ПОДСЕТНИК
Младен Стевановић
ХРОНИКА СЕОСКОГ ГРОБЉА
Шенгене бели, Вождовац те жели – писало се у предизборној кампањи за време прошле изборне кампање за власт над ‘‘Србијом у малом’‘. Исто то је пласирано и Србији ‘‘у великом’‘ и наравно како је дошло лето, ред је да те благодати бриселског Едема искористимо. Шта те боли брига што радиш за десет хиљада месечно кад ти је држава омогућила да путујеш где хоћеш? И немој случајно да заборавиш да погледаш нови ријалити шоу, нећеш имати сутра о чему да причаш.
Пошто ми се смучио китњасти кич-сјај мог никад дебољшевизованог града у коме су на власти потомци и предратне и поратне ‘‘праве стране’‘, реших да одем мало и до једног дела завичаја мојих предака. Ваља се, а и кажу да се тамо најбоље види сва наша катастрофа.
И, истина је.
Село се налази непуних двадесетак километара од града, што значи да ми неће бити потребна нека већа новчана средства (отац ми није до сада био умешан у неку од мафија, па морам да приштедим), а и брзо се стиже. Локација прелепа: на обали Западне Мораве, између родног села Станислава Биничког и родног села тренутно актуелног Радоша Бајића. Кукуруз, тополе, брда и шумарци који се смењују са њивама, слика су и прилика једне заборављене Србије без ‘‘метропола’‘ и небодера, странаца на Exit-у те Новог Сада, засутог шприцевима после тог културног – и ‘‘култног’‘ – догађаја. У селу постоји и древни камени запис, чија се старост мери хиљадама година, али се налази у ‘‘Дому културе’‘ који је у ‘‘процесу реновирања’‘ и спора око власништва, па ми је остао недоступан. Недоступни су ми остали и гробови од наврндеде па на даље, јер нико није умео тачно да ми каже где су, а и боље је ‘‘да не идем по змијарнику’‘, с обзиром да је тамо трава нарасла до појаса.
А и шта ће ми то?
У селу се налази чесма из периода Кнеза Александра Карађорђевића, лепо обликована, од камена по коме је овај крај и познат. Многе православне храмове красе управо радови мајстора одавде. Од камена је и спомен-плоча погинулим ратницима из ратова 1912–18, а недалеко од ње и погинулим партизанским борцима. Списак имена на првој је далеко дужи од овог на другој, с обзиром да у селу до 1944. партизана готово и није било.
Али, они су ипак победили и поред тога што се из села сваке године у великом броју иде организовано на Равну Гору и глуми комплетан сценарио из филмова Вељка Булајића – уз учешће, наравно, Вука Драшковића.
Одемо једно вече до локалне дискотеке, на далеко познате и по неизбежним тучама на које више ни полиција не реагује, пошто мртвих још нема. Таман смо стигли, кад са звучника трешти Северина, са све ‘‘ч’‘ које изговара као ‘‘ћ’‘, а за њом цео репертоар ‘‘онога што воле млади’‘, с Карлеушом на челу.
Партизани су ипак победили, тотално.
– Народ кука нема паре, ево где су – каже ми рођак, и кад размислим, у праву је. На куповину магле овде се троше богатства, како би несој и нико могао макар за тренутак постати Неко.
– Јебем ти све турско, унаказише нас за навек – наставио би мој теча, својевремено члан СПО-а – само гледамо како да закркамо нож једни другима. Глуме као неке фрајере, а иду погрбљени и пуше траву. Бре, фрајер треба да иде право и подигнуте главе, а не к‘о овај преко пута што бије мучки па побегне. Пре једно месец дана тако шутнуо човека који може отац да му буде.
Да би и ово село било у складу са политиком наше драге владе и државе, нема додуше разне ‘‘пихтијаде’‘, ‘‘сланинијаде’‘ и слично, али ту је награда коју једном годишње, у јулу, добије неко од ‘‘истакнутих личности из друштвено-политичког живота’‘. За ових двадесетак година признање је заслужило њих троје, остали су ту ‘‘по кључу’‘, то јест према томе ко је на власти у општини. И наравно, ту оду све паре: на разне ручкове, ‘‘трошкове’‘, па зато село нема задругу (у предратном смислу) нити било шта корисно за људе.
Живот на селу никад није био лак, али сада је најтежи. И то не зато што је поплава уништила један део усева или што је откупна цена млека шеснаест динара за литар, већ због стања духа.
– Нема човек више на кога ни да се угледа, све сами завидници – био је још један од смислених коментара. Истина, ауторитета одавно више нема, али ни воље да се успоставе.
– Ма шта мене брига за то? – постао је најчешћи коментар.
– А ти ако ‘оћеш да промениш то, иди за полицајца – одговорио ми је рођак на опаску ко је све на слободи и ко такве не жели да хапси.
Најгоре од свега је ипак што они најгрлатији и најутицајнији увек мисле да знају све, па покушавају да виком и ниским ударцима докажу како је садашње стање добро.
– Ама не можеш ти да кажеш некоме шта ће да ради! – уз вику и коју псовку, каже ми је један мештанин, али посустаје после мојих навода.
А јесте, не могу, кад сам – за разлику од њега – тек матурирао и чекам септембар да упишем студије па могу да пратим информације и ‘‘будем обавештен’‘ и ‘‘мислим да све знам’‘ те да ‘‘набеђујем њега’‘, који је побеснео када је на сеоском пољанчету изгубио у фудбалу.
И тако, срећу се разни људи.
Има их, мада ретко, и правих, који би могли да постану неко када би имали још по кога уза себе.
Но, пужу голаћу је увек теже него оном са кућицом – па макар му била сломљена, и засецала му слузаву кожу.
