ПОДСЕТНИК

Душан Ковачев
ИВАН РУКАВИНА НИЈЕ БИО СРБИН

Зашто нисмо били добри једно с другим
Док смо били живи?

Ендре Ади

 

У покушају да добију датум почетка преговора о приступању ЕУ, власти Србије су подишле интересима националистичке Мађарске. Ради тога је Скупштина Србије усвојила Декларацију о осуди злочина над Мађарима 1944–1945. Злочини над свима осталима, па и Србима, поменути су тек успут, док су злочини комунистичких терориста приписани држави.

 

Прилог помирењу Српског и Мађарског народа на истини

На жалост, покушај помирења Српског и Мађарског народа у јуну 2013. извршен је на погрешним претпоставкама. Уместо комунистичког терора осуђено је „колективно кажњавање“, а комунистичка освета представљена као врста кривичне санкције државе. Терористички акт декларисан је као кривично-правно начело, а злочину дат карактер казне.

Творац Декларације навео је да су злочини из 1944–1945. вршени над „одређеним бројем грађана“. Пошто је усвојио став о колективној одговорности, ваља се запитати зашто су овом декларацијом, такође колективно, изричито осуђена само дела против цивилног становништва мађарске националности? Зашто нису осуђени и остали акти насиља, уз појединачно навођење страдања сваке погођене групе и починалаца злочина противу ње?

Зашто се нигде у Декларацији не помиње да је злодела над мађарским цивилним становништвом вршила комунистичка, декларисано револуционарна, и отворено терористичка власт Јосипа Броза? У њој се не помиње кључна улога Војне управе Брозових наоружаних трупа под руководством генерала Ивана Рукавине. (Војвођански Мађари морају знати да је та особа била један од оснивача данашње Хрватске народне странке). Зашто се не помиње да је иста Војна управа извршила додатну неправду над Буњевцима, уписујући их у матичне књиге као Хрвате?

Живот и дела Ивана Рукавине доказују да се одвајкада, а нарочито у Бачкој, бавио спровођењем хрватске националистичке политике под маском комунизма. Наиме, и Буњевци су грађани Србије, те их је та иста, терористичка Војна управа, баш као и Србе, Мађаре и остали њени грађане послала, без одговарајуће обуке и наоружања, на Сремски фронт, да их војно нестручна лица као глинене голубове баце у борбу против ратом прекаљених сила Осовине.

Зар све то није део „пуне истине“ о којој говори трећи став преамбуле Декларације?

Зашто се „све остале невине жртве, током и након Другог светског рата на подручју Војводине“ у Декларацији помињу само као прирепак комунистичких жртава мађарске националне мањине?

Зашто Р. Србија сматра да су гнусна дела противзаконите Војне управе титоваца „одлуке државних органа“ (став 2 преамбуле)? Зашто, противно историјској истини сматра да су она заснована на принципу колективне одговорности, када су комунисти непрекидно сва своја недела заснивали изричито спроводећи начело револуционарног терора над свим физичким и правним лицима, сатирући и појединце и друштвене групе које су им се нашле на путу у циљу уништења неке, по њима, класно непријатељске друштвене групе?

 

Политичка позадина као материјални извор Декларације

Актуелна власт у Србији је свесна ужасне економске, безбедносне и социјалне ситуације. О њој је потпредседник Владе говорио неколико пута у Скупштини и пред новинарима, објашњавајући мотивацију Владе за неке непопуларне политичке потезе. Но, и без његовог објашњења знамо да је „Бог високо, а Русија далеко“. Разумемо и да је немогуће предузимати непопуларне потезе у унутрашњој политици и истовремено водити спољну политику непопуларну у иностранству. Могуће је да се криминална инсталација „европске регије“ у нашој Војводини не може искоренити без политичког савеза са партијама националних мањина, и да је у том подухвату важна подршка њихових матичних држава.

Међутим, сећамо се како је Винстон Черчил на време схватио да је велика грешка била толерисање нацизма и фашизма из страха од бољшевичке немани. Јер, силе Западне демократије јесу тридесетих година 20. века дозволиле да се Хитлерова Немачка наоружа, да прогута Чехословачку и Аустрију (а немачка савезница Мађарска Трансилванију) у варљивој нади да ће тиме бити одржан европски и светски мир. Да ли Србија данас чини слично срљајући у евроатлантски свет „широм затворених очију“, надајући се коначном миру са силама које су је бар сто година уназад сатирале? Не реторика, већ делање евроатлантског света показују како се мало тога променило.

 

Неодрживост става о колективној кривици

„Утврђење пуне историјске и кривично-правне истине“ није могуће ако се врши кроз преломљено стакло. Уовом случају је то теза о примени начела колективне кривице према мањинама на територији Србије.

Поменуо сам да су комунисти своја злодела заснивали на јавно прокламованом начелу револуционарног терора. Њихов доктринарни став је био да су друштвени (историјски, економски и политички) субјекти колективитети, а појединци тек извршитељи воље тих колективитета. То су симплификовали ставом: „Друштвено биће одређује свест“. Комунистички злочини су последица примене начела револуционарног терора. Ако су комунисти уопште имали у виду примену (средњовековног) кривично-правног начела колективне кривице, оно је примењено акцесорно, као посебно начело у односу на начело револуционарног терора. Пошто ни промотери схватања о неправедности колективне кривице из 1944–1945. према мађарској мањини њега не изводе из поменутог основног начела којим су се комунисти обрачунавали са непријатељима, то може значити само једно – да се ради о накнадној, данашњој конструкцији.

Уосталом, зар Брозови комунисти нису спровели своју освету и над српским народом због свог става о „великосрпској хегемонији“? Десетине хиљада Срба је страдало због тога, па наша Скупштина није донела никакву декларацију којом би изричито осудила злочине над народом чија је ово држава.

Насупрот томе, кривично-правни појам кривице укључује објективни и субјективни однос учиниоца према кривичном делу. Виност – као једини субјективни – и низ објективних елемената чине општи појам кривичног дела. Сви општи чиниоци кривичног дела морају бити утврђени и подведени под законски опис бића сваког конкретног кривичног дела, у поступку који се окончава правоснажном судском одлуком о кривици и одговорности. Питање одговорности за кривично дело правосуђе ограничава на починиоца, осим у ретким изузецима (одговорност за малолетнике и слично).

Кривица и одговорност нису исто, мада су по правилу крива лица и одговорна.

Услед своје корпоративне и насилничке природе – која не поштује субјективитет појединца – тоталитаризам инструментализује појединца у вршењу својих злочиначких дела, тако да је одувек био проблем утврдити виност починилаца злочина у тоталитарном управном апарату, пошто антисубјективни поредак не мари за сагласност појединачних воља о учешћу у политичкој вољи власти.

Већ смо доживели да нам, у вези одговорности припадника немачке мањине, Рудолф Вајс изнесе тезу о ванредним извињавним околностима која се тичу неодољивог страха Немаца од смртне казне за супротстављање Хитлеровој политици. Али, пример Вилија Бранта, који се још као омладинац с пушком у руци борио против Хитлера у Шпанији, доказује да овакви недостаци вољности нису и објективно непревазидљиви.

Хвала Богу, Декларација раздваја историјски од кривично-правног појма кривице, а не дотиче се политичког и филозофског појма кривице (ст. 2 преамбуле Декларације). Невоља је, међутим, што је осуда злочина садржана у Декларацији обухватила као битну само једну националну мањину Србије, све остале грађане помињући тек узгред, у чл. 5.

Срамота је што се злодело војног крила комунистичких терориста приписује држави, пошто је творац Декларације морао знати да је – непосредно пред извршење поменутих злочина – та терористичка организација најпре укинула све прописе и институције правне државе, проглашавајући свој шумски сабор за врховно законодавно тело.

Посебан проблем је бркање појма кривице с појмом виности захваљујући савременој реформи домаћег кривичног законодавства.

Комунистички теористи јесу, наиме, извршили освету над делом мађарске националне мањине на простору Војводине где је власт Краљевине Мађарске вршила злочине над српским цивилним становништвом.

Кривица је проблем и општег и посебног кривичног права.

 

Комунистичка освета јесте злочин, а не државно „колективно кажњавање“

Мотив за злочиначке акте према мађарским цивилима по ослобођењу Бачке био је освета. Највише цивила мађарске националности страдало је 1944. управо у срединама где су 1942. злочини мађарских окупатора према Србима били најбројнији.

Али, зашто освета? Зато што су рације и своја злодела мађарски окупатори правдали неутрализовањем дејства наоружаних комуниста у Бачкој. Освета је елемент конкретних кривичних дела који утиче на њихову квалификацију и облик, и/или одређивање висине и вид кривичне санкције. Но, без обзира што су својим актима комунисти дали правну форму, они остају злочини. Као мотив чињења кривичног дела, елемент квалификације и одређивања облика кривичног дела, освета је отежавајућа околност. Она никако не представља примену принципа колективне кривице, да би из ње био извођен принцип колективне одговорности или кажњавања. Ако је ово суштински кривично-правни проблем, додатни проблем јесте бркање злочиначког акта комунистичког беспоретка са актом кривичне санкције државе. Међутим, сви који су усвојили правно неодржив став да је комунистички злочин према мађарским цивилима био акт санкције за колективну кривицу те етничке групе, поздравили су доношење Декларације.

Постоји још један веома значајан криминалистички проблем, који се никако не помиње. Окупатор је, бежећи пред Црвеном армијом са територије Војводине, уништио највећи број доказа о извршиоцима кривичних дела током окупације као и о самим кривичним делима. Операција прикривања недела и злочина немачких и мађарских окупатора била је тако темељна, да веома често није било могуће наћи тачне и потпуне податке о припадницима организација и појединцима који су у окупацији активно учествовали.

Ни Брозови комунисти нису за собом остављали трагове.

Сво ово уклањање доказног материјала је, после више од пола века, дало простор данашњим манипулаторима да тезу о неправедности колективне кривице упорно оправдавају ставом о кажњавању оних чија кривица није утврђена појединачном одлуком у судском поступку. Упорно се игнорише основно: освета јесте злочин, а не казна.

Хајде зато да видимо како је недавно прошао један злочинац о чијим окупационим злочинима су постојали докази и индивидуална правоснажна осуђујућа пресуда Суда у Новом Саду.

 

Од тезе о неправедности колективне кривице до ревизије историје Другог светског рата

Неспорно је да је Шандор Кепиро учествовао у Новосадској рацији 1942. Пред Судом у Новом Саду су својевремено иступали сведоци који су видели и чули како је издавао наређења за убијање цивила која су одмах извршена. Та сведочанства су сачувана. Но, суд данашње Републике Мађарске та сведочења уопште није узео у обзир. Није позвао ни једно стручно лице из Војводине да вештачи у поступку против Кепира, нити је у обзир узео неки релевантни документ у вези са његовим злочинима, нити се уопште занимао за доказе извођене у ранијим поступцима на територији Југославије. Кепира је мађарски суд ослободио оптужби, на одушевљење мађарских шовиниста.

Ослободило га је правосуђе мађарске државе која усред Будимпеште толерише смотре униформисане, мада још ненаоружане, шовинистичке „Мађарске гарде“ и подизање спомен плоча и споменика „нађмађаркормањошу“ и ратном савезнику Хитлера – Миклошу Хортију.

Декларацијом о осуди злочина над Мађарима су данас одушевљени припадници Савеза војвођанских Мађара. Већ сам износио аргументе да се ради о политичкој организацији која учествује у ревизији историје, посебно ревизији историје Другог светског рата. Политичари СВМ су умешани и у подизање скандалозног споменика у Суботици на коме су, уз имена жртава мађарске окупације и имена припадника злочиначких окупаторских формација. У Сенти су подигли споменик Хортијевом злочинцу из Ердеља – Алберту Вашу (присуствовао је председник општине Золтан Пек, СВМ) – а спомен-плочу хонведима Другог светског рата у римокатоличкој цркви у селу Телечка открио је Акош Елвеђ (такође члан СВМ). Ласло Варга из СВМ је својевремено изјавио да су учесници окупационих власти током Другог светског рата вршили своју законску обавезу спрам легалне власти, а за Иштвана Пастора (данашњег шефа СВМ и некадашњег члана Савеза комуниста Аутономне покрајине Војводине) је тај режим вршио суверенитет, и учешће у њему је било законито.

И управо са таквим представницима мађарског народа је Председник Републике Србије, 26. јуна у Чуругу, објавио национално помирење.

Имајући у виду овакве јасне и изричите тежње ка правдању и величању припадника окупационих јединица Хортијевог режима и његових злочинаца, позивање на „дух толеранције“ и „међусобно поштовање“, уз погрешно утврђене чињенице у Декларацији, све изгледа као плод трулог компромиса насталог из очајничке наде у фамозни датум почетка преговора са ЕУ, и у још по нешто.

 

Још понешто…

Цветковићева влада јесте уистину „спаковала“ Србији проблеме који нарастају логаритамском прогресијом. Један од њих је инсталација „европске регије“ која је, под пајтићевцима, „десети травња“ изнела отворено сепаратистичку Декларацију. На жалост, потреба декомпоновања те „европске регије“ јесте хитна, пошто истраге за бројне финансијске афере пајтићеваца још нису откриле јасне доказе против стварних господара пропасти Војводине.

Чини ми се да садашња Влада спорост истраге крпи политичким решењима. Могуће је да, осим подршке Мађарске европском путу Србије, и одвајање СВМ од пајтићеваца представља једнако битан политички фактор који је довео до Декларације о осуди злочина против мађарског становништва.

На жалост, компромис српских власти са СВМ може произвести огромну колатералну штету – толерисање рехабилитовања злочинаца и окупатора из Другог светског рата, те проглашавање историјских непријатеља Војводине за „пример толеранције“ и слично.

Иза свега се ваља ревизија историје Другог светског рата у проширеној Немачкој званој ЕУ, где је Дан победе над фашизмом и нацизмом већ заклоњен Даном Европе.

У таквој Европи не можете дати уступак Мађарској, а да не дате десет пута већи Немачкој. А тамо нам је већ спремљена рачуница – 50 милијарди евра накнаде потомцима фолксдојчера лишених имовине без индивидуално утврђене кривице. Хоће ли при том ико смети да покрене питање неисплаћене ратне одштете Југославији, и накнаде српским жртвама немачке и мађарске окупације у Другом светском рату?

Бојим се да ће нам накнадна памет доћи прекасно, тек када пред нас изађу одевени у униформе сличне онима које су носили њихови преци. Ако сте Србин или Буњевац а то не верујете, посетите Трг хероја у Будимпешти, када „Мађарска гарда“ врши смотру и уверите се сами.

 


Душан Ковачев је публициста рођен 1972. у Зрењанину. Живи и ради у Београду.

 


Напомена: извор Фонд Слободан Јовановић, 27. 06. 2013. Објављено и на Novom Standardu 29. 06. 2013. Приредило и наслов дало Уредништво Српског Листа.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово