ПОДСЕТНИК
Славољуб Лекић
ЈЕСЕН МАГНАТА
Излазак из лавиринта у који је запала Србија није само политичко већ и економско питање. Оно је важно будући да се Револуција није старала само о идеологији већ и о привредном животу. Но, економија је после 1990. постала још важнија због преноса власништва из руку неколико милиона људи у својину неколико хиљада. Овај хаотичан и болан процес чешће је побуђивао интересовање такозване жуте штампе него истраживача друштва. И док се у јавности расправе воде о томе колико је богатства припало појединим магнатима, интелигенција – кад смишљено кад нехотично – подгрева атмосферу нагађања и осуде нових поседника. Није ни чудо што у Српском цитатном индексу не постоје српски магнати нити предузећа којим они управљају. (У Српском цитатном индексу (http://scindeks.nb.rs) Милан Стојадиновић, на пример, има 16 а Милан Беко 0 цитата. Но, у бази података Кобис (http://www.vbs.rs/scripts/cobiss?ukaz=SFRM&id=1737392070109945) Милан Стојадиновић има 199, а Милан Беко већ три цитата /15.3.2011/).
Овим је друштвена матица изгубила увид у криптоекономске споразуме које је давно успоставио дволик Револуција-Геополитика. Док деконтаминирани интелектуални мејнстрим – подстакнут на лењост и испразност – показује огорчење и нетрпељивост према богаташима, они и даље обликују друштвену стварност према својим мерилима. Само овлашни осврт на биографије домаћих богаташа, и предратних и транзиционих, указује на изненађујући несклад између мнења о њиховој улози у економској и политичкој историји земље, и стварности која стоји пред нама непрозирна.
Упркос свему, међутим, данас се јасно разазнају три групе магната. Прву чине „демократски“ магнати поникли у окриљу опозиционих политичких странака, након преврата 2000. усидрени у сектор финансија и услуга. (Успон тих магната описан је у чланку: Антонић, С. 2010. Мрежа школских другара у политичкој елити Србије, „Национални интерес“, 3/2010, стр. 329-350)
Друга група комунистичких магната, хетерогена по старости и пореклу, састављена је од привредника из доба комунизма или епохе ЈУЛ-а који потичу из партијског и обавештајног апарата.
У трећу групу спадају магнати посредници чији се капитал увећавао поверљивим саветовањем и повезивањем различитих партијских и идеолошких група, тајних служби, домаћих и страних политичара, привредника и банкара.
Двојно књиговодство – Стојадиновић и Беко
Откада је Модернизација под своје окриље ставила простор бивше Краљевине Југославије српске финансије пале су у сенку страначких надгорњавања и корупционашких афера. О томе сведоче биографије двојице магната – Милана Стојадиновића из Краљевине Југославије и Милана Бека из транзиционе Србије. Један је историја, други ‘‘пројекат у изградњи’‘, а обојица важне историјске личности замагљене прошлости.
Милан Стојадиновић (Чачак, 4.8.1888), школовао се у Чачку, Крушевцу и Ужицу. Студије права завршио је у Београду, докторску дисертацију одбранио 1.12.1911. (Стојадиновић, М. 1912. Немачки буџет. Београд, 1912.) Докторат је одбрањен пред комисијом у саставу Слободан Јовановић, Милић Радовановић и Момчило Нинчић. За време Првог светског рата (1916) написао је брошуру Наша будућност. (Штампана у Женеви, без издавача, ова брошура од 56 страница нестала је из фонда Народне библиотеке Србије). Између два рата кратко је сарађивао са познатим економистом Кејнзом, преговарао са Черчилом (док су обојица били министри финансија), уз подршку Ротари клуба бавио се бизнисом, снажио лист Време, са намером да уђе у високу политику и, коначно, пред распад Краљевине, постао председник владе. (Боаров, Д. 1997. Апостоли српских финансија. Стубови културе, Београд, стр. 231–254)
Стојадиновићева влада потписала је конкордат са Ватиканом а он је у Бељу склопио тајни споразум са италијанским министром иностраних послова, грофом Ћаном. Споразум Цветковић – Мачек, Стојадиновић је оквалификовао као државни удар. Његов политички рад завршава изгоном у Грчку где је марта 1941. предат „на чување“ Енглезима, мада је то било у супротности са Уставом. После рата, 1948. доспео је у Аргентину. Као председник владе својевремено беше тражио од Иве Андрића меморандум о Албанији и студију о односима Србије и Аустроугарске од Владимира Ћоровића, а у Аргентини се 1954. договарао са Поглавником да заједно руше па преуреде Брозову Југославију. (За меморандум о Албанији видети Андрић, И, Дипломатски списи, Просвета, Београд 1992, стр. 216–226. Односе између Србије и Аустро-Угарске у XX веку Владимира Ћоровића објавила је Државна штампарија Краљевине Југославије у Београду, 1936.)
Милан Стојадиновић умро је 24.10.1961. у Буенос Ајресу.
Но, исте године када се у Аргентини угасио његов живот у Боки Которској родио се Милан Беко. Завршио је Саобраћајни факултет у Београду 1997. До данас, његова национална и верска припадност нису познати јавности. (http://www.glas-јavnosti.rs/clanak/glas-javnosti-14-09-2007/milan-beko-plivac-iz-senke). Био је министар за приватизацију у влади Мирка Марјановића, учествовао у продаји дела Телекома грчким и италијанским компанијама а после 2000, како сведочи штампа, незаобилазан је чинилац приватизације предузећа у Србији. У интервјуу из 1997, који је дао као министар РС за приватизацију, Милан Беко – тада сувласник offshore предузећа на Бахамима, Medtrade – хвали владу у којој седи уверен да ће се њени резултати изучавати на многим катедрама за економију и истиче значај експертске групе Г17, показујући симпатије за неке елементе њеног програма. (Беко, М. 1997, Србија у рукама приватника. Интервју, недељник Време, 8. новембар, бр. 368, стр. 12–15)
Будући да је биографија Милана Бека „у развоју“ није могуће упоредити га са Миланом Стојадиновићем. Ипак, ваља запазити да су се обојица бавили финансијама уз велико негодовање јавности, и да се о њиховој делатности углавном мало зна. Није познато који фондови су били на располагању за страначку и политичку делатност Стојадиновићу као ни Беку. Ни данас се не зна у којој је мери Стојадиновић био ангажован од иностраних банака које је заступао, а још је мање транспарентно његово пословање после Другог светског рата. (О корупционашким аферама у којима се помињe писали су његови савременици.)
О Бековом ангажману у корист различитих инвестиционих фондова и предузећа нагађају, међутим, једино самозванци. То и не чуди будући да је поникао у крилу дволика Револуција-Геополитика и њеног партијско-безбедносног апарата који је осмислио и руководио настанком транзиционог привредног миљеа.
О Стојадиновићу још увек није написана исцрпна монографија. Посебно нису обрађене корупционашке афере између два светска рата у којима је евентуално учествовао. (На његове пословне махинације указује и Арчибалд Рајс, критикујући његове одлуке о „облигацијама ратне штете, чија је номинална вредност од 1.000 динара пала на 50 и мање зато што држава није плаћала камату. Он је по незнатној цени покуповао огромне количине тог папира и, кад га је за себе доста згрнуо, он, министар, објављује да ће се камате исплатити. Истог часа облигација се пење на 250 динара и више, господин министар је постао мултимилионер.” Видети: Рајс, Р.А. Чујте Срби! Чувајте се себе. Фондација „Др Арчибалд Рајс“, Епархија шабачко-ваљевска, Цирих-Београд 2004, стр. 39) Података о тим махинацијама има само у сећањима, такозваној жутој штампи и парламентарним стенографским белешкама, за које се наши историчари мало занимају заузети описом балова и модерне одеће између наших ратова и сеоба.
Данас се, стога, слободно можемо запитати зашто би исцрпну и студиозну биографију добио Милан Беко чак и за неких 10 или 50 година? Зашто би дволик Револуција-Геополитика откривао своје тајне финансијске канале који су пратили замагљене политичке договоре пре 75 или пре 15 година?
Није ли ово једна од уштеда Револуције неопходна да се уз помоћ старих, непрекинутих веза испреда нова historija?
Милан Стојадиновић и Милан Беко два су развојна стадијума Револуције. Стојадиновић дела у југословенској фази и савршено се уклапа у тај амбијент. Милан Беко се рађа у време комунизма, али најбоље пословне године живи у доба демократизације, доказујући то и тврдњом да је више Тадићев него Милошевићев тајкун. (Милан Беко на питање новинара: „Хоћете да кажете да су тајкуни највећи део богатства стекли после 5. октобра 2000?“ одговара: „Управо тако. Ако смо уопште нечији ‘тајкуни’, пре смо Ђинђићеви, Коштуничини и Тадићеви него Милошевићеви.“ Интервју, недељник Економист, бр. 526, 17.6.2010. стр. 14–19)
Лице Империје и наличје Геополитике
Империја пажљиво мотри на српске магнате и њихове активе у балканској забити. Србију, као и остала тржишта у развоју (emerging markets), финансијски представници Империје, сходно неоколонијалној идеологији, описују као живописна, егзотична места, непредвидива, богата сексом и насиљем. ( Sidaway, J.D., Pryke, M. 2000. The strange geographies of ‘emerging markets’. “Transactions of the Institute of British Geographers”NS 25, 187–201) Отуда су и магнати, пореклом са таквих простора, једино занимљиви као власници предузећа, те Империја дугорочно рачуна на њихове активе. Пошто је Империја била више посвећена политичким питањима („демократији“, Косову, „корупцији“, „изградњи европских стандарда“, „људским правима“ и сличном) него економији, изгледало је да се већ на почетку „игре“ искључила из привредног живота и послова магната.
Али, по среди је привид, будући да Империја своје геополитичке циљеве пројектује кроз политички систем Револуције обновљене 2000. То најбоље показује пример приватизације железаре Сартид.(Видети анализу Слободана Антонића: Операција Сартид на: http://www.starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid11.htm и http://www.starisajt.nspm.rs/ekonomskapolitika/2006_ant_sartid22.htm). Наиме, приватизација Сартида и још тридесетак компанија најзначајнијих за Србију до данас није подробно проучена. Поступак продаје обављен је преко политичких корупционашких канала тако да је лице Геополитике скривено квазиекономском реториком. Приватизована железара исплатила се америчком купцу вишеструко: профитирао је на конјуктурном тржишту челика, помогао Империји да дугове железаре превали на плећа непоузданог (непријатељског) становништва, и дао допринос разоружању српске војске претапањем оружја и демонтираних гиганата машинске индустрије у нови челик.
Како ће се убудуће према српској привредној елити опходити Империја? Ово питање је важно јер се већ искристалисало језгро поседника који су љутом борбом добили Србију на старање. Нема сумње да је Империји било лакше док се српска економска врхушка још формирала, пошто ће убудуће пред собом имати једну релативно консолидовану групу. Ипак Империја њу, засад, толерише, јер је лојална из жеље да осигура свој морални капитал у иностранству и очува своја економска постигнућа.
Али, којим се средствима Империја штити од нелојалности српских магната? Осим уобичајених метода економске, политичке, дипломатске и војне претње – довољне да смрви моћ свих магната – на располагању су јој и два важна инструмента којим делује дубоко у противничкој позадини.
Први је мрежа невладиног сектора и издвојених агенција, моћнија од државног апарата Србије.
Други су јавна гласила увек спремна да „открију“ незадовољне масе, и према потреби покрену немире па чак и неку нову социјалну револуцију. О томе најбоље сведочи кампања у домаћим гласилима против Мирослава Мишковића и компаније Делта, срачуната да умањи незадовољство становништва државном управом али и да подстакне продају фирми чији су формални власници магнати. По среди је наиме багателна распродаја државних монопола странцима, зајамчена да богаташима сачува имовину и физичку слободу, макар привремено.
Будућност српских магната
У завршници преуређења балканског простора Империја ће од магната тражити помоћ за разбијање Србије на елементарне честице. Ако би ову помоћ одбили они би били збрисани као и „великосрпска буржоазија“ 1941– 45. Између рата против Империје и сарадње одлучиће се они за друго, уверени да сaмо тако могу избећи пропаст. Али, дробљење државе истовремено ће им отежати рад на исцепканом простору и запретити стеченом богатству. Поучно је искуство руских тајкуна и њихов неуспех, услед презадужености, с доласком финансијске кризе.
Након 2008, и магнати у Србији нашли су се између Револуције и незадовољних маса, осуђени да бране свој простор, па била то само њихова пословна зграда. Зато су се упустили у политику не би ли разрешили на ком подручју неконсолидовани српски капитализам може да опстане, и евентуално јача. Постоји ли доња граница величине државе потребне српском капиталу? Је ли то простор површине Монака (око 2 km2) или пак Београда (3.227 km2), умањен за колубарске копове угља?
Ако би се међутим неки од магната осмелили и организовали зарад останка у „игри“ – у којој би играли а не, као до сада, глумили важне играче – не би ли својим потомцима оставили капитал, мораће да обнове и родољубље и државни апарат. Јер, економска моћ без политичке, законодавне, судске и извршне власти празна је форма. Родољубље је једини сигуран темељ државе а држава пак средство заштите родољуба и имовине.
Родољубље без државе је етика без људи, а држава без родољуба механизам без покретача. Ако би се стога одлучили да опстану као капиталисти а не као пензионисани рентијери некретнина, пре или касније сукобиће се са дволиком Револуција-Геополитика који је прогутао Милана Стојадиновића, Слободана Милошевића, Зорана Ђинђића и друге важне личности којих се – после драматичног столећа – више нико и не сећа.
Ако мисле о унуцима, амбициозни магнати „отпадници“ покушаће макар да изграде државу. А да би у томе успели мораће да упокоје Револуцију. Тиме би довршили оно што је започео Слободан Милошевић укидањем друштвене својине и оснивањем трговинског монопола Делта. Но, за разлику од њега они би морали бити далеко опрезнији према дволику Револуција-Геополитика.
Без озбиљних оружаних снага, међутим, магнати се не могу одбранити од организоване побуне у којој ће њихово богатство напасти масе под управом Револуције („Акције се купују док крв тече у потоцима“ – Ротшилд). Не треба заборавити да капиталисти из доба Стојадиновића нису ни слутили да ће десетак година касније бити сиротиња и народни непријатељи. Како некад тако и сад, само мали број овдашњих богаташа моћи ће да уновчи своју имовину и склони је на сигурно. Суочени са гвозденом одлучношћу Револуције скоро сви магнати напустили су идеју државотворства и спремили штедне књижице потомцима. Овима пак не остаје ништа друго осим покушаја да се приближе старим европским породицама и купе улазницу за свој круг „игре“. Да ли ће ико од њих у томе успети тешко је рећи.
Јер, продаја државног трговинског монопола Делта, изграђеног на раду и задуживању становништва, наговештава крај транзиције и нестанак магнатске елите какву смо до сада познавали, али и Србије коју су створили људи попут Карађорђа, 1.300 каплара и Живојина Мишића. Ова трансакција тријумф је Револуције обновљене 2000. године и законит наставак уступања политичког и моралног суверенитета над Косовом и Метохијом.
Револуција је, наиме, у часу тријумфа морала битку за државу и територијални интегритет пренети у област економије и приказати као пут у тржишну привреду. Одустанак од политичког и културног суверенитета над Косовом и Метохијом завршава се продајом државних монопола (Делте, Телекома, НИС-а, Аеродрома и других), српски суверенитет будући поткопан покретљивим новцем за кога границе нису никаква препрека. (Hudson, A. 2000. Offshoreness, globalization and sovereignty: a postmodern geo-political economy?“Transactions of the Institute of British Geographers”, NS 25, 269–283.)
Уступање територија и продаја државних монопола последњи је стадијум раздвајања правног и фискалног суверенитета и детериторијализације имовине и регулаторне власти уз помоћ оф шор компанија. Наиме, Делта је настала на домаћим изворима али није корпоративизована, те је део њених акција, попут Телекома и других већ приватизованих предузећа, подељен грађанима или пренет државном пензионом фонду. Против овога ниједна странка, удружење потрошача, група грађана, удружење добронамерних људи, антисрпска или родољубива невладина организација није подигла глас, чиме је дата прећутна сагласност Револуцији да целокупну имовину која припада овој и наредним генерацијама крчми по сопственом нахођењу.
Продајом Делте Револуција је извојевала још једну победу над покореним народом а тајна успона и пада српских магната остала је далеко од очију наше јавности а –на велику жалост – и ван видокруга злураде и паразитске интелигенције неспособне да се суочи са животом.
Приповест о српским магнатима, некадашњим и садашњим, изнова обнавља недоумицу: није ли прескуп пир у коме су потрошени читав један народ и његова вишестолетна државност зарад провода неколико хиљада људи?
Коначно, ту је и одсудно питање: да ли је постојећа српска привреда кадра да, у евентуалним, повољнијим условима, подстакне и издржи обнову изгубљене државности?
Напомена: Објављено у Књижевном листу број 101 септембар/октобар 2011. Текст приредило Уредништво Српског листа.
