Гледишта

Ана Селић
ТО, НИСМО МИ

 

На шта личи кућа попуцалих зидова кроз које продире ветар, чији кров пропушта и мању кишу а камоли пљускове и снегове, у чијем су се влажном и запуштеном подруму запатили пацови? На шта личи њен воћњак, зарастао у густу траву, грана изломљених од немара и олуја, и неокопана башта у којој између корова случајно никне неки заборављени лук, неизвађен кромпир, или парадајз од прошлогодишњег, неубраног плода?

На дом?

Расли смо уз причу да је наша кућа таква зато што је насред друма којим би сви да иду, куда год да их њихов циљ мами а гордост гони; уз њу су израсла наша деца, а сада стасавају и унуци, ако их има. Прича је била добра јер је у себи имала истине. О томе сведочи и амбар, још урушен од бомбе, и бабин гроб на оближњем брежуљку – умрла је у 92-ој од рака материце и сахрањена поред петогодишњег праунука кога је однела леукемија. Прогреса, очито, има: укућане су путници нашим друмом некад проређивали и тифусом и великим богињама, а данас то чине на почек, уз помоћ нуклеарне физике, и смањен ризик по себе.

Пред кућом седимо ми: неко на троношцу склоном превртању, још једном доказу да је немогуће постало могуће, неко у белој пластичној столици која ће надживети и то мало унука растрчаних по дубокој трави пуној крпеља и –  надамо се – само безопасних змија, неко у фотељи од ратана, волшебно пристиглој у оближњи „шопинг мол“ негде из Југоисточне Азије.

У руци нам је мобилни: чекамо да стигне порука од банке да је пензија легла. Знамо да је можда последња, али знамо и да је боље ишта него ништа. Ништа јако добро памтимо – кад новац није вредео ништа, кад су наши момци гинули за ништа, кад смо гласали за оне који су били и остали ништа, који су обећавали и урадили ништа.

Ишта је, дакле, наш живот.

Са децом која су отишла јер им се наше „ишта“ мање свиђало од великог „све“ обећаног у туђој кући, разговарамо скајпом, кад временска разлика од минус-плус шест до девет часова дозволи. Наравно, ако интернет ради и има струје. Кад ради и кад има, готово да се радујемо; наше „ишта“ тада некако нарасте, чак постане и „нешто“.

Природно је што су деца отишла: ми смо своје одживели, а њима то тек предстоји. Тамо негде има кућа кроз које не дува ветар, чији су травњаци уредно подшишани, и где се пред кућом седи само уз батлера и базен. Познато је да смо успешнији у свему од оних који су у таквим условима генерацијама расли – ти су заборавили на продорност и сналажење, амбиције су им усахле неподстицане невољама и лишавањем. Доћи ћемо до њиховог боље и брже него они сами.  И при тим мислима наше „ишта“ још мало набубри, пунећи нам празнину у души.

Ако нам дојади поглед на некако увек исти призор, можемо ући у кућу у којој се телевизор никад не гаси. Погледати, у реалном времену, шта има на Фарми – ко се с ким и како смувао, ко је коме боље подметнуо, завукао, увалио, у Београду, Бриселу или Приштини, свеједно. Између политике и спорта, биће и културе – можда ће нам Дива опет причати шта мисли о претенденткињама на њен положај, исходима хиљадитих по реду ванредних избора, економији, образовном систему, реформама, одрживом развоју, борби против организованог криминала…

Како пева, тако и говори. Али, одрешита је и самопоуздана, увежбана до врхунца, сасвим свесна да је ово њен свет, без остатка. За оно чиме је природа није обдарила, побринули су се наука и медији. Прво је помогло да све пластично на њој изгледа као право, а друго да све право у њој делује безалтернативно. Толико, да ћемо је гледати у разним инкарнацијама на сваком од 135 кабловских канала, а колико сутра – јер наука не зна за границе – можда и на свих 250, до краја наших технолошки усавршених живота.

Уз бенседине, бромазепаме и диазепаме падамо потом у сан да бисмо отписали још један исти, безалтернативни дан – обамрли у напола урушеној кући на запарложеној земљи, чекајући да нам неко с оне стране екрана још једном објасни шта треба да мислимо и желимо, срећни што није и горе. Јер и кад кажемо „Ово је дно“, знамо, негде дубоко у себи, да је дно људског пада релативан и увек помичан појам.

 


Ако се ова слика чини као карикатура, шта ће тек бити она из непосредне нам и неизбежне будућности уколико себи не поставимо само једно, најважније питање: Докле ћемо живети по туђем плану и програму, гложећи се међу собом и обмањујући се да смо своји и слободни само зато што бодљикава жица која ће ускоро опасати цео свет није прошла и поред наше капије?

Јер, да нисмо прихватили да верујемо да је наша будућност већ негде записана – не вишом, већ обичном, људском руком – рекли бисмо: „То нисмо ми!“, средили нашу кућу, окопали башту и угасили телевизор. Са својом бројном децом и унуцима населили бисмо нашу опустелу земљу, уредили је да нама буде добро и сигурно, а незване путнике спречили да тек тако бацају отпад и пластику, остављају ћебад заражену смртоносним болестима по нашим стајама као пре једног века, или нас трују ко зна чиме из неидентификованих авиона чији су слободан прелет одобрили ти са екрана, наводно изабрани да нас штите и воде.

Па чак и ако би било физички немогуће спречити неку такву злу навалу, бар бисмо се у себи опирали да живимо у дистопијама насталим на туђем тлу и у туђем духу – ако ништа друго онда стога што се ниједна од њих, противна животу, чак ни као стрипована или филмована, не завршава повољно по своје „јунаке“. Упитали бисмо се зашто се кабловска мрежа несметано и без финансијских проблема шири Србијом док за насушне људске потребе – као што је, на пример, вода – никад нема пара или зашто се најскупљи мобилни телефон може купити, уз одговарајући пакет, за 1 динар – док најјефтинији хлеб кошта 40 пута толико? Упитали бисмо се зашто Београд и даље расте док се Србија смањује и умире, или зашто све више волимо псе а све мање своје суседе?

Питали бисмо себе и друге зашто су стране инвестиције и Међународни монетарни фонд једино решење за наш опоравак, а не наше руке и земља коју нам још нису распродали до краја? Упитали бисмо се и зашто Србија има 1.000 регистрованих јавних гласила – многа готово бесплатна – када сва причају исту причу – лажну, подлу и подривачку, у којој нам се, као наш духовни избор и наша слика, уживо приказује страно ђубре, неко чак јасно названо по њиховим дистопијама – 1984-ој и Животињској фарми – а као најважнији догађаји свађе, испади и општење њихових протагониста – одабраних да за новац и продор у „јавност“ раде све чега се свако још нормалан стиди и гади?

За воду нема новца, а за њих има? Одакле, и зашто?


После дистопије Југославије и социјализма/комунизма – да не идемо даље од последњих стотинак година – неспремне нас је затекла и ова садашња, већ давно исписана у туђим плановима и – да ништа не би отишло у штету и да би се макар виртуелно испробала – искоришћена у филмовима, серијама и књигама.

Тешко је набројати све те, углавном америчке и енглеске творевине које, предочавајући катастрофичну визију људске будућности, заправо припремају духовни терен да се непочинства која су данас у току прихвате као готово божанска неминовност. Да наведемо стога само неке, на пример, филм Пут (The Road, из 2009), који говори о преживљавању у постапокалиптично доба, у коме су крађе, убиства и људождерство норма. Ту је и британски филм После 28 дана(28 Days Later), из 2002, о вирусу беснила ослобођеном из лабораторије који људе претвара у звери устремљене једне против других. За разлику од прве творевине, направљене по роману овенчаном Пулицеровом наградом, други филм је „зарадио“ само паре и позитивне критике, због „успешног доприноса поджанру ‘зомби’ филмова“.

Његови аутори предвидели су три краја за филм – ниједан, наравно, утешан. Објашњавајући у ДВД верзији филма зашто су одустали од идеје да се беснило које уништава свет лечи заменом крви, редитељ каже да решење није било логично пошто је филм већ успоставио начело да је и једна кап крви довољна да се неко зарази: „Шта је требало да учинимо (са главним јунаком који у свакој верзији страда)? Да му исцедимо сву крв и варикином очистимо вене?“

Треба ли рећи да је плод овакве уметничке осећајности имао наставак у виду још једног филма, романа и стрипа, док Пут за сада није додатно раубован, освојивши само неке локалне награде критике и зарадивши оцене да „снажно“ дочарава то што слика, и добро описује „убијање наде и нестанак свега људског из света“.

Да прескочимо Досије Х из најмрачније сезоне о црној смрти и с руским заплетом, „обичне“ хороре, и све симпатичније филмове о вампирима, којима је била инспирисана и једна скорашња реклама за кока колу: са београдских билборда – истина не задуго, можда и зато што је неко схватио да је такво „уметничко решење“ ипак преурањено – смешила нам се лепа вампирица, док јој је кап „драгоцене течности“ блистала у углу усана. Да поменемо само још два скорашња дела као што су Савршено чуло (Perfect Sense), из 2011 – о епидемији, наравно глобалној, у којој се бесповратно гаси једно по једно људско чуло, или Не остављај ме (Never Let Me Go), из 2010 – о деци клонираној да буду донатори органа, а која своју судбину – „испуњење“ (to complete) на операционом столу – прихватају као сасвим нормалну будући да се за то припремају од првог дана.

За разлику од Роја Бетија, вође андроида побуњених против свога творца, ови нови футуристички „јунаци“ никада неће изговорити са очајањем: „Гледао сам чуда. Ратне бродове у пламену недалеко од Ориона. Видео Ц зраке како блистају у тами код капије Танхојзер. Сви ти тренуци биће изгубљени у времену… као сузе на киши…Време је за умирање“. Јер, Истребљивач (Bladerunner) Ридлија Скота, снимљен 1982 (по роману Филипа Дика Да ли андроиди сањају електричне овце? из 1968), мада и сâм има две верзије краја, има и онај који пружа наду.

При сваком погледу на наше небо испресецано хемијским траговима, долази у памћење и америчка серија Свитац (Firefly), забавни, научно-фантастични вестерн о деветоро људи који путују свемиром у летилици названој Ведрина (Serenity). Губитници у грађанском рату на Земљи, у којој је победила светска власт под називом Алијанса, живе те, 2517. године, на маргини друштва, у броду који лута од једне планете до друге тргујући контрабандом, шверцујући људе, и повремено штитећи угњетене. На свом путу сусрећу се и са застрашујућом хордом немилосрдних зликоваца, убица и људождера, који уживају у хватању и убијању залуталих у њихова подручја. Бездушни и грабљиви, вребају они са својих бродова окићених лешевима живе, јер мртви се не могу мучити. Власти крију како су Бесомуци (Rievers, измишљена реч настала комбинацијом од rave – беснети, rive – цепати, раздерати, кидати и, можда, grieve, туговати, жалити)настали. Званична верзија је да су то људи који су, стигавши на рубове познатог свемира, полудели од бескраја пред собом.

Но посада Ведрине открива тајну њиховог настанка: то су некадашњи становници планете Миранда коју је влада Алијансе користила за опите са хемијском супстанцом Г-23, паксилон хидрохлоратом, или скраћено „паксом“ (од латинског pax, мир). Агенс је убациван у системе за производњу ваздуха да би искоренио агресију. Дејство хемикалије било је успешно – 99,9 посто становника смирено је толико да је престало да ради било шта, па и да једе. Преосталих 0,1 посто од некадашњих 30 милиона насељеника те планете реаговало је на агенс сасвим супротно – постали су безумно насилни.

Научно-фантастична идеја о општој контроли становништва стара је колико и жанр и свакако није крива за своју злоупотребу, бар не сама по себи. Она је, међутим, отварала могућности, а могућности су рађале идеје. Тако се од бојних отрова из Првога рата, преко гасних комора из Другог, стигло и до дефолијанта из Вијетнамског. Коришћен је на 20 посто територије те земље од 1961. до 1971. да би се герилци лишили заклона а сеоско становништво, које им је пружало подршку, навело да прибежиште потражи у градовима под америчком контролом.

Слике дејством овог отрова унакажених Вијетнамаца и њихове мртворођене, изобличене деце, наслагане на гомиле, могу се наћи на интернету, за оне вољне да провере. Тај чувени Аgent Orange, производ Дау кемикелса (Dow Chemicals) и нама познатијег Монсанта, испитиван је и у Канади, Аустралији, Кореји, на Тајланду и Новом Зеланду, па и у самој Америци. У Бразилу је њиме уништавана амазонска прашума да би Америчка алуминијумска компанија (American Aluminum Company) направила брану Тукуруи, лишавајући хиљаде сељака и прашумских Индијанаца домова и средстава за живот.

Наука заиста не зна за границе и њеног развоја, према Западу, очито нема без људске жртве. Пре неких шест година хиљаде америчких ратних ветерана из Вијетнама такође осакаћених овом хемикалијом изгубило је спор против америчких власти на свим судским инстанцама. Судови су, наиме, закључили да је америчка војска прскала подручја Вијетнама овим агенсом у време када је он још званично био „само“ хербицид, те да је намера била уништавање биљака а не људског здравља. Иако је садржавао отров диоксин, агенс у време примене није и формално сматран отровним, па сходно томе, по једногласном мишљењу судских власти, његовом употребом није прекршено међународно право.

Слична тужба Вијетнамаца није чак ни разматрана.

Познато нам је из личног искуства колико насилници маскирани у праведнике маре за узвишену идеју међународног права, али случај унакажених америчких ветерана и њиховог потомства – и у сопственој земљи сведених на људску жртву „напретку“ – показује чему се онда ми, одавно произведени у дивље балканско племе, можемо у таквом систему вредности надати.

Јер, Жута кућа већ постоји; у њој су неки Срби доживели своје „испуњење“.

Монсанто, бесумње, и даље побеђује. Јуче бојним отровима, данас генетски модификованом храном. Долази нам преко границе преко „тајкуна“ који су за бадава преузели хектаре и хектаре војвођанских њива, преко званичника чије потписивање разноразних докумената нико не контролише, преко медија које поседују странци, те с неба – на коме се, упорно и свакодневно, бели хемијски трагови претварају у облаке налик на праве. Под њима, Србија побољева од умора, необјављеног епидемијског па све више и ендемског грипа, депресије, очаја. Чисти „сахарски песак“ са тераса и аутомобила, лепљиву масу са травњака и биља, и гледа масовно сушење четинара. Можда Монсанто има у понуди неку нову, савршену врсту зимзелена? Или само припрема терен за своје семе које наредне године не даје плода? Или нас полако претвара у рубно подручје познатог света где ми, једини преживели од међународним правом заштићених „коначних решења“, треба да, као гладни бесомуци из њиховог Тридесетогодишњег рата, заскачемо путнике да бисмо их јели?

Револуција се заиста десила али ми, затрпани информационим ђубретом сервираним нам преко тако спремно прихваћених каблова, мобилних телефона,  релеја, плејера, билборда, скајпова, новина, твитера и спотова, то још нисмо приметили. Нисмо чак ни размислили зашто су нам нестале мале продавнице хране на ћошку, зашто по дечје ципеле морамо у „шопинг мол“ а по праву књигу у још постојеће антикваријате, зашто се можемо кладити у свакој улици а по свеску или патент затварач одлазити превозом, надајући се да радња коју тражимо још постоји.

Живети без препуштања инерцији је напор. И зато нам, ако и мислимо о судбини, најчешће пада напамет Винстон Смит, који је „1984“, побунивши се из вере а потом издавши из страха, преживео само у успоменама – нас, пасивних и уморних, ишчекујућих да неко други „уради нешто“, и тиме поправи све наше погрешне изборе, издаје и заблуде.

Јер, прво смо читали то наводно забрањено дело Џорџа Орвела, препознајући грозоту уклапања у партијску линију и неприкосновеност наше варијанте тврдње да смо „одувек били у рату са Истазијом“. С језом смо уочавали исту лукаву упорност као код наших шпијуна и агената-провокатора да све што нас чини људима исисају из нас и преиначе у батину којом ће нас сломити. А онда смо поверовали да нас је знање о природи тог механизма ослободило судбине орвелијанског „јунака“, да смо самом таквом спознајом већ постали слободни и поново људи.

А и тада смо, заправо, само седели испред своје куће зурећи у распад и поричући властиту одговорност за њега, не питајући се шта смо ми и шта је оно што нама заиста треба. У орвелијанској фази наше перцепције и самоперцепције сметнули смо с ума да време може ићи и уназад, да је „еволуција“ заправо деволуција, те  да, противно законима физике, клизимо у Орвелу претходећу дистопију – Врли нови свет, безалтернативну и безизлазну визију Орвеловог сународника Олдоса Хакслија насталу седамнаест година раније, 1931. Иако је и она, наводно забрањена, објављена код нас и читана негде у исто време када и 1984, Орвелово дело било нам је, због искуства, много ближе; Хакслијева производња истоветних јединки, унапред одређеног карактера, рока и животног пута, чинила нам се истинском, мада наглашено мизантропском, научном фантастиком.

„Домаће огњиште – неколико собичака, у којима су становали збијени да се угуше, човек, жена која је повремено котила, гомила дечака и девојчица свих узраста. Без ваздуха, без довољно простора; затвор, нестерилизован затвор; помрчина, болештине, смрад. (…) Домаће огњиште је било одвратно колико физички толико и психички. Физички, то је била зечја лога, брлог, врео од трења тесно згомиланог живота, смрдљив од емоција. Каквих је све загушљивих интимности било између чланова породичне групе, каквих опасних, нездравих, бестидних односа! Мајка је манијачки бдела над својом децом (својом децом!)… бдела над њима као мачка над мачићима; али мачка која уме да говори, мачка која уме да понавља без престанка: ‘чедо моје, чедо моје’. (…) Господ Форд – или господ Фројд, како је из недокучивих разлога имао обичај да себе назива кад се бавио питањима психологије – господ Фројд је био први који је открио застрашујуће опасности породичног живота. Свет је био пун очева – дакле пун беде; пун мајки – дакле пун свакојаких перверзија, од садизма до невиности; пун браће, сестара, стричева, стрина – пун лудила и самоубиства.“

Овим речима будућим научницима објашњава прошлост један од Управитеља Врлог новог света, појавивши се међу њима током часа практичне наставе којом Хаксли отвара своју негативну утопију. Научнички нежно предочава им предности њиховог дивног, антисептичног, уређеног, предвидљивог света, супротстављајући га оном погубном, у коме је све живорођено – то јест природно настало, или вишом руком створено – врхунац скаредности.

Колико се, на путу научно утврђеног напретка, сами трудимо? Ако оставимо по страни жене у црном, све одборе, комитете и фондове за промоцију права „другачијих“ – било каквих, двоножних или четвороножних – на рачун дојучерашњих нас, сва бомбардовања и блаћења, те остала „научна“ настојања да се измени наша бит – колико сами доприносимо увођењу Павловљевог рефлекса, тог суштинског механизма у формирању „новог човека“ за „ново доба“ – у наш живот?

И заиста: не само престоницом, толико решеном да потврди да је „Београд свет“, већ и приградским аутобусима, блуде карикатуре људи – момчићи са „мохок“ фризурама или јамаjчанским, вунастим увојцима и полуголе девојке надограђених ноктију, упиљени у своје андроиде и ајподове. Чекају их „рејв“ и „пена“ журке и неки други живот далеко од овде и сада, где седе – док се око њих, стојећи, по кривинама увијају старци који су их подигли. Гаде се њихових торби и гурања, њихових знојавих тела и гладних отимања за седиште – тих „пензоса“ и „љакси“ који се возе само зато што могу и не знају шта ће са собом. И сви заједно хрле граду којим – у поткошуљама, папучама и шорцевима – промичу оронули бонвивани са коњским реповима и кучићима, групе развиканих девојчица у ишчекивању обећане им сласти и самоостварења, службеници који једу у ходу и из папира, средовечне жене утегнуте у панталоне неприродно спуштеног струка, преко кога се преливају сувишни килограми.

„Ружно је лепо“, „опуштено је кул“ су пароле које ће се ускоро извикивати и ако им не буду рекли да треба.

Да ли смо то заиста ми?

Јер, та тако помно грађена „посебност“ и „индивидуалност“, подстицана са сваког „билборда“, екрана или новинске стране, неумитно их штанцује у истоветне копије, механички покретане на бескрајној траци – изуму Хенрија Форда и, по критичарима, Хакслијевој непосредној инспирацији. Са веће удаљености или веће висине – на пример из Монсантових авиона-запрашивача – они су заиста само мрља у покрету која, осим равнодушја, не буди никаква осећања.

Такви само случајно нису настали у Хакслијевом Центру за инкубаторску производњу и систематску обраду. Но, журку по журку, андроид по андроид, хаскија по пудлицу, обећање по обећање, жељу по жељу, напредују они, тако индустријски индивидуализовани, ка остварењу Хакслијеве мрачне визије у детаљ прорачунатог, од свих емоција и ризика ослобођеног, савршеног света – горег и од орвелијанског, у коме се потреба  за потврдом људскости у себи и око себе завршава издајничким убодом право у срце.

У уводу своје књиге Забављајући се на смрт (Amusing Ourselves to Death)из 1985. критичар Нил Постман (Neil Postman) тачно супротставља 1984 и Врли нови свет:

„Орвел се плашио оних који ће забрањивати књиге. Хаксли се плашио да ће нестати разлога да се књиге забрањују јер више неће бити оних који ће желети да их читају. Орвел се плашио оних који ће нам ускраћивати информације. Хаксли се плашио оних који ће нам дати превише и тако нас начинити пасивним и еготистичним. Орвел се плашио да ће истина бити скривена од нас. Хаксли се плашио да ће истина бити удављена у мору безначајности. Орвел се плашио да ћемо постати поробљена култура. Хаксли се плашио да ћемо постати тривијална култура, заокупљена „тактилима“, „мисама солидарности“ и „центрифугалним лорама“. Како је Хаксли сам приметио у есеју Повратак врлом новом свету (Brave New World Revisited), грађански слободари и рационалисти, увек спремни да се супротставе тиранији, ‘пропустили су да узму у обзир човекову готово бескрајну склоност да му се скрене пажња’. У 1984, Орвел каже да се људи контролишу наношењем бола. У Врлом новом свету, они се контролишу ‘наношењем’ уживања. Речју, Орвел се плашио да ће нас уништити оно чега се плашимо. Хаксли се плашио да ће нас уништити наше жеље“.

У готово свим побројаним и небројеним непоменутим, озбиљним и мање озбиљним књигама и филмовима (са изузетком Орвелове, у којој се константним ратом у недоглед одлаже апокалипса) „савршеном друштву“ претходи катастрофа светских размера. Код Јевгенија Замјатина, у роману Ми (из 1921) – по многима претечи не само Орвелове и Хакслијеве негативне утопије – то је, на пример, Двестогодишњи рат. И, у свим дистопијама, „стабилност“ је решење а, у већини, укидање емоција и слободе, изједначених са хаосом, пут ка савршенству.

У њима, као све више и у стварности око нас, математика и прорачун су и метод и циљ. Слобода духа – преостала код већине протагониста у форми неког „атавизма“ (код Замјатина су то длакаве руке наратора, код једног Хакслијевог јунака исувише низак раст за његову касту) – постоји само као драмски контраст и нигде не превладава. Орвелов Винстон Смит је сломљен, Хакслијев Џон Севиџ се убија, Замјатинов Д-503, упркос све ауторове поетике, једва да наговештава неку, веома одложену и удаљену наду.

Та слобода духа више је сумња и нелагода, него узлет спознаје, макар трагичан и лишен радости.

То је, заправо само још дубљи пад.

Том паду Хаксли додатно доприноси уводећи нов принцип у глобалну тиранију – „ако не силом, онда милом“. Таквом решењу, истина, и код њега претходе рат и масовна погубљења „незадовољника“ – приврженика непотрошачког живота и културе – антракс бомбама, тровањем водовода, митраљирањем или гасом – али награда за послушне и сломљене је задовољство: максимално скраћено време између рађања жеље и њеног испуњења. А да би се Нови човек, усмерен само на потрошњу, у потпуности припремио, хемијски је препариран још у ембрионалној фази и потом подстицан и пригодним, калеидоскопски променљивим „вјерују“ за сваку прилику: „боље ново набављати него старо преправљати“, „нову робу у нову собу“, „боље грам него срам“, уз организовану забаву („тактиле“), организоване сексуалне оргије („мисе солидарности“), организовану дечју игру („центрифугалне лоре“)…

Са крста је скинут горњи крак и он преправљен у слово Т, у славу бога Форда и његовог модела Т, првог масовно произвођеног аутомобила, а нова, синтетичка дрога омогућава одсуство из стварности по жељи и враћање у њу „без мамурлука или митологије“. Тиме се Нови свет побринуо и за душу – сома поседује „сва преимућства хришћанства и алкохола; ниједан од њихових недостатака“, како тријумфално закључује Управљач у обраћању својим наследницима.

Хакслијева варијанта будућег света „Фордове ере“ – година дешавања код њега је 2540. или 632. ф.е. – јесте, према критичарима, последица његовог згражања Фордовом покретном траком и „радосним, младалачким комерцијализмом, промискуитетом и окренутошћу себи великог броја Американаца“. Наиме, на броду којим је путовао за Америку Хаксли је наишао на индустријалчеве мемоаре и из њих сазнао да је тај пионир масовне производње и „социјалног“ капитализма први радницима понудио високе плате, тиме у своје погоне у Детроиту привлачећи најбоље и најквалификованије. Желео је да и они могу да возе кола која производе, али и да их „ослободи“ лоших навика – пијанчења, туче, занемаривања породице.

За то се бринуо Социјални одсек његове фирме. Педесетак инспектора је уз помоћно особље надзирало понашање намештеника ван радног времена; тачније – шпијунирало их, и утеривало у ред.

У време када је писао своје мемоаре (1922), Форд о том одсеку говори у прошлом времену. Но жеља да уреди свет, очисти га и дезинфикује, те постигне врхунску продуктивност тешко да га је – будући неодвојиви део његове личности – икад напустила. Форд је, кажу, веровао да ће светски мир бити постигнут ако људи буду задовољни – то јест, ако буде владало благостање. Рату се противио као траћењу људских живота и због тога је себе сматрао пацифистом. Тешко да би га ико могао кривити што је Хитлер, опчињен његовом ефикасношћу, држао његову фотографију у свом кабинету.

Но, док се противио уласку Америке у рат, Фордови погони у Америци, Енглеској а потом и у Хитлеровој Немачкој, производили су моторе за бомбардере.

Ваља такође памтити и да се сам Хаксли – декларисани противник света из кога је, уз ризик непредвиђености, елиминисано и све људско – преселио у Америку у којој је и умро, у којој му је син постао познати лекар, а унука му надзире одржавање њујоршких паркова. У потрази за „просветљењем“ експериментисао је усто и са дрогама, посебно ЛСД. У насушној потреби за Смислом одушевљавао се и индијским мудрацем Кришнамуртијем, такође настањеним у Калифорнији, чији се поштоваоци повремено јављају, хвалећи га, и на „алтернативним“ електронским медијима попут Глобалних истраживања која би, као, да нам помогну да сагледамо шта нам се данас догађа. У Вечитој филозофији (The Perennial Philosophy), својој антологији учења светских мистика и мудраца издатој 1945, од рођења полуслепи Хаксли се (према Википедији) коначно упушта и у истраживање света изван оног досежног нашим чулима, уверен да „постоји смисао и изван чулних задовољстава и сентименталности“.

Откриће од кога је могао да крене – да му је било дато – пропратио је и болним увидом у ментални склоп свог, Западног света:

„Сад увиђам да је права драж интелектуалног живота – живота посвећеног учености, научном истраживању, филозофији, естетици, критици – његова лакоћа. Он је замењивање сложене стварности једноставним интелектуалним шемама; замршених збивања живота мирном и формалном смрћу. Неупоредиво је лакше знати много, рецимо, о историји уметности и имати дубоке идеје о метафизици и социологији, него интуитивно и лично знати довољно о својим ближњима и имати задовољавајуће односе са својим пријатељима и вољенима, својом женом и децом. Право живљење је много теже него санскрт, или хемија, или економске науке“, написао је.

Но и тај увид је, опет на свој начин, само пуки, интелектуалистички излет у једва наслућени свет изван Зида. Тражећи и на самрти да му се убризга ЛСД, остао је потом упамћен, осим као сатиричар, и као „хуманиста и пацифиста“.

Лутања и потраге интелектуалаца су, наравно, њихова лична ствар. Она, као ни свет идеја, нису сама по себи ни лоша ни добра. Али, ако нека култура одабере да слави убијање наде и човеков пад, она заправо слави смрт. Величајући човека који је неуспешно трагао за смислом као хуманисту и пацифисту, она тиме објављује и свој систем вредности и разоткрива своје унутрашње биће. Хитлеровски решена да прошири свој животни простор и изван не само Замјатиновог Зеленог зида који дели сваки „савршени“ свет од још непреобраћеног, данашња Западна култура у свом кабинету држи слику саме себе – своје инспирације и свог циља.

Да ли је, заиста, то оно што смо ми?

Да ли ће нас имитирање оних који су умислили да су наши творци спасти улоге коју су нам наменили у својим „пројектима“? Јер, колико су такви напори успешни научили смо предобро и лично из три немачка покушаја током прошлог века. Како ће се окончати и овај најновији – који на нас насрће мало силом, а мало милом – говори и судбина Детроита, града у коме је 1903. Форд основао своју компанију.

Насеобина на граници с Канадом – тада фактички стара тек један век, пошто је претходно као невелико утврђење прелазила више пута из француских у енглеске руке, одолевши индијанским опсадама, посебно у Понтијаковом устанку из друге половине 18. века – одједном је, као велика лука и бродоградилиште, постала и центар светске аутомобилске индустрије. Живот је у њој пулсирао као у филмовима, а све направљено у њему – од аутомобила до музике – чинило се правим.

Но неколико деценија касније – средином прошлог века – то савршено устројство полета и богатства почело је да се пара. Погони и покретне траке више нису доносили довољно, и тај симбол америчког успеха и моћи – како га многи коментатори с меланхолијом називају – данас се углавном оплакује као славна прошлост. Јер, некада четврти град по величини у Америци, данас је тек 18-ти, а од готово два милиона становника с средине прошлог века спао је на мање од 700.000. Марта ове године, град је стављен под принудну управу пошто становништво готово да не плаћа порез – неопростиво кривично дело, нарочито у Америци. Белци и средња класа настављају да одлазе. Читави квартови су опустели, као после катастрофе, а градске власти признају да тамо више не могу да обезбеде ништа – ни воду, ни струју, ни школе, ни полицијску заштиту.

Да ни пропаст не остане неискоришћена побринули су се фотографи који сада сликају пустош једног од центара Западне Светлости: његова некад прекрасна позоришта, уметнички изведене железничке станице, луксузне продавнице, богаташке виле, учионице и хотелске собе. Снимају постапокалиптичан пејзаж улица без људи, погона без машина, изваљене ормане, разбацане и преврнуте фотеље и столице, полице још испуњене књигама и регистрима, заборављену теглу уз разбијени телевизор на накривљеном столу… Трагове бившег живота.

Трогодишњи Понтијаков устанак против Британаца, назван по поглавици из племена Отава, завршио се, наравно, неуспешно. Хроничари кажу да је рат био бруталан, да заробљеници нису узимани нити цивили штеђени, а да су Британци покушали да се реше индијанске опсаде међу ратнике бацајући свој главни адут – ћебад заражену великим богињама.

Није поуздано утврђено да ли је Понтијак доиста био истински вођа устанка, нити да ли је убијен индијанском руком из освете, или по налогу Британаца. Остао је упамћен кроз називе два града, једну спомен плочу, и чувени модел аутомобила који на Википедији има бар три пута дужу одредницу од особе чије име носи. Или, тачније, чије је име носио. Јер, ни овај последњи споменик успеху и надмоћи западног света није више на тржишту. Његова производња је обустављена 2010, пошто се указала нека исплатљивија прилика.

Треба ли и ми, после свега, да жалимо што Детроит нестаје, јер су одатле биле и Дајана Рос и Супримс, које смо с одушевљењем слушали у младости? Или да се радујемо што ће можда – ако живот заиста побеђује – опустети до краја, и поново постати подручје при води које повезује језера Хјурон и Ири, с бујним растињем које ће прекрити опустеле погоне Фордове ере и њено, нимало филмско, апокалиптично наслеђе?

Оно, којем стремимо и ми – заблудели и погледа окренутог од себе, замагљеног отровним прахом пропасти који се надвија над целим правим, познатим, вишом руком створеним светом.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово