ПОДСЕТНИК

Раде Рајић
ЛАЗАРЕВА КЛЕТВА

 

У сложености Косовског феномена посебно место има Лазарева клетва. Њени стихови исписани на споменику Косовским јунацима на Газиместану, на Косову, централном месту наше историје, вере, завета, културе и традиције ту Клетву потврђују као круну наших етичких стремљења. Због тога она бди над нама и данас а чиниће то и убудуће, опомињући нас, као и одрођене Србе чији су преци били српске крви, вере и језика – на свету обавезу одбране нације, отаџбине, државе и вере. Позивајући се на ванвременски налог супротстављања злу и насиљу, славећи част, Лазарева клетва нас упућује ка слободи, слози, уважавању Творца и Његове Творбе, и духовном здрављу свих Срба, ма где живели.

 

Увод

Овај чланак написао сам инспирисан бројним полемикама на тему Лазареве клетве. Очекујући знатно усложњавање догађаја и криза на укупној унутрашњој друштвеној и политичкој сцени, социјалне немире и озбиљније ударе на саму бит Српског народа, прилажем овај свој оглед као могући путоказ ка оздрављењу нације.

Да би се Клетва потпуније схватила потребно је наиме разумевање појма народа као историјске целине, сачињене од оних који данас ходају земљом, и непребројне војске помрлих и изгинулих кроз еоне наше повести. Тај сабор мртвих ћути, не устаје из гробова, не шета по митинзима, не пише одлуке и не држи придике, но од њега зависи судбина и живих и будућих поколења, наши преци и даље живећи у нашим душама, у подсвесним и надличним дубинама Велике, Народне Душе. Као заточници Српског Духа, претходни нараштаји Срба нам сведоче православну веру, родољубље, част, витештво, сопство и лепоту подвига, а срамоту издаје.

Иако овај чланак потписујем ја – Раде Рајић – њега је одавно исписало све што је најбоље, најчеститије и најчасније у Срба. Он је траг повести наших предака – не само као наук, већ и као опомена и клетва највишег ранга. Себе сматрам само „народним пером“, које тај наук ставља на папир, водећи рачуна да га не изневери.

 

Напомене о клетви

За потпуније и исправније разумевање Лазареве клетве ваља пре свега објаснити појам клетве, будући да он у данашњих Срба изазива бурна реаговања и опречна мишљења као ретко који. Јер, клетва, као део народног предања, долази у сукоб са савременим схватањима, као и са појединим правним и другим регулативима којима се уређује модерно друштво. Ваља, међутим, знати да су код свих народа постојале клетве, заклетве и кривоклетства, изречене у име појединца или неке скупности злотворима клетвеника.

При том, не сме се заборавити ни сложена и тешка повест живљења, борбе и опстајања Српског народа на Балкану, одвајкада познатом по сукобима великих империја, религија и разноразних интереса. У таквим условима, део нашег народа је милом или силом превођен у стране вере и привођен туђим светоназорима, да би потом пљачком, терором и геноцидом бивао окретан противу своје српске, православне матице. Био би стога грех не истаћи да је један део тако однарођеног Српства остао свестан свог српског и православног корена и језика. Од исламизованих Срба било је наиме великана који су с поносом инсистирали на братству, разумевању и слози између православних и муслимана. (Омер-бег Сулејманпашић-Деспотовић је тако у песми Српству записао: „Из мог срца, из пламених груди, / Из уздаха, из душе, из снова, / Теби Српство, моја срећо драга, / Лети, ево, лака пјесма ова! (…) / Суза чиста; суза душе моје, / Суза, што ме милом братству веже, / Суза вјерна љубави к крви, / Теби, Српство, што ме вјечно стеже!“ /Слободан Јарчевић, Бивши Срби римокатолици, муслимани, румуни, црногорци, Мирослав, Београд 2007, с. 64 и 65/)

Такав је став, наиме, произлазио и из односа према клетви заједничких предака, о које се није смело огрешити. (Стога су многи муслимани тајно чували иконе породичне крсне славе, одржавајући сећање на своје порекло.)

Будући и опомена, клетва је служила и хомогенизацији заједнице, унапред је штитећи од њених припадника који су нарушавали њене животне интересе. Призивањем казне од „више силе“ усмеравана је како према злотворима (страним или домаћим), тако и према својима, обавезним да свако злодело освете, и уско је везана за вишебожачки мит, те прехришћански морал и схватање заклетве и части. Наиме, када неко међу Србима изриче клетву обавезно је започиње са: „Да Бог да ти…“ (Тако се народном клетвом: „Дабогда га гром убио!“ призива бог Перун, уз бога Вида сматран и богом Правде, односно Истине. У хришћанству је он преличен у Светог Илију, „Илију громовника“.) Јер, онај који проклиње од Више силе моли одмазду над починиоцем зла – казном ако не већом оно бар једнаком нанешеној повреди или увреди. Уз то, клетве упућују немоћни спрам надмоћних, моћни ретко кунући – нарочито уколико су и сами грешни.

Клетва наиме произлази из уверења да се не може зло чинити а добру надати, то јест остати некажњен. Казна мора достићи, ако не самог злочиниоца, онда његове нерођене потомке, за поуку свима. Претњом клетве родитељи се подстичу да воде рачуна о својим поступцима да не би деци остављали белег бешчашћа, односно злочина. Отуда и народна: „Старци грожђе позобаше, унуцима зуби утрнуше“. Познате су нам и веома тешке клетве обешчашћених или остављених девојака, те мајчинске и очеве клетве, клетве сиромаха или сирочади, као и кумове клетве, по предању сматране најтежим.

Прехришћанског духа, клетву је светосавље преузело у виду анатеме, свргнућа или одлучења, односно искључења из заједнице вере. Лазарева клетва, међутим, иако клетва јесте заправо заклетва Богу, зајемчена чашћу целога народа. Као завет највишег ранга у Српству, она је кликтај најчеститије душе народа под туђинским ропством, опомена да се поуздамо у Господа и себе, да станемо на пут завојевачима, те да се они казне зарад правде и добра изражених Косовским заветом. У њој нема непосредног, али има посредног позива на освету кроз дух части, заснован и на начелу светости освете. („Ко се не освети, тај се не посвети“.)

Јер, освета се овде схвата као обавеза успоставе, односно посвете, истине и правде, чиме се, супротстављањем насиљу и злу, доприноси општем добру. Владика Николај Велимировић истиче: „Њена ,светост’ је у томе што стаје на пут ширењу зла те се тако омогућава право на егзистенцију.“ То јест, уколико се не би оваквим кажњавањем непочинстава посветиле истина и правда, онда би се индиректно доприносило претварању света у још већи „сустав паклене неслоге“ (Његош). Тако би се саучествовало у злу, што је свакако супротно сваком добру. У том смислу Лазарева клетва има своју не само националну, већ и универзалну етичку вредност – као таква будући уграђена и у Косовски завет.

 

О Косовском феномену

Један од изузетних националних прегалаца у расејању и проповедник Косовског завета, Марко С. Марковић каже: „Успомена на Косово је неки освештани бол, нешто што из даљина обасјава својим величанством и уједно испуњава груди неизрецивом надом. (…) Сам помен тога имена довољан је да Србина потресе до дна душе. (…) Постоји тајна Косова. Читава српска историја није била довољна да ту тајну разјасни до краја и да је потпуно осветљену смести у српску душу. Увек ће нам ту нешто остати загонетно. Косово није наша религија, али је једна велика мистерија која се накалемила на ту религију. Косово није синоним православља, а опет се српско православље не би без њега могло замислити. Косово није сва српска историја, а ипак је средиште те историје, без кога она не би добила свој циљ и смисао.“ (Марко С. Марковић, Тајна Косова, Задужбина „Николај Велимировић и Јустин Поповић“, Србиње – Ваљево – Београд – Минхен 1998. с. 7 и 8)

Историја у контексту целовитог косовског питања може се стога посматрати као световна и као свештена. За световну повест Косова, односно историју из доба Косовске битке, постоји недовољан број чињеница и низ опречних, делимично митских података, што додатно утиче на њено различито тумачење. По свештеној историји, по нашем светосављу, Косово има другачији, духовнији и виши смисао од пуког чињеничког наратива. (Исто: с. 13–20). Уколико би се из Косовског догађаја тражиле универзалне и моралне вредности и садржаји, дало би се говорити о повести с њене етичке стране (За Косово је у том смислу значајно дело Милоша Ђурића, Видовданска етика, издање Српског академског друштва „Његош“ у Загребу, 1914). Наиме, та етичка драма је временом добијала на значају пошто су се поједини садржаји из световне померали у свештену историју, попримајући виши смисао. У Косовском феномену оба тумачења историје као да се обједињују, преплићу и допуњују – да би нераздвојно, по предању и завету, трајали у свести, култури, духу и надахнућу нашег народа.

Косовски завет јесте заправо сложен, тајновит, повремено моћан, етички узвишен и трајан феномен, управо због свог утемељења у духу и свести Српског народа. Најизразитији је у најстаријем религијском, српском култу Славе, у видовданском обожавању јунаштва и видовданској етици као философији морала, у витештву косовских ратника, и части Обилића – Части као највишем смислу човековог земаљског живота, проистеклој из слободарства, националног поноса и отачаствољубља Српског народа, из лепоте и истинитости нашег православља – свом својом бити и врлинама супротстављеној проклетству издаје, оличене у Вуку Бранковићу.

Култ Славе је, као што рекосмо, најстарији религијски култ код Срба, па и других Словена. „Овај култ је старији и јачи од хришћанства и извориште му је не само у српској митологији, већ још дубље, у неком почетку и свитању културе. Култ ‘слава’ је директни наследник или остатак веровања да људи требају славити своје Творце, своје Богове, своје Очеве, своје Сунце, своје плодове итд. Овај култ је сигурно главни и највећи ‘камен’ у темељу српске културе, али и културе осталих славских или славенских народа. На жалост, код већине других словенских народа, тај култ је потиснут, претворен у нешто друго или живи као нека сенка, или сан, или тајна или дух.“ (Станојевић Стојан, Тајна речи слава, Глас Сербоне, Ниш, јул-август 2003, с. 9. Видети и студију Милоја Васића, Слава – крсно име, Београд 1901). Култ Славе одржавао је наиме везе породице, задруге и рода са покојницима и великанима из прошлости, сматраним породичним заштитницима, те са боговима попут Вида, Перуна, Сварога или Дајбога. Како се Косовски бој догодио управо на дан бога Вида – херојског родоначелника нашег народа и свих наших јунака – то је и култ Славе као обавезе према славним прецима уочљив и у Лазаревој клетви.

Овај предачки култ био је и један од најјачих упоришта отпора хришћанству. Оно га није могло потпуно заобићи већ га је преузело, спајајући предачко и хришћанско у светосавском поимању Славе у Српству. Хришћанска црква је, како каже Милоје Васић: „наметнула једно име, једног свеца, који се сматра као главно лице при прослављању славе“, мада – вели даље – „ми ипак видимо, да у народу та имена нису ни близу тако популарна, као што је сам назив: слава“. (Студија Милоја Васића, н.д.) Уосталом, само Срби од свих Словена (Славена) и даље славе славу као моћан култ из прехришћанских времена.

Као део култа Славе наших предака нарочито је карактеристичан Видовдански јуначки култ из паганских јуначких спевова, по којима се веровало да се јуначком смрћу на бојном пољу прелази у Виши Свет бога Вида. У светлу тога, значајно је песничко схватање Видовог култа Лазе Костића. По њему, то је прехришћанска херојска светлост која се, причешћем посвећена, с каменом сједињује у вечну и непобедиву светлост кремена, да би постала извор светлосне хероике која надахњује Србе у борби против сваког непријатеља. (Косово душа српског народа, НО „Политика“, 1989, с. 71). Ваља се подсетити и да је познати митолог Веселин Чајкановић сматрао Вида, врховног бога старе српске вере, божанством обиља, светлости и јунаштва – односно рата.

Кроз тај култ, наши преци су на дан Светога Вида оживљавали свог јуначког претка- заштитника. Надахњујући се његовим примером тежили су да постану јунаци, с митског уверења да спремношћу на жртву путем јуначке смрти „постају полубогови, сједињени са својим врховним богом”. Та вера им је обећавала поновно рађање у нови живот; уз Милоша Обилића, епски представници Видовданског јуначког култа су и Југовићи на челу с Југ-Боданом мада, као и за Обилића, ни за њих нема поузданих доказа да су под тим именом заиста и постојали. Но Југ-Богдан јасно означава и страну света када је Сунце у зениту – на Видовдан се оно наиме налази на највишој тачци на небу у току целе године. Уз то, Божији Дан (Бог-дан) дан бога Вида – 15. јуни по старом календару – додатно указаје на Вида. Сви Косовски јунаци гину тог дана, да би се сјединили са својим Врховним богом и наставили вечно да живе, уз поновно рађање у овом свету. Они су, дакле, сталнорађајући, односно васкрсавајући јунаци нашега народа. Иако је Видовдански култ, као једну од значајки старе српске вере, хришћанство потискивало, он је у Косовској бици имао посредан, али несумњив утицај и на високи војнички морал Срба, дајући подстицаја подвигу којим је додатно обогаћена видовданска епика и етика.

По Милошу Ђурићу, та етика је наднационална по својој свеобухватности, чојствености, лепоти, правдољубивости и слободољубивости, изражавајући општечовечанску тежњу ка узвишеном, и одражавајући врхунски домет философије морала. (Милош Ђурић, Видовданска етика, Српско академско друштво „Његош“, Загреб 1914). У Косовском завету Ђурић је видео потврду трансцендентне етичке вредности личног самопрегора зарад колективне среће, то јест нужности мучеништва као залоге смисленог, и Господу драгог живота будућих поколења. На таквим стремљењима стваран је и Отаџбински идеал свих оружаних састава Српства.

Вођена љубављу за отачаство, српска војска на челу са Царом Лазаром и својом властелом се на Косову зато исказала не само војнички, витешки, већ и својим пожртвовањем зарад части. („Пред Лазаревим Србима била су два искушења: да се покоре без борбе и да се помире са судбином. Они су одбили и једно и друго. Средњовековни витешки дух, осећање части, свест о духовној надмоћи над Турцима, дужност да се по сваку цену устане у одбрану јединства или ‘синфоније’ између Цркве и Државе, све су то биле исувише јаке побуде да би се Кнез Лазар предао без борбе.“ (Марко С. Марковић, н.д., с. 22.). У жестокој, најзначајнијој, најтежој и највеличанственој бици у нашој повести, српска војска је остварила своју мисују, примером је завештавши свим будућим нашим оружаним саставима у свакој борби за одбрану српских земаља и отачаства, у било ком времену. Том битком, свим старешинама и војницима Српске војске у свим приликама дат је образац Отаџбинског идеала и кључ за његово разумевање. Кроз тај идеал дате су смернице за остварење вековне националне идеје ослобођења и уједињења нашег народа у једну државу.

Уз Цара Лазара, најмаркантнија личност Косовског боја јесте Милош Обилић, чија је витешка част разлог што се Срби њиме диче. „Обилић, витез без мане, стајао је верно уз светог Лазара, што значи, стајао је верно уз политику националну.“ (Владика Николај Велимировић, Религија Његошева, с. 169). Може се рећи да је он наш највећи узор током робовања под Турцима, подстицај за вечну „Свету Милошеву Правду”. У Горском вијенцу, Његош уздиже Милоша међу богове, стихом: „к светом гробу бесмртног живота.“ (ГВ 246), да би то потврдио и стиховима: „На развале царства јуначкога / засја света Милошева правда,“ (ГВ 253–254) где Милоша опет поистовећује са божанством „чија је света истина (руски, правда)“, с његовога слободарског, несаломивог духа. (П. П. Његош, Горски вијенац, приредио Никола Банашевић, Београд 1993, с. 186–187).

Слободарском духу нашег народа, и животу у части као највишем виду човековог земаљског живота, Његош је одао почаст и посвећујући Горски вијенац „праху оца Србије“, Карађорђу и Српству. (Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци, 1969, с. 146–147). Наиме, у Косовском завету, односно Феномену, част се испољава у свом најбитнијем и најсложенијем облику. Јер, ако се кроз њен дух и неписане законе целовито сагледа Косовски феномен, јасно је да он одсликава и слави све одлике и обавезе части. У морално-етичком и национало-заветном смислу може се стога казати да је Лазарево и Милошево Косово свеобухватна победа части, будући потврда хришћанског духа, те владалачке, мушке, војничке, витешке и женске части, части и светости породице, нације и Отаџбине и, коначно, части самог места битке.

Све то – али и друге наше одлике, националне вредности и величине – казује да су Срби поносан народ изражене љубава према Отаџбини. („Отачаствољубље је вољење оне земље, у којој живи један народ, и која припада њему као стална својина његова.“ /Војислав Бакић, Српско родољубље и отачаствољубље, Београд 1910, с. 14/). Отачаствољубље је и љубав према прецима и њиховој слави, делима, култури и традицији, и оно се не може потпуно поистоветити са „патриотизмом“, како га ми сада тумачимо и осећамо – патриотизам будући сведен на грађанску лојалност држави, сасвим друкчију од жртвености и заноса љубави и обавезе према надличном и светом. Јер, по питањима Косова и других окупираних српских крајева највише се осећа наше отачаствољубље – Косово, из поштовања, као топоним будући пренето и у остале српске земље. (Отуд, између осталих, Книнско или Романијско Косово.) Исконски наш понос био је наиме одвајкада извор тежње за ослобођењем и уједињењем српских земаља у једну државу. То би се нарочито испољило при поласку младића у војску: „У војску долазе млади Срби свесни своје националне прошлости и уверени у несрећну судбину својега народа; сваки од њих понео је још од куће много утисака од славе српске; сваки од њих зна и за Краљевића Марка, и за Обилића, и за Милоша и Хајдук Вељка и за све друге славне и чувене Србе; сваки од њих поносит је на прошлост својега народа, и сваки од њих гори од жеље да пође стопама својих предака“. (Балкански рат у слици и речи, књига прва, с. 85).

Уз то, лепота, дух и снага наше вере заслужују нарочиту пажњу управо због тога што су је Срби схватили како нас је научио Свети Сава. По њему, вера се не састоји само у уверењу да има Бога, већ и од насушне потребе да се кроз цели живот држимо добра, поштења, милосрђа, искрености, верности, стрпљења, родољубља, отачаствољубља и части по било коју цену. (Архимандрит Јустин Поповић, Светосавље као философија живота, Ваљево 1993, и Владика Николај Велимировић, Национализам Светога Саве; Србски народ као теодул, Ихтус, Београд 1998). У том духу су и стихови Светог Николаја Велимировића: „За крст часни и слободу – / То је српска лозинка; / Без то двоје – живот што је?/ Србин нема починка.“ Такво разумевање Царства Небеског подстицало је на велика и јуначка дела; поштовањем части и хришћанских врлина, уз истрајавање на одбрани вере, нације, слободе и отачаства, створена је наша бесцена, али и обавезујућа, духовна веза са Вишим, Небесним светом. У светлу Косовског завета, сагледаног кроз наше православље у Новом веку, најзначајније је стога питање о „Царству небеском“ као „сржи, смисла и тајне Косовског завјета“. (Жарко Видовић, Његош и косовски завјет у новом вијеку, Филип Вишњић, Београд 1989, с. 17–24. Видети и Његошеву Посланицу Косовског завјета, с. 101–154).

Коначно, сложеност Косовског феномена не запоставља ни издају. Отеловљена у лику Вука Бранковића, бешчасног спрам Отаџбине, рода, владара и вере, њу је народ одувек сматрао опаснијом по све своје вредности, па и сам опстанак Срба као нације – будући недело једног властелина, односно врха „државне службе“, а не неке особе из народа. Оваква издаја Вука Бранковића служила је за основ многих клетви према сваком Србину који се огрешио о Отаџбину, државу, веру и свој народ. Супротно појму части, бешчашће – издаја надличних, националних интереса, а пре свега Божијега лика у себи – остало је, међу Србима од соја, повод вечитом презиру и проклетству.

Иако се Лазарева клетва првенствено односи на позив цара Лазара за Косовску битку 1389. године (6897. лета по старосрпском календару, који почиње са 5508. годином пре наше ере), њено преносно значење лежи у заветној опомени у име најчеститијег дела нашег народа да се ми, његови потомци, и даље по њој часно управљамо и владамо – нарочито „на муци“, када су угрожени витални национални и државни интереси. Требало би, међутим, имати у виду да се Клетва по својој поруци и духу не односи искључиво на Србе, већ и на покатоличени и исламизовани део нашег народа, чији су преци били „од српске крви и колена“ . Тумачећи наиме стихове из Горског вијенца: „Бог вас клео погани изроди,“ и „Куда ћете с клетвом прађедовском?“, „сви коментатори објашњавају да се ова клетва прађедовска односи директно на живе потурчењаке, било да она проклиње оне који превере (по М. Решетару), било да значи заклетву ‘којом су вас заклели прадедови, или којом сте се заклели прадедовима, да чувате веру’ (Љ. Стојановић, према наводу В. Латковића), или, пак, да ‘значи заклетву, завјет прадедова потомцима да чувају своју вјеру’ (Ђ. Радовић), или, најзад, да значи заклетву ‘коју су нам прадједови оставили, да ћемо остати вјерни својој вјери и племену’. (А. Барац).“ (П. П. Његош, н.д, с. 166. и 167. и ГВ, с. 73, 75).

Из претходног следи да су Косовска битка и Косовски завет, односно Косовски феномен, код Срба имали, имају, и вероватно ће увек имати изузетан културно-историјски, морално-етички и заветно-часни утицај на дух, свест, тежње, опредељења и родољубље већине. За онај други део народа, са умањеним, обезличеним, необавезујућим или космополитским осећањима, за која је амерички председник Теодор Рузвелт казао да: „Ни због чега није човек тако некадар да било шта ваљано учини, као с млитавог убеђења званог космополитизам“, Косовски завет као да и не постоји. (Милош М. Васић, Висока војна дисциплина, „Давидовић“, Београд 1909, с. 171).

Ваља се стога још једном подсетити да у Косовском феномену, односно Завету, врх, сажетак и свету поруку његове целине, његов наук, чини Лазарева клетва. Она јесте круна Косовског завета, кроз предање тајновито преносећи и основе Српског националног програма.

 

Објашњење Лазареве клетве

Суштински-заветна и изворно-народна, Клетва Светог Цара Лазара (Лазареву титулу потврђује и навод да је „Патријарх србски Јефрем… венчао кнеза Лазара за цара 1382. године.“ /Србски свети, манастир Рукумија, 2000, с. 30 – 33, те речи Н. Велимировића у Охридском прологу, с. 456/) најпознатија је клетва у Срба, својом снагом, поруком и духом далеко превазилазећи националне, временске, историјске и географске оквире самог Косова.

Вредно је при том истаћи да она својим заветним духом делује у нашем времену и кроз Његошев Горски вијенац, којим се част утемељује као највиши смисао човековог земаљског живота. Стихови: „Свак је рођен за по једном мрети, / част и брука живе довијека!“ (…) „Муж је бранич жене и ђетета, / народ бранич цркве и племена, / част је слава светиња народна!“ (…) „Славно мрите, кад мријет морате! / Част рањена жеже храбра прса, / у њима јој нема боловања.“ (…) и: „Треба служит части и имену!“
(Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци 1969, с. 146–147), то потврђују. Уз то, у Горском вијенцу се у више наврата подсећа на Лазареву клетву, и то најочитије стиховима: „Куда ћете с клетвом прађедовском?“ (ГВ, с. 75), и „Љута клетва паде на изрода! / Прокле мати од невоље сина.“ (ГВ: с. 691 и 692). Значајни су и: „Су чим ћете изаћ пред Милоша / и пред друге српске витезове, / који живе доклен сунце грије?“ (ГВ, с. 76–78).

Очито од заветне, трајне и универзалне важности по Српство, Лазарева клетва није случајно исписана и на самом Косову, на споменику Косовским јунацима на Газиместану (мада, истина, без другог стиха, некоме очито непоћудном). Погледајмо зато пуни текст Клетве из народне песме Стефан Мусић (Српске јуначке пјесме, сабрао Рајко Петров Ного, БИГЗ, с. 147):

„Ко је Србин и србскога рода,
И од србске крви и колена,
А не дошо у бој на Косово,
Не имао од срца порода,
Ни мушкога ни девојачкога,
Од срца му ништа не родило,
Рујно вино ни пшеница бјела,
Рђом капо док му је колена.“

Очито, пошто је директно погађао и прозивао оне наше држављане чији су се преци одродили требало га је, из „политичке коректности“ изоставити, али тако да се опомена и кривица пребаци искључиво на оне који су и даље остали верни предању, завету, вери, отаџбини и Српству. Морало би се стога имати у виду да суштинско разумевање Лазареве клетве није могуће уколико се она не сагледа у оквиру предачког култа Славе и неписаних закона части. (Част се наиме потврђује верношћу следећим моралним налозима: она мора бити правдољубива, истинољубива, некористољубива и важнија од живота, пошто је жртва зарад ње ненаплатива. Као љути противник злочина, лажи, неправде, саможивости, зла и непоштења она се мора бранити, јер и бешчашће живи дуго и протеже се на потомство. Она се најбоље испољава верношћу неком идеалу, покоравајући се једино његовим захтевима, и тражећи извршење својих обавеза и дужности уз поштовање захтева чојства по сваку цену. Из безусловне верности датој заклетви, она иште делатност, храброст, јунаштво, пожртвовање и оданост. Част посебно поштује жену, своје симболе и знамења, и одржава се и презиром и изопштењем свих који се о њене налоге огреше. Част се свети за злочин да би посветила правду и добро; у струковним организацијама њу могу процењивати само једнаки, и виши по рангу од процењиваних. И, коначно, она се сведочи поступцима, ставом, говором и мишљу. (Раде Рајић, У име части, „Динекс“, Београд 2007, с. 115–161). Сва другачија објашњења Клетве мимо култа Славе и закона Части делују недоречено, површно и упрошћено.

Нарочито је важно истаћи је на повремену исполитизованост теме о Лазаревој клетви потребно давати и додатна објашњења – тим пре што ће она све више добијати на значају у са наиласком све већих политичких, привредних, социјално-економских и моралних криза. Ако се Лазарева клетва из народне песме Мусић Стефан размотри са становишта Части, њено тумачење јесте следеће:

Стиховима „Ко је Србин и србскога рода / и од србске крви и колена,“ позива се „у бој на Косово“ обраћајући се осећању личне, породичне, службене и националне части, а потом родољубљу и отачаствољубљу, односно патриотизму како се то данас схвата и разуме. На етичку, предачку и заветну вредност таквог обраћања треба стално и упорно подсећати и себе и друге. Јер, та осећања се подстичу; она су ослонац, и на њих се увек рачуна.

Ове стихове ваља, међутим, посебно објаснити. Првим се мисли на све Србе и њихова поколења, односно на род српски. Други се односи на оне чији су стари по крви, језику и вери били Срби па примили страну веру и прешли у другу нацију, или усвојили неку анационалну идеологију каква је комунистичка. (Милан Рајић, Српски пакао у комунистичкој Југославији, трилогија комунистичких злочина, „Бакар“, Бор 1991). То јест, на оне који су, по Горском вијенцу, „похулили вјеру прађедовску“ па „заробили себе у туђина“ (ГВ, 380). Тако, говорећи о свом муслиманском народу, Меша Селимовић о њима каже: „Ми нисмо ничији. Увијек смо на некој међи, увијек нечији мираз. Стољећима ми се тражимо и препознајемо, ускоро нећемо знати ко смо. Живимо на размеђу свијетова, на граници народа, увијек криви некоме. На нама се ломе таласи историје као на гребену. Отргнути смо, а нисмо прихваћени. Као рукавац што га је бујица одвојила од мајке па нема више ни тока, ни ушћа, сувише мален да буде језеро, а сувише велик да га земља упије. Други нам чине част да идемо под њиховом заставом, јер своју немамо. Маме нас кад смо им потребни, а одбацују кад одслужимо. Несрећа је што смо завољели своју мртвају и нећемо из ње, а све се плаћа, па и љубав. Свако мисли да ће надмудрити све остале и у томе је сва наша несрећа. Јуче смо били оно што данас желимо да заборавимо, а нисмо постали ни нешто друго. С нејасним осјећајем стида због кривице и отпадништва, нећемо да гледамо уназад, а немамо кад да гледамо унапријед.“

Та добро уочена и још боље описана подељеност из одрођавања често је била извор неслоге, сукоба и полома међу Србима. Према Владици Николају Велимировићу: „У сваком народу слога је један од предуслова успешног развоја и опстанка.“ Наравно, такав однос мора бити заснован на идеалу и пракси добра. Таква слога, какву цене Срби, је, како каже Владика: „вера у једнога Бога, који је само Добро и Извор свакога добра. Који тако верују, готови су да се сложе са свим осталим људима који такву веру желе“, па наставља: „Али нису сви Срби одувек такву слогу желели. Било их је у свако време који су мислили да је потребно и ђавола окадити. Кап зла, кап отрова, дакле, треба улити у суд добра, и подела народа је неизбежна. Та подела је бивала или на основу Крста Христова или на основу имена српскога. Једни Срби су остали верни Христовом Крсту и српском имену, други су издали Христа и Српство, јер су се у време љутих искушења склањали под исламски полумесец или под хрватско, мађарско и аустријско име. Ови су обележени као издајници вере и народности, Крста Христовог и имена српског.”
(Владика Николај Велимировић, Српском народу кроз тамнички прозор, Цетиње 1996, с. 134–135). А и руски генерал Гурко је, у свом Варшавском дневнику за месец октобар 1894, о посети Загребу написао и ово: „Дошао сам у столицу покатоличеног Српства“, док је Бранислав Нушић, за време дипломатске службе у Приштини почетком 20. века запазио да је око три четвртине косметских Арнаута српског порекла, те да сви знају своја стара презимена и крсне славе, и када су им преци постали муслимани.

Попут Хрвата који су се латинили и немчили, тако су и некадашњи Срби под вековним притиском турских власти и шиптарског насиља прелазили у ислам, примили обичаје Арнаута, и временом се поистоветили с њима. О превереним Србима из Вучитрна са краја 19. века остали су нам следећи наводи: „Вучитрн је мала варош; броји до 500 кућа, од којих највише 200 српских; броји до 3000 становника, од којих је већина Арнаута, који су највећи разбојници и силеџије на Косову. На вучитрнским Арнаутима најлепше се може познати да су то стари и прави Срби. Они сви носе српска имена, а међу осталима, постоји међу њима још и име Обилић“. Даље се каже: „Митровица лежи изванредно живописно у једноме кориту, окруженом брдима, а имаће на 3500 становника и то 1000 Хришћана, 2200 мухамеданских Срба, 200 Арбанаса (поарбанашених Срба) и 100 Турака, Цигана итд.“ (Ратник 1892, књига 26, јануар-јуни, с. 657).

Ваља при том ипак знати да је део тог однарођеног, односно исламизованог или поунијаћеног нашег народа, био веома свестан својих корена, трудећи се да се са српским народом одржава братске односе, на успех и срећу свих заједно. По том заветном и племенитом духу настајале су бројне родољубиве песме. Вредни спомињања су стихови Омербега Сулејмановића: „О ти слого, српска слого света, / Колико те Србин чека лета, / Тебе нема, а два брата мила / Због неслоге поломише крила.“, те Мустафе Садиковића: „Да смо Срби, да смо браћа, / И ако смо од два дина, / И да нас је све родила, / Једна мајка – Домовина.“, па Ћазима Ћатића: „Ту ми гукни њежним гласом, / Нек те сваки Србин чује; / Ти ми шапни, кол’ко Српство / Моја млада душа штује“ и сличних. (Слободан Јарчевић наводи да је издавачка кућа „Невкош“ из Новог Сада издала тротомну збирку /свака књига по 300 страница/ такве поезије из листова и часописа с краја 19. и почетка 20. столећа. Та песмарица носила је назив Србобранка. /Република Српска, лист Јавност, март 1998, темат: с. 43/). Међу тим великанима чији су преци примили другу веру остајући свесни крвне и националне споне са Србима, и настојећи да се не удаље од матице, вредан је помена и католик Дум Иван Стојановић, који је у српском листу Дубровник написао: „Србин си по роду и по обичајима; у Српству ти је једини спас; вјера ти ни пријечи да будеш Србин.“ (Слободан Јарчевић, н.д., с. 27/).

Даље: стих „А не дошо у Бој на Косово“ не односи се само на битку из 1389. године. Њим се пре свега опомињу живи Срби, и позивају на одбрану националних и државних интереса у сваком времену и свим условима, уз прегнуће на исправци заблуда и грешака претходних пасова, те обавезу вођења национално-одбрамбених и ослободилачких ратова. Када је 24. августа 1913. величанственом свечаношћу дочекана победоносна српска војска у Београду, њени пукови су дефиловали кроз тријумфалне капије, на једној од којих је је писало: „Бјежи грдна клетво с рода, завјет Срби испунише!“ (Балкански рат у слици и речи, књига друга, Графичка школа „Милан Ракић“, Нови Београд, с. 446). Пошто се Клетвом обухватају и бивши Срби, упозорење „а не дошо у бој на Косово“ односи се и на њихове потомке такође дужне да допринесу борби за заједничко добро У Горском вијенцу на то подсећа војвода Батрић: „Турци браћо – у кам ударило! / – што ћемо ви крити у кучине? / (…) за двострукост ни мислит не треба! / Но примајте вјеру прађедовску, / да бранимо образ отачаства.“ (ГВ, с. 848, 849, 853–855).

Ту је и почетак саме Клетве: „Не имао од срца порода, ни мушкога ни девојачкога“ , будући да грђе судбине од немања деце из брачне љубави Срби нису могли ни замислити. Доживети затирање породице, славе и презимена, по мушкој и по женској линији, опомена је коју су само најгори могли пренебрегнути. У Горском вијенцу тај део упозорења препознаје кроз клетву сердара Вукоте: „У памет се браћо Црногорци! / А ко чиња бити ће најбољи; а ко изда онога те почне; / свака му се сатвар скаменила! / Бог велики и његова сила / у њиву му семе скаменило, / у жене му ђецу скаменило! / Од њега се излегли губавци, / да их народ по прсту кажује!“ (ГВ, с. 2407–2415) Овим се посредно наглашава да је части примерена само права љубав, и да заједно творе племенитост, великодушност, узвишеност, дарујући моралну лепоту животу. Насупрот томе, бешћашће се коти из мржње, подстичући порок, насиље, злочин и геноцид. Отуда су Србе најсвирепије затирали управо подивљали потомци преверених и однарођених Срба, међу њима чак и свештеници нове религије. С такве је зависти и Срећко Перић, фрањевац из манастира Горице код Ливна, са олтара на најчистијем српском својим покатоличеним верницима поручио: „Браћо Хрвати, идите и кољите Србе; најприје закољите моју сестру која се удала за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву где ћу вас исповиједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени.“ (Виктор Новак, Магнум кримен, Загреб 1948, с. 651; Василије Крестић, Геноцидом до Велике Хрватске, Гамбит, Јагодина 2007, с. 93) Мржња, с највишег места преношена с колена на колено, води неизбежно бешчашћу, а тиме и злу без граница.

Проклетству кукавица и отпадника се затим додаје: „Од руке му ништа не родило, рујно вино ни пшеница бела“ , огадило им се и пиће и хлеб који једу. Преко вина и пшенице, неопходних за обред крсне славе, клетва се тако посредно пребацује на њихове породице и кумове, будући да се од првих као крвног и од других као духовног сродства очекује да спрече отпадништво, или запостављање свете обавезе борбе за род и веру. То се – по духу славе и части – тражи и од побратима и посестрима, установа духа такође намењених снажењу моралне и емотивне везе између појединаца, породица, и у народу уопште.

Клетва врхуни поруком: „Рђом капо док му је колена!“ подсећајући да моралне рђе, без карактера и части, друкчији пород до наспрам себе не могу ни имати, те да су они својим потомцима криви за сву њихову несрећу и наказност, као и за сва злодела која ће и они према Српству починити. Његош то, после: „Заробио себе у туђина“, сажима у: „Па је братске крви ожеднио!“ Иако се ове речи односе на потурице у ондашњој Црној Гори, оне једнако важе и за Хрвате чији су преци били Срби, а који су у Првом и Другом светском рату, али и током ратова 1991–1995, починили злочине геноцида над Србима. Позната је наиме изјава Миле Будака пред Други светски рат када је у Госпићу рекао: „Један део Срба ћемо побити, други део раселити, остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате. Тако ће им се затрти сваки траг, а оно што ће остати, биће зло сећање на њих.” (Псуњски, Хрвати у светлу историјске истине, Ново дело, Београд 1944, с.146). Тадашњи хрватски дипломата у Рио де Жанеиру, Никола Павелић, о последицама такве политике у свом извештају пише следеће: „Кад цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће са нама Хрватима бити. Само један детаљ: По улицама хрватских градова нуђене су на продају, сакупљене, ископане, очи Срба; по 30 до 40 очију одједном.” (Петар Џаџић, Нова усташка држава, Политика, Београд, с. 39.)

Коначно, поруке Лазареве клетве су јасне, међу њима и упозорење однарођеним Србима да их због недела према матичном народу од нас, потомака покланих, зарад части и у духу Клетве чека освета, у виду наше обавезе да учинимо све да се путем међународних и државних правних прописа донесе осуда, а потом у име правде, истине и добра, изврши достојна казна. Став да злочине геноцида над нама као православни хришћани морамо опростити, али не и заборавити, из угла части је неприхватљив, мада се често правда хришћанском изреком да треба љубити непријатеље своје. Но, поуке из Библије јесу метафоре, будући да ни „хлеб“ који Христос дели народу није прехрамбени производ, већ символ хришћанских врлина и снаге вере. Тако су и непријатељи које „треба љубити“ иноверници и другомишљеници, а не они који физички чине злочине, камоли геноцид. Никога жртве из Јасеновца, Пребиловаца, Јадовна и бројних стратишта западно од Дрине и Дунава нису наиме овластиле да опрости те стравичне покоље над око један милион Срба током Другог светског рата. Јер, из угла части, праштање геноцида јесте саучесништво, те се он поново јавља као додатна казна лакоумном, заборавном или морално мекушном народу.

Ипак, Клетва се може скинути са оних однарођених Срба који се добровољно и искрено посвете заједничком, часном животу са нама, те узајмној помоћи и разумевању. Само таква дела носе моралну снагу предања, и оправдавају сврху изрицања Лазареве клетве. Када се у духу части схвати, Клетва има снагу с којом се не сме поигравати ниједан честити Србин, без обзира на образовање, професију, занимање или звање, старост, пол или уверења, у земљи или расејању. То важи и за све наше сународнике чији су преци били Срби.

 

О националној части и остварењу идеје ослобођења и уједињења Српства спрам Косовског завета и Лазареве клетве

Основе схватања националне части православних Срба постављене су током периода Немањића и утврђене Косовским заветом, односно Косовским феноменом, те потоњим нашим културно-историјским развојем и вековном борбом за ослобођење, и уједињење у једну државу.

Издвајањем угледнијег и богатијег слоја у старим српским државама стварало се српско племствосој – да би потом имало пресудан утицај на укупну националну, моралну и духовну свест. Још је наиме Александар Гиљфердинг, руски конзул у Сарајеву средином 19. века, приликом путовања српским земљама приметио да су Срби аристократски народ по свом вредносном систему, ако не материјалном и социјалном положају. (А. Ф. Гиљфердинг, Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији, Веселин Маслеша, Сарајево 1972). Јер, у доба Немањића, властела се трудила да снажи државу и њену власт. Пишући о Србима из ослободилачког доба, Радован Самарџић вели: „У ствари, само смо се приближили слици светосавске Србије, земље обузете једном од најбогатијих цивилизација средњег века које су створене да би се у изгледу овога света непосредније огледало царство небеско”. (Радован Самарџић, чланак Аристократска вертикала у српској историји у књизи Срби у европској цивилизацији, САНУ, Балканолошки институт, Београд 1993, с. 11). На таквим темељима се даље развијао духовни, морални, и културни аристократизам, у чијем је одржавању витешки ред имао посебан значај – тим пре што су и српски владари припадали витештву. (При том не треба сметнути с ума да су српска племена по динарским крајевима била, заправо, не народ у виду пука, пучанства, већ скупови племеникаплеменитих – за разлику од обичних ратара, сточара, занатлија или грађана.)

Продор Турака на Балкан Србе је, међутим, суочио са одлучујућим догађајем – Косовском битком. После ње настаје тешко време борбе за одржање српске државе. Падом Деспотовине почиње вишевековно ропство већег дела Српства под Турцима, устројеним у војно-верску, феудалну царевину. Исламизовани турански номади су наиме у себи обједињавала религијски и војнички принцип, национално се уједињујући повезивањем та два начела како у оно време није успео нико други. Тако превласни, Османлије су водиле освајачке ратове предузимајући бројне ратне походе, у војску укључујући и јединице потчињених народа, обавезних да их војно помажу. Ратујући у саставу турске војске, и део нашег племства уведен је у спахијски ред, с посебним повластицама султанових коњаника. (САНУ, Балканолошки институт, н.д, с.13). Појединци су се толико истицали да су имали своје дворове, пратњу, личну витешку војску, углед и достојанство, док им је наследна племићка звања потврђивао султан, бератом. (Исто, с. 18.) Но, код куће су водили рачуна о свом народу, његовој сигурности и заштити колико су им околности омогућавале. Док су општедржавне налоге спроводили по захтевима освајача, дотле су на својим баштинама владали по обичајима и законима наше претходне државе. Дозвољавањем успоставе дворова и инокосних феудалних поседа, признањем неких повластица и права на обнову витешких и племићких лоза, уз право држања одређеног броја ратника, завојевачи су ипак, како наводи Радован Самарџић, омогућили “стварање новог витешког слоја”.

Памтећи себе, одржавајући своју аристократску част и достојанство, тај витешки сталеж је знатно утицао на очување националне части и обликовање Косовског завета. Наиме, “нови слој“ се није одвајао од народа, већ га је водио и заједно са њим ратовао не само за туђе већ и српске националне интересе, супротстављајући се разним историјским изазовима нашем етничком простору. Њихова дела и витешке врлине народ је опевао епским десетерцем и бугарштицама, славећи их као јунаке, поносећи се њима, волећи их срцем и душом. Стављани су уз Обилића и Југовиће, док су издајници и кукавице Бранковићима називани, изопштавани, проклетством, националном бруком и срамотом сматрани. Уз гусле, епским песмама пратили су Срби догађаје и одржавали дух нужан за остварење Косовског завета, подсећајући се етике старих ратника и великана, уздижући подвиг као једини пут ка слободи, правди, слави и части. (Ђорђе Станић, Верници српства и отаџбине, ВИЗ и Удружење ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, Београд 2003, с.154–155).

Српски народ је својим првацима и вођама указивао поверење јер су му Косовски завет и Лазарева клетва јасно образлагали отачаствољубље, одговорност, дужност и част као налоге којима су се они морали повиновати. Та мерила се нису односила само на народне прваке и вође него и на остали умнији, способнији и утицајнији део Срба, на њихову аристократску, духовну и војничку целину. Одступања од тих мерила и захтева, нарочито кроз одрођивање од православља и светославља, у народу су изазивала незадовољства, неповерење, тежње за променом, па повремено и оружани отпор. Наиме, таква осећања чак и данас подстиче Лазарева клетва, чувајући Косовски завет, а њиме и част целокупне нације.

Но, развојем грађанске свести, усредсређене на обожавање имања, аристократски дух – уздизање соја – се повлачио, мада су се у народу и даље цениле ратничке и витешке врлине спрам предања и завета. Тако су Срби Црне Горе и Брда све стране посетиоце и посматраче задивљавали чојством и јунаштвом, и врлинском тежњом соју, док су се Срби Крајишници истицали смелошћу и самопрегором у угарској, аустријској, односно аустро-угарској војсци, као и Срби „делије” у турској. И Црногорци и Крајишници су помагали Србе под Турцима, не заборављајући да су један народ, потомци Стевана Немање и Светога Саве – истога корена, завета, језика и вере. Пишући о чувању сопства, аустроугарски официр Огњен Утјешиновић је то описао на следећи начин: „Ја сам као дете Крајишника доживљавао нашу кућну задругу, где нас је било деветнаесторо у три поколења, као рај на земљи (…) Поштење и искреност су свуда постојали (…) Сви смо два пута седмично ишли у цркву (…) Најтежи дани су били када се Крајишници испраћају у рат, а посебно кад се сахрањују (…) Сва деца Крајишника су знала све о Милошу Обилићу, Косову, Краљевићу Марку, свим српским свецима. Нарочито је цењен Видовдан.“ (Ђорђе Станић, Верници српства и отаџбине, ВИЗ и Удружење ратних добровољаца 1912–1918, њихових потомака и поштовалаца, Београд 2003, с. 154 – 155)

Слабљењем Османског царства током 18. и 19. столећа долази стога до значајнијих ослободилачких тежњи, уз снажење националне свести о части. Обнављајући своју историјску традицију почетком 19. века, прескачући столећа турске окупације као да их није ни било, Срби су своју духовну и културну баштину везивали искључиво за светонародну лозу Немањића и предање о Косову. „Немањићка традиција (била је) оличена је у два владара: светом краљу Стефану Првовенчаном и цару Душану, а косовска у кнезу Лазару и царству небеском.“ (Радош Љушић, Србија 19. века, НИУ „Војска“, Београд 1994, с. 27). Тако се у нас обнавља Косовски дух, јача Косовски мит и снажи витешки полет спрам Косовског завета и духа части – зарад остварења народних идеала освете Косова, и ослобођења и уједињења Српства.

Обнова и васкрс српске државе почеће Првим српским устанком (Српском револуцијом) и наставиће се током 19. века борбом за ослобођењем од Турака и добијањем међународног признања за Кнежевину, односно Краљевину Србију. Један од најзначајнијих националних политичких бораца тога доба постаје Илија Гарашанин, творац познатог Начертанија које се често узима као српски национални програм. (Радош Љушић, Књига о Начертанију, БИГЗ, Београд 1993). Начертаније, наиме, и није било до замисао и план националног ослобођења поробљене браће, и уједињања нашег народа „на разне начине, па и уласком у југословенску заједницу“. (Драган Симеуновић, Из ризнице отаџбинских идеја – слободарски међаши наше политичке мисли 19. века, НИЦ „Војска“, Београд 2000, с. 18). Но после 1848/49. југословенске и јужнословенске опције из Начертанија све више уступају место идеји о „српском царству“. Та мисао је временом јачала не само у политичким круговима и народу већ и у војсци, а нарочито у официрском кору. Томе је допринело Гарашаниново опредељење за концепт „искључиво српске државе“, усмерен на простор Старе Србије, односно области и престоница којима је владао Цар Душан Силни. (Исто: с. 31).

У Политици Србије, Гарашанин предвиђа распад Турског царства и предлаже да се део по део наших земаља ослобађа и припаја матици ради стварања српске државе на историјском основу („основу тврдом“) у средњовековном царству. Гарашанин је био сигуран у подршку народа идеји Начертанија с његовог дубоког сећања на средњовековну државотворност и Душаново царство као најмоћнију српску државу свих времена. Уз то, Гарашанин ослонац за такав национални и државни подухват тражи и у помоћи и подршци Русије, и чињеници да он следи Карађорђову идеју о ослобођењу и уједињењу српског народа у једну државу. „Када је почело обнављање Србије, као нововековне државе“, пише Симеуновић, „жеља за обновом Душановог царства је била логичан производ успешно одржаване историјске свести о пређашњој државној величини, али и изузетног ослободилачког заноса једног народа који се враћао на историјску сцену кроз велика врата, врата која је отшкринуо сам, својом снагом а не туђом милошћу.“ (Исто: с. 8)

Вредно је истаћи да је постојала јака национална идеја ослобођења и уједињења Срба на простору западно од Дрине, односно у Босни и Крајини. Један од њених предводника био је Крајишник, свештеник Василије Васа Пелагић, сахрањен на затворском гробљу у Пожаревцу, мада би било прикладније да се, макар накнадно, сахрани у алеји великана на неком од наших познатих гробаља – али, о томе другом приликом. Ипак, тежња за ослобођењем Старе Србије и царских престоница уз освету Косова достојно је изражена државном свечаношћу у славу петстоте годишњице Косовског боја, 1889, када је у духу Косовског завета и Лазареве клетве, уз уздизање националне и војничке части, ђенералштабни пуковник Јован Мишковић између осталог рекао: „Најбоља награда косовским јунацима за њихов осведочени патриотизам и велико пожртвовање биће онда, кад њихови потомци докажу да су способни остварити идеју за коју су се они на Косову борили. Зато негујмо слогу и љубав међу нама, развијајмо врлине; подижимо ваљану, дисциплиновану и поуздану војску, те да можемо, кад време дође, да остваримо националну идеју ослобођења Српства. Са тим делом покајаћемо косовске јунаке; само таквим радом залечићемо њихове љуте ране! А сад нам је дужност да са највећим поштовањем устанемо, и да као благородни и признати потомци, из дубине наших душа и срдаца ускликнемо: ‘Нек је свети спомен и слава косовским јунацима и србском народу! Слава им!’ “ нашта је 200 присутних официра стојећи три пута ускликнуло: „Слава им!“ (Јован Мишковић, Беседа официрима одржана у београдској официрској касини 15. јуна 1889. године на помену петстогодишњице Косовске битке, Ратник, 1889, с. 38)

У Кнежевини Црној Гори у другој половини 19. века такође ће се распламсати слободарски дух Српства и Косовског завета, односно Лазареве клетве. Подсећање на испуњење Клетве дизањем Првог српског устанка и васкрсом српске државе, даје и Петар Петровић Његош у Посвети праху оцу Србије, у Горском вијенцу, где поред осталог пева:

„Зна Душана родит Српка, зна дојити Обилиће;
ал хероје ка Пожарске, дивотнике и племиће,
гле, Српкиње сада рађу! Благородством Српство дише!
Бјежи, грдна клетво, с рода – завјет Срби испунише!“

Ослобађања Косова и Метохије подстицано је и песмом Онамо, ’намо! Кнеза Николе I, која је имала изузетан одјек у народу. И мада је често узимана за црногорску химну, она то званично није била. Њен текст написан 1867. гласи: „Онамо, ’намо…за брда она, / говоре да је разорен двор, / Мојега цара, онамо веле, / Био је негда јуначки збор. / Онамо, ’намо… за брда она, / где небо плаво савија свод, / На српска поља, на поља бојна, / онамо браћо спремајмо ход. / Онамо, ’намо… да виђу Призрен! / Та то је моје – дома ћу доћ! / Старина мила тамо ме зове, / Ту морам једном оружан поћ. / Онамо, ’намо… са развалина / дворова царских врагу ћу рећ: / С огњишта милог бјежи ми куго, / Зајам ти морам враћати већ! / Онамо, ’намо…за брда она, / Казују да је зелени гај, / Под ким се дижу Дечани свети: / Молитва у њих присваја рај. / Онамо, ’намо… за брда она, / Где небо плаво савија свод; / На српска поља на поља бојна, / Онамо, браћо, спремајмо ход! / Онамо, ’намо… за брда она, / Погажен коњ’ма кликује Југ: / ‘У помоћ’ дјецо, у помоћ’, синци, / Светит’ ме старца – свет вам је дуг!’ / Онамо, ’намо… сабљи за стара, / његова ребра да тупим рез / По турским ребрим’; да б’једној раји / Њом истом с руку рас’јецам вез! / Онамо, ’намо… за брда она, / Милошев кажу пребива гроб! / Онамо покој добић’у души, / Кад Србин више не буде роб!“

Наиме, недуго пошто је Кнез Никола написао те стихове, Лазарева клетва покренула је Србе из Црне Горе на помоћ херцеговачким устаницима, као потом и на заузимање Скадра 1913 – Онамо ‘намо! подсећајући на свету поруку предака који кроз Југ-Богданов клик ишту освету као дуг отачаству и роду. Но тек ће Србија, устоличењем Краља Петра 1903. и успоставом парламентарне монархије, после балканских и Првог светског рата стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевине Југославије, успети да оствари (бар тако се веровало), националне тежње целокупног српског народа, односно испуњење Косовског завета.

Колико је у Српском народу на Балкану био развијен осећај заједништва и тежње да се кад тад ослободе ропства и уједине у ј државу попут Душановог царства види се и из записа Џона Рида 1915: ,,Тајни сан сваког Србина јесте уједињење свих српских народа у једно велико царство које би укључивало мађарску Хрватску, истоветну расом и језиком, Далмацију, колевку српске књижевности, Босну, извориште српске поезије и песме, те Црну Гору, Хрватску и Словенију. То царство би бројало петнаест милиона становника и простирало се од Бугарске до Јадрана, и од Трста на исток и север, далеко у мађарске равнице, и оно би ослободило енергију борбеног, предузетног народа Краљевине Србије, сапету њеним уским, планинским долинама, за експлоатацију богатих равница и груби живот помораца (…) Сваки сељак, војник, зна за шта се бори. Кад је био у колевци, мајка га је поздрављала: ‘Здраво, мали осветниче Косова!’ Кад би учинио нешто рђаво, мајка би га карала: ‘Нећеш тако ослободити Македонију!’ Свечаност преласка из детињства у дечаштво обележавана је рецитовањем древне песме ‘Ја сам Србин’ (…) У школама у Србији децу уче не само земљопису старе Србије, него и географији свих српских земаља, по реду њиховог поновног ослобађања – прво Македоније, затим Далмације, Босне, Херцеговине, Хрватске, Баната и Бачке! (…) Један стари официр кога смо срели, рекао је, с неком врстом суздржаног полета: „Мислили смо да ће се сан о Великој Србији остварити тек кроз много година, у даљој будућности. А он је остварен за нашега живота! За тако нешто вреди и умрети!“ (Дамјановић, Н. Томић, С. Ћопић, Сербија – српски народ, српска земља, српска духовност у делима страних аутора, Итака, Београд 1997. с. 254–255).

Под насловом Југовића мајка у књизи Балкански рат у слици и речи (Издавачко предузеће „Јовановић и син“, Београд 1990, први том с. 215) објављен је напис како, по духу Косовског завета и угледом на Мајку Југовића, жали српска мајка, односно српске мајке. У лесковачкој болници, наиме, у почетку рата, од последица тешког рањавања преминуо је војник Радисав Грубач, родом из Брашева. По тело му је дошла и мајка, поносита, врло лепа средовечна жена, да би за колима која су спроводила леш овако нарицала:

„Дошла ти је мајка сине – узданицо!
Да ти ране види твоје – без пребола!
Како су те обранили – звер душмани!
Јеси л′ главу заменио? – Мој витеже!
Са душманском крвљу гадном – Бог их клео!
Зато сам те и родила – Надо моја!
Да покајеш свој род српски – Осветниче!
Да погинеш као јунак – благо мени!
За крст часни и слободу – мој Соколе!
Нека ти је Богом просто – млеко моје!
Којим сам те одојила – Обилићу!
Јер си у бој љути пао – рајска душо!
Руке ти се посветиле – Осветниче!“

Ваља, усто, указати на слику Уроша Предића Косовка девојка, рађену током Првог светског рата а завршену 1919, којом он одаје поштовање славној српској војсци, што је након пробоја Солунског фронта ослободила Отаџбину по духу Косовског завета, и створила услове за уједињење српских земаља под један државни кров. Наиме, Косовски завет будући посве српски, без икаквог помена братства Срба, Хрвата и Словенаца, то јест југословенства, а камоли наговештаја каснијег комунизма, та слика као да најављује последице одступања од Косовског завета, односно националног програма након Првог светског рата, и утапања тешко стеченог и још теже одбрањеног државног суверенитета у „братску“, југословенску опцију.

Јер, то одступање од наше етичке и етничке основе, уласком у државни „суживот“ са Хрватима и Словенцима, па у комунистички утопијски пројект, платили смо и геноцидом над нашим народом. Владика Николај Велимировић зато о југословенском државном решењу каже: „Југославија је значила пркос Христу, пркос Светоме Сави, пркос Српству, пркос српској прошлости, пркос народној мудрости, и народном поштењу, пркос свакој народној светињи – пркос и само пркос. Због тога смо имали државу без Христовог багослова, слободу без радости, рат без борбе, пропаст без славе, страдање без примера.“ (Николај Велимировић, Српском народу кроз тамнички прозор, Цетиње 1996, с. 18). У другој својој књизи он истиче да је: „Југославија представљала за српски народ највећу забуну, најтеже грчеве и најсрамније понижење које је он икада доживео и преживео у својој прошлости.“ (Николај Велимировић, Национализам Светога Саве, Српски народ као теодул, Мала народна библиотека, Београд 1998, с. 75). Нажалост, такве последице југословенских и других заблуда можемо, кроз Лазареву клетву, препознати и осетити и данас.

 

Где смо сада и која је поука

Имајући у виду да Лазарева клетва бди над свешћу и духом и данашњег Српства, из угла националне части можемо и данас поставити питање: Где смо сада спрам свете поруке Косовског завета и нашег националног програма у светлу Косовских поука? Јер, „Коекуде Србијо!?“ после више од два века упитао би се и Вожд. Шта одговорити њему, и нашим заслужним, великим, и славним прецима?

Без илузије да се овим написом могу сажети одговори на сва, веома сложена питања са којима нас суочава Лазарева клетва, унапред захвални ми од читалаца очекујемо да и они, према властитој вољи, осећањима, знању, и стремљењима потраже на њих што истинитије одговоре, и што уверљивије поуке. Јер, ваља истаћи да је наш однос према Лазаревој клетви непосредни одраз снаге и досега наше националне свести и родољубља. Кажемо родољубља а не „патриотизма“ будући да постојећа, махом левичарски инспирисана политиколошка, социолошка, и историографска литература помиње читав низ патриотизама, од националног до локалног, грађанског, револуционарног, социјалистичког, те државног патриотизма. У односу на те и неке друге врсте оданости колективитету, идеји или установи, Лазарева клетва се ослања на родољубље, то јест национални и државни патриотизам у духу части, а не законске или обичајне принуде. То значи да су сви остали „патриотизми“ непосредна или посредна негација оданости народу спрам суштине Косовског завета. Клетва се наиме обраћа достојанству, прегалаштву, витештву и частољубљу Срба. При том, ваља разлучити и тај појам од частохлепља. Јер, частољубље стреми добру, док частохлепље подилази сујети, бркајући „част“ са образом – наградом коју му други додељују као залогу статусних или тварних добитака. Чојствена част, напротив, јесте поклоњење најчеститијем, најбољем и највишем у себи, и зависи искључиво од суда сопствене савести. Частохлепље подстичу егоизам и нарцизам, тако да частохлепници не бирају како се домоћи било какве „части“, утицаја и власти. Тај однос према врлини уопште јесте, уједно, и непогрешива провера морала и ваљаности сваког ко би да се „окити“ чашћу – или, пак, поклони њој.

Зато тај испит мрзе сви који личну, националну, службену и општу част доживљавају као морални кулук, превазиђену друштвену вредност, митоманију, или неуравнотеженост, те се од њега бране кроз живот грабећи саможиви, безродни и анационални, скоројевићи свешћу, искварени „европеизмом“, јаловим космополитизмом, и потрошачком неутаживошћу.

Насупрот таквима, частољубиви Срби својим бићем, свешћу, осећањима, понашањем и уверењима – израженим и Лазаревом клетвом као најплеменитијим одразом духа и душе наших предака – живе обавезани заветним и неписаним законима односа према Отаџбини, држави, вери и нацији. Таквима, који одговарају захтевима соја, постојећи нормативни, таксативни закони, уредбе, или прогласи – писани а тиме и привремени – не значе колико би то чувари било које, и ма колико неправедне, власти желели. Наиме, једно од својстава части јесте да се она, бранећи своје схватање правде и кривде, лепоте и ругобе, истине и лажи које је у опреци са постојећим законима, издиже изнад њих и по цену личне жртве. (Раде Рајић, н.д, с. 159). То се дешава нарочито када такви закони нису засновани на љубави према врлини – тиме битно одступајући од заветне, етичке и духовне вертикале Лазареве клетве као наука и круне Косовског феномена. Јер, тај Феномен стоји основом српског националног програма – мада их има који се питају имамо ли ми, као народ, таквог Програма уопште. Национални циљеви се међутим ретко истичу у виду јавних докумената, будући својом природом више тајно него јавно добро.

У вековним, а последњих деценија бесомучним насртајима на све српско, омаловажавани су сви који су указивали на нужност српског националног програма. Но, са гледишта части, они који се тој потреби супротстављају само исказују своју духовну беду, мерило њиховог деловања будући напади на Косовски завет и мит, те ниподаштавање наше прошлости и традиције, писма, језика и вере, територија и државности. Из таквих средина и од таквих појединаца долази нам и највећа опструкција и одбацивање части као врлине кључне за обнову и процват наше народне заједнице, културе и државе, односно свега што су Срби кроз историју сматрали вредним и жртве и живота.

 

Потреба, услови и право покретања Лазареве клетве

Имајући у виду да се Лазарева клетва односи пре свега на живи део ванвременске целине нашег народа, и не представља само повесни позив на Косовску битку 1389. године, те да Србе опомиње на верност Богу у себи у свим временима, бацајући проклетство на сваку непријатељску намеру или дело – на нападе и рушење виталних политичких, државних и националних интереса Српског народа – постављају се следећа питања: Када је ваља покренути, под којим условима, и ко на то има право?

Јер, у вези Лазареве клетве потребно је разликовати између израза „позвати“ и „покренути“. „Позвати“ више одговара када се Клетвом жели нешто спречити, предочавањем народу њене поруке, духа и смисла. Но, уколико је реч о тешким нападима на његове духовне, животне и материјалне интересе, израз „покренути“ је приличнији пошто подразумева мобилизацију јавности на општенародни одговор. У начелу, Клетву треба покренути када су нападнуте националне, друштвене и верске светиње, то јест, када душмани ударају на државно-суверену, друштвено-политичку, културно-историјску, научно-просветну, привредно-економску, национално-безбедносну, војно-одбрамбену и духовно-верску српску суштину – и то само уколико званични државни органи или задужене установе не поступе по дужности, или то учине млако и неделотворно. Клетва се тада покреће јавним мнењем против покровитеља или извршилаца таквих недела и злочина – били они уз то гоњени и законски, или не.

Пресудан утицај на покретање Лазареве клетве имало би дакле јавно изражено мнење политички одговорних, родољубивих, поносних и часних Срба, будући да државни органи најчешће не могу делати у складу са њеним налозима, већ једино у оквиру закона и стручне терминологије. Наиме, у кризним приликама само би Клетва могла пружити ону тајановиту духовну потврду да се искључиво чојством, јунаштвом, самопрегором и жртвом можемо одужити Косовском завету. Да би имала одјека у јавности, Клетва мора усто бити утемељена на чињеницама, а не на општим проценама, злој намери, или било чијим подмуклим мотивима и жељама.

Кључно питање, међутим, у свему томе јесте: Ко има право да просуди шта је истина, да би се нечије деловање и делање оквалификовало као зла намера или издаја, и на тог појединца или групу бацила Клетва? Наш одговор је следећи: То право имају само особе од поштовања, угледа и ауторитета, спремне да за своје процене и одлуке јемче пре свега својом чашћу, а по потреби и слободом, имовином и животом – били они „обични“ Срби, јавне личности, или службена лица. Ваља усто имати на уму да таква заједница врлих не мора бити бројна, али мора бити непорецива ако је уопште рачунати на брзу, правичну и истрајну народну реакцију на дела бешчашћа и издаје.

Има их, такође, који Лазареву клетву могу тумачити као непримерену, или као језик мржње. Но такви би само потврдили да им је страна тежња за добром, а нарочито суштина части. У текућој, све већој, општој кризи морала, као да се заборавља да је заправо реч о кризи осећања части које чини кичму духа, моћи и моралног утицаја. Све учесталији урлици да је „све на продају!“, да се „само једном живи!“, да треба „ударити бригу на весеље!“ и да „паметне“ треба да је „баш брига за прошлост!“, плод су егоизма, космополитизма, кича, порнографије, профитерства и потрошачке свести. У таквом стању и окружју знатно су обесмишљени и етика и част те се – нарочито части – више показно него суштински прилази, и о њој се све мање мисли и зна. Сама идеја Добра се своди на корист, злоупотребљавајући се у рекламне, пропагандне, чак злочиначке сврхе. Свему томе се да супротставити и Лазаревом клетвом, као опоменом условљеном опасношћу због које се потеже.

О некој „мржњи“ из Клетве заиста не може бити говора, мада може о њеном презирању ништавила и зла. Да би се ово схватило, важно је разликовати појмове мржње и презира, бешчашћу будући одговарао језик мржње, а части – проистеклој из врлине – само презир свега лажног, улизичког, кукавног, кукавичког, злочиначког и издајничког. Јер, Лазарева клетва не помиње непријатеља, иако његово постојање и делање у српском случају не могу порицати ни нама најненаклоњенији пропагандисти, или „спин-мајстори“. Наиме, само у 20. веку је кроз борбена дејства, а посебно кроз хрватска, немачка, бугарска, мађарска, муслиманска и шиптарска дела геноцида, страдало безмало четири милиона Срба, тако да би нека нова „Ћеле кула“ од њихових лобања била висока 300 метара а широка и дугачка по 200. (Николај Велимировић, Косово и Видовдан, Библиотека „Словесник“, Шабац, 1988.) Јер, Лазарева клетва туђу острвљеност и злочинство прихвата као неминовност Овога света, али се не мири са сопственим. (Не заборавимо и изјаву француског генерала Жофреа, команданта ваздухопловних снага НАТО 1999, да је „авијација добила наредбу да уништи живот у Србији!“ те сличне речи, и дела, најновијих усрећитеља човечанства још једним „безалтернативним“ , „Новим“, светским поретком.)

И мада Лазарева клетва не позива у помоћ никога до Србе, њен етички мотив би се дао универзализовати као Завет Добру и Части, чијем досезању би могли допринети сви врли људи без обзира на националност или веру, жељни победе човечности над злом и насиљем. За наш народ је ту посебно значајна помоћ и разумевање великог Руског народа, тим пре што смо и једни и други Словени, сличног менталитета, духа и карактера. Јер, како је Косово место моралне и политичке части за све судионике балканске па и светске историје (данас колико раније, а вероватно и у будућности), у том светлу ваља пратити и оцењивати бројна догађања на просторима бивше Југославије, посебно Србије. Општечовечанска честитост нарушена је наиме непријатељским подметањима у случају Маркала, Рачка и Космета у целини, као и Сребренице. Тим се преварама Србима подло приписује „злочин геноцида“ а „свету“ намеће саучествовање у клевети целог једног народа. (Сребреница, „Двери српске“, број 43, 3/2009, Београд. Препоручујемо и чланке Ноама Чомског, Дајане Џонсон, Валтера Маношека, Јиргена Елзесера, Жерминал Чевикове, Жака Вержеса, Смиље Аврамов и Предрага Драгића Кијука.)

Не само у случају „Сребренице“, наиме, уколико „међународна заједница“ и балкански муслимани искрено желе трајнији мир у Босни и Херцеговини, па и Рашкој области, онда и једне и друге ваља ставити пред анализу Лазареве клетве. Прве, да схвате да се Време не мери Њиховом премоћи на светској сцени, а друге, да се својим одрођивањем нису ослободили обавеза према пореклу, крви, и матичној нацији. Јер, тек тако бисмо сви заједно – Запад, Срби, и њихови отпадници – добили права објашњења, па и прилику за частан живот у суседству, или заједништву.

 

Осврт на руску помоћ Србима

Код већине Срба постоји нека исконска наклоност према Русима. Уз такво осећање и повремену руску бригу и помоћ нама преовладава уверење да су нам они били и остали једини историјски поуздани пријатељи и савезници. Има додуше међу нама и оних који сматрају да нам Руси нису помагали колико су могли, да су понекад чак злоупотребљавали наше неприлике, па и катастрофе, наносећи нам више штете него користи. Ово се посебно односи на став Русије током припрема и агресије НАТО-а на СР Југославију, 1999, мада се оправдано наводе и други примери.

Ваља се, међутим, подсетити да је заједнички назив за Србе и Русе, „Словени“, везан за појам говора – и једни и други будући народи речи (слова). Уз то, према О.Н. Трубачову, само име Рус потиче од прасловенског и староиранског рукс или рокс, у значењу „бео, светао“. Руси су стога народ бео, народ Светлости, а њихове земље такође Рус (касније Русија) – у буквалном значењу „бели свет, једино место могућег живота, Домовина“. (Наиме, и данас се код наших људи може чути да „иду у бели свет“, када се запуте негде далеко.) Слично руском академику, наш Милош Милојевић разматрајући назив Србин сматра да је првобитно његово значење племенит, частан човек, особа од соја. (Отуд, ваљда, и наш уздах да „није лако Србин бити“, пошто и снажно укорењени дух Косовског завета налаже тражење, чување и испољавање врлине без обзира на околности. /„У добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци!“/)

Но, сада ваља обратити пажњу на једну паралелу: Словени – народ Речи; Руси – народ Светлости; Срби – народ Честитости. Отуда код Руса и нас она исконска тежња за Богом, правдом, истином, лепотом, љубављу, славом, чашћу, чојством, слободом, великодушношћу, родољубљем, човекољубљем, миром – а по потреби и неумољивом, љутом борбом. Све те вредности заједно чине универзалну спознају Добра.

Дакле, Руси и Срби су народи истих словенских предака, исте вере и веома сличног језика. Међу нама постоји склад блиских осећања, схватања врлине и њених супротности, и сагласје стремљења. Оваква хармонија и духовно заједништво знатно су утицали да се велики руски народ веома често осећао позваним, па и одговорним, за стање и помоћ нама, нарочито када смо се налазили у невољи. Тако је и Српску револуцију (Ранкеов назив за „Први српски устанак“) и васкрс српске државе током 19. века војно, дипломатски, материјално, новчано, и на друге начине подржала царска Русија. (Прва војна помоћ пружена нам је 1807, када су руске јединице под командом Генерала И.И. Исајева заједно са Карађорђевим устаницима победиле Турке код Штубика и Малајнице.) Највећу помоћ од Руса добио је Краљ Милан 1876, у Српско-турском рату за ослобођење југоисточне Србије који је нашу руску браћу коштао огромних губитака у људству. Руски добровољачки корпус од око две и по хиљаде добровољаца, предвођен Генералом Черњајевим, командантом Моравске армије по договору са нашим генералштабом, одсудно је допринео великој победи код Шуматовца. У тој бици, као и оним код Алексинца и Ђуниса, погинуло је око 650 руских бораца. (Тамо је 28. августа 1876. погинуо и познати пуковник Николај Николајевич Рајевски, праузор Вронског из романа Ана Карењина Л. Н. Толстоја).)

Уз ове примере, ваља истаћи ултимативни захтев руског Цара Николаја Другог Француској да мора прихватити изнемоглу српску војску и владу након извлачења преко Албаније, иначе ће Русија, како је навео, „потписати сепаратни мир са Немачком“. Наиме Француска, а ни остали чланови Алијансе то нису хтели, налазећи свакојаке изговоре да не помогну својој званичној савезници, Србији. Само захваљујући Русији и њеном цару, након тог ултиматума уследили су потпуно другачији односни Француске према српској војсци, држави и влади.

Није на одмет истаћи ни данашњу руску подршку очувању државног суверенитета Републике Србије на Косову и Метохији. То се јасно види у Савету безбедности Уједињених нација, где нас Рускa Федерација штити.

Неопходно је, стога, поштовати чињеницу да кад год би Српски народ запао у изузетно тешке околности Русија би се показала као једини и пресудни наш пријатељ у свету, спашавајући и нас и нашу будућност – тиме дајући и властити допринос Косовском завету, и духу Лазареве клетве.

 

Снага и заветни дух Лазареве клетве

Да поновимо: Лазарева клетва је жестоко упозорење поникло из трагичних искустава Срба на балканској размеђи светова – „Капији Ратова“, како су и Турци звали Београд. Она јесте сублимат надисторијског тумачења нашег предкосовског, косовског и покосовског раздобља, песнички уобличен у најизворнијем и најчеститијем духу нашег народа. Као сегмент епа израслог из централног догађаја наше историје, речима и делом Светог владара Цара Лазара верна духу Косовског завета и његове етике, језгровита и вишезначна, она ванвремено живи у васколиком Српству, у земљи и расејању. Упућена данашњим Србима колико и онима чији су преци Срби, она баждари однос и једних и других спрам одсудних питања одбране Нације, Отаџбине, Државе и Вере. Но, одговори на насртаје на та врхунска наша национална добра нису могли бити исти у време Првог српског устанка, Мајског преврата 1903, пред Балканске и Велики рат, у међуратном добу, Другом светском рату, Хладном рату, ратовима 1991–1999, и у данашње време. Јер, изазови пред нама су само расли, да смо се увек морали одређивати спрам најнеодложнијих, и колико-толико савладивих.

По снази и духу, Лазареву клетву ваља посматрати и из угла поунијаћених Срба који теже часном, братском, и сложном саживоту са својом матицом по вери, крви и језику. Због те племените идеје неопходно је указати дужно поштовање свим тим честитим Србима који су се – и поред верске различитости – на разне начине борили за Српство. Будући да својим стиховима заслужује тумачење спрам порука Лазареве клетве, вредно подсећање на те прегаоце јесте и песма Жеља Омера Скопљановића. Наиме:

„Душмане мрзи, а Српство љуби,
Тако ми сине ти био жив,
Пане ли бабо у борби љутој,
Освет′ га сине, соколе сив.“

пише Скопљановић – стихом „Душмане мрзи, а Српство љуби“, недвосмислео изражавајући позив сину на моралну осуду свих бездушника без братског осећаја, непријатеља слоге, добра и Српства уопште. Благословом „Тако ми сине ти био жив“, свом наследнику налаже да на понос њега, породице, народа и толерантне вере, часно живи, ради и ствара, уздижући и бранећи Српство. Оба ова аманета су у складу са Лазаревом клетвом те се овај муслиман сврстао у ред честитих људи који су, у свом времену, „дошли у бој на Косово“ и не жалећи живот бранили животне интереса народа и државе. Скопљановић наиме није желео „рђом да капље док му је колена“ – од сина преко унука, па даље без краја. Из љубави је зато и добио наследника – „од срца пород“, „сокола сивог“ – кога је заветовао да настави његов дело, по Клетви син будући обавезан да казни његове убице.

Ту долазимо до питања постојања освете у Лазаревој клетви. Јер, мада изричито не спомиње нити захтева освету, она по захтевима части тражи кажњавање злодела, издаје и злочина. Свакако да би тешку повреду или увреду нације ваљало кажњавати по закону, а не осветом појединаца, самозваних група и организација над клеветницима и издајницима. Но, уколико се власт не одазове својим моралним и правним обавезама већ се репресијом обруши на народ због његових оправданих захтева за заштитом од општенационалне штете и срамоте, онда нас Лазарева клетва обавезује не само на спонтани већ и организовани, општенародни отпор у виду низа штрајкова, па и побуна, не би ли се прекинуло насиље над духом и телима нас, јединих носилаца суверенитета по свим вековима признатим философским, политиколошким, социолошким, и етичким основима.

Коначно, имајући у виду да се у Лазаревој клетви наша православна вера не помиње, а поготово не истиче, то следи да се искључиво на њу и не може рачунати. Наиме, Клетва поштује искуство да је живот људски, породични и народни далеко исконскија појава и од хришћанства, старог две хиљаде година. Наша вера, утемељена на јудејској поставци развоја у времену, од нижег ка вишем – од Постања до Откровења – није случајно угрожена безбожном теоријом еволуције, и њен неразрешен однос према Почетку као Савршенству и Есхатону као враћању том истом Савршенству, јесте само једна од загонетки својствених свакој правој Истини. Да ли су стога Срби у знатнијем обиму примили хришћанство тек у доба Краља Јована Владимира, а заиста га прихватили тек захваљујући Светоме Сави, можда никада нећемо поуздано знати. Јер, мада истинитије од иједне нама познате вере, ни православно хришћанство не одгонета све с чиме нас Творац суочава за нашега живота на Земљи. С обзиром на своју благост, православље и његов српски облик – светосавље – настоје да нас обликују по образу Божијем, предоченом нам ликом Исуса, Богочовека. Но Он је знао да је Бог а ми, ако смо ваљани, само да смо боголики, и да док страдамо једину утеху имамо у својој части, не будући трговци да трампимо своје земаљске муке за небеску награду.

Став Цркве, стога, да је важно да страдамо на правди Бога, и да ће наша вера бити жива док има и једног Србина, са становишта живота на Овоме свету, и опстанка упркос векова физичког и духовног геноцида над Српским народом, потпуно одудара од духа опомене, поруке и завета Лазареве клетве. И мада се у нашој Цркви славе Свети српски мученици попут Светог Кнеза Лазара и других, пострадалих за веру Христову, уз такав њен став морамо уважавати и завет Лазареве клетве – она будући одраз душе наше, поучене искуствима постојања у тварном, такође Божијем свету. Поновити ваља још једном да је само у 20. столећу страдало, кроз ратове и смишљени геноцид, готово четири милиона Срба, или безмало половина наше биолошке масе. У систему Јасеновачких логора зверски је побијено око 700.000 Срба, да би та цифра, узевши у обзир и друга стратишта широм Југославије, увелико премашила милион. На неописиве начине усто понижаване, те жртве, сходно витешким обавезама Српства и српства, захтевају и наш, не само Божији одговор.

Неприхатљив нам је, стога, став придат речима Светог Вукашина из Клепаца кога је усташа Жиле Фригановић, по сведочењу доктора Неђа Зеца, заклао у Градини прекопута Јасеновца. Тада је наиме око 3.000 Срба доведено на то јасеновачко стратиште, на клање организовано у виду такимичења између Фригановића, Пера Брзице, те неких Зринушића и Шипке. „Победио је“ Перо Брзица, студент из Широког Бријега, те ноћи заклавши 1.350 душа. Старац Вукашин Мандрапа је све то спокојно посматрао, што је избезумило Фригановића који му је пришао и тражио да каже „Живео Павелић“, претећи му одсецањем ушију и носа. И мада је то и учинио, Вукашин је и даље ћутао. На четврти урлик да ће му срце ишчупати, старац му је одговорио: „Ради ти, дијете, свој посао.“ Усташа је скочио на њега, ископао му очи, извадио срце и преклао га од ува до ува. После исповести др Зецу, такође логорашу, Фригановић је полудео, али та Божија казна не потире Јасеновац, нити Хрвате и њихове менторе, Немце, ослобађа одговорности пред нама, потомцима покланих, нити нас од обавезе да се осветимо.

А каква ће та освета бити зависиће, пре свега, од понашања наследника Фригановића, Брзице, Зринушића и Шипке и њихових сународника, многи од којих и дан данас као да одобравају све што су нам њихови преци учинили. Наиме, ако би се поставило питање да ли наше националне и државне насушности потчинити канонском служењу Богу, и безупитно страдати за Христову веру по црквеном тумачењу, онда на њега по духу Лазареве клетве не можемо одговорити потврдно, пошто Клетва не прихвата да се на Христовом путу морају жртвовати сви људски, национални, и отаџбински обзири и стремљења, те да треба да страдамо као „овце “ . Клетва наиме поштује и прихвата нашу веру у мери којом она служи Српству да се духовно и морално сједини, потврди и ојача, и тиме допринесе слави нације, државе, и саме Вере као пројаве Божије љубави према нама, Његовим несавршеним потомцима.

 

Наук

Лазарева клетва је круна и наук Косовског завета, будући да нас са етичких основа Косовског завета опомиње на чување сопства, наговештавајући казну за сваку намеру или дело супротно части и животним захтевима наше Отаџбине, нације, државе и вере. Због тога је и исписана на средишном месту наше повести, на Газиместану, на Косову, Светој Српској Земљи. Као Запис она преноси и Завет, будући духовни чувар нетварног храма наших националних тежњи.

И зато се према њој с поштовањем, сходно својим могућностима, као достојни припадници Српства морамо одговорно односити, не заборављајући да се она тиче и одрођених Срба чији су преци били наше вере, крви и језика. Јер та Клетва обавезује нас и њих на благородније и часније заједништво. Томе би требало да допринесе и даље проучавање историјских узрочно-последичних догађаја који су допринели несрећи балканских Словена. Расветљавања тих узрока и последица је нужно да бисмо коначно схватили да су их најчешће – као и данас – смишљали, изазивали и подстицали страни интереси, с намером да ослабе па и униште матични, Српски народ, зазирући од његове још неисказане снаге и свете мисије. У томе су их, такође закономерно, штедро и у континуитету помагали „побочни одреди“ одрођеног Српства из осећања исконске кривице неутаживо „братске крви жедни“.

Бранећи Добро, Лазарева клетва као предање бди над нашим душама, попут бусоле показујући куда ступати да бисмо избегли ступице издаје и губитка себе. Јер, наше су узданице вера, нада и љубав према части, честитости, великодушности, мудрости, оданости роду и соју, спрам презира издаје, кукавичлука, неискрености, малодушја, лењости, саможивости, апостасије, додворништва, и бешчашћа анационалности. Позивајући се на Част као ослонац и кичму моралне снаге нације, друштва и државе, Лазарева клетва се залаже за Мир као склад људи, Неба и Земље, и заједнички идеал свих облика службене части.

Да ли и колико ту Клетву, као предање, круну и наук Косовског завета, осећамо и поштујемо – или пак занемарујемо – најбоље казују наша дела, као и догађања на политичкој, друштвеној, културно-просветној, војној и привредној сцени српских земаља. Уз то, морамо памтити да Косовски завет садржи и основне значајке Српског националног програма, обавезе, пре свега, свеколике српске руководеће елите. Јер, Лазарева клетва чини и наук Косовског феномена, те би као таква морала бити темељ сваке српске службене заклетве.

 

Раде Рајић је доктор наука и пуковник у пензији. Највећи део службе провео је у војном школству. Самоиницијативно се бави феноменом части са научног, социолошког, етичког, националног, професионалног и религијског аспекта. О части је написао и трилогију коју чине књиге Бисери о части, У име части и У име војничке части. Осмислио је и подигао Кућу етике, завета и духа нашег, под називом „Огњиште србско“. Редовни је члан Српске академије иновационих наука и њен потпредседник. Ожењен је, има двоје деце и живи и ради у Београду.

 


Напомена: Горњи текст је за Српски лист прилагодио Момчило Селић, на основу научног рада истог аутора за часопис Српска слободарска мисао. Скраћена верзија написа објављена је на сајту Видован пре непуне три године, а у допуњеном облику и на сајту Свевлад. Исту тематику аутор је обрадио у својој књижици Етичка основа и актуелна вредност Лазареве клетве, а тренутно ради на потпунијем и обимнијем делу под сличним насловом.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово