ПОДСЕТНИК
‘‘ПРЕОКРЕТ’‘
‘‘Грађани Србије,
Дужни смо да будемо храбри онда када нам је Србија обесхрабрена. Дужни смо да говоримо истину Србији у којој је лакше лагати друге и себе. Дужни смо да одбранимо наше право на Србију у Европи и Европу у Србији.
Сви ми, добронамерни грађани, борци за европску Србију од 9. марта до 5. октобра, огорчени смо због многих проневерених циљева. Посебно смо незадовољни због непотребног и опасног повлађивања проевропске Владе антиевропској хистерији и стратегији да балвани са два царинска прелаза на северу Косова блокирају добијање статуса кандидата и датум почетка преговора о приступању Србије Европској унији.
У земљи без времена, губитак статуса кандидата или кандидатура без датума преговора значиће само још једно убијање нормалне будућности, још једно пропадање свега што је у Србији опстало, још једну изолацију на периферији Европе свих који из Србије нису побегли.
За конфузију у којој смо се нашли најодговорнија је политика власти, која је својим калкулисањем и оклевањем врло озбиљно угрозила европску оријентацију друштва и виталне интересе који од ње зависе. Зато нека више нико не очекује да без речи статирамо у обрачуну који се води против европске Србије. Ми данас не можемо да урадимо послове које једино може да уради власт. Они који воде Србију морају да преузму одговорност за њену европску будућност. Уколико се определе за истину, видеће нас који више не можемо да чекамо, како кроз минско поље крчимо европски пут Србији коју они воде.
Тужна је земља која себе трајно осуђује на патњу кроз борбу коју води против сопствене европске будућности. Страшна је цена лажи свих који умањују тежину 9. децембра. Значај тог датума пред нама Србија не разуме, као што није разумела пад Берлинског зида или последице пристајања на политику рата и злочина. Зато треба да се зна да ће нас, ако не одговоримо истином и демократском мобилизацијом, горе него деведесетих година, разорити суровост идеје да Србија може без Европе.
У Србији се тај децембарски дан доживљава и као претња и као шанса. Кроз њега се преламају и наша прошлост и наша будућност, и позитивна и негативна енергија Србије. Успеси и неуспеси, срећа и разочарање, радости и страхови наше генерације. Због тога се својим јасним ставом о будућности земље морамо супротставити политичкој хипнози којом се умањује стварни значај Европе за Србију. Нестаћемо у самоизолацији која нам се нуди као частан одговор на наводно нечасну Европу.
Не смемо да се повлачимо пред лажима којима се крије црна статистика Србије. Ми смо најсиромашније европско друштво, са најмањом платом и пензијом, највећом стопом незапослености, најмањим инвестицијама, највећим растом дуга, најнефункционалнијим образовним системом и највећим одливом мозгова у Европи. То није слика наших способности, него цена погрешне политике. Цена која ће расти све док ту политику не напустимо.
Ужасно је што део политичких, верских, привредних и културних снага у земљи свој интерес препознаје у тој историјски најдубљој рупи у којој се можемо наћи ако изгубимо европску будућност. Ми имамо власт, али немамо државу. У земљи која статира у европским интеграцијама нема посла док вас ‘власт’ не запосли, нема спорта док му ‘власт’ не председава, нема културе без печата ‘власти’, ни медија које је ‘власт’ поштедела своје уређивачке политике.
Добро је што смо ми те реалности свесни, и што смо спремни да борбом за европску Србију јасно кажемо у каквом свету желимо да живимо. Смисао видимо само у Србији промењених приоритета, земљи слободних грађана која је коначно пронашла мир са собом и суседима, друштву којим владају право и ефикасне институције, заједници која цени и подстиче знање, рад и успех, развија конкуренцију и отвара економију, модернизује све заостало. Само ту идеју време може потврдити као позитивну визију друштва које зна шта ће са собом у 21. веку.
Данас, као зрело друштво, способно да рационално расуђује о сопственим интересима, треба да се окупимо око идеје преокрета која води Србију у Европу. Морамо својом снагом натерати званичну политику Србије да донесе неопходне одлуке, промени косовски курс, искористи највећу шансу и испуни највећу обавезу ове генерације.
Наш одговор на катастрофу којом прети уједињени антиевропски фронт мора бити јасан, одлучан и снажан. Зато желимо да ујединимо све који су за Србију у Европи, окупљени око ње као једине идеологије која данас представља избор земље. Све наше разлике, сва наша разочарања подредимо борби за Србију у Европској унији. Сада је потребна мобилизација свих снага против беде и заосталости.
Одбијамо да се повлачимо и правимо компромисе с антиевропским узурпаторима наше будућности. Не смемо и немамо право да одступимо пред истим идејама које су нас деведесетих гурнуле у крваву авантуру, која се окончала историјски највећим поразом Србије и српског народа. Ми смо завршили у избегличким колонама и редовима пред амбасадама земаља у које су нам отишли најближи, док је Србија осрамоћена злочинима који су у њено име почињени према другим народима и њој самој. Те снаге су се сада ујединиле око заједничког циља, да подигну барикаде на свим путевима који нас воде ка Европи. Заклањајући се иза парола косовске несреће, коју су они скривили, Европу проглашавају за непријатеља Србије и свих Срба на свету, призивају нову несрећу на Косову и трагедију у Србији, поново распирују мржњу према суседима и прете да ћемо бити лидер новог хаоса.
Европа нам је први државни интерес и због стотина хиљада грађана Србије који живе и раде у њој, и због тога што на то огромно тржиште извозимо 80 одсто свега што извозимо, и због инвестиција и фондова, и због тога што је Европа и систем вредности којем тежимо и подршка и солидарност у невољи. Европска унија нам је у антифашистичкој историји, у политици, економији и технологији, култури и образовању, у игри, у свему.
Непризнавањем косовске истине и стварности, не мења се ни та истина, ни та стварност. Косово није под суверенитетом Србије од рата ’99. и Кумановске капитулације, након које се Србија с Косова повукла. Због тога стратегија ‘И ЕУ и Косово’ значи ни ЕУ ни Косово. Између европских држава нема ни царинских ни граничних баријера, а наша Влада, која тврди да води Србију у Европу, ризикује да нам та иста Европа затвори врата због четворице цариника на два царинска прелаза. То нико не може да разуме, нити ико разуман у Србији може да разуме Србе који Србе на Косову хране мржњом према Албанцима са којима живе, позивајући их, све чешће, да на Косову опет проливају крв.
Србија мора да промени политику ако жели у Европу. Уместо старих косовских парола, треба нам нова политичка храброст. Друштво покрећу вредне идеје, баш као што га уништавају фалсификати, у шта се претворила данашња косовска политика власти. Потребна нам је визија Србије коју ће време потврдити, а не демантовати. Идеја која треба да учини јасним хоризонт који стоји пред нама. Такву визију и идеју не можемо досегнути уколико смо изван Европе, у сталном сукобу и неспоразуму са водећим демократским државама света.
Зато верујемо да је борба за Србију у Европи и Европу у Србији једина исправна и поштена политика.
Зато Србији треба преокрет!’‘
Иницијатори:
Либерално Демократска Партија (Чедомир Јовановић), Српски покрет обнове (Вук Драшковић), Социјалдемократска унија (Жарко Кораћ), Санџачка народна партија, Демократска партија Санџака, Савез бачких Буњеваца, Одбор за људска права Прешева и Бујановца (Белгзим Камбери), Асоцијација слободних и независних синдиката (Ранка Савић и Драган Миловановић). Латинка Перовић, Рајко Даниловић, Мирко Тепавац, Соња Бисерко (Хелсиншки одбор за људска права), Миљенко Дерета (Грађанска иницијатива), Маја Мићић (Иницијатива младих за људска права), Борка Павићевић (Центар за културну деконтаминацију), Весна Петровић (Београдски центар за људска права), Милан Антонијевић (Комитет правника за људска права), Јелена Милић (Центар за евроатлантске студије), Душан Богдановић (Фонд Биљана Ковачевић Вучо), Павел Домоњи, Иван Кузминовић, Изабела Кисић, Бора Тодоровић, Јелисавета Сека Саблић, Филип Давид, Видосав Стевановић, Пуриша Ђорђевић, Мирко Ђорђевић, Предраг Кораксић, Ратко Божовић, Светислав Басара, Бошко Јакшић, Драгољуб Тодоровић, Срђан Чешић, Коста Бунушевац, Јосиф Татић, Јања Беч Неуманн, Владимир Кравчук, Драго Ковачевић, Горан Марковић, Фахри Муслиу, Павле Секеруш, Мирјана Карановић, Јован Ћирилов, Мирко Гаспари, Ирфан Менсур, Ивон Јафали, Вељко Ђуровић, Срба Траванов, Драган Великић, Мијат Лакићевић, Миладин Ковачевић, Милојко Пантић, Добривоје Танасијевић-Дан Тана, Оливера Јежина, Миша Бркић, Предраг Сарапа, Надежда Гаће, Динко Грухоњић, Ивана Бајић, Срна Ланго, Никола Ђуричко, Горан Јевтић, Стеван Филиповић, Бранислав Трифуновић, Лена Богдановић, Никола Чутурило, Биљана Цинцаревић, Влада Дивљан, Никола Којо
НОВА ПОДРШКА ЗА ПРЕОКРЕТ
Листи потписника проглас Преокрет – Србију у Европу, Европу у Србију! у међувремену се придружио велики број професора универзитета, редитеља, музичара, представника невладиног сектора, писаца… Ово је сјајан знак да је апел погодио суштину проблема с којима је суочена наша земља.
Активирање речника деведесетих којим се напада Преокрет, очигледно не може да убије позитивну енергију и добронамерне мотиве нас који смо иницирали овај проглас, као и људи коју су га у међувремену својим именом, угледом и утицајем подржали. Ми европске идеје и потенцијале боље Србије овим чинимо неспорним и због тога је наша иницијатива тако брзо покренула Србију.
Преокрет је успешан зато што је он искрена одбрана угроженог права грађана ове државе да живе у модерној, уређеној и европској Србији. Неће успети замена теза и свођење интерпретација апела на лажну дилему Косово или Европа. Људи које окупљамо само желе да покажу јавности да је могуће борити се за своју земљу разумном политиком и учинити све да као народ избегнемо самоизолацију и губитак шансе да 9. децембра сачувамо европску будућност. Због тога крећемо у акцију потписивања Преокрета по целој земљи.
Проглас Преокрет, који су иницирали ЛДП, СПО, СДУ, регионалне и мањинске странке и преко 60 представника цивилног сектора, угледних интелектуалаца и појединаца из јавног живота, у међувремену су подржали и нови потписници међу којима су и:
Маријана Пајванчић, професорка уставног права из Новог Сада, Лазар Стојановић, филмски редитељ, Владимир Гоати, директор Транспарентност Србија, Срђан Гиле Гојковић, фронтмен групе Електрични оргазам, Алексеј Кишјухас, Филозофски факултет у Новом Саду, Сања Крстовић, првакиња Народног позоришта у Нишу, Александра Вребалов, композиторка, доктор музичких уметности (Универзитет у Мичигену) и добитница Мокрањчеве награде, Јаша Гробаров, књижевник, Наташа Кандић, директорка Фонда за хуманитарно право, Ненад Новак Стефановић, публициста и новинар, маестра Сузана Костић, диригент и професорка Универзитета у Нишу, Стојан Богдановић, доктор математичких наука и редовни професор Економског факултета у Нишу, Лазар Лалић, продуцент.
Напомена: објављено на сајтовима ЛДП, 8.11.2011, и на Blic Online.
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА,
ГЛАВНОГ И ОДГОВОРНОГ УРЕДНИКА
СРПСКОГ ЛИСТА
Одавно нисам прочитао толико лажи на једном месту, од толико сујетних, слепих, и злонамерних особа. Не зна се је ли грђи и срамотнији Проглас ‘‘Преокрета за Србију у Европи и Европу у Србији’‘, или листа његових потписника.
Наиме, позиви ‘‘храбрих’‘ којима нико у овој земљи ништа не може већ безмало седамдесет година, и који су овде били и остали и власт и ‘‘невласт’‘, јесу поруга стотинама хиљада обесправљених, утамничених па и побијених Срба који нису имали ‘‘леђа’‘ Удбе или Коса – а данас Сиајеја, Беендеа, Дезијем бироа, Кагебеа и сличних установа за неговање ‘‘грађанске храбрости’‘. А колико су се јунаци свих овдашњих ‘‘преокрета’‘ показали ‘‘кадри стићи’‘ игде осим до кључних места у власти или естаблишменту, и ‘‘утећи’‘ од било какве опасности, економског или статусног губитка, то сви који су преживели Њихове досадашње метаморфозе добро знају, а нарочито колико су били кадри ‘‘и на страшноме месту постојати’‘ – за Њих, ваљда, најстрашније будући ‘‘таворење’‘ у Србији, међу народом који толико дуго, тако отворено, и тако пробитачно по себе – и наше душмане – ниподаштавају и мрзе.
Бранећи своје, а не наше, право на ‘‘Србију у Европи, и Европу у Србији’‘ Они заправо говоре истину само у једном – да им ваља ‘‘Европе’‘ овде да би свој бес, гордост и похлепу могли исказати и у ‘‘свету’‘. Што их Запад презире као домороце научене да их мајмунишу Њима ништа не смета. Презиру Они и сами себе али им је лакше то да пребаце на нас остале, од којих им, како им је мило мислити, и долази све худо. Лако ће, Они, и с тиме што ће их ти ‘‘пријатељи’‘ одбацити оног трена када их више не буду требали као пету колону, у Трећем светском рату противу Људи свих нација, раса и фела. Они су, наиме, већ одбацили и сами себе постидевши се својих предака, Балкана, православља и ‘‘чојства и јунаштва’‘ – тако знаковито непреводивих на било који западни језик, па и латински.
Јер нису само Срби на удару, како већ два десетлећа гледамо, него свако ко жели бити а не глумити што им газде ових ‘‘слободара’‘ и ‘‘демократа’‘ налажу. Заиста, какву нам ‘‘културну деконтаминацију’‘ у оквиру мењања наше ‘‘културне матрице’‘ може донети Борка Павићевић – драматург без дела, ћерка и следбеница жданова с Филозофског факултета у Београду? О каквој ‘‘заосталости’‘ Они говоре, хулећи врлине овог народа као особине које ће Њима ускратити ‘‘право’‘ да буду неко други, а не ко и какви су рођени?
Срећом, међу потписницима Срба је мало, судећи по њиховим именима. Ти несрби овде никада нису били угрожени, што показује и њихов непрекинути, и неупитни, друштвени и материјални положај. Удбашки писци, глумци и режисери сарадници Коса, културњаци ‘‘на вези’‘ са сваким тренутно превласним сутра ће, обрну ли се прилике, шенити пред Кинезима или Русима и бранити било коју диктатуру као услов над условима сваке слободе. У једном, међутим, сви Они јесу у праву: ова земља заиста нема времена да и даље трпи зулум – не само ‘‘културни’‘ – особа попут Чедомира Јовановића, Вука Драшковића, Латинке Перовић и прочих.
Јер, заиста, како објаснити каријере и животни пут само тих троје? Како, рецимо, ускладити захтеве за професионалним успехом као улазницом у ‘‘Клуб познатих’‘ (и утицајних) лика који је, без дана радног стажа и показаног знања и умећа у било ком фаху или на било ком пољу, постао политички фактор првог реда у Србији? Па било који насумце изабрани Београђанин је макар бољи човек од тог ‘‘политичара’‘ коме се не зна порекло и за кога, док није постављен за ‘‘студентског лидера’‘ нико, као ни за Драгана Ђиласа, није знао да постоји. А Вук Драшковић јесте (сетимо се његових почетака) написао Нож који би ваљало прочитати и као књижевно дело, а не само као политиколошки, социолошки или параисторијски феномен. Та књига, наиме, јесте ‘‘нападана’‘, али Вук је од све те буке имао рекламу и корист (попут једног другог ‘‘великог писца’‘, због ‘‘преурањене’‘ ‘‘одбране’‘ Космета награђеног Дедињем, и положајем ‘‘оца нације’‘).
Шта тек рећи о Латинки Перовић, названој по душманима из народне песме? Свом имену је несумњиво остала верна, живот посветивши борби за преинаку Србије у провинцију провинције ‘‘Европе’‘, којој сада тежи без потребе за марксистичким флоскулама. Нико од троје побројаних, наиме, нема ништа против изобличења Срба у ‘‘горде келнере’‘, и опслуживаче свих могућих џиџа и тракалица једне цивилизације која се одавно одвојила од сваке културе – осим културе досетке миле Борки Павићевић, Лазару Стојановићу, Секи Саблић, Горану Марковићу, Мирјани Карановић, Јовану Ћирилову, Видосаву Стевановићу, Драгану Великићу, Светиславу Басари, Милојку Пантићу, Ратку Божовићу, Мирку Ђорђевићу, Кости Бунушевцу, Предрагу Кораксићу и сличнима.
Но, да бисмо боље разумели Њихову запевку над проклетством свога српства ваљало би, можда, бацити летимичан поглед и на те ‘‘деведесете’‘ које са таквом језом и гађењем непрестано помињу. Заиста, да нису Милошевић, Удба и Кос ратовали по Крајини, Босни и Херцеговини да победе, а не да припреме услове за неку будућу ‘‘југосферу’‘ драгу, пре свега, Њима? Но, мимо тога, у тим ‘‘страшним’‘ деведесетим нико од ‘‘преокретника’‘ није оскудевао ни у чему, па ни у медијском простору. Сукоб између Милошевића и Њих тицао се вида ‘‘безалтернативности’‘ на Путу Прогреса којим би, по Њиховим урлицима, требало да јуримо бар триста на сат, а не да гавељамо пазећи на своје ‘‘техничке могућности’‘. Уз то, деведесете су, бар мени и свим мојим пријатељима и познаницима, имале смисла макар као килав покушај да сачувамо ‘‘оно мало душе’‘, и себе на какве су нас обавезали пређашњи милиони Срба који – по преокретнима – не постоје јер не ходају земљом поред Њих, непостојећијих и од сенки, камоли сени. Јер, како Њима, који скакућу или лазе спљоштеном садашњицом, објаснити да и Време има бар три димензије: прошлост, садашњост и будућност – о надвремену (староперсијском Времену Дугог Трајања), вечности и сличним ‘‘просторима’‘, где се све битно и дешава, колико год модернисти игроказе пред својим очима телалили једином ‘‘реалношћу’‘, да и не говоримо?
За деведесете се веже и ‘‘самоизолација’‘ која још тада беше ‘‘Београдском кругу’‘ анатема над анатемама. Може ли ико, и ишта докторима и магистрима марксизма и нешто млађим курсистима и семинарцима Новог светског поретка предочити да се понекад ваља повући устрану, зарад лечења и тела и душе – пошто нам је управо ‘‘укључивање’‘ у ‘‘свет’‘ и донело замисао ‘‘Преокрета’‘ као линеарног наставка сваког политичког и другог помодарства које је Српски народ суновратило у општу саможивост. Јер, Запад се одвојио од стремљења врлини већ крајем 18. века, заменивши то грабежом за моћ и имање. Нажалост, то католичко прихватање људске палости као најбитније чињенице condition humaine (људске судбине) оставило је неотклоњив утисак и на наше бечке и париске ђаке, усмеривши их ка паланачком опонашању ‘‘Европе’‘ која се, губитнички, предала обожавању твари над духом.
То, умногоме, објашњава и данашњу метастазу ‘‘јавности’‘ сачињене од ‘‘јавних личности’‘ типа Јелене Карлеуше, ‘‘изабраних’‘ на место депутата нашег мишљења, речи и дела на основу безбедњачких процена политичке подобности. Зато, још од средине 19. века, наша ‘‘елита’‘ стално ‘‘прати’‘ шта се другде дешава, уместо да води, спрам особина Богом подарених овоме народу, који је своје домете достигао битијем а не поседовањем. Обиласком и опонашањем ‘‘белога света’‘ не може се лечити сопство, од паметних људи одавно окарактерисано непромењивим. Залуд преузимање институција, закона, политичких слогана, културних токова ‘‘света’‘ који је до тога дошао следећи себе, а не друге. Старо англосаксонско право, тако, којим су се Англи уздигли у светску силу није до озакоњење искуства, тековина и обичаја пређа, док се европско повело за копирањем римског, наметаног легијама и геноцидом. ‘‘Во у Беч, во из Беча’‘, каже српска шала из Прека, стално потврђивана безмало сваким гестом наших културтрегера или политичких ‘‘сврака’‘, очараних свиме што бљешти, сија или се цакли, а није злато.
Оделити се, стога, политички, културно и економски за неко време од ‘‘Европе’‘ и удубити се у себе и своје наслеђе једини је лек за овај народ, који је целокупном својом повешћу порекао да се ваља одрећи власности и преточити у Другог, то јест у ине. Јер, чак и ‘‘предкумановска’‘ Србија има довољно ресурса за доличан живот, где би посла било за безмало сваког ко се не бави космичким истраживањима или маркетингом. Не требају нама никакви кредити колико истинска а не ‘‘чединска’‘ мобилизација постојећег становништва да ради мотивисано циљевима вишим од ‘‘економских’‘. Ако некоме није довољно да буде ваљан занатлија, пољопривредник, радник, уметник, просветар или политичар зарад сопствене и општенародне части и бољитка, и дохотка који му омогућава здрав живот за породицу и себе, нека за чим му срце жуди слободно потражи диљем праведног, људског, човекољубивог света. Српски исељенички пасош не треба никада да буде предмет било какве трговине или политичке уцене.
Јер, одлазили су, милионски, Ирци из Ирске, Шкоти из Шкотске, Немци из Немачке, Италијани из Италије, Грци и Португалци и Шпанци из својих земаља, али их је ипак увек у отаџбини остајало довољно да одрже дух и тело нације, и да дочекају своје повратнике, макар се такви враћали тек као старци. Јер, лаж је да је ‘‘Европа’‘ икада била антифашистичка – на Хитлера и Мусолинија она се устремила само да би их спречила да отму свој део империјалног и колонијалног ‘‘колача’‘. Тој Европи нису сметали ни Франко ни Салазар ни Павелић, нити неки други који су се задовољили својим уделом у имовинској и територијалној подели Запада. Хрватски покољ безмало трећине сопствених држављана, Англима, по сведочењу Ивелина Воа, није одвише сметао, пошто су сами таманили домороце по Северној Ирској, Индији и другде, као ни Французима који су жарили и палили по Индокини и Африци. Током својих најсуровијих колонијалних отимачина, ‘‘Европа’‘ је наиме трубила о ‘‘људским правима’‘, ‘‘демократији’‘, и осталим крилатицама којима и даље слуђује плахе и лакоме.
Али, круном ‘‘преокрета’‘ могли бисмо ипак сматрати тумачење судбине Срба на Космету њиховом мржњом према Шиптарима. Да се ми и они одавно не волимо нико не пориче, но ми нисмо, ни у добa своје превласти после 1918, ‘‘Косоварима’‘ чинили ни приближно што они православнима током бар три последња века, о чему сведоче не само српски, већ и западни путописни, дипломатски, и други извори – осим, наравно, турских. Наиме, наша ‘‘мржња’‘ је Арнаутима дозволила да удео од преко 40 посто Срба у становиштву Космета, из раних педесетих година 20. века, сведу на 20-ак посто пред Рат 1999. Но, милосрдно-анђеоској пропаганди и преокретничком папагајисању ни то није било довољно, већ су шиптарску премоћ упорно надувавали у ‘‘преко 90 посто’‘. И данас, после изгона Срба започетог под фашистима 1941. и настављеног под комунистима, безмало до саме интервенције НАТО авијације у корист трговаца људским месом, дрогом, оружјем и сопственим женама, нас је на Космету још око150.000 – преко 10 посто становништва те српске покрајине.
Ко кога мрзи може лако да провери било ко од невладинаца, усуди ли се ненајављен да пређе ‘‘границу’‘ са српским пасошем, возећи кола са српским таблицама. ‘‘Мобилизације’‘ ће стога заиста бити, али не ‘‘еуропејаца’‘, они будући и пројектовани искључиво као провокатори и произвођачи изговора за западњачко делање противу нас.
Јер, све што ‘‘окретни’‘ покушавају да ишчачкају већ један век Они ће и ишчачкати – али тада, вероватно, неће више бити никог да их штити.
