ПОДСЕТНИК

Дејан Мировић
МАРКО МИЉАНОВ

 

Двадесет петог априла 2013. навршило се 180 година од доласка на свет Марка Миљанова Поповића. Овај необичан човек, ратни командант и писац рођен је у Кучима – области између Комова и Подгорице. (О пореклу племена Кучи и његовом формирању после пада средњовековног српског Скадра видети код Јована Ердељановића, Кучи, Братоножићи и Пипери, репринт издања Српске краљевске академије из 1907, Слово љубве, Београд 1981). Марко се појавио у најтамнијем периоду историје свога завичаја, обележеном крвном осветом унутар самог племена, сарадњом са скадарским пашом, и позивањем других племена ради обрачуна са властитим братственицима.

Ипак, 1876. све се мења. Харизматични Марко Миљанов преузима вођство у том подручју и заједно са другим племенима Црне Горе и Брда отпочиње рат са Турцима. У том контексту, на Фундини у августу 1876. он бриљантно предводи војску која задаје смртни ударац турским снагама, и постиже најважнију победу у рату за независност Црне Горе.

Тачније, турски губици на Фундини били су већи него на Вучијем долу јула 1876, на Граховцу 1858, или на Мишару 1806. (Видети табеле погинулих код Спиридона Гопчевића, Црногорско-турски рат, Војно дело, Београд 1961, стр. 365–370) У југословенској Војној енциклопедији, писаној 100 година после тог рата, наводи се да је на Фундини припадника турске војске погинуло између 4.000 и 5.000 – што је, рецимо, упоредиво са укупним америчким губицима у агресији на Ирак 2003–2011. (Војна енциклопедија, књига 10, Војно издавачки завод, Београд 1974, стр. 626, и књига 3, стр. 115) Сличну цифру износи и аустријски ратни извештач Спиридон Гопчевић, савременик тих догађаја.

Због пропаганде династије Петровић/Његош, то јест зависти према Марку Миљанову, команданту који је – а не неспособни рођак књаза Николе, Божо Петровић – уистину командовао на Фундини, та битка гурнута је у други план. (Ваља знати и да је турском војском командовао исламизовани Јеврејин, Махмуд Паша, или Фројнд из Лавова у Украјини /Исто, стр. 118/.)

Сличну тврдњу о заслузи Марка Миљанова за победу у рату 1876–1878. износи и слависта и дописник чешких новина за време тог рата, Јозеф Холечек. Он такође сматра да је улога Марка Миљанова намерно умањена. (М. Миљанов, Сабрана дела, књига 5, Графички завод, Титоград 1967, стр. 67–179)

Упркос свега тога, међутим, Марка Миљанова су након окончања оружаних сукоба страни извештачи признали за највећег војсковођу Рата за независност. При том, и познати писац Симо Матавуљ сматрао је да су највећу завист према Марку изазвале управо похвале новинара. На пример, Спиридон Гопчевић пише да се Марко „овенчао у овом рату бесмртним ловорикама. У самој Црној Гори сматрају га првим јунаком и најбољим војсковођом“. (С. Гопчевић, н. д, стр. 407–408) Он усто тврди и да је Марко „најпопуларнији човек Црне Горе“, те да га „знају све земље од Охридског језера и од Јадрана до Дунава“. Али, пише даље Гопчевић, „код кнеза није био нарочито омиљен јер му је често без устручавања износио своје мишљење“, а и да је „известан олош (…) завидео његовој слави и популарности“.

У интригама против Марка, главне улоге, нажалост, имали су рођак Књаза, Божо Петровић, и Књажев секретар Сима Поповић.

И немачки научник Бернхард Шварц писао је после рата да је Марко „најчеличнији“ од свих Црногораца. Италијан Франческо Киниго га је величао као новог Гарибалдија. Но, све то било је превише за Маркове противнике. У оквиру тога, Јозеф Холечек пише да су Марку приређена велика понижења одмах после његових блиставих победа и преузимања места градоначелника Подгорице. (М. Миљанов. н. д, стр. 67–179)

Но, Војвода Марко је достојанствено трпео све те увреде и понижења. С друге стране, Књаз и његова камарила нису могли да иду до краја у обрачуну са тако популарним главаром. Нису га могли ухапсити због корупције, нити га протерати као неке друге истакнуте војводе из тог рата. Марко Миљанов Поповић је, наиме, био честит човек огромног угледа, лишен надмености својствене тадашњим првацима, те познат и по томе што је, између осталог, цело своје имање завештао просвети Црне Горе.

Коначно, хапшење Марка Миљанова могло је изазвати оружану побуну његовог племена.

На крају, међутим, Марко није издржао провокацију од самог Књаза. Када је, наиме, Књазу указао на корупцију на аустријско/црногорској граници, и на крађу материјала намењеног српским устаницима у Херцеговини, Никола му је одбрусио да није његово да о томе размишља, те да се врати кући. Марко му је љутито одговорио да није ничији коњ да му се казује како да размишља, и скинуо своје војводске ознаке. Никола му је одмах прихватио оставку, а нешто касније – човеку који му је донео победу у рату, и међународно признату државу, 27. у свету – укинуо чак и пензију.

Марко је потом напустио Подгорицу, и вратио се у Куче. Фактички смењен, понижен и оклеветан, суочио се и са личном трагедијом, губитком малолетног сина.

Срећом, на опште изненађење, срамно смењивање најбољег и најпопуларнијег војводе у Српству донело је и нешто добро. После смењивања, Марко, дотле готово неписмен, се као педесетогодишњак у потпуности описменио и посветио литерарном раду. Та промена је српској књижевности даровала новог Марка Миљанова – још признатијег у народу и племену него дотле. Усамљеник са родног Медуна, централног места Кучке области, после пада у немилост па до своје смрти написао је неколико књига од којих је сигурно најпознатија Примјери чојства и јунаштва. Његова дела су у тадашњој, чак и прозападно оријентисаној интелектуалној јавности, побудила велику пажњу и била високо цењена од највећих интелектуалних ауторитета.

Тако се, на пример, најпознатији српски критичар, академик Јован Скерлић искрено дивио писцу и ратнику Марку Миљанову. Скерлић – француски докторант, нескривено фасциниран Западом – признаје да је Марко један од „најсветлијих појава наше расе“. Високо ценећи Примјере чојства и јунаштва, сматрајући је „ретком књигом“ из које избија племенитост, Скерлић је Марка хвалио и што скромно, и несвакидашње за свој завичај, не пише о себи. Сматрао је његов стил необичним, простим, али племенитим и кристално јасним. Чак је истакао да Марко пише о самосавлађивању гнева попут Сенеке. (Исто, стр. 215–222)

И познати српски писац песник и академик Вељко Петровић писао је за Марка да је прави и једини настављач Његошевог дела, и да се може сврстати у класике српске књижевности. Али, тврдио је и да Марко у појединим деловима превазилази Његоша – а посебно већ афирмисане писце Матавуља и Љубишу – осећањем мере, размере и тона. Дух Примјера чојства и јунаштва јесте модеран, био је изричит Вељко Петровић, Марка упоређујући са Сервантесом. (Исто стр. 223–226)

Деценијама касније и Милован Ђилас, као писац признат на Западу, пише о Миљанову са дивљењем, наводећи да се он није „полакомио ни на какво богатство“, и да је био „мимо других Црногораца поносит, отворен и несебичан“. (М. Ђилас, Бесудна земља, Политика, Београд 2005, стр. 178)

При вредновању Марковог дела и личности ваља уз то нагласити да он, мада изразито национални писац, није био необјективан и острашћен. Код њега нема мегаломаније и некритичког приступа тако својственог нашим тадашњим (и данашњим) патриотским ауторима. Марко је сматрао да и у другим народима има добрих људи – не скривајући, при том, да и међу нама постоје лоши карактери и особе.

С друге стране, Војвода није прибегао ни другој крајности, да презире свој народ као другосрбијанци данас. Није га се ни стидео, нити га се одрицао, нити га мрзео побуђен личним интересима и зарад стицања привилегија, попут модерних конвертита блиских подгоричком режиму. Пре свега – и изнад свега – Марко Миљанов Поповић ценио је истину, саопштавајући је умереним тоном, достојанствено и без повишених емоција. Зато Примјере чојства и јунаштва завршава поруком будућим нараштајима: „Пазите, који будете врли, трудољубиви синови (…) не пропуштите своје дужности; не учините да сте се залуду родили својему народу и својој дужности“. (М. Миљанов, Примјери чојства и јунаштва, Народно дело, Београд, стр. 149–150.)

Ипак, прешавши шездесету Марко је почео да побољева од тешке болести. Незаслужено понижен од Књаза Николе – од кога је био бољи писац, храбрији војсковођа и неупоредиво већи и бољи човек (Црњански сматра Николина дела „гњаваторским“ /Милош Црњански, Изабрана дела, Parnas Book, Ваљево 2007, стр. 1068/, а Ђиласу је Марко „највећи јунак свог времена“ /М. Ђилас, н. д, стр. 178/) – те његових полтрона и рођака, он ипак није хтео да се стави на чело аустријског државног пројекта противу Књаза.

Тачније, одбио је понуду аустријске дипломатије да предводи, као владар признат од Беча, квазидржавну творевину која би се формирала на граници Црне Горе и Албаније, поручивши аустријском изасланику да одбија све почасти и привилегије, јер не жели да служи Бечу који гази права Срба у Босни и Херцеговини. („Ако дође ка и што ће доћ по свој прилици, реците ви њему од моје стране да се не желим великијем назват. Ако би пита зашто, ваља му укратко казат да он каже аустринскоме ћесару, да би ја ради(је) у босанске и ерцеговачке планине под ведријем небом све муке подносит, њему штету чињет и коју рану српску осветит, но уживат у књажевски чин или ма који други у Арбанију или ђе друго“.)

Не треба посебно истицати, таквог става ни у назнакама нема на актуелној, улизичкој политичкој сцени Србије и Црне Горе, мада се ради о много скромнијим понудама Брисела.

Пред саму своју своју смрт, пишући једном кучком командиру, Марко му поручује да га не жали пошто је своју мисију испунио, наредним генерацијама преносећи – својим ауторитетом и књижевним делом – оно што је вредно и заједничко: „Ја мрем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат, како читају унуци мојијех другова“. Затим истиче: „Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан“.

Марко Миљанов Поповић, из кучког братства Дрекаловића, умро је од рака са 68 година, на Сретење 1901. На тај датум 2013, митрополит Српске православне цркве Амфилохије Радовић одржао му је помен на Медуну.

Сахрањен је без војних почасти, од оних којима је донео највећу победу и државу.

Наравно, у годинама након одласка војводе Марка, Црна Гора је платила високу цену због такве кратковиде политике Књаза. Корупција и непотизам достигли су невиђени ниво и у тадашњој Црној Гори. Неспособне удворице и медиокритети који су отерали Марка Миљанова, својим сплеткама уништили су и војску и државу. Корумпирали су сваки део друштва, своје ситне, личне интересе ставивши изнад општих. Зато, и услед неспособности команде и двора, 1912–1913. црногорска војска на Скадру доживела је незамисливе губитке. Такође, 1916. је на више него чудан начин напуштен Ловћен и потписана срамна капитулација, која се потом као бумеранг вратила онима који су то учинили – и то у најнезгоднијем моменту по њих, приликом уједињења са Србијом 1918.

Сви ти разлози довели су и до нестанка црногорске државе.

С друге стране, Марково име се временом у Српству све више уздизало – не само с његових војних и политичких заслуга, већ и због његовог самосвојног и вредног књижевног дела.

 


Дејан Мировић, српски политичар, рођен је у Бару 1972. Средњу школу, Правни факултет и постдипломске студије завршио у Београду. Члан Српске радикалне странке и стручног тима за одбрану Војислава Шешеља пред Трибуналом у Хагу. Аутор књига Запад и Русија, Аргументи против Европске уније, и Косово и Метохија – Палестина, систем криза.

 

Напомена: Објављено на сајту Нове српске политичке мисли (www.nspm.rs), 15. маја 2013. Приредило Уредништво Српског Листа.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово