место љубави у приватној, а поштовања у јавној сфери, каже Брдар (стр. 172).
Будући да је приврженост нацији древна појава, њено омаловажавање као привремене патолошке појаве (’‘творевине 19. века’‘) открива надменост модерног ума испољеног као занемаривање чињеница света и презир према Другом. Управо однос према Другом показује да национално одређење није сентимент него чињеница. Наиме, ако неко и објави да нема нацију јер је грађанин света то неће спречити Другог да тог ‘‘грађанина света’‘ национално одреди. Онај који одбије да се национално одреди према Другом или одбије одређење које му Други приписује нарушава принцип узајамности садржан у односу поштовања (стр. 173). Поштовање нам налаже да се национално одредимо и због других око нас, а не само ради себе. Јер уколико инсистирамо на појединачном (’‘Ја сам Јован Јовановић’‘) или универзалном (’‘Ја сам само човек’‘) показујемо охолост према Другом, који то доживљава као наш презир и мимикрију (стр. 174/5).
Национализам није тешко бранити као појаву пошто је историјска чињеница. Али ваља га заступати и као став јер без њега нема довршења идентитета лишеног неуротичних траума, и стога што народ који не поседује национализам остаје без самопоштовања у односу са Другим, због чега је осуђен на пропаст (стр. 175).
Анационално васпитање грађанства у Србији води укидању самопоштовања и елементарне бриге за себе што Србе доводи у асиметричан положај у односу на остале балканске народе. Јер ‘‘просветљени’‘ Срби, грађани света, лак су плен вучјих апетита суседних национализама, што је очито не само последњих двадесетак година. На крају свега огољено ће се показати да борба против српског национализма у Србији није до логистика околних национализама (стр. 177). Тако би ваљда оговарачи ‘‘небеске Србије’‘ дошли до српских територија, а Србима оставили искључиво Небо. Стога Брдар тврди да је национализам ‘‘идеологија старања о себи, на исти начин као што човек брине о свом опстанку, а не опстанку комшија, с којима је, иначе, у добрим односима’‘ (стр. 180).
Ми и Они једнако је смислено и легитимно као Ја и Ти (стр. 180).
Срби, као и остали народи, имају право да се држе свог националног сопства, и дужност да то чине због околине која чини исто, јер ко не држи до себе не може очекивати ништа до заслужени презир (стр. 182). Стога аутор истиче да ‘‘свако од нас на светској пијаци има шансе једино ако се као појединац ослони на свој колективни идентитет на два нивоа: друштвени и национално-културни. Писац, научник, философ или уметник има шансу у свету једино ако донесе нешто на основу традиције којој припада и искуства које дели с ближњима.’‘ (стр. 184).
Насупрот националном етосу, САД ‘‘хуманитарним’‘ интервенцијама попут оне против Срба свакој европској нацији јасно поручује: немате право да водите рат ни кад сте нападнути, ни на идентитет чак иако сте стари европски народ, нити на аутономију у виду промишљања сопствене будућности (стр. 89). Изједначавање Срба и нациста овештали је део западне пропаганде, те не чуди што немачки левичарски професор Хабермас тврди да је интервенција НАТО-а морално оправдана, а још мање што то чине и ‘‘мислиоци’‘ Андре Гликсман и Сузан Зонтаг (стр. 60). Зато је смишљена басна о нацификацији и денацификацији Срба, ‘‘нацификација’‘ будући најуспешнији начин интернационализације унутрашњих сукоба: ‘‘Хитлер је међу нама! Како можете да будете мирни, и морални, у сопственим очима!?’‘ иронише тај став Брдар (стр. 82). Јер, ако је ‘‘Хитлер поново међу нама’‘ онда побуна Арбанаса у СРЈ није тероризам који се решава уобичајеним мерама државе него ‘’ ‘наша’ (општа) ствар’‘. ‘‘Нацизмом’‘ Срба се најефикасније оправдавају злочини над њима (осиромашени уран, бомбардовање цивила) и – сва средства будући дозвољена – обезбеђује ширина маневра. ‘‘Фашизам’‘ Срба морално оправдава предузмање радњи против ‘‘нацистичког монструма’‘ који не преза да се супротстави самозаљубљеним и у њиховим очима савршеним вођама Империје.
Да би створени симулакрум постигао свој циљ ваљало је да испуни све аспекте покуде изражене самим именом ‘‘Срби’‘. Брдар уочава да та инвектива у западним гласилима обавља пет различитих задатака, пре свега оличавајући Зло и тиме будући негативни ‘‘тотемски мобилизатор’‘, те згодна тема за постмодернистичко, каријеристичко писање, као и пежоративни аутопортрет дискурзивног субјекта (стр. 67-68). И по нацификацији Срба, међутим, тешко је рећи да ли је Балкан ‘‘демократизован’‘ или Европа изнова варваризована?
Држава, десуверенизација и регионализација
Вишевековна борба за слободу од тираније дала је велико достигнуће – слободу појединца, али је довела и до стварања професије критичара државе чији је наступ тирански (стр. 245). Модерни критичари државе познати су по томе што је оглашавају највећим злом док немају утицаја на њу али је, чим се дограбе власти, виде као плен и оруђе самоодржања. Критички интелектуализам постао је повлашћен у транзиционим друштвима где се прелази са државе ‘‘ноћног иследника’‘ у државу ‘‘ноћног чувара’‘, са појма капитала као зла на капитал као ‘‘цивилизацијску тековину’‘, од егалитарног хуманизма на поседнички индивидуализам (стр. 274).
Нема сумње да данашњи проблем разарања државе и друштва није дошао изнебуха. Процеси регионализације, децентрализације, деетатизације, десуверенизације и њима слични старији су од савремене теорије о држави у ери глобализације. Супротстављање држави као појму и појави темељи се на тврдњи да њене функције могу боље вршити наднационалне организације или локалне заједнице. Прво спада у мит о одумирању државности у незаустављивом кретању ка глобалној интеграцији а друго у скаску о деетатизацији политичког система (стр. 244). У време социјализма, и марксисти су усхићено причали о одумирању државе и друштву без ње. Њихови глобализаторски настављачи тврде да се то ‘‘одумирање’‘ већ дешава (стр. 97). По том ‘‘снила баба што јој мило било’‘ локална и светска власт ће, попут воденичних каменова, неолиберално самлети све националне државе.
Тај двосмерни процес дробљења националног и јачања наднационалног суверенитета збива се, међутим, у времену које неодољиво подсећа на епоху европског апсолутизма! Апсолутистички, етатистички дух САД очит је из понашања према источноевропским земљама, које свим силама хоће у ‘‘Међународну заједницу’‘ (стр. 114). Када амерички председник обележава национални празник, сви из Европе одлазе му у походе, као што су феудалци одлазили на поклоњење краљу, а он их дарује – оставља их на власти (то јест поклања им област, земље), одобрава статус најповлаштеније нације (ослобађање феудалца намета и пореза), обећава кредите (корупција на највишем нивоу). Чланица НАТО пакта према Америци има исти однос као властелин према краљу: када га овај позове да шаље војнике у рат. А рат се води за краља – за САД и њихово господство у свету (стр. 114). Империја еминентно државним механизмима стиче и одржава своју превласт док конкуренти, лишени стабилне државе, губе предност коју ова пружа организованим заједницама. Све најбоље и најдрагоценије Империја задржава за себе, лишавајући поданике државности и националних осећања не би ли их лакше ослободила жудње за слободом.
Док је рефеудализација глобалног хегемона последица нестанка СССР-а, дотле је рефеудализација у виду регионализације на помесном нивоу (рецимо, у српским земљама) анахрона и карикатурална, понајвише захваљујући Брозовој баштини. Овде, каже Брдар, постоји традиција аутономије локалних сатрапа који су опонашали савезну деспотију у социјализму а данас су представници ‘‘мултикултурног’‘ друштва (стр. 117). Уз то, државу су комунисти схватали као оруђе класног тлачења свргнуте буржоазије у име пролетера. Нестанком комунизма и владајуће ‘‘пролетерске’‘ класе поново је зла држава постала тлачитељица неспојива са демократијом (стр. 117). При том, ваља имати на уму да је Коминтерна преко владајуће Партије уигравала борбу против ‘‘великосрпског хегемонизма’‘ и ‘‘српског национализма’‘, и то производњом нових нација из српске и проширењем аутономија у Србији, тиме непосредно подривајући државу (стр. 118). Одатле Брдар закључује да проблем Србије није демократија већ држава, а да регионализација не води демократији колико, у најбољем случају, рационализацији (стр. 118)
Антидржавна кампања манијака интеграције има своје теоријско утемељење у вишевековној пракси европске политике. Модерна теорија државе спутана је двема традицијама: ранохришћанским учењем светог Августина о држави као установи греха (стр. 250), и природно-правним из 18. века, које се у 19. разгранало у велике идеологије либерализма, конзервативизма и марксизма – свих са негативним ставом према самој институцији државе (стр. 254-5). Стара парадигма државе као организма замењена је парадигмом механизма (стр. 253), при чему се држава схвата као машина за владање људима, а јединка као шраф у њој (стр. 254). Омаловажавање државе посебно је снажно у природно-правним учењима Хобса и Русоа за које је држава неприродна појава – ‘‘природном стању’‘ анархије будући супротстављено ‘‘вештачко’‘ стање поретка, мира и реда (стр. 251). Тако држава у модерној мисли није могла да избори статус ‘‘општег добра’‘ који има код Аристотела. Брдар прихвата Макијавелијев став да хришћанска мисао не оспособљава људе за политику, док их модерна природно-правна теорија припрема за побуну и рушење државе, не негујући њихова државотворна и политичка својства (стр. 252). Сањарење о будућности без државе – те и без насиља, неправде и бездушности – посебно подстичу визије о историјском прогресу и идеја о ‘‘моралном усавршавању’‘ човека, вечно популарна међу теоретичарима политике (стр. 256). Држава (nomos) раздваја се уз то од друштва (physis), схваћеног као јединог нормативног полазишта за реконструкцију заједнице. Анатемисање државе и политике лишава образовање политичке димензије, док истиче моралну и естетичку (стр. 257). Тиме се срозава углед политичког позива и сврсисходност политичког образовања, а добијају дегенерисане елите неспособне да владају собом, а камоли масама.
Будућност институционалних реформи у Србији
Брдар јасно разграничава институционалне од економских реформи наложених из ММФ, Светске банке или Стејт департмента (стр. 137), и уочава да такви притисци у економији и привидна незаинтересованост у институционалној сфери иду на руку унутрашњим и спољним чиниоцима, пошто је у условима нереда лакше спровести препоручене мере (стр. 138). Аутор сматра власт ДОС-а неспособном за институционе реформе, један од разлога будући ванинституциони положај такозваног председништва ДОС-а, налик некадашњем комунистичком Политбироу (стр. 138). По Брдару, ДОС је заменио циљеве и средства, преузевши власт наводно ‘‘ради демократије’‘, уместо да демократизацијом побољша власт. Подсећајући да је досовска врхушка поглавито комунистичке провенијенције (стр. 139), он примећује да је попевши се на власт она, као некада комунисти, уживање у власти неприметно преобразила у сврху свог политичког делања. Јер 5. октобра 2000, по опробаном рецепту комунистичких режима, на место Милошевића засело је председништво ДОС-а. (Лењина је тако заменио Политбиро, Броза колективно Председништво.) Отуда Брдар сматра преврат од 5. октобра континуитетом кроз дисконтинуитет (стр. 152). Другим речима, трајност и непромењивост политике безакоња и самовоље у име ‘‘виших циљева’‘ обновљени су актом ‘‘револуције’‘ од октобра 2000 (стр. 153).
По мишљењу Брдара, ДОС-у је у интересу одржање стања перманентне револуције јер тако оправдава своју нелегалну власт, шири простор за ‘‘демократуру’‘ и, позивајући се на ‘‘бедне прилике’‘, заклања свој реформски паразитизам (стр. 153). Пошто се ДОС у међувремену распао, данас се чини да је проблем решен. Но то није случај пошто је председништво ДОС-а прешло у ‘‘илегалу’‘ и делује из дубоке позадине. Утицај те закулисе очитовао се и страначким прегруписавањем 2007/8, којим је ваљало прикрити неделотворност српске власти и тако неутралисати значајан део незадовољног бирачког тела.
Промене у Србији након 2000. довеле су до тога да ванинституционална моћ ДОС-а и његових настављача и даље земљу држи у ванредном стању (стр. 155). Дакле, власт је изван институција, не жели да се улије у државу – не би ли остала невидљива и тиме тешко смењива. А једино држава има моћ да демократизује друштво а не, како се обично мисли, шака јуришника, звали се они демократе или бољшевици. Брдар још 2002. тврди да је Србија постала земља без алтернативе те да нема политичке снаге које би јој отвориле перспективу, и шест година пре него се то десило предвиђа да ‘‘ће се на власт, као и у другим земљама постсоцијализма, вероватно вратити ‘старе снаге’ (социјалисти) у случају да се овако настави’‘ (стр. 156). Тако је, због досовске власти измештене ван институција и избегавања истинске реформе, Србија остала земља у ‘‘полудивљем’‘ стању, без шансе да се у њој ишта промени било каквим изборима.
Брдар правовремено наслућује потезе ‘‘демократске власти’‘ анализирајући њихову карактерологију (стр. 157-158). Прва тактика је одлагање избора уз застрашивање и претње грађанима да ће се ако они изгубе вратити ‘‘старе снаге’‘. Друга је необјављено и тихо завођење диктатуре у случају погоршања политичких и социјалних прилика. Трећа тактика је изборна крађа (режија избора) у случају да упркос лојалних јавних гласила и поданичке интелигенције ипак упадне у шкрипац.
Техника освајања власти и опсенарска демократија
Брдар ‘‘демократоре’‘ види као главни извор хаоса, који су остварили циљеве постављене из иностранства: уништење српске економије, пољопривреде, војске, полиције, система образовања, националног достојанства и идентитета, институција, парламента, председника, судства (стр. 204-208). Разматрајући учинке и разлоге промена после 2000. аутор стално подсећа на место и улогу хуманистичко-критичке praxis интелигенције, која није указала на путеве избављења друштва. По њему, она то није могла јер се поделила: део је 1989. ушао у политику, временом се обелодањујући као ДОС, док је други део отишао у позадину, да пустошење подржи преко невладиних организација (стр. 211). Ово је, примећује Брдар, било могуће јер је интелигенција увек била лакоумна, провинцијална, позерска, свагда у раскораку са својом земљом с туђих идеала и интереса (стр. 211). Управо је она политичку технологију комунизма пренела у ‘‘демократску’‘ праксу. Њене најважније тековине (стр. 195/6) су:
– Држава није опште добро већ нужно зло и ратни плен.
– Међусобно искључивање државе и демократије, где је држава у одумирању (глобализацијом данас, комунизмом јуче), а демократија пут у светлу будућност.
– Омаловажавање институција као небитних наспрам ‘‘високоморалних’‘ људи (револуционара онда, ‘‘бораца’‘ за ‘‘демократију’‘ данас).
– Нормативно јединство политике и морала (политика се морализује а морал политизује), чиме се отвара пут тиранији и тоталитаризму.
Прсећи се догмама марксистичке интелигенције, ДОС се власти дочепао тактиком тројанског коња. Споља су нуђења обећања сваком драга, изнутра тајили циљеви ником мили. Лукавство је у томе што грађанство увлачећи коња у град својим саучествовањем реализује ово друго, све мислећи да остварује прво (стр. 213).
Захваљујући тактици тројанског коња ДОС је, вели Брдар, преко улице дошао на власт, уз спаљивање парламента – што ником неће донети добро, и због чега ће и тај комунистички хибрид завршити на улици (стр. 214). Али није проблем шта ће бити са досовцима, упозорава он, већ са Србијом, којој су они појели алтернативу (стр. 214).
При том, одговарајући и на питање како се одржава демократски ореол нове власти, Брдар указује на примат језика над стварношћу кроз неупитност поделе политичких актера на демократе и недемократе, те на појмовну неприкосновеност ‘‘Међународне заједнице’‘. Други механизам, посебно по свргавању Милошевића, јесте истицање подршке те исте ‘‘Заједнице’‘ демократорима, са прикривањем правих разлога за њу. Трећи начин одржавања лажног угледа јесте упорно истицање супротности према Милошевићевом режиму (стр. 190).
Пут избављења друштва – транзициона пљачка
Три велике идеологије – либерализам, марксизам и конзервативизам – усредсређене су на три принципа слободе, једнакости и заједнице. Но свака од идеологија хипостазира један од њих, подређујући му преостала два (стр. 223-4). Отуда је питање рационалне политике у источној Европи актуелније него на Западу пошто се морају ускладити сва три принципа да би се осујетила циклична смена мегаидеолошких заблуда (стр. 225). Како све три идеологије на само једном од идеала граде целину, Брдар заговара идеолошки еклектицизам ради лакшег преовладавања њихових једностраности и боље друштвене интеграције (стр. 271). Исполитизована хуманистичка интелигенција није међутим способна да ово оствари, пошто прихвата једну а искључује остале две мегаидеологије. Хуманистичка интелигенција остала је зато на маргини и у време социјалистичке револуције и неолибералне контрареволуције, способна да руши али не и гради (стр. 241). Будући два пута разочарана, она и не треба да се бави политиком (стр. 241). Зато аутор у политичким практичарима неоштећеним књишким знањем види прегаоце кадре да решавају конкретне проблеме транзиционих земаља (стр. 226).
Брдар запажа да држава није плен само номенклатуре, нових богаташа и интелигенције већ – чим се нађу у прилици – и самих грађана, не будући тако носилац општег добра ни за кога (стр. 232-3). Разградња социјалистичке економије изводи се истим путем којим је и успостављена – пљачком (стр. 233). Колико год била сурова садашњица, ми плаћамо цену ранијег, социјалистичког избора. Није ли пљачком опљачканог макар донекле задовољена правда? пита се стога Брдар (стр. 234).
Јер, главни актер довршења транзиције је управо ‘‘пљачкашка’‘ класа. На дужи рок она испада најпрогресивнији део друштва, обављајући морално ‘‘прљаву’‘ али економски и друштвено целисходну акумулацију богатства коју није било могуће извести другачије до пљачком (стр. 235). Дакле богаташ, омражен у јавности, сређује неред који је направила увек узвишена хуманистичка интелигенција и то у интересу друштва а не појединца (стр. 235). Пошто се такав задатак не може обавити ‘‘поштено’‘ осим да се задржи ‘‘друштвена својина’‘, није ли пљачка једини начин нове акумулације капитала зарад промене типа својине?. У одбрану ‘‘пљачке’‘ ничије својине аутор потеже и најјачи аргумент да је од самог згртања богатства далеко важнији начин његове употребе, и истиче да је најбитније да капитал остане у земљи (стр. 235).
Отуда је, сматра, транзициона пљачка злочин према друштву и држави тек ако се згрнуто богатство изнесе из земље, као што су учинили руски тајкуни (стр. 236). Зато оспорава да би све тајкуне требало похапсити у име правде и морала, будући да више нико није ‘‘чистих руку’‘ и да би таквом ‘‘правдом’‘ друштво поново осиромашило, пошто такво отимање (или повраћај) нема ко да изведе а да се то не претвори у још једну пљачку (стр. 321). Са становишта целине није важно богаћење конкретних појединаца већ губитак драгоценог историјског времена (стр. 56).
У коначном расплету успостава неопходних институција и поретка после транзиције неће припасти интелигенцији већ наследницима ‘‘прљаве, ружне, пљачкашке’‘ класе (стр. 236). Из редова наследника тајкуна, каже Брдар, издвојиће се први политичари који не мисле само на себе и бизнисмени који знају свој посао, склони оснивању добротворних друштава. Пљачка, мада морално негативна, на дуги рок је економски и друштвено најрационалнија (стр. 236). Консолидација недовршених транзиционих група природно доводи до њиховог преображаја а потом и стапања тајкуна, интелигенције и номенклатуре (стр. 307). Свака група нешто добија и уступа. Интелигенција улаже свој симболички капитал а добија друштвени и економски. Тајкуни траже симболички капитал (признање и углед) и легализацију послова, за узврат уступајући део економског капитала, будући окончали првобитну акумулацију. Номенклатура мора пак да обнови свој симболички капитал удруживањем са интелигенцијом.
Финале транзиције биће стога нова елита као резултат ‘‘мелтинг пота’‘ (meltingpot – лонац за топљење) припадника бивше номенклатуре, најуспешнијих припадника демократске интелигенције и највештијих тајкуна (стр. 317). Што буде већа размена капитала између њих биће снажнија интеграција нове елите (стр. 317). По образовању нове елите све њене групе имаће интерес да успоставе снажне институције, поштују законе и извршну власт, те да успоставе вредносни систем грађанског друштва, индивидуализма и кооперативности (стр. 318).
Брдарова тврдња да ће нова класа која се ствара бити носилац развоја и новог утемељења државе права је реткост. Практично нико од истакнутих интелектуалаца није овако без рукавица јавности казао: свиђало вам се или не, магнати раде користан посао и окосница су друштва које се рађа пред нашим очима. Овај став заснован је на искуству најразвијенијих капиталистичких економија и негативном историјском салду социјализма у СССР-у и СФРЈ.
При том, аутор примећује да је његова теза о позитивној улози тајкуна наишла на слаб пријем код припадника друштвених наука из бар три разлога. Прво, као марксисти и хуманисти, моралисти не прихватају да нешто неморално може имати позитиван учинак на друштвеном плану. Друго, не желе да их сматрају савезницима тајкуна и великих лопова. Треће, не могу да се помире са својом друштвеном и политичком маргинализацијом пошто у транзиционом друштву главну реч не воде они као жреци науке која најбоље познаје друштво већ ‘‘сумњиви типови’‘ (стр. 327).
* * *
Српска транзициона Илијада Милана Брдара, заједно са његовом раније објављеном двотомном студијом Праксис Одисеја баца целовит поглед на Бољшевичку револуцију 1917. и објашњава њене последице по српски и руски народ. Српска транзициона Илијада лекција је српским истраживачима друштва који су страћили животе бранећи Брозов спахилук и ‘‘усавршавајући’‘ комунизам, а потом критикујући епоху Слободана Милошевића са неолибералних позиција. Њу ваља гледати као незаобилазни водич за будуће истраживаче, будући поништавање предрасуде, укорењене међу многим историчарима, да је сарадња историјске струке и философије шкодљива.
Управо историју земаља као што је Србија, које осцилују између стварности и маште, најбоље изражавају уметници. Тако су Ембахаде Милоша Црњанског, мада чињенично превазиђене, боље сведочанство од многих историографских књига пошто су отисак историчарима често небитних наума, замисли и заблуда једног поколења. Црњански у Ембахадама пише о времену страхота сахрањеном под рушевинама Београда, младим нараштајима несхватљивом, древном и невероватном, као његовом доба Обреновића. (Црњански, М, Ембахаде, Службени гласник, Београд 2009, стр. 7). Зато напомена самог Црњанског да пише горко и без обзира, не би ли се сачувала истина, упозорење данашњим и будућим читаоцима да најгори уче из историја писаних по захтевима свог времена а разборитији из дубљих спознаја. Проучавање оног што беше ‘‘на парче’‘, мимо целине, Србе је бацило на странпутицу са које се још нису повратили. Да Србима не би Дучића, Црњанског, Селимовића, Исидоре, Вука, Андрића, они би под теретом ‘‘извора’‘, често фалсификованих, потонули у фактографски мрак где се дрво не види од шуме.
Довољно је погледати текуће полемике о давно завршеном Другом светском рату (а и ранијим временима) и осведочити се у немоћ српске марксистичке историографије да разлучи идеолошка снатрења од истине. Из моралног потонућа наше друштвене науке и нас самих једини излаз су песништво, и ум који верује у слободу.
Разноврсна проучавања Бољшевичке револуције најбољи су доказ да су дебели томови књига и докумената тек материјал за одуховљени ум оплођен интуицијом. Уосталом, зар појаве као што су Лењин и Стаљин нису пука акциденција? Зар они и цела њихова ђаволска револуција нису случајност спрам појаве језика, религије, уметности, државе? Ова двојица револуционарних близанаца настојали су да укину или револуционарно измене неминовност створену снагом већом од Бољшевичке револуције. Како су насилнички радили, на магистрали акциденције а маргини света, тако их је права историја и помела.
Исто ће се десити и са малигном југословенском револуционарном алтерацијом, акцидентом акцидента, којој ни Империја неће помоћи да победи будућност. Српска транзициона Илијада пружа теоријску подлогу за разумевање последњег чина југословенске револуционарне драме. После овог што проживљавамо следи тумачење питања с којим нас је суочио дводелни грађански и братоубилачки рат од 1941–1945. и 1991–1995. На крају нам преостаје обнова државе и друштвене синтезе.
Критика наше друштвене праксе и теорије неспремне да промисли узроке и последице погубног 20. века смањује опасност да ће генерације које долазе поновити неславну прошлост својих лакомислених и наивних предака.
Напомена: Објављено у часопису Српска политичка мисао бр. 1/2010. Текст редиговало Уредништво Српског листа. Потцртавања наша.
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Да је Милан Брдар и сам, мимо све жеље за преиспитивањем свих постулата своје досадашње академске каријере, донекле интелектуалац какве куди није спорно ником ко се позабави његовим животописом. Да ли је био комуниста или праксисовац није ни битно, будући довољно морално-политички подобан да предаје на Брозовим, па постброзовским друштвеним факултетима.
Да је своје новије књиге написао пре Брозове смрти па и у Милошевићево доба лоше би се провео. У социјалистичком самоуправљању нашао би се иза решетака а можда на некој НН парцели градског гробља, а у постброзовском демократском социјализму ван универзитета.
Његове завршне тврдње које цитира Славољуб Лекић потврђују да се мимо себе не може: прилагодљивост – мања у Брдара него у већине његових колега – ипак га води ка моралном ‘‘суживоту’‘ са најновијом бандом која је запосела наше ‘‘просторе’‘. Тврдња да ће се наследници издајника и лопова несебично бринути о држави коју њихови родитељи уништавају на наше очи није, нажалост, до схоластичка. (Што би Брдар вероватно сам казао, ‘‘књишка’‘.)
Јер, синови и кћери, унуци и унуке, рецимо, западних плутократа наследили су очеве и мајке, дедове и баке који су свој долазак на друштвени врх платили сопственом крвљу и знојем – као и револуционари преци чак и особа попут Тадића или, на пример, Жарка Кораћа. Све нове класе досад (ваља при том поменути и Милована Ђиласа, творца тог термина који га је одвео на дугогодишњу робију) су своје место избориле изнимним личним особинама потврђеним у рату, преврату, одсудним временима, некој уваженој професији, или дугогодишњом чак вишегенерацијском јавном службом. Све, наиме, осим најновије Нове класе по бившим социјалистичким земљама, коју је на њихова места поставила војна или цивилна безбедносна служба. Ни у Југославији, чија је Удба важила за једну од најделотворнијих тајних политичких полиција света (те стога и једну од процентуално најмногољуднијих), нико није могао легално стећи капитал каквим се ките ‘‘наши’‘ ‘‘тајкуни’‘.
Јер до 1989, осим неколицине прогањаних приватника средње економске моћи, сви ‘‘радни људи и поштена интелигенција’‘ примали су плате никад веће од неколико просечних личних доходака у привреди. Од уласка ‘‘ослободилаца’‘ у Београд 1944, удар на приватнике био је такав да су многи стрељани као ‘‘ратни профитери’‘, док су срећнији провели године по судовима и затворима, да би пре или касније власт готово све темељито опљачкала. Такву ‘‘национализацију’‘, ‘‘реквизицију’‘, ‘‘обавезан (присилни) откуп’‘, ‘‘лишавање осуђених лица имовине’‘, ‘‘борбу против капиталиста, кулака, ситносопственика’‘ и сличних вршили су, именом и презименом, безмало сви ‘‘одговорни чланови’‘ Комунистичке партије Југославије, органа гоњења (полиције, Удбе) и војске – значи, родитељи и прародитељи данашњих ‘‘демократора’‘.
Претпостављам да Брдар сматра и такву ‘‘експропријацију експропријатора’‘ сврсисходном зарад ‘‘општег добра’‘, то јест, несумњивог привредног (нарочито индустријског) полета који је Југославија, па и Србија у њој, доживела у односу на предратни период. Јер, одвајајући етику (’‘морал’‘) од политике Милан Брдар се опасно приближава ставовима покојног Ђинђића, који је онима који траже поштење у јавним пословима поручивао да ‘‘иду у цркву’‘. ‘‘Реалполитички’‘ став да морализовање у јавној сфери води тиранији и тоталитаризму (поткрепљен најчешће примером Робеспијера у Француској револуцији) није зато до универзализовање пада какав се ипак није десио многим, не само југословенским превратницима. Мада сви они имају неких сличних особина (у младости најчешће идеализам и смелост), инсистирање на њиховом ‘‘чистунству’‘ као главном узроку чистки, прогона и погрома не води спознаји истине.
Као што се оправдано пита о оправданости револуције, Брдар би се могао запитати и над огромном енергијом које су и руска и југословенска и друге револуције ослободиле у народу. (Кад су, наиме, неког руског мужика питали да ли би желео да му суди закон или Цар, без размишљања је одговорио ‘‘Цар!’‘) Потреба за Правдом (у Руса синонимом за Истину), достижном једино личним чином суверена а суштински ван домашаја било какве установе или инстутиције, на европском Истоку је тако снажна да се одржала кроз сва тисућлећа левантских, туранских и западњачких покушаја да се релативизује или подведе под неку верску догму. Истина, Правда и Лепота и српско су Тројство и не мора се бити песник да би се то схватило. Што су та својства неподложна дефиницији (definito – о завршеном, окончаном, погребеном) проблем је нарочито ‘‘друштвених наука’‘ које претендују акрибијом и ерудицијом да надоместе научни метод.
Те ‘‘науке’‘ су наиме искључиво дисциплине, поља промисли најчешће оповргнуте збиљом. Проучавати свет, а нарочито живи, те човечанство и људе ‘‘објективизираном’‘ мишљу налик је једењу супе виљушком. Гордост (старогрчко ‘‘хибрис’‘) није само родоначелник свих грехова, него и грешака, наше време то потврђујући и мимо најкомпјутеризованијих покушаја да се то побије или занемари. Говорити о угледу и положају (’‘симболичком капиталу’‘) интелигената, у југословенском па тиме и српском случају стеченом поглавито служењем једном сатрапском поретку, не јача Брдарове аргументе. Што се тиче тврдње да гангстери, попут курви такође теже ‘‘угледу’‘ (‘’respectability‘’), то опште место америчких сапуница и новела не може се пренети на српско транзиционо искуство. Америка је наиме своме становништу доскора пружала наду макар материјалне угодности, те је и подземљу било стало да подржи грађански ред, што је тешко упоредиво са ‘‘нашом’‘ бандом и номенклатуром који су настали, и који се одржавају, у хаосу.
‘‘Симболички капитал’‘ српска (а пре тога и југословенска) номенклатура изгубила је оног трена кад је почела да живи на начин који је навео Милована Ђиласа, једног од најутицајних чланова Брозовог послератног политбироа, да напише своју Нову класу, згрожен мајмунисањем ‘‘племства’‘ и ‘‘буржоазије’‘ својих ратних и партијских другова и другарица. Очекивати да ће увлакачка ‘‘интелигенција’‘ – образовањем, знањем, умним и моралним својствима најчешће далеко испод својих предратних претеча – потомцима Ђиласове ‘‘нове класе’‘, те придошлим деградираним кондотијерима, сецикесама, јајарама, жицкарима и ваћарошима (да се послужимо јединим правим називима за такве особе) подарити некакав ‘‘симболички капитал’‘ равно је управо оној врсти малоумности (не наивности) коју Брдар дотле оправдано критикује.
При том, ваља имати на уму да је ‘‘лонац за топљење’‘ могућ једино у условима већ постојећег, уређеног друштва, какво на пример беху створили Англи у Америци, а да се из транзицијског хаоса може ‘‘топљењем’‘ и ‘‘претапањем’‘ створити само гусарско друштво попут неких раних карипских острвских република. Или, у случају европског Истока, Запорошка Сећ какву је Катарина Велика морала растурити зарад мира у држави, украјинске козаке силом преселивши на Кубан, на нову Војну границу. Но, где је наша Војна граница када смо се и постојеће Српске Крајине одрекли желећи, наводно, ‘‘да живимо као сав нормалан свет’‘?
На крају, ваља размотрити неке Брдарове основне поставке, из којих произлазе друге донекле дотакнуте овим коментаром. Пре свега ту је појам ‘‘акумулације капитала’‘, пошто та флоскула, неупитно пренета из марксистичке социологије и политикологије, најбоље осветљава проблем ‘‘наших’‘ интелигената, и професора, доктора Брдара међу њима. Наиме, емотивни ‘‘капитал’‘ (а често и реални, материјални) уложен у школовање по брозовским школама и универзитетима, посведочен разним титулама и положајима, своје носиоце толико обавезује да се ниједан није одрекао не само својих академских звања, нити бескрајног рабљења појмова и концепата попут ‘‘акумулације капитала’‘ и сличних, већ ни илузије да као социолози, психолози, филозофи или политиколози, боље познају људе и њихов свет од ‘‘лаика’‘ (да не кажемо ‘‘мирјана’‘). Ту је, истина, напомена Славољуба Лекића да се више историје да научити из добре књижевности него историографије, и да су песници као Његош често боље схватали надисторију од најбољих философа повести попут Шпенглера, Макиндера, Хантигтона или Фукујаме, но такво постављање ‘‘ствари на своје место’‘ академичари одбијају целим својим бићем.
Јер, заиста, шта је та фамозна ‘’(првобитна) акумулација капитала’‘? Преведен на српски тај израз значи згртање новца или материјалних добара. Такво ‘‘акумулирање’‘ вршено је одвајкада и једино зарад стицања моћи коју туђи рад, самопрегор и стваралаштво – опредмећени новцем или својином – пружају пљачкашима. (На питање откуд му толико богатство, Ђинђић је својевремено одговорио да му ‘‘треба не би ли урадио нешто интересантно’‘.)
При том, да ли се отимачина врши оружјем, фискалном политиком, ‘‘законским’‘ мерама, порезима или тржишним мешетарењем није ни најмање битно. (Тако је најславнији Ротшилд згрнуо милионе сазнавши пре свих за исход битке код Ватерлоа, па пустивши глас прво да је изгубљена, а затим да је добијена.) Нажалост, дар стицања новца ретко се поклапа са врлином, те капитал акумулиран од никоговића, насилника па и моралних наказа бива уложен у показно богатство какво је Торстен Веблен давно описао у свом делу о ‘‘доколичарској класи’‘. Фараонска опсена разних империја други је вид трошења туђе крви зноја. Јер, коме треба словеначки мост преко Аде Циганлије са пилоном, ‘‘симболом Београда’‘ мимо свих досадашњих? И, шта је фалило вилама срушеним на Дедињу зарад већих и ружнијих, за преваранте којима ничега, никад, није доста? Да није било такве ‘‘акумулације’‘ не би било ни двоипомилионског Београда који није потребан ниједном његовом становнику, али јесте ситним душама који једино у стаклу, бетону, челику и алуминујуму, пластици и асвалту назиру свој спој са епохом и околином – да не кажемо с Богом, кога иначе не признају.
Губљење ‘‘историјског времена’‘ које помиње Брдар је заблуда произишла из његовог изгледа још неизмењеног схватања да ‘‘Прогрес’‘ постоји и да не води у пропаст него, ипак, ‘‘моралном усавршавању’‘ човека. Но да таквог напретка има не би, рецимо, он радио на Мегатренд ‘‘универзитету’‘, самим називом знаковитим свога метода, идеала и циља. Јер једино што су Срби изгубили свих ових деценија после 1914 (или 27. марта 1941) јесте самопоштовање утемељено на оном једином на чему истински понос и може бити – на спремности на жртву и на презиру спрам рачунске цивилизације која је опредметила и врлину. (‘’If you’re smart, how come youain’t rich?‘’) Губитак људи у ратовима – данак неизбежној смрти, у рату или миру, у лагоди или сиромаштву, у спокоју или метежу – многи народи су временом надоместили, па ћемо и ми – сачувамо ли себе.
Но, да ли ћемо се сачувати без превредновања свега чему смо учени, и што смо научили, од западних очајника којима је ‘‘победа’‘ по сваку цену (почетна будући управо губитак сопства) једино у чему виде смисао свога трајања, питање је. Јер ‘‘живот’‘ као појам ограничен на пуко џикљање протоплазме, или гимнастику професионалних играча у Дизниленду, који сваки дан при његовом затварању опонашају ‘‘радост’‘ Main Street parades, није каквим га Срби схватају – сретни и с малим ако им је заједништва, чојства, и јунаштва.
Милану Брдару, међутим, ипак хвала на ретком и храбром покушају да ‘‘на овим просторима’‘ надиђе духовно тровање, погрешно образовање и васпитање каквим су осакаћене све наше генерације рођене после ослободилачких ратова с почетка прошлога века.
