ПОДСЕТНИК
Бранко Ђурица
КЊИГА О КОЈОЈ СЕ ЋУТИ –
СИМО Ш. ДУБАЈИЋ, ОД КИСТАЊА ДО КОЧЕВСКОГ РОГА
Коликогод се о Сими Дубајићу, двоструком ратном ветерану, пуковнику у оставци и узгајивачу оваца и коза, у почетку антисрпских ратова писало и говорило, толико се о његовој књизи Од Кистања до Кочевског рога данас ћути. Мада се и даље продаје њено прво издање од пре три и по године, њени искази, и поруке, као да немају никакве вредности ни за наше историчаре, камоли политичаре.
Но, његова открића о правим изазивачима нашег грађанског рата под немачком окупацијом од 1941–1945. чињенице су за чије је прихватање потребно много оне врсте храбрости која је срушила берлински зид… Наш београдски, југословенски зид подигнут је, међутим, од безброј полуистинитих мемоарских и историографских књига о такозваном Народно-ослободилачком рату иза којег се крију комунистички злочини у борби за власт. Тај зид још стоји, само га његови градитељи, сада префризирани и јако намирисани демократским спрејевима, украшавају жутим – али и даље петокраким – звездама уједињене Европе…
Симо Ш. Дубајић, рођен је у Кистањама код Шибеника, где је завршио гимназију и као 17-годишњак, како сам каже, ‘‘склопио пакт са Ђаволом’‘, поставши члан СКОЈ-а. Било је то у време слома Краљевине Југославије, у току припрема за устанак који је у ‘‘Независној држави Хрватској’‘ букнуо као реакција на беспримерне усташке покоље српског народа. За то време, Комунистичка партија Југославије јалово је чекала сигнал од Стаљина, који се упорно држао пакта са Хитлеровом Немачком, о ‘‘пријатељству и сарадњи’‘!
Млади Сима извршава тада свој први ‘‘партијски задатак’‘* – убија свог саборца, пошто се сазнало да је опљачкао двојицу имућних људи, тобоже за потребе устанка… Тако је пао у понор најтежег смртног греха који ће га довести и до масовног погубљења 13.000 заробљених усташа 1945, над једном јамом код Кочевског рога. И у тај злочин Дубајић је ушао уверен да се свети за Србе побацане у преко хиљаду крашких јама дуж динарског планинског система, међу којима је и Мратовска јама у близини Кистања. Но, туђа крв коју је пролио у рату девет година ће му кидати душу, док се повратком православљу није бар донекле отео црвеном кошмару.
У тренутку кад је, са 23 године, требало да буде награђен генералским чином, бациће партијску књижицу, вратити вилу на Дедињу и дати оставку на службу у ЈНА, да би се, после пута на Далеки Исток и деценије на филму, вратио у родно Кистање, својој прадедовској вери и старозаветном занимању, пастирству.
Но, за разлику од већине Срба широм Југославије, он је међу првима схватио да су комунизам и југословенство судбоносно зло за српски народ, па је у време хрватског Маспока* нудио Мики Трипалу подршку Крајине, чак и посебне српске пукове у будућој хрватској војсци, под условом да се Крајини призна аутономија у Хрватској. Понуда је ћутке одбачена јер је Маспок имао усташку, а не демократску инспирацију. Искусним духом ратника осетивши олују која се спремала, Симо у августу 1989. дели своје стадо пријатељима на чување, а породицу “привремено” склања у Београд. Кад је Туђман под усташким знамењима преузео власт, Симо предводи крајишке бунџије и започиње ‘‘балван револуцију’‘ затварајући локалне саобраћајнице. Али, као 1941, комунисти поново уносе пометњу. Додуше, не помоћу званичних комесара, већ у војничке послове уплићући Удбу и злосрећне ‘‘Југословене’‘, и једне и друге спремне да се потчине надри-стратегији ‘‘крени-стани’‘ банкарског књиговође, последњег “српског вожда”, Слободана Милошевића*.
Тешко погођен војничким дилетантизмом ЈНА и других “српских војних снага”, а згађен политикантском закулисом, Симо Дубајић напушта Крајину, враћа се у Србију и прихвата дужности саветника Гишке Божовића*, команданта Српске гарде, коју одводи на прву линију фронта у Госпићу. Тек ту доживљава потпуно разочарење српским раздорима после Божовићеве погибије под сумњивим околностима, у расулу у којем је заувек нестала ова јединица под покровитељством СПО-а Вука Драшковића*, а са њом и српски Госпић.
Падом Крајине 4. августа 1995. Симо даје последњу изјаву за штампу, “Умрла је Крајина, умро сам и ја”…
Старост проводи код куће, десет година пишући мемоаре и чекајући исход погађања између неодлучних хрватских власти и врло кооперативног српског Тужилаштва за ратне злочине. Симо остаје под полицијском присмотром чак и кад је пао у самртну постељу, да би се 8. јула 2009, у 86. години живота, у кругу породице представио у Господу као редак покајник међу својим ратним и некадашњим партијским друговима. По хрватском захтеву, српска полиција је дошла дан после његове смрти да му уручи позив за суђење због злочина на Кочевском рогу, за коју су хрватске власти као крунски доказ користиле управо његову књигу Од Кистања до Кочевског рога.
Изгледа да је позив на суђење ‘‘закаснио’‘ пошто хрватске власти нису знале ни шта ће са Милком Планинц, која је у време кочевске трагедије* као политички комесар Симине бригаде бирала добровољне џелате. А они су касније сви завршили у лудници или као самоубице. Један од њих је претходно убио и своју жену и двоје одрасле деце, на ужас мирних становника Новог Сада.
Симу је у целој тој страшној и крвавој причи тешило једино што су сви партизански добровољни ликвидатори са Кочевског рога били Хрвати.
Кривицу са себе ипак није скидао, кајањем у у православној вери и у философији Достојевског тражећи олакшање својој души, честит спрам свога крајишког, ратничког, ослободилачког наслеђа.
‘‘Ја сам српски националиста’‘ изјавио је за загребачки Вјесник док су Врховчеви комунисти држали власт у Хрватској, стално се трудећи да успоставе равнотежу између усташких и четничких ратних злочина*. ‘‘У Југославији су била три највећа ратна злочинца’‘, објаснио је тада Симо Дубајић, ‘‘први је Анте Павелић који је побио милион Срба, други сам ја, који сам убио тридесет хиљада Хрвата*, а тек на трећем месту је четнички војвода Момчило Ђујић. Он је убио највише осамсто Хрвата…’‘
Тридесет или тринаест хиљада – колико ће ко касније тврдити и доказати – узбунило је комунисте Хрватске, међу којима је и Симо био у време кочевске трагедије. Они су дотад с муком сакривали једну од највећих титокомунистичких државних тајни, преговоре тројице чланова ЦК КП Хрватске са Павелићем о оснивању Комунистичке партије Независне државе Хрватске 1941. у Загребу. Документе о томе имао је обавештајац Коминтерне и НКВД* Јосип Копинич, тада пензионисани директор бродоградилишта Уљаник у Пули, па је због тога под старост морао да спасава живу главу пред Врховчевим удбашима који су му потровали дресиране псе и провалили у породичну вилу у Пули. Наравно, документе нису нашли, као ни Копинича који ми је све то испричао током интервјуа у његовом скровишту у једном селу на Кварнерској ровијери, где сам га нашао захваљујући његовом биографу Вјенцеславу Ценчићу. Тај интервју требало је да објавим у Илустрованој Политици, али га је зауставио и за себе задржао тадашњи директор Политике Александар Бакочевић*.
Насупрот ономе што је званична југословенска инсториографија забележила као устанак народа Хрватске, ‘‘27. јула 1941. у Србу’‘, ево шта о томе говори истински комунистички грешник и покајник Симо Ш. Дубајић у књизи Од Кистања до Кочевског рога:
‘’(…) Отрићки споразум*
(…) Зрмања је следећих пола године била главна база свих политикантских комуникација и трговачких кретања од Задра до Лапца и Коренице. У њој су Срби комунисти из Буковице нашли сигуран збег, четници зборницу, а трговци слободан пролаз и угоститељско гостопримље. Ту су у измешаном друштву пили, разговарали и измењивали мишљења: Стево Рађеновић, Пајица Омчикус, Милош Торбица, Тихомир Оклобџија, Бошко Рашета, Јово Кеса, Сава Гутеша, Дања Обрадовић, Шпиро Лукић, Мићо Лукић, Илија Цвјетичанин, сликар Пајо Поповић, песник Владо Поповић, Јово Мартић, Стево Перић, Петар Ђаковић, Илија Ћук, Милојко Ћук, Владе Деспот, Слободан Мацура, Никица Вјештица, Симо Вугоња, Славко Маричић, Мићан Продановић и Бошко Камбер.
Имао сам срећу и част да дуже обнављам посете и остајем Вељков гост по неколико дана, и да се сусрећем са свима њима, као и с другим Вељковим пословним пријатељима и сарадницима Српског народног ослободилачког покрета за Лику (подцртавање Уредништва Српског листа). Становао сам с њим у Општини, понашајући се као његов посилни, курир и телохранитељ. Били смо обезбеђени италијанском војном стражом која се смењивала, а хранили смо се у гостиони Шулентића, код неке жене, као у правом ресторану. Свима који ме раније нису познавали представљао сам се као рођак комесара Вељка, а за Италијане сам био parente di comissario Velko. Тако сам чинио због потернице кистањских карабињера, издате за нама одметницима: Пајом, Владом, Јовом, Стевом, Петром, Милојком, Слободаном, за мном и још петорицом одбеглих на друге стране.
У сваком погледу било је узбудљиво и дало ми много повода да се правим важан. Нарочито покровитељски сам се понашао према стражарима пред општинским улазним вратима. Они су ме поздрављали као свог официра, прелазећи из става ‘‘на месту вољно’‘ у став ‘‘мирно’‘, ‘‘к нози’‘, с кундаком пушке прислоњеним уз десно стопало и с цеви одмакнутом од тела онолико колико се десна рука могла пружити напред, паралелно с левом ногом, уз окрет главе и поглед према мени. Ја бих се понео као официр, салутирао и насмешио се: ‘‘Браво, кавалиере!’‘
Оно драго, српско, у називу Вељкове организације одушевљавало ме много више него читава ранија Брковићева Народна ослободилачка војска Југославије. Јер, Југославију нисам волео од детињства. Подсећа ме на дедину крсну славу и српску заставу, због које се преврнуо аутобус.
После тромесечног усташког оргијања, силовања и клања збуњеног народа, све је некако постало питомије и живље. Преко целог дана гостионе, трговачке и занатске радње биле су једнако пуне пролазника и буке од њихових потресних препричавања несрећа и смртног страха који су преживели током последњих месеци. Свак је хтео казати оно што је својим очима видео или од другога чуо.
Прве две недеље устанка, може се рећи, нико није имао времена да спава, чак ни ноћу. Не знам ни кад се јело, ни кад се пило, али се сећам да смо некако сви негде долазили, неком нешто важно казивали и брзо одлазили. Набијени новим сазнањима и јаком потребом да их пренесемо што даље и предамо што већем скупу знатижељних слушалаца.
Сва општинска и среска места ослобођена од усташа, где су се потом сместили Италијани, осетила су благородност не баш строгог полицијског часа забране кретања током ноћи. Обавезно гашење светла и одлазак на спавање изазивало је гунђање, али нас је враћало у мир починка, без страха да би нас неко изненада могао пробудити. Јесте да нас нико никада није приводио нити претресао, али тај осећај да у рату нисмо смели јавно носити пушке, у италијанским гарнизонима изазивао је подозрење. И тако ће остати све до вероломног напада на Отрићки споразум, три месеца касније. Бездушну и безумну заседу и Мекињару извео је Милош Чанковић из Средње Горе, бивши подофицир, а касније самоубица.
Италијани су били благодарни што возови поново саобраћају преко дана, сећајући се недавне саботаже Обрада Димића и сурвавања једне њихове композиције низ Мисије. Ми смо били задовољни победама над усташама, разговарали о прошлости и сањарили о будућности. Знали смо да Краљевина Југославија није била способна да у миру одвоји Српску Крајину од Бановине Хрватске, на чему је стално инсистирао Нико Лонго. Сад смо осећали да нам се указала идеална прилика за остварење те животне потребе српског народа.
Хрвати су наставили масовне покоље, брутално поричући све ратне конвенције у обрачунима с несразмерно слабијим српским снагама. Италијани су познавали принцип стратегије која покољ гледа као одраз одсуства тактичког умећа ратовања и знали да ће то изазвати очајнички отпор Срба, изложених геноциду. Како нису имали решене односе с Хрватском у погледу свршетка рата, успоставе мира и трајног разграничења, они су стално морали да рачунају на сарадњу са Србима у случају било каквог неспоразума са тренутним савезницима. Напамет су знали Макијавелијеве поуке да је стратегија мудрост ратовања и све су тактичке радње ставили у њену службу. Пре свега, спасавали су српске збегове до устанка, а у устанку одмах приступали споразумевању с четницима, на чему је издашно радила краљица Јелена и монархисти, свесни својих интереса у српским земљама ближим Јадрану и пожељним на послератној граници.
Права стратегија Нике Лонга у тренутку устанка уклапала се у вековну стратегију Италије. Тражење сарадње у борби против усташа постаје остварљиво ако се пружи рука Италијанима против комунистичке диверзије и субверзије, прихвати нужна оружана интервенција и затражи материјална помоћ коју су они спремни дати. То је значило везати своју судбину за државу с којом се треба борити за границе, не на свој рачун, већ на рачун ривала на Балкану и Јадрану, на конто Хрватске. А било је јасно да Италија неће у рату остати на страни Хитлера, као што никад раније није остајала на страни оних с којима је започела рат. Она је могла остати уз Централне силе само дотле док јој се не укаже прилика да их напусти и пређе на страну јачег.
Италија је добро познавала свог песника Д‘Анунција, његове принципе Лондонског уговора* и обимно епско дело Ода Србији, посвећено новим односима снага на Балкану. Никада нико пре или касније није тако државотворно разумео прилику да се ослободимо кобне заједнице с Хрватима и успоставимо аутономију под окриљем италијанске краљице, као што су разумели кнински посланик, сенатор и министар Нико Новаковић Лонго, српски посланик Стево Рађеновић и њихови гостољубиви задарски пријатељи Радовани и Маруси, наследни конти некадашње Млетачке кнежевине и официри монархије Емануела Трећег.
Њима су биле јасне црногорско-италијанске жеље за ширењем заједничког утицаја на припојеном подручју, некад вишевековне млетачке државе, дубока усташка мржња према тим тежњама, и њихов неприкривени страх да ће Италијани с четницима заузети целу Српску Крајину, до Карловца на западу и Бањалуке на истоку. На тим основама сачињен је Отрићки споразум између италијанских власти и ‘‘Српског народног ослободилачког покрета за личке срезове’‘.
Идејни покретачи споразума, сенатор Лонго и посланик Рађеновић, били су у некој посредној или непосредној али сталној вези, преко породица Радовани и Маруси, са италијанском краљицом Јеленом, кћерком књаза Николе Петровића. Покровитељ, сазивач и тумач био је комесар општине Зрмања Вељко Будимир, а потписници Ђоко Јованић, у име Српског покрета, и капетани из штаба Задарског корпуса Радовани и Маруси, у име италијанских власти. Српску делегацију сачињавали су посланик Стево Рађеновић, мајор Бошко Рашета, и поручник Милан Лукић, а италијанску три капетана из штаба Шестог корпуса.
Никад као тада, ни пре, ни касније, Срби Крајине нису били тако јединствени у погледу избора путева за остварење националног циља голог опстанка и разграничења са Хрватима, баш ради тог голог опстанка. А то је значило:
– уз помоћ италијанске војске протерати усташе из Крајине;
– проширити окупациону зону Италије на читаву Крајину, до линије Карловац – Бањалука, из Далмације, а на Херцеговину до Мостара, из Црне Горе;
– Сачувати главнину Српског народа изван Србије под протекторатом Италије, док она не пређе на страну великих савезника.
После три недеље узастопних пораза, извршено је прикупљање свих усташких снага у Лици, око Ловинца и Грачаца. Одатле, обједињеном командом, с две дивизије, генерал Лукић, донедавно Србин, кренуо је да поврати Лапац и помогне опкољеном Кулен Вакуфу. Благодарећи Отрићком споразуму, Италијани су му ускратили подршку и благонаклоно пратили развој четничког устаничког отпора, а ми смо, одазивајући се звонима цркава и усменом позиву и општој мобилизацији, са свих страна напали усташки десни бок. На читавој дужини, од Грачаца до Зулешевице.
За три дана успешних противудара разбијени су Загребачки и Вараждински пукови, а четвртог дана обе дивизије су у расулу одбачене у Грачац и Ловинац. Следеће две недеље, све расположиве четничке и устаничке јединице, под командом Стојана Матића, припремале су се за обрачун са опкољеним усташама у Кулен Вакуфу. Снажним ударом разбијено је последње табориште усташа и успостављена слободна Српска Крајина, између Книна и Бихаћа, укључујући Грмеч и Клековачу на североистоку, Старетину на југоистоку, западну половину Динаре на југу и источну половину Велебита на западу, са комплетном Пљешивицом између њих.
Никада више на том простору, и нигде међу Србима, неће бити успостављено слично јединство. Стварна италијанска граница пришла је лондонској*, а сви српски национални циљеви сместа су били усаглашени. Али, ми смо јурили у суноврат грађанског рата, нове југословенске осимске* империје. Она ће, срећом, трајати само пола века. До новог етничког лудила покатоличених, поисламљених и обезглављених Срба безбожника који се нису хтели приклонити свету. (…)
(…) Смртна пресуда Српству
(…) Као што је немачко-совјетски пакт о ненападању прогутао Пољску и мале прибалтичке државе, те Југославију, са стотинама хиљада заробљених и жртвованих Срба у корист Независне државе Хрватске, тако је слом тога пакта тражио од југословенских комуниста да жртвују цели српски народ за интересе нове совјетске и нове југословенске империје. Премда су се усташки национални циљеви велике Хрватске до Дрине привидно косили с комунистичким интернационалним циљевима велике југословенске империје совјетског типа, они су се подударали у погледу проширења на Истру, Трст и Корушку. Освајачким тежњама тих делимично супротних, делимично подударних циљева, једина права препрека били су национални интереси Италије на овим просторима, стварно присуство њених окупационих снага и четнички устанак Срба против усташа.
Исто онако како су, ради опстанка, Срби тражили италијанску одбрану голих живота, и били спремни сарађивати с њима као покровитељима, усташе и комунисти су учинили све да разбију ту српско-италијанску сарадњу и успоставе своју власт, без обзира на жртве хрватских комуниста, који се бити убачени у Српски ослободилачки покрет као упљувци, да га изнутра нагризају, под геслом антифашистичке солидарности великих светских сила у борби против Италијана као окупатора. Срби Крајине нису никад били под гором и страшнијом окупацијом од оне коју је успоставила НДХ.
Претпостављајући своје опсенарске замисли светске револуције и диктатуре пролетерске империје националној нужди спасавања голих живота, српски комунисти су били главни јуришници, али не на усташе и њихове злочине, већ на српске националне идеје и њихове носиоце. Тако је борба против Ђоке Јованића и његовог имена на Отрићком споразуму постала далеко важнија од устанка. И трајала је све дотле док га нису сломили и присилили да пљуне на своје име, и вероломно сачека у заседи једине савезнике Српске Крајине у прва три месеца устанка на усташе.
Коликогод смо на Отрићком споразуму здушно радили, сви пристали уз Српски народни ослободилачки покрет за личке срезове, толико се на тај споразум и тај покрет окомио читав штаб Дрварске бригаде. Посебно шпански авантуристи Љубо Бабић, Владо Ћетковић, Владо Поповић, затим трагични Швабо Локшмит, те комунистички интриганти Никола Котле и Перо Морача. У њиховим рукама била је сила преких судова, група фанатика и увежбаних крвника, уредбе и наредбе црвене власти и лист Герилац. Тај ‘‘шпански’‘ лист ће, у уводнику броја пет, објавити осуду Отрићког споразума и изрећи недвосмислену пресуду:
“Откако је почео наш народноослободилачки покрет у овим крајевима, понеки талијански официри ступају у везу са нашим истуреним одредима и траже преговоре са нашим штабовима. Нарочито талијанске власти желе утврдити да ли је наша борба уперена само против Павелићевих усташких банди или и против Италије.
Нема сумње да се Талијани добровољно не одричу власти над досадашњим окупираним областима. Напротив, они прикривено раде на остварењу својих даљњих окупаторских циљева и надају се да ће у том правцу моћи искористити и наш ослободилачки покрет.”
Све су то биле јасне потврде оправданости Отрићког споразума, његове државничке далековидости и животне потребе националног опстанка.
Герилац даље образлаже тужбу:
“Тако је 11. ов. мј. дошло на Отрићу до разговора између представника тзв. “Српског народног ослободилачког покрета за личке срезове” и представника талијанских војних власти.
На питање зашто је и у ком циљу настао наш покрет, лички су представници одговорили да је настао због звјерстава и злочина хрватских усташких власти над српским народом, а да је циљ покрета једино заштита голог живота преживјелог народа и његове преостале имовине.
Лички су представници с правом устали против сваког разговора и сваког споразума са усташким разбојницима.”
Ова изненадна похвала, усред стравичне оптужнице, није случајна. Њоме се право разговора и споразума са усташама оставља искључиво скорупу Партије. Тамо нема места Српском покрету, и добро је што га никад није пожелео.
Герилац затим наставља:
“А онда су дали једну изјаву која им никако не служи на част: тражили су аутономију под заштитом Краљевине Италије, јер вјерују да би једино на тај начин били заштићени њихови животи!
Шта та изјава значи? Она значи најотворенију издају народа!
Није онда никакво чудо што су ти вајни лички представници обећали да неће вршити никакву саботажу на штету талијанских окупатора.
Ово није обична издаја, ово је велеиздаја!
Отрићки разговори могли су протећи у онаквом издајничком капитулантском духу, јер на њима нису били заступљени прави представници ни личких срезова ни српског народа тих срезова!”
Све је јасно, образложена је тужба и изречена пресуда ‘‘шпанског’‘ преког војног суда у име ‘‘Централног одбора за национално ослобођење свих народа Југославије’‘, потписана у команди Герилске бригаде Љубе Бабића. Осуђен је Српски народни ослободилачки покрет, јер у њему ‘‘нису заступљени прави представници ни Лике ни Срба’‘!
Они тек стижу из Шпаније, као ‘‘другови герилци’‘, с Хитлеровим аусвајсом, примљеним у име потписаних изјава о пристанку на сарадњу са Гестаповим шпијунским центрима у окупираним крпама некадашње Краљевине Југославије.
Том пресудом се наставља безумно порицање основног националног интереса: спасавања живота српског народа. Том пресудом се изриче смртна пресуда српству у име виших свесловенских, југословенских и антифашистичких циљева совјетске државе и њене прљаве спољне и унутрашње политике.
Герилац подиже фриволни глас на највишу музичку скалу посмртног марша над телом стрељаног Отрића:
“У фронту слободе и борбе против хитлеризма и фашизма налазе се данас све напредне снаге човјечанства, народи Енглеске, Америке и читаве поробљене Европе, на челу са Совјетским Савезом.”
Позивати се на Енглеску, Америку и народе поробљене Европе, после двогодишњег пактирања са хитлеризмом и фашизмом у борби против тих народа, могу само слободни зидари Треће интернационале са Црвеном армијом, која је, ето баш ‘‘данас’‘, избила с репа па чело рата!
На крају Герилац туче завршни плотун:
“Лички представници прозвали су се, приликом тих разговора на Отрићу, представницима СРПСКОГ народног ослободилацког покрета за личке срезове, и то у часу када сви поробљени народи Југославије кују у крви свој јединствени фронт против фашистичких окупатора и њихових плаћеника. Они су се тако прозвали у часу када нам се са Свеславенског конгреса у Москви упућује као највиша заповијед данашњег доба уједињење Срба, Хрвата и Словенаца, а сваки рат против уједињења оглашујемо за рад у корист фашизма, Хитлера и Мусолинија.
Стварати данас посебни СРПСКИ народни ослободилачки покрет и у име тог покрета тражити аутономију под заштитом талијанских окупатора, то значи радити и против српског као и против осталих народа Југославије.”
Каква сплачина Орвеловог новоговора! Овде су недвосмислено јасне макар ове злогуке претње:
Покрет се не сме звати српски него југословенски, премда у њему нема никог другог осим Срба. Он се не сме звати српски, јер је од Свесловенског конгреса у Москви стигла највиша заповед данашњег комунистичког лудила: уједињење Срба, Хрвата и Словенаца. После усташких покоља, идеја уједињења са Хрватима је равна идеји посвећивања својих крвника, јер усташе су део хрватског народа, и само тај народ сноси одговорност за њихова злочиначка дела.
Поставља се питање: где је био и шта је радио Свесловенски конгрес у време пакта о ненападању између Трећег Рајха и СССР-а, кад је Хитлер окупирао све словенске земље, а Пољску рашчеречио и поделио са Стаљином? Шта су радили Југословени и Свесловени у доба усташких покоља српског народа под покровитељством Берлина, с којим је Москва имала споразум о пријатељству?!
Пактирати с фашистима пуне две године и четири месеца, хладнокрвно слушати вести о покољима Срба западно од Дрине, то је свакако значило радити за своје комунистичко добро и добро свих осталих народа Југославије, острвљених против Србије, против читавог српског народа, његовог краља, вере и отаџбине. Окрвављени клањем похватаних српских талаца, били су награђени управом над њиховим гробом.
То је био користан изум кукавичког нагона партијског опстанка, најближи идеолошком ‘‘здравом разуму’‘. Дозвољен и оправдан само кад је у њихову корист. Такав разум нама никада није био дозвољен. Ми смо били дужни само да слушамо, следимо упутства, инат или смелост. Јер то је исповест о могућим последицама глупости којој се предајемо, изазвани емоцијама. А ми то успешно и непрекидно понављамо, од Косовског боја до данашњег терања ината с ОУН и снагама НАТО пакта.
Шта рећи за писмо Штаба герилских одреда за Грахово и околину, у којем комесар Никола Котле позива на извршење пресуде Отрићком споразуму:
“Припазите на све оне који шурују с талијанским фашистима. Све такве народне издајице и изроде приводите преком војном суду, који ће им у име народа судити за њихова срамна дјела!
Смрт народним издајицама!”
Hic Rhodos, hic salta! Само тако је могао позивати на злочин човек у чијим жилама тече крв лопова. Јер његов отац, котлар Бијелић из Брибира, одрекао се свог правог презимена и постао Котле, с циљем да избрише трагове и завара потеру опљачканих комшија.
У отимању за власт, Никола ће ускоро убити Марка Орешковића, а за њим низ Срба, сељака из Очијева, случајних саучесника и најнаивнијих сведока тог подмуклог међукомунистичког обрачуна. Мане Роквић и Брано Богуновић су благовремено осетили свирепост герилске обнове шпанског грађанског рата у Српској Крајини, и на време му измакли.
На жалост, само привремено и кратко. (…)’‘
(Симо Ш. Дубајић: ЖИВОТ, ГРЕХ И КАЈАЊЕ, прва књига ОД КИСТАЊА ДО КОЧЕВСКОГ РОГА)
НАПОМЕНЕ И КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
У текстовима и Бранка Ђурице, ветерана српског новинарства, и Симе Дубајића провлачи се много тога неразумљивог садашњим нараштајима Срба захваљујући, пре свега, школству које је почело да се погоршава још пре реформе образовања Стипе Шувара, хрватског комунистичког функционера из 1960-их година. То се, нажалост, није побољшало ни бригом свих потоњих ‘‘демократских’‘ власти да српску и уопште југословенску историју и даље приказују поштујући једино идеолошке, политичке и политикантске захтеве а не истину.
Стога ваља објаснити појам партијског задатка – непорециве заповести која је комунисте обавезивала као чланове организације немилосрдне у илегали колико и на власти. Партијски задаци задавани су већ кандидатима за Партију, када је оданост марксизму, Лењину, Стаљину и Брозу ваљало потврдити делом. Пошто ‘‘Партија сузама не верује’‘ (да парафразирамо наслов једног совјетског филма), пријем је условљаван злочиначком иницијацијом којом се – као у свим ‘‘хуманистичким’‘ или сатанистичким завереничким друштвима – члан држи у шаци и начином његовог новачења. Потом је све ишло редом: што одговорнији ‘‘друг’‘ то тежи ‘‘задаци’‘ – у већини случаја: непочинства, злодела и злочини.
Затим, ‘‘Маспок’‘ 1970–1971 (’‘Масовни покрет’‘, скраћен у новоговор бесмислен непартијцима – ‘‘непосвећенима’‘ – али бременит значењем ‘‘просвећенима’‘ и ‘‘посвећенима’‘), био је наставак хрватске политике у свим Југославијама (али не и у Аустроугарској, нити Мађарској, Аустрији, или Млецима): од осталих у заједничкој држави – а пре свега Срба – узети или отети што више земље, повластица и власти за себе. Нажалост, мада очит много пре свог званичног почетка, Маспок није сметао званичницима Југославије док се није примакао оружаној побуни, као што ни на Шпегељево наоружавање за насилну сецесију 1991. нису одговорили осим експозеом на телевизији. Служећи војни рок 1969–1970. у Карловцу и Истри имао сам, стога, прилике да чујем да смо ми ‘‘добра војска’‘ али да је она ‘‘наша’‘, са ‘‘немачким официрима’‘, била боља, те да на ТВ Загреб пратим партијско, стаљинистичко суђење Милошу Жанку, због указивања на нарастајући шовинизам његових партијских другова и сународника, Хрвата.
Маспок који су водили комунистичке перјанице Хрвата Савка Дабчевић-Кучар и Мика Трипало послужио је потом за обрачун са српским ‘‘либералима’‘ Марком Никезићем и Латинком Перовић, оптуженим управо за оно што је чинио Маспок а они нису, тако да је многима требао тек Антисрпски рат да се увере какав је ‘‘српски шовиниста’‘ била, рецимо, Латинка Перовић.
Све то нас, нажалост, доводи до догађаја ближих данашњници и до Слободана Милошевића, кога су узгајивачи Латинке Перовић и осталих ‘‘другова и другарица’‘ одабрали да изиграва вођу српског националног препорода. Милошевић, који ниједном није јавно казао да је Србин, и кога и данас многи куде као главног виновника нашега пораза и срамоте био је, за несрећу, само лутак ‘‘кадрова’‘ који су се и сами, нарочито током рата, показали као марионете налогодаваца из иностранства. Што је упркос своје сарадње на уништавању Срба ипак кажњен смрћу у Хашком трибуналу само је још један у низу уобичајених, ‘‘технолошких’‘ поступака Запада спрам својих извршилаца прљавих послова када ови одраде и одслуже своје. Судбина бившег панамског председника Норијеге, недавно заокругљена и слањем у француски затвор пошто је одробијао 20 година код својих ментора а потом и тамничара и џелата, Американаца, одсликава и животни и политички пут српскога ‘‘Вожда’‘ у последњих двадестак година његовог живота.
Случај, пак, Гишке Божовића и Вука Драшковића још је по нас тужнији, ружнији, и срамотнији: Ђорђе Божовић Гишка, криминалац са Вождовца, од Удбе регрутован да, као већина лумена подземља Брозовог и постброзовог времена у иностранству ради за Службу и тиме себи скраћује казне у земљи, и Вук Драшковић, лажни ‘‘шездесетосмаш’‘ који у Борби објављивао чланке с којих је прешао у Танјуг, где нико није могао радити без изузетне ‘‘безбедносне провере’‘ и ‘‘морално-политичке (комунистичке) подобности’‘, ваљало је макар у Сими Дубајићу да побуди позор, пре него је прихватио да са њима сарађује. Јер Дубајић је био читавих двадесетак година старији, на пример, од мене, који сам са Вуком Драшковићем јуна 1991. као преводилац отишао у Лондон, убеђен да је он српски националиста а не само лош писац. Наиме Дубајићу, као ни Милану Басти, није случајно поверено погубљење заробљеника по окончању рата – у Југославији завршеног 15. маја 1945, седам дана после светског Дана победе у Европи. Јер, на Кочевском рогу нису убијане само усташе, већ пре свега српски националисти – црногорски и србијански четници – те збораши и словеначки белогардејци, којих је свих заједно побијено два до три пута више него усташа.
Што су усташе пострељане без суда, па ни ратног, јесте злочин али само формално-правно, будући да је цело њихово вођења рата противу нехрвата чинио непрекинути низ зверстава, непокривених било каквим законима – људским или Божијим. Дирљива је Дубајићева изјава да је погубио преко тридесет хиљада Хрвата, са својим одредима смрти будући побио углавном ратне злочинце, док су усташе, уз свесрдну потпору свога становништва, поклале, утукле или пострељале преко милион српских стараца, жена и деце, и тек покојег Србина кадрог да носи и употреби пушку.
Што се тиче Јосипа Копинича и Александра Бакочевића све је већ једноставније: обојица су пре и изнад свега били жбири (безбедњаци и обавештајци), с тиме што је Копинич уз Ивана Крајачића Стеву и Мошу Пијаде, био задужен да надгледа и Броза, док је Бакочевић контролисао мање важне и битне личности – да не помињемо његове заслуге за одржавање комунизма у Србији, а нарочито у Београду.
Долазећи, тако, до навода из Дубајићеве књиге, сам ‘‘Отрићки споразум’‘ нам већ као наслов остаје загонетка, не постојећи ни на интернету а камоли у неким ‘‘нашим’‘ књигама и студијама. Тврдње о таквој сарадњи биле су и остале главно оруђе противу четника, али је то споразумевање са окупатором зарад опстанка народа заиста тешко упоредити са, рецимо, обећањем Милована Ђиласа, Коче Поповића и Влатка Велебита 1943. датог Немцима, да ће се заједно са њима борити противу могућег британског искрцавања на Јадрану. Подробније објашњење позадине, контекста и услова сарадње српских националиста са Италијанима у Другом светском рату тек очекује истински историографске а не клеветничке радове, поготову када се узме у обзир став готово целокупног хрватског и муслиманског становништва према Немцима, а посебице Србима.
О Лондонском уговору између Сила Антанте и Италије, такође, нико сем Другова из Службе није знао ништа до 1991, када је његова јавна употреба дозвољена обавештајцу Војиславу Шешељу за личну политичку промоцију. Лондонски уговор, којим су Србији нуђени Босна и Херцеговина и Српска Крајина, у замену за уступање Италији бивших млетачких поседа у Далмацији, никада није био предмет наставе у југословенским школама па ни на универзитетима, али јесте чак и по средњим школама Запада. Србија тај уговор из априла 1915. није прихватила, што можда објашњава нашу судбину крајем те године и почетком 1916. Наиме, влада у Нишу послушала је тада – и потом – неке неформалне, пре свега иностране ‘‘кругове’‘, да се определи за југословенски провизоријум уместо за трајно, српско решење.
И Осимски договори 1975–1977, између Италије и Југославије закључени су по вољи Великих сила. Њима је само озваничен Лондонски меморандум из 1954. којим је, након Тршћанске кризе 1953–1954, Трст уз Горицу (’‘Зона А’‘) предат Италији, а ‘‘Зона Б’‘ Југославији. Но Броз је још 1945. целу Истру доделио Хрватској и Словенији, чија никад није била. Тиме је само озваничен послератни злочин изгона преко триста хиљада домородних истарских Италијана, који ће се у завичај највероватније вратити када Господари из Сенке покрену процес противу рушилаца Југославије – као што беху противу Милошевића и других својих лаковерних а, наводно, недрагих помагача.
