ПОДСЕТНИК
Мирослав Свирчевић
ИСПОВЕСТ ЈЕДНОГ РУСКОГ ДИПЛОМАТE
(Приказ књиге Балканске успомене, Василиј Штрандман, Жагор Београд, 2009, превод Јован Качаки)
Недавно су се пред српском читалачком публиком појавили мемоари руског дипломате Василија Штрандмана, почетком 20. века представника царске владе Николаја II Романова у безмало свим балканским престоницама: у Софији и Цариграду (1908–1909), на Цетињу (1910–1911), те у Београду и Нишу (1911–1915). Као учесник и очевидац драматичних догађаја који су у то време потресали Балкан: проглашења независности Бугарске, аустроугарске анексије Босне и Херцеговине, царинског рата између Србије и Аустроугарске, Балканских ратова 1912–1913, и почетка Првог светског рата, савестан дипломатски чиновник Штрандман уредно је водио службену преписку и са својом владом у Петрограду (Санкт Петербургу) и са владама земаља у којима је био акредитован, као и са дипломатама других држава. Водио је усто и приватне дневничке белешке са личним утисцима о појединим људима и догађајима, стварајући тако богату грађу на основу које и написао ово дело.
Иако мемоарска проза често није поуздан извор за тумачење историјских појава управо због наглашеног субјективистичког тона, чини се да ова опаска не важи за Штрандманову књигу, по свему судећи валидан историјски извор. Томе је сигурно придонео и чудноват Штрандманов животни пут који је овог часног човека, руског патриоту са шведским презименом и великог пријатеља Српског народа, током његових најплоднијих професионалних година довео на Балкан у време великих политичких комешања.
Догађаји су хтели да по избијању Великог рата Штрандман пређе Ниш, где је провео прву ратну годину. Потом је акредитован за рад у руском посланству у Италији. У Риму је дочекао Бољшевичку револуцију и крваво смакнуће царске породице. Тај трагични догађај, преломан по руску историју, бацио га је у депресију од које се никада није опоравио. Последњу годину рата, 1918, провео је као добровољац у ‘‘својој вољеној јуначкој српској војсци’‘, у чину коњичког мајора. Био је ордонанс Престолонаследника Александра, са којим је обилазио фронт и учествовао у војно-дипломатским разговорима. После рата остао је у Београду у статусу ‘‘изванредног посланика и опуномоћеног министра’‘ београдске Руске владе Адмирала Колчака до 1924, да би после Другог светског рата и комунистичке револуције у Југославији избегао у Вашингтон, где је провео последње дане свог живота.
И управо у америчкој престоници, као безмало полувековни избеглица, написао Балканске успомене током 1950-их, без намере да их икада објави – што његовим казивањима даје додатну веродостојност и поузданост као историјском извору. Штрандманове Балканске успомене су ипак постале доступне читалачкој публици захваљујући напору др Јована Качакија, који је годинама трагао за рукописом, и напорима издавачке куће Жагор из Београда. Радује чињеница што је ова књига доживела своје прво светско издање на српском језику, појављујући се код нас као поклоњење човеку и дипломати који је читав живот посветио добробити Русије и Србије – земљама које је подједнако сматрао својим.
Из Балканских успомена се већ на први поглед уочава да су Штрандманова сећања од велике важности за политичку и друштвену историографију Балкана, историју дипломатије, антропологију, политичке науке, чак и за књижевну критику.
У њима се назиру циљеви руске политике на Балкану, нарочито када је царски посланик у Београду био Николај Хартвиг (1909–1914) који је по сазнању садржине аустроугарског ултиматума јула 1914. упућеног Српској влади умро од срчаног удара. Хартвиг је сахрањен на београдском Новом гробљу уз присуство највиших српских политичких и јавних личности. На сахрани је била и делегација сељака из разних српских крајева, да ода почаст дипломати кога су од милоште звали ‘‘Никола Хартвић’‘.
Штрандманова заоставштина такође обилује чињеницама о природи дипломатије, закулисним радњама дипломата, њиховим међусобним односима зависним понајвише од односа њихових држава, али и о ставу руских дипломата из Београда према царској влади у Петрограду и руским посланицима у другим државама. Ове забелешке пружају јасну слику о компликованости дипломатије, о повременој суровости, оштрини, непријатности и противречности те државне делатности у којој и личне особине дипломата могу да преокрену званичну политику земље упркос жеља њене владе. У дипломатији се наиме већ столећима суштински ништа није променило, све будући засновано на односу снага и моћи међу државама, при чему велике силе никада не бирају начине да остваре своје циљеве, мењајући и унапређујући једино техничко-технолошка средства за њихову ‘‘имплементацију’‘.
Штрандман тако пише да је његов претпостављени, Хартвиг, преузимао на себе балканску политику Русије, нарочито у време интензивних преговора о српско-бугарском споразуму против Османског царства, не марећи много за мишљење шефа дипломатије Сергеја Сазонова кога је мрзео као и руског посланика у Софији, Анатолија Некљудова.
Занимљиво је да је Штрандман неколико одељака свога дела посветио агресивним медијским кампањама појединих западних земаља, а нарочито Аустроугарске, за време Балканских ратова. Аустријска штампа је тада масовно и неизоставно писала о варварском разрачунавању полудивљих балканских држава за османско наслеђе, уз сталне оптужбе за наводне злочине над невиним муслиманским цивилима у ‘‘Европској Турској’‘. Све те оптужбе биле су и тада усмерене против српске војске и државе, иако је она, према сведочењу дописника са терена, поштовала све међународне конвенције и обичаје међународног ратног права. Српска војска је наиме била високо дисциплинована, за разлику од бугарске за коју Штрандман тврди да је на свом делу фронта починила многе масакре, што се у међународној штампи уопште није помињало. Иза овакве агресивне медијске кампање о ‘‘злим Србима’‘ стајали су узнемиреност и страх Аустроугарске због српских победа које су реметиле њену балканску и блискоисточну политику.
Према Штрандману, Аустроугарска је будно мотрила на сваки корак српске владе и војске како би уочила какву несмотреност или грешку, коју би искористила против Србије и њених политичких циљева. Пошто их није могла пронаћи одлучила је да неке сама инсценира, не би ли тако добила међународни легитимитет за слање своје војске на границе Србије. До које мере је Србија морала рачунати на свакакве интриге показује и инцидент, уз помоћ тадашњих ‘‘спин-доктора’‘ осмишљен у Бечу, у вези са судбином аустроугарског конзула у Призрену Прохаске. Новембра 1912. шириле су се гласине да су Срби не само злостављали тог аустроугарског дипломату него га и убили. У Европи се нашироко писало о ‘‘неприхватљивом’‘ понашању српске војске према представнику ‘‘пријатељске’‘ Аустроугарске.
А шта се заправо догодило у Призрену? Српска војна команда је ускратила могућност конзулу Прохаски да шифровано саобраћа са Бечом, ограничавајући му деловање на чисто конзуларне послове. Оваква одлука испровоцирана је отвореним конзуловим подбуњивањем локалних Албанаца противу Србије. Овај инцидент је заоштрио односе Србије и Аустроугарске до ивице рата. Мало је недостајало да Астроугарска уручи ултиматум српској влади и, по Штрандмановој оцени, већ тада гурне Европу у рат широких размера. Само су Прохаскин повратак у Беч и лична изјава да није мучен у Призрену, него ни да ни у чему није оскудевао, довели до смањења напетости.
Када се ова аустроугарска интрига и медијска манипулација упореде са сличним антисрпским кампањама на Западу вођеним током ‘‘Југословенске кризе’‘ 1990-их, појачава се утисак да се у међународним односима мало шта побољшало. Жртве медијских манипулација за време Балканских ратова као и при распаду Југославије редовно су били Срби, с тим што је учинак много јачи и разорнији у наше време него некад, услед неупоредиво развијеније технике и могућности за обликовање (’‘препарирање’‘) јавног мњења по вољи носилаца војне и политичке моћи. Све то потврђује да велике силе неће презати од употребе било ког средства да заштите или унапреде своје политичке и економске интересе. Метод медијских полуистина и безочних лажи и пропаганде заузимају све значајније место у њиховом арсеналу ‘‘невојних средстава’‘.
Занимљива су и Штрандманова прва запажања о дипломатским представницима других европских држава у Београду. Она потичу из времена када је тек стигао у српску престоницу. На основу његовог сведочанства може се запазити да је 1911. руски посланик Хартвиг одржавао пријатељске везе једино са својим француским колегом Декоом. Они се први пут беху срели у Техерану, док је њихова блискост у Београду тумачена узајамним обавештавањем о актуелним збивањима на Балкану. Но Хартвиг је с Декоом ипак био опрезан и чувао за себе све заиста поверљиво, јер је постепено губио поверење у његове умне способности, будући да Француз није ни помишљао на могућност избијања икаквог рата на Балкану.
За енглеског посланика сер Артура Пеџета Штрандман пише да се ни он није одликовао политичком далековидошћу. Сматрао је наиме да ће Србија кад-тад морати да уђе у састав Хабзбуршке монархије. У једном разговору, Пеџет је Штрандману рекао да британска влада не намерава да подигне зграду за своје представништво у Београду, ‘‘пошто за то не види стварни разлог’‘.
Немачки представник у Србији био је барон Гризингер за кога је Штрандман записао да је ‘‘ништавило у сваком погледу’‘. Но Немачка је због својих трговачких интереса имала и конзулат у Београду, чији је шеф, конзул Шлибен ‘‘био знатно паметнији и друштвенији од свог посланика, и са супругом прилично чест гост код Хартвига’‘.
Аустроугарску је у Београду представљао барон Угрон, наследивши грофа Форгача кога су Срби упамтили по злу с његове активне улоге у загребачком ‘‘Велеиздајничком процесу’‘, те анексији Босне и Херцеговине. Због свега тога – наглашава Штрандман – Угрон је морао рачунати на отворени народни бојкот било какаве трговине са Аустроугарском. Он је одавао утисак љубазног човека спремног на договор, али само на први поглед. Имао је обичај да хода средином улице а не тротоаром. У Београду су се прошириле гласине да је Угрон то чинио у страху од могућег напада, као и ризику да му се на главу нешто непријатно не сручи с горњих спратова зграда.
Италијански посланик Бароли није се ничим истицао као дипломата, али је његова супруга често седела у салону код Хартвига, играјући бриџ са осталим гостима. Посланик Бароли би тада пратио игру без обзира колико трајала, одлазећи са супругом кући често и после поноћи.
Белгијски посланик Мишо де Веле и турски Фуад Хикмет-беј, готово да нису одржавали везе са руском мисијом у Београду: први због неутралног става његове земље и незаинтересованости за било какве политичке догађаје на Балкану, а други из политичких разлога. Белгијски посланик се углавном занимао надзором над београдским трамвајским линијама, у власништву белгијског капитала. Београђани су га могли видети како шета поред шина, проверавајући њихово стање и квалитет. Насупрот томе, турског посланика Хикмет-беја готово да није ни било у јавности. Улогу заштитника турских интереса у Србији обављао је секретар посланства Зија-беј, весељак који је редовно забављао дипломате на многим чајанкама и баловима.
Посебну вредност имају ауторове забелешке о Србима, Београду и атмосфери у њему, расположењу међу цивилима и војницима и обичним народом. Један, готово уметнички запис, плени својом лепотом и искреношћу:
‘‘Србија се мени чинила као мала башта у цвату, окружена са свих страна непроходним шумама, из које су сваког часа могли да се појаве душмани који би уништили овај благословени кутак земљиног шара. Срби су ми говорили да живе од данас до сутра под притиском страха од напада суседа. Када сам их питао зашто је изглед њихове престонице тако неугледан у поређењу са бугарском престоницом, одговарали би да нема сврхе зидати велике зграде, јер ће их непријатељ пре или касније порушити. Хоће ли издржати такво искушење, говорили су, питање је будућности и све ће зависити од мудрости наших политичара и храбрости наше мале војске од свега десет пешадијских и једне коњичке дивизије, које су све чиме се можемо супротставити неизмерној непријатељској сили’‘.
Овако је писао руски дипломата Василиј Штрандман чије је казивање на концу попримило карактер истинске исповести једног честитог и искреног човека који је, службујући у Београду, неизмерно заволео Србију и Српски народ. Своју бригу и наклоност према Србима показао је и приликом преласка у Ниш током прве ратне године, када је код царске владе и влада савезничких земаља улагао надчовечанске напоре да се бар мало олакша положај окупиране Србије и њеног народа.
Имајући у виду све што је учинио за Србију, ваљало би и да се Срби одуже њему, да га запамте као великог добротвора који им је, улажући надчовечанске напоре и често прекорачујући оквире своје службе, несебично помагао када је мало ко други то желео да чини. Пажљиво читање ове његове књиге представљало би почетни корак у том смеру.
(НСПМ, 13. 5. 2010)
KОМЕНТАРИ НА НСПМ (19)
1 среда, 12. мај 2010, 19:13
ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ
‘’…Николај Хартвиг (1909–1914), који је умро од срчаног удара након сазнања за садржину аустроугарског ултиматума упућеног српској влади јула 1914. године…’‘
А данас српска власт удворички прихвата ултиматуме представљајући их одговорним патриотизмом.
2 среда, 12. мај 2010, 19:17
Влада Канада
Превалио сам 50. одавно, причам и хвалим се наоколо својим познавањем српске историје, када одједном појави се нешто о чему нисам имао појма. Није да ми је промакло, него никада нисам наишао на овакве податке. И осећам стид и срамоту, што о оваквом великом Русу и пријатељу Срба, нисам сазнао раније. Зато хвала, на овој књизи, биће следећа у мојој дијаспорској библиотеци.
3 среда, 12. мај 2010, 19:38
миша кг
Нажалост, ми у провинцији претпостављам да ћемо тешко доћи до књиге. Штета.
4 среда, 12. мај 2010, 20:09
николај любомирович
Лепо присећање и помињање наших пријатеља. Желео бих да оваква писанија објављујете што више, да их упознам и сазнам о њима и њиховом животном путу. Нека им је вечна слава и хвала.
5 среда, 12. мај 2010, 20:32
Бели Град
Једна улица у неком лепом делу Београда била би прикладан знак пажње. Ово тим пре што смо избрисали имена многих Руса са наших јавних површина и зграда.
6 среда, 12. мај 2010, 20:39
Peter RV
Istorija se ponavlja.
I ima nekih koji se usudjuju, bezobrazno, da nam dokazuju da Rusi nemaju osjecanja za Srbe.
7 среда, 12. мај 2010, 20:45
горштак
Пошто сам приметио да је издавач Жагор претпостављам да се књига може и набавити у њиховој књижари преко пута Битеф-театра. Жагор је до сада избацио веома квалитетне наслове, од којих неке имам, па не сумњам ни да је ова књига једна од таквих.
8 среда, 12. мај 2010, 21:55
Илија
‘’… (Барон) Угрон је морао рачунати на отворени народни бојкот било какаве трговине са Аустроугарском…’‘
1918. није била тако давно, никако не могу да одгонетнем – где се сакрио тај ген?
9 среда, 12. мај 2010, 22:50
Дејан
Савршен приказ.
Све се понавља. Док нас не буде 15-20 милиона неће нас нико уважити као неки фактор.
10 среда, 12. мај 2010, 23:38
jova
Evropa ne zeli Srbe na ovom, za nju vaznom prostoru (jedini drzavotvorni narod na Balkanu).
Andric je to lepo opisao kroz lik B.Kalaja, namesnika Bosne, i ta istina je stara vekovima.
Ponasanje Evrope u vreme balkanskih ratova, na sta se u tekstu ukazuje, bilo je isto kao i u vreme i prvog i drugog srpskog ustanka, kao i oslobodjenja Stare Srbije, i dalje.
I Austrougarska i Velika Britanija histerisali su o navodnim srpskim zlocinima prema muslimanima – sve isto kao i u balkanskim ratovima, isto kao i u ratovima devedesetih.
To je matrica, a tvorac te matrice je D’Izraеli, u vreme Istocne krize.
Evropa je drzala Tursku najmanje sto godina duze nego sto je ova realno bila u stanju da se odrzi na Balkanu.
Matrica je: ‘‘bolje Turska na Balkanu nego Rusija’‘.
Najzad, i upravo zbog toga, Evropa je bila protiv Srbije u svim ratovima koje je Srbija vodila, a svi su bili na njenoj teritoriji, i oslobodilacki.
Cak i tакоzvаnо francusko prijateljstvo je farsa – da nije bilo Rusa, Francuzi nasu vojsku ni slucajno ne bi prihvatili.
I svi zlocini-genocidi protiv Srba, i od strane hrvata, i muslimana, i siptara, i bugara,etc, desili su se uz blagoslov Evrope.
Najpre anatemisanje, pa onda egzekucija.
Ovo zadnje anatemisinje, od devedesetih naovamo, nije nimalo naivno, naprotiv.
Ono izlazi iz matrice.
P.S. Nase pamcenje i rasudjivanje je problematicno.
11 четвртак, 13. мај 2010, 00:50
ББ један
Београдска улица у Београду се једно време звала Хартвигова. Нажалост, промењен јој је назив. У Паризу још увек један знаменити трг и један кеј носе назив СТАЉИНГРАД, име које им је 1945. дао генерал де Гол, иначе жестоки антикомуниста. Као војник, тиме је одао почаст херојским савезницима.
Ни једној француској влади, до данас, није пало на памет да те називе мења.
12 четвртак, 13. мај 2010, 02:49
Sokenekos
Prelepo pisanije. Treba ovakvih da bude više na NSPM. Još jedna knjiga čeka da se nađe u mojoj kolekciji. I to kakva knjiga!
13 четвртак, 13. мај 2010, 04:56
Светислав Костић
Након читања овог изузетно поучног текста, постало ми јасно од куда и од кога су Бруно Векарић и другари му из београдског јавног тужилаштва научили како се Срби и српске војске клевећу и сатанизују. Еклатантан је најновији примјер са подметачином како је ‘‘у подручју Рашке откривена масовна гробница са округлом цифром од тачно 250 тела’‘. Наравно албанских, јер имају другачије кости, шта ли?
Од Западних лажљиваца Србија се није могла спасити ни током прве половине прошлог стољећа нити у његовој посљедној деценији – такозваних ‘‘проклетих деведесетих’‘.
Али да палицу демонизовања Срба преузму домаћи тркачи у јурњави за антисрпским сензацијама и да их нико, и да хоће, не може да их заустави јер ‘‘председник’‘ државе и његове државне институције, од Народне скупштине па до правосуђа, бодре тужилачке лучоноше да не посустају у јурњави за албанским и иним жртвама, а да код српских зажмире на оба ока. Остаје само пуста нада да ће се при томе спотаћи.
Да! нема ни трага од оне и онакве Србије. Иако онаквих Срба у Србији као из времена о којима руски дипломат пише засигурно има и надаље. Само што се испред таквих испречио новосрпски тадићизам који нацију паралише.
14 четвртак, 13. мај 2010, 08:54
Ban Mirko
Jako sam zainteresovan da procitam ovu knjigu. Da li neko moze da mi kaze gde bih mogao da je kupim?
15 четвртак, 13 мај 2010, 10:13
Mislilac
Ovaj Rus, za razliku od krvoloka iz Crvene armije, treba da dobije svoju ulicu u Beogradu. Rusija Nikolaja Romanova je za razliku od SSSR-a i Putinove bila prijatelj Srba.
@jova
Konstatacije o srpsko-francuskom prijateljstvu vam bas i nisu tacne. Od trenutka kad se Srbija izborila za kakvu takvu autonomiju, tо јест nakon Hatiserifa iz 1833. pa do kraja 19. veka Francuska nam je bila najveci prijatelj.
Francuski ministar spoljnjih poslova, vojvoda od Briljia, je prvi evropski politicar koji je javno istakao nacelo samoopredeljenja za podjarmljene balkanske narode i iskljucio mogucnost da u slucaju raspada Osmanlijskog carstva Balkan podele Velike sile. Zatim, major Ipolit Monden, oficir Napoleona III boravio je u Srbiji Kneza Mihajla prvo kao nacelnik a zatim kao ministar odbrane. Za vreme Berlinskog kongresa zalaganjem francuskog poslanika Srbiji je pripalo Vranje. U svim krizama od 1903. do 1914. Francuska nam je pruzala umerenu podrsku. Sto se tice Prvog svetskog rata, svakako da nam je tada Rusija bila najveci prijatelj, ali ni saveznistvo sa Francuskom ne treba staviti pod znake navoda. U periodu izmedju dva svetska rata Francuska nam je bila glavni saveznik.
16 четвртак, 13. мај 2010, 11:07
igra rokenrol
Psiholoski rat ispiranjem mozga – sve se radi na tome da postanemo isfrustrirani, depresivni, drogirani i alkosi. Samo pogledajte izjave politicara-madjionicara! Magovi srpski, ma Hudini je malo dete! Uporedite vojskovodje onih dana sa danasnjim generalom koji bez dlake na jeziku naziva Ruse bezobraznima sto on nije na paradi! Eeeej generale! Srbija je okupirana a tebi se paradira! Vidis li Vojvodo Misicu, Putnice ove izrode – ma ne bi taj bio general ni dve sekunde jer je izdajnik i kukavica. A sto se tice Francuza i Staljingrada, iole normalana drzava se ne usudjuje da gazi po mrtvim patriotama samo sto su se borili pod crvenom, zutom, ili zelenom zastavom. Doslednost nase politike je kao dete koje place zbog bombone, pa kad zaboravi onda place zbog zvecke i tako sve u krug. Kukavice!
17 четвртак, 13. мај 2010, 12:46
горштак @ Ban Mirko
Jako sam zainteresovan da procitam ovu knjigu. Da li neko moze da mi kaze gde bih mogao da je kupim?
http://www.srpskilist.net/izlog/izlog#vasilij-strandman
18 четвртак, 13. мај 2010, 15:07
Peter RV Jova </p>
<p>Izvanredan komentar. Cestitam i – potpisujem, sve.</p>
<p> </p>
<p>19 четвртак, 13. мај 2010, 19:46 </p>
<p> Jova
Upravo je tako kako Vi opisujete. Nazalost, Srpski narod nije imao priliku da uci istinu o svojoj istoriji. Posle Drugog svetskog rata, veliki deo se krio a veliki deo su bile samo lazi. Hvala svakom ko parce po parce otkriva pravu istinu o nasoj proslosti.
Напомена: Уредништво СЛ редиговало је и текст и коментаре.
