ПОДСЕТНИК

Момчило Селић
КОМАНДАНТ

 

На Видовдан 2013. умро је Славко Лисица, Командант по потреби, потом Без потребе.

Двадесет година пре тога, у Бањалуци, објашњавајући како је победио Хрвате код Дервенте и Брода, беше се осмехнуо:

– Нисам знао шта да радим – они навезли силну технику, укопали се, на њима све ново, америчко, а у нас свако у другој униформи – не с беса, већ немаштине… Шта ћу, како ћу – узмем да мувам све што имамо: сад лево сад десно, сад шаљи горе, сад доле… Мора да их је мука ухватила: кад смо их ударили нису знали шта их је снашло; Саву су препливавали спринтом!

А казали ми беху да је Лисица сјајан командант, али пијаница.

Но, гледајући га како се смеши као дете, после сат седења уз другу чашу љуте, знао сам зашто су га скрајнули у Центар војних школа у Бањалуци, уместо да туче непријатеља до коначне победе. Након година проведених по кафанама, бар мени нико није могао причати да је Славко Лисица алкохоличар.

Можда се неком такав учинио када је на Задру, 1991, одбио да послуша наредбу за повлачење, изговарајући се да му је пукла веза.

И тада су усташе пливале, али морем.

Можда је Друговима из Коса и „Политодјела“ био „пијан“ или „луд“ када је на Купресу послао Сплићане да, проређени, беже – „ударајући се петама о задњицу“ – од „Влаја“, чију су нејач дотле клали.

Јер, Лисица је Њима био луд, или пијан чим је пробио Коридор, нарушивши договор између хрватских и „српских“ „класића“ са Војне академије у Београду – који беху, слушајући странце, унапред решили како распад Југославије ваља да изгледа.

Лисица је, знао сам, умро од понижења: гледао сам интервју с њиме неке телевизије из Српске, који је водила груба, мушкобањаста жена, све време покушавајући да све његово, и њега самог, сведе на „шалу-комику“.

Али, ни у том интервјуу Славко Лисица, ратно дете попут Ратка Младића, није хтео да ћути, као што беше одбио да фингира борбу за слободу.

Кад су њему гинули људи он је то схватао крајње лично, препуштајући вишим чиновима – обзирним на светске прилике, геополитику, „космостратегију“, и лични досије – да ћаскајући с британским, америчким или француским оперативцима о томе шта чине, или не чине, мисле као о ”nothing personal“. Славку Лисици – рођеном 1944, две године после немачко-усташког покоља Козарана – нико међутим није могао говорити о потреби да се „међународни фактор“ утажује још једном масовном, српском, људском жртвом.

У поменутом интервјуу и даље насмешен, али и веома љут, Командант без потребе (наслов његове друге књиге, из 2002, још бункерисане негде), казао је и да смо ми, Срби, морали судити целокупном војном и цивилном руководству Републике Српске за продужавање рата који, по свакој здравој логици, није смео трајати дуже од седмицу-две, и који је ваљало решити још у Словенији – јавним погубљењем највише стотинак сепаратиста, или уласком у Загреб још јесени 1991, па евентуалним одвајањем Словеније и Хрватске од Југославије под српским условима.

Славко Лисица није наиме био ни „државник“ ни „политичар“, још мање „безбедњак“, али је знао што они нису: да се Звер на да утолити подилажењем, него једино одвратити страхом, макар од превеликих или прескупих губитака. Јер, нису Американци напустили Вијетнам пошто су војнички изгубили, већ зато што њихово пучанство није више хтело да прихвата повратак мртвачких сандука омотаних америчком заставом, и да се теши успореним, свечаним маршом војне пратње при сахранама својих синова – послатих у грабеж за надмоћ, „славу“ и, надасве, ћар.

Обраћајући се водитељки, Лисица се уозбиљио једино када је потврдио да је као југословенски официр, тенкиста, дао свечану обавезу да ће бранити Југославију и да је то чинио од почетка њеног „распада“, строго спречавајући било каква непочинства својих трупа.

Но фаустовски уговор зараћених страна, и Играча на „Великој светској шаховској табли“ Збигњева Бжежинског, подразумевао је лудило, тако „учинковито“ при „одрађивању“ либијске и сиријске касапнице.

Код Славка Лисице то међутим није могло проћи, јер његов „идентитет“ није почињао са југословенством, нити врхунио космополитизмом. Мора да се бар једном, као многи од нас сучељени с питањем ко су и шта су, усправио иза свога радног стола или на троношцу у некој полуизгорелој кући, на фронту између нас и Њих, и себи казао:

„Ја сам Славко Лисица, син Сава и Зорке, Козаранин, потомак оних који нису хтели да беже са Купреса ни 1942. после полома Црногораца, када су у јуришу на бункере и жице иза којих су их, упозорене, чекале усташе, погинули – али и у народну песму ушли – Симела Шолаја и Душан Метлић. Ја сам – у успињућем низу – породично Лисица, завичајно Босанац, народношћу Србин па Југословен, географски Балканац, ширим припадништвом Словен, културом Европљанин, расно бели човек – али, надасве, Човек – што Они наспрам мене нису, јер не би ни ратовали ни злочинили као стрводери… Стрв били, и остали…“

Лисицу, истина, нисам чуо да то говори али знам: друкчије није могао мислити командант кога је Команда бацала да „одради“ што се морало али нико други није могао нити смео, а повлачила када је „потреба“ за њиме јењавала – после обећања, лажи или чега ли већ, „наших“ иностраних „партнера“.

Славко Лисица је заправо споменик српском војнику који се попео на Кајмакчалан под ватром Бугара и Немаца, мада је успон на такву чуку тежак и по најлепшем дану; ратнику који се претходно сличним подвигом беше, под турским мецима и гранатама, испентрао на Облаково, потеравши османлије у бег. Лисица се као они стално успињао, под ватром одозго и одоздо, газио преко минских поља нехајан попут Рада Чубрила или Раја Божовића који – у том рату, смештеном нам па намештеном од „међународне заједнице“ – беху нагазили на мине али безмало надљудским скоком ипак сачували ноге. Но и њему душа беше рањена док га је „ислеђивала“ још једна од медијских трудбеница Службе. Тада се вероватно сећао изреке „После боја копљем у трње“, али, он није био никакво „копље“ већ сој, после школовања у средњој војној школи случајно пропуштен кроз сито Војне академије на којој га беху сматрали безопасним – његов „количник интелигенције“ будући у границама дозвољеног за српске официре.

Срећом, ни на Академији одабирачи, учени логици Вест Поинта, Сендхурста или Екол Милитер, нису знали да постоје „интелигенције“ и памети какве се не дају измерити никаквим тестовима, већ само сведочити на испитима после којих нема поправних.

Такав један испит – између безбројних других – беше положио и Генерал Славко Лисица – пред собом, својим народом и Богом који га је, засигурно, већ уврстио у свој борбени строј, за Небеске битке којих су наше пречесто само бледа преслика.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово