ПОДСЕТНИК
Мишел Хосудовски
АМЕРИЦИ С ЉУБАВЉУ
Уз минималну медијску расправу, у време када су Американци прослављали нову годину са својим најближима, председник Барак Обама потписао је, 31. децембра на Хавајима, Закон о народној одбрани (National Defense Authorization Act).
Према Обаминој изјави, оправдање за укидање основних права и слобода једним потезом пера је претња коју Ал каида представља ‘‘безбедности домовине’‘.
Контроверзна Обамина изјава је заправо само димна завеса. У њој, амерички председник тврди да се не слаже са овим документом у потпуности, мада га је својим потписом ипак претворио у закон.
‘‘Осећам дубоку резервисаност према извесним одредбама које регулишу хапшење, испитивање и кривично гоњење особа осумњичених за тероризам’‘, казао је при том, признајући да су извесне одредбе документа којим се САД претварају у полицијску државу неприхватљиве.
Но, ако је доиста тако мислио, могао је на њега ставити вето или га уз примедбе вратити Конгресу.
Свој потпис Обама оправдава тврдњом да је тај Закон средство за борбу против тероризма. На основу његових одредби, међутим, сваки Американац који се противи политици америчке владе може бити проглашен терористом, и бачен у војни притвор.
‘‘Желео бих да истакнем’‘, додаје председник САД, ‘‘да моја администрација неће дозволити да се амерички грађани држе у војном притвору неодређено дуго и без суђења. То би означило прекид са нашом најважнијом традицијом и вредностима. Одељком 1021, моја администрација ће настојати да сваки притвор буде у складу са Уставом, правилима рата, и другим важећом законима’‘.
Али, Барак Обама је адвокат (харвардски ђак), и врло добро зна да је таква његова изјава, ма колико понављала његову посвећеност демократији, пука форма, пошто нема тежину закона. Она ни на који начин не ублажава чињеницу да је документ Конгреса број 1540 он својим потписом претворио у закон.
Демократска диктатура
Закон о народној одбрани укида амерички устав. И мада је фасада демократије остала нетакнута и подржана медијском пропагандом, све веће напрслине јављају се на здању америчке републике а тенденције ка успостављању тоталитарне државе – војне владе одевене у цивилну одећу – све су јаче. Наиме, усвајање тог Закона уско је повезано са вашингтонском глобалном војном агендом васпостављања светске војне хегемоније путем и ‘‘милитаризације домовине’‘, то јест укидања америчке републике.
Обамина изјава треба да обмане Американце и обезбеди демократску фасаду председнику и војнополицијском државном апарату који непрекидно нараста од 11. септембра 2001. Јер, ‘‘најважније традиције и вредности’‘ зајамчене америчким уставом укинуте су првог јануара 2012. фактичким одбацивањем habeas corpus-а (права на телесну слободу, прим. МС) – одреднице кључне у одбрани грађана од арбитрарног и неограниченог затварања у војне (и било какве друге, прим. МС) затворе.
Поуке историје
Тридесет први децембар 2011. ући ће стога у америчку историју као преломни дан. Ако наиме желимо да овај документ ставимо у историјски контекст, видећемо да су његове битне одредбе умногоме подударне са онима у Декрету председника Рајха о заштити народа и државе, познатијем као Декрет о паљењу Рајхстага, који је немачкој Вајмарској републици подарио председник Паул фон Хинденбург 27. фебруара 1933. године.
Објављен одмах по паљењу Рајхстага које је послужило као изговор, овај фебруарски декрет искоришћен је за укидање грађанских слобода, укључујући и права на habeas corpus. Члан 1 тог Декрета суспендовао је грађанске слободе под изговором ‘‘заштите’‘ демократије. ‘‘Тако су ограничења личних слобода, права на слободно изражавање уверења, укључујући и слободу штампе, право окупљања и удруживања, те кршење приватности поштанских, телеграфских и телефонских комуникација, уз налоге за претрес и конфискацију имовине као и ограничења права власништва, допуштени мимо другде утврђених законских граница (Члан 1, потцртавања аутора).
Уставна демократија у Немачкој била је поништена доношењем овог акта.
После Декрета о паљењу Рајхстага, у марту 1933. године, уследио је Закон о дозволи који је омогућио канцелару Адолфу Хитлеру да приграби диктаторску власт. На основу ова два декрета нацистички режим усвојио је законе који су били у потпуној опреци са Вајмарским уставом из 1919. Наредне године, после смрти Хинденбурга, Хитлер је место председника прогласио ‘‘упражњеним’‘ и као фирер (вођа), уз функцију канцелара преузео и положај шефа државе.
Тужан дан
Мало је рећи да је 1. јануар 2012. године тужан дан за Америку. Потписивање овог Закона исто је што и милитаризовање снага за спровођење закона, поништавање закона Posse Comitatus (народних, ad hoc милиција, прим. МС) и проглашавање полицијске државе у Америци. Као у вајмарској Немачкој, основна права и слободе укидају се под изговором да је демократија угрожена и да мора бити заштићена.
Закон о народној одбрани је Обамин новогодишњи поклон Американцима. Зато данас, 1. јануара 2012, ми дубоко саучествујемо са америчким народом.
Напомена: Објављено на сајту Глобална истраживања (Global Research), 1 јануара 2012. Превело, приредило и наслов дало Уредништво Српског листа.
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
ПОУКЕ ДАНАШЊИЦЕ
У оба светска рата, западне демократије су суспендовале готово сва права и слободе својих грађана. Британија је оба пута увела неку врсту ратног социјализма, као и САД, нарочито у Другом светском рату. (У Британији снабдевање на тачкице трајало је све до раних педесетих година, у Америци стотине хиљада enemy aliens /’‘непријатељских странаца’‘/ – заправо америчких држављана јапанског, немачког и италијанског порекла – послато је у концентрационе логоре до краја рата, потом пуштено без икаквог извињења или надокнаде.)
Будући да западне ‘’ демократије’‘ ништа не чине ad hoc (по налогу тренутка), ваља претпоставити да су и текућа ограничавања права и слобода њихових поданика увод у рат (или ратове) већег обима од досадашњих ‘‘малих’‘ и ‘‘локалних’‘, започетих нападом на Ирак 1990. и Југославију 1991.
Не би било згорега упоредити те њихове мере спрам још недекларисаних, озбиљних противника у сукобима који предстоје (тешко би се ‘‘Ал Каида’‘ коју су сами створили могла убројити у њих), са понашањем које су Југославији били наметнули приликом насилног отцепљења Словеније, Хрватске, БиХ, а потом и Космета 1999. Наиме, мимо сваке војне и безбедносне логике, у српским земљама: Србији, Републици Српској и Републици Српској Крајини, сви политички фактори и власти су се прсили ‘‘демократијом’‘ усред најодсуднијег рата за опстанак не само државе, већ и нације, док је ‘‘међународна заједница’‘ гледала на другу страну при увођењу војних и полицијских диктатура на територијама наших душмана. Где су Англи уводили општу војну обавезу, и фактичку радну обавезу за жене, нарочито у индустрији, као замену за мушкарце на ратиштима, код нас су власти наглашавале да ‘‘нисмо у рату’‘, мобилизације осим делимичне није било, као ни рационисања хране и основних потрепштина, а на дезертерство, противдржавну и пацифистичку пропаганду гледано је као на обичне прекршаје. Шта више, у све три српске државе дозвољено је богаћење особа из безбедносног и полицијског апарата – по здрав разум увредљиво називаних ‘‘тајкунима’‘ и ‘‘контроверзним бизнисменима’‘.
Уз то, на Западу, у оба рата – и у овом, Трећем светском – вршена је строга цензура медија и јавности, тако да и данас војни судови суде америчким држављанима због злочина – не прекршаја – aiding and comforting the enemy (помагања, или давања моралне подршке непријатељу), а сви медији преносе пропагандна саопштења војних и цивилних власти као меродавне вести.
Но, овај осврт на Обамину и општу западњачку хипокризију не пишем да бих указао на кукавност и једне и друге воље за моћ – њихове, са неописиве похлепе и гордости, и овдашње, са подљудске потребе за влашћу – већ с неопходности да се пре свега укаже на милитаризацију српске полиције, према којој и комунистичка почиње да личи на обичне извиђаче. Наиме, свесни да се повојничењем полиције губи и оно мало илузије нормалности, чак и Совјети беху установили Унутрашњу војску, која није коришћена за разбијање јавних скупова или навијачких руља, већ за сузбијање унутрашњих побуна, што овдашњи настављачи лика и дела Јосипа Броза, преименовани у ‘‘демократе’‘, очито сматрају цепидлачењем.
Јер, увођење ‘‘пузајуће диктатуре’‘ по узору на Запад многи у Србији прихватају као још једну тековину Модернитета – попут свега на Земљи, ипак несавршеног. Што је неприкосновеност силе као основе закона – слављена америчким филмовима – у Калифорнији довела и до недавног полицијског убиства ученика осмог разреда, због махања ваздушним пиштољем по школи пошто ‘‘полиција није обучена да пуца да онеспособи, већ да убије’‘, ‘‘наше’‘ западњаке не одбија. Сетимо се само понашања полиције током ‘‘Сабље’‘, или изјаве слободара Слободана Хомена, браниоца ‘‘реда и закона’‘, о ‘‘мерама и поступцима’‘ спрам противника ‘‘Параде поноса’‘.
Да ли ће стога, по завршетку Трећег светског рата, Запад поново дозволити грађанска права и слободе, нама као подјармљеној нацији остаје беспредметно. Special Weapons and Tactics (SWAT) одреди ‘‘посебне намене’‘ – тешко наоружани и оклопљени, маскирани фантомкама, тамним наочарама, или непрозирним визирима шлемова – остаће неизбрисива слика реда и мира постигнутог бацањем грађана на тле уз дреку и ударце – и ‘‘пажњу’‘ да они при утеривању у полицијска кола главом не запну о горњу ивицу врата. Јер, лицемерје је темељ сваке егоцентричне потраге, ‘‘двојни стандарди’‘ Запада будући њихов исконски начин опхођења, у складу са енглеском изреком да је ‘‘у рату и љубави све дозвољено’‘.
Али пошто та два стања покривају готово свеукупно људско битисање, ваља бити лакомислен па, рецимо – попут мене првих година мог политичког изгнанства у САД – прихватити идеју америчке империје као прихватљивије од совјетске. Јер мада тих раних осамдесетих година нико није могао предвидети Горбачова, све новије фазе Откровења нам ‘‘Америчко зло’‘ чине све неподношљивијим, макар с његовог маркетинга. Нама, претеклим Брозову обамаштину, нико не мора да објашњава бихејвиористичко ‘‘омекшавање’‘ ‘‘људског материјала’‘, данас примењивано и на другима.
Од свега тога, међутим, не можемо се ослобађати лукавством, нарочито не ’‘ненасилног’‘ Отпора и сличних превара. ‘‘Ко је спреман да трампи слободу за сигурност, не заслужује ни једно ни друго’‘, казао је својима један Американац, а што они за таква упозорења нису марили постаје све више и наш проблем. Наиме, понашање власти према становништву без етничког и духовног средишта – какво је све више америчко – пренето је, опонашањем, међу људе који би ипак требало да знају ко су и шта су.
Виртуелност Америке, све верније пресликана и небулозношћу ‘‘наше стварности’‘ не подсећа случајно на филм. И мада су се и Руси 1920-их смејали говорећи ‘‘Как на фиљме!’‘ – можда и што је Лењин тај медиј сматрао кључним за ‘‘васпитање маса’‘ – Америка је ‘‘штап и шаргарепу’‘ (поступак према магарцима) не само виртуелно теслимила свету, као Правило Игре. Али, тако владају само завојевачи, окупатори и тирани, с чега се ваљда човечанство преиначава у ‘‘грађанство’‘ у коме нико ником не верује – нико никоме не будући род ни ‘‘помоз бог’‘. Насупрот тога, Срби још сматрају понижење већим ударом на личност од физичке повреде. Култ Службе и полиције какав су наметали комунисти, а какав нам продају и американизовани њихови настављачи у текућој власти, ‘‘јавности’‘ и ‘‘опозицији’‘, овде никад није прошао – ‘‘пуб’‘, ‘‘пандур’‘ и ‘‘жандар’‘ остајући народни називи за које се и данас могу добити батине.
У нас се, наиме, ред не може одржавати осим подршком заједнице које је све мање, будући да се породица, комшилук, братство, племе и нација све упорније замењују ‘’communities‘’ попут сексуалних, ‘‘културних’‘ или поткултурних. Јер, нема сумње да је лакше контролисати младе људе уколико су сатерани у ‘‘навијаче’‘, који ни своје ни туђе сопство не могу одредити јасније него клупским бојама и називима, него дозволити да, гледајући нормалну телевизију, читајући нормалне новине, учећи истиниту историју и читајући ваљана штива, почну да своје угњетаче траже међу истинским виновницима. Од естраде чијих се почетака сећамо из неуништивих Вечерњих новости и калемљења рока на једну од најлепших музичких традиција света, до утаживања насушне потребе за припадањем урлањем по улицама, Пад је линеаран. Свесно и плански, ‘‘жестоки момци’‘ лишавани су избора осим да се и сами прикључе сплаварима на Сави и Дунаву, или ‘‘органима силе’‘.
Но, ово није прича о фантомкама и повластицама оних који нас већ безмало читаво столеће прекрајају спрам своје, провинцијске, визуре ‘‘отмености’‘, већ о томе да ми, за разлику од Американаца, срљамо одакле смо се колико-толико избавили. Јер, ако су они за ћар спремни да се лише слободе коју је један њихов утемељивач описао као ‘‘стабло које се мора заливати и крвљу патриота’‘, на то не морамо пристати ми. Наш рат за независност није ни почео ни завршио се крајем 18, века као њихов. Ако мора, нека нас и они окупирају, да и новим нараштајима буде јасно од чега се састоје наша прошлост, садашњост, па и будућност.
Тајна дипломатија је наиме оружје моћних бројем, оружјем и новцем, а честитост јаких духом. ‘‘Шта ће ти част када си мртав!’‘ ругао нам се стога још деведесетих Љубиша Ракић, академик, у име доброг дела српске и ‘‘елите’‘ и ‘‘јавности’‘.
Но, ‘‘крајева света’‘ је било ко зна колико у историји, која не почиње од ‘‘Године нулте’‘ – била она 1918, 1945, 2000, или 2012.
Постојаће Срба и после нас – неважно не будући једино ваљају ли, или не.
