Гледишта

Јелена Гускова
ТЕРОРОМ ДО „МИРА“

 

Још док су Београд кажњавали за непослушност бомбама, Американци беху почели да воде ванблоковску дипломатију у коју су хтели да увуку и Русију. Схвативши да не могу да натерају увређеног и тврдоглавог Слободана Милошевића да се потчини њиховим захтевима без подршке Руса, кренули су да привуку представника Русије у групу за „регулисање“ „балканског проблема“. За такву игру био им је неопходан и један Рус, да би преко њега разговори са Милошевићем били делотворнији.

Али, њиме није требао било какав Рус, већ неко ко би повлађивао западним „колегама“ и био чврст према Србима. Избор је пао на Виктора Черномирдина, који је постао лични представник Председника Руске Федерације, Бориса Јељцина.

Зашто је изабран управо он? С једне стране, бившег руског премијера Американци су познавали из комисије Гор–Черномирдин, и одговарао је Западу. С друге, Председник Русије назначио је да не жели да се конфронтира са Западом: именовање Черномирдина је показало Америци да се Русија неће противити НАТО-у. У својој књизи, Черномирдин индиректно потврђује да је Клинтон телефонирао Јељцину тражећи да се именује управо он, пошто с Милошевићем нико, наводно, није више могао да разговара.

Но тешко да је Черномирдин говорио истину тврдећи да су Американци, због његове чврсте нарави, веома ризиковали подржавајући његов избор. Ризиковала је искључиво Русија, пошто су њеним рукама Срби натерани да капитулирају под понижавајућим условима. У Институту за психоанализу и ментална истраживања САД одавно беху Черномирдина проучили и закључили да је интелигентан изнад просека, властољубив, користољубив, да може бити добар и стрпљив преговарач, да поштује наредбе те да, мада прави дипломата, по потреби уме да буде и груб. Како се показало, амерички психолози нису погрешили: Виктор Черномирдин се у потпуности солидарисао са ставом Беле Куће, да се са Милошевићем успешно да разговарати једино језиком силе.

После именовања, Черномирдин је себи одредио приоритете. Први му је био да не дозволи увлачење Русије у војна дејства а други, наводно, да очува целовитост Југославије. Остали су се тицали преговарачког процеса и следили непосредне наредбе Председника: осудити агресију, поштовати Повељу УН и међународно право, те постићи широку аутономију за Косово у границама Југославије.

Све крајње исправно.

Али, дипломата Черномирдин је један веома важан налог прећутао. Наиме, Јељцин је инсистирао да се прво заустави бомбардовање, па тек онда Србима поднесу услови мира.

У пракси, међутим, тај принцип је за непуних месец и по дана, корак по корак, изневерио управо Черномирдин.

Јер, наговарајући Милошевића да прихвати план „регулисања кризе“, као представник Русије он га је уверавао да ће прво бити прекинута ватра, а затим почети преговарачки процес. При том, Черномирдин је знао да нема шансе да НАТО прекине бомбардовање, па је чинио све да Срби без поговора прихвате ултиматум који се сводио на следеће: прво повући све српске снаге са Косова, а потом дозволити НАТО трупама да остану у Покрајини, да би тек по успостављању таквог стања била обустављена војна дејства Западног блока.

Тако се десило и са другим важним питањем – саставом међународних снага на Косову и лоцирањем руских трупа. Због попустљивости Черномирдина, Американци нису Русији издвојили посебан сектор, мада руски војници беху са америчким колегама усагласили своје присуство у Покрајини на јасно омеђеном простору. Како је то цинично написао амерички дипломата и учесник преговора Строуб Талбот, Србима се ултиматум показао још гором верзијом Рамбујеа. Јер, по мерилима међународног права, Косово је наводно остало у саставу Југославије, али као протекторат УН под војном управом НАТО-а до у недогледну будућност. То је значило и повлачење српских трупа из Покрајине, стављање мировних снага под команду Западног блока, и повратак (шиптарских; прим. Српског Листа) избеглица и расељених лица кућама.

Вашингтон је упорно инсистирао на тим условима, истоветним захтевима Групе Осам, Резолуције СБ, и коначним захтевима постављеним Милошевићу почетком јуна, уз директно посредништво Черномирдина. При томе се стално понављало да Југославија на тим преговорима нема право да тражи равноправни однос.

Стварајући план за Косово и Југославију, постављајући политичке фигуре, и планирајући акције НАТО-а, Вашингтон се ни с ким није саветовао.

– Како ми кажемо, тако ће и бити – објаснио беше ситуацију Строуб Талбот.

Марти Ахтисари и он, чланови преговарачке тројке, имали су задатак да став Москве максимално приближе своме, то јест НАТО-вом. Једино у том случају могао је Виктор Черномирдин одиграти улогу коју су они од њега очекивали – полуге за притисак на председника Србије.

Положај Слободана Милошевића није био лак. Поставили су му ултиматум, нису реаговали на његове уступке и гестове којима је показивао добру вољу и флексибилност. Опсег његових могућности био је сужен. Бранилаца није имао, међународне организације су ћутале и одустале од учешћа у решавању кризе. Осим тога, Међународни трибунал за бившу Југославију издао беше налог за његово хапшење на основу оптужби за злочине управо на Косову: тачније, с правне тачке гледишта, од тада су преговори вођени са међународним „злочинцем“. Да би притисак био што већи, САД су појачале нападе, изводећи их и дању. Уништавана је војна техника, железничке комуникације, путеви, мостови, НАТО је бомбардовао стамбене квартове, болнице, избегличке колоне. Број цивилних жртава је растао.

Јељцин се није одвише удубљивао у садржај споразума, достајали су му реферати Черномирдина, али није престао да даје изјаве о важној улози Русије као миротворца. Хтео је, такође, да САД и НАТО-а прихвате посебан статус за руске преговараче, што би озваничило и појачало нашу улогу. Председник је уверавао јавност да ће лично настојати на томе. При том, пожуривао је Черномирдина и инсистирао на што скоријем завршетку преговора, са скраћеним роковима за усаглашавање предлога.

По мишљењу Черномирдина, узрок журбе био је економски притисак Запада, преговори о кредитима ММФ, разматрање реструктуирања дуга Москве Лондонском клубу.

Но, Строуб Талбот тврди да је журба руског председника да се преговори што пре заврше почивала на сасвим другим разлозима. По њему, пошто ваздушни напади нису слабили, а Милошевић није намеравао да попусти, Јељцин се суочио с непријатном перспективом – најкраће за шест седмица – 18. јуна – требало је да се састане са Клинтоном, Шираком, Шредером и Блером у Келну, на годишњем самиту Велике Осморке. Буде ли и тада рат трајао, не би имао избора осим да или бојкотује састанак, или приреди скандал попут будимпештанског. Ниједна варијанта му није одговарала, Велика Осморка му се чинећи дугоочекиваним и уз тешке муке достигнутим крунским остварењем његовог делања на врху власти.

Од годишњег самита се очекивало да буде апотеоза новог руског угледа и личног Јељциновог престижа. У Келну, Јељцину зато није падало на памет да буде сматран сувишним или бунтовником, већ да буде прихваћен као миротворац, и то равноправан.

А то је значило да мир ваља закључити што пре, па су се преговори завршили 2. јуна, драматичним сусретом тројке преговарача са председником Југославије, Слободаном Милошевићем. Њему су достављени предлози које су Западне силе претходно усагласиле у Бону. Разговор је био тежак; требало је Милошевићу „објаснити“ зашто је договор тако измењен да предложена варијанта личи на капитулацију.

А можда је ваљало не објашњавати му ништа већ га једноставно уплашити, неоставити му избор и натерати га да потпише?

По Строубу Талботу, Черномирдин је од свог председника добио карт-бланш, те га је управо то навело да се понаша с толико сигурности у своју моћ, да буде толико нападан и жесток.

Главну улогу полуге за натеривање Југославије на капитулацију преузео је тако на себе – ма како то било жалосно – управо руски представник.

То је био вешт потез Американаца: Срби тешко одбијају Русе пошто им верују, очекујући њихову подршку.

Черномирдинова тактика састојала се у хваљењу коначног документа, тврђењу да он нема алтернативу, жалби на тешкоће и тегобност урађеног посла, те притискања Милошевића предочавањем да му из свега тога нема излаза мимо понуђеног. Осим тога, Черномирдин је рачунао на учинак притисака на југословенског председника из више праваца. Тако је Швеђанин Петер Кастенфелд по задатку специјалних служби (руских, претпостављамо; прим. СЛ) Милошевићу предао поруку са саветом да прихвати предлог Черномирдина и Ахтисарија, уз објашњење да Русија Југославији не може помоћи, те да бољу понуду неће добити.

Но, Милошевић је ипак неколико пута питао шта ће бити ако Југославија одбије да потпише тај капитулантски споразум? Тражио је савет како да поступи  у том случају. Черномирдин га је међутим само плашио: вас ће докрајчити, бомбардовати, заувек ћете изгубити Косово, и нећете одржати никакву целовитост ваше државе.

И српска војска је питала Русе: да ли ћете нам помоћи, ако не потпишемо ултиматум и почнемо истински да ратујемо са НАТО-ом?

Наши генерали су на то спуштали главе и одречно одмахивали њима.

Трећег јуна 1999, Милошевић је саопштио да се посаветовао са свим политичким странкама и објавио да су, оставши сами, Срби донели одлуку да прихвате Предлог као понуду за мир.

– Ми не смемо да одбацимо мировни предлог иза којег стоји председник Русије – говорио је Слободан Милошевић. Народна скупштина Републике Србије је истог дана одобрила документ за постизање мира – који, између осталог, нико од њених чланова није видео.

НАТО је прослављао победу настављањем бомбардовања Југославије. Черномирдин није успео да Запад прихвати ни основни захтев председника Русије: прекид бомбардовања као услов за почетак преговора.

Европа се опраштала од система међународног права.

Русија се правила да је донела мир Југославији и покушала да Уједињеним нацијама врати улогу регулатора међунационалних сукоба.

Уз то, последице споразума који је под притиском Черномирдина потписала Југославија су следеће:

Агресија је постала законита, не будући осуђена.

Југославија је проглашена кривцем за сукоб на Косову.

НАТО је себи и другима доказао ефикасност политике ултиматума и казни.

У Москви, међутим, Черномирдин није дочекан са одушевљењем. Да ли је Виктор Степанович имао састанак са Председником у Кремљу не зна се, јер Јељцин није био задовољан његовим радом и састанке са њиме – тада већ својим бившим специјалним изаслаником – је избегавао.

Но, Алберт Гор се захвалио Черномирдину на постигнутом, који му одужио обећањем да „посао“ неће пропасти.

Черномирдин је био задовољан и што Милошевић није поставио никакве захтеве, једноставно потписавши ултиматум за који је „гласала“ Скупштина Југославије.

Али, да ли се свиме тиме могла задовољити и Русија, не успевши да се у коначном документу усвоји ниједан њен, унапред постављен, захтев?

Јер, под притиском званичног представника Русије, Србија је била приморана да напусти Косово, чиме је почео процес губитка те аутономне српске покрајине.

 

Напомена Редакције Гласа Русије: Мишљење аутора не мора да се подудара са мишљењем редакције.

 


Напомена Уредништва Српског Листа: објављено на Гласу Русије 30.7.2013; пренео Novi Standard. Наслов и редакција наши.

 


КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА

 

Мимо невероватног језика овога чланка (видети оригинал на оба изворна сајта), ово накнадно признање предобро српској медијској публици познате Јелене Гускове (којој се свугде истиче докторска титула), оставља мало простора оптимизму разних „русофила“ на „овим просторима“.

Јер, веровати да је Борис Јељцин, а још мање неки Виктор Степанович Черномирдин доносио било какве одлуке у вези са исходом НАТО „послова“ на Балкану равно је убеђењу да данас такве одлуке у САД о Сирији доноси Барак Обама, или о судбини Србије Александар Вучић.

Мимо, наиме, све шминке, пропаганде и медијског и маркетиншког „спина“ јавни посленици су данас исувише изложени публици да би, на дуже стазе, преварили било кога. (Што казао амерички председник Линколн: „Све људе је могуће варати неко време, неке све време, али немогуће је све људе варати све време.“) Другим речима, ма колико „дизајнирали“, рецимо, Вучића или Томислава Николића, или Ивицу Дачића, за ових двадесетак година они су се показали ко су и шта су, шта знају и колико и шта могу. И тешко да има иког међу словесним Србима – странцима поготову – коме није јасно да такве особе, таквих карактерних особина, личних способности и моћи не би ни неколико сати могле провести на својим положајима да их неко – јавности невидљив те стога њој и неодговоран, па, опет следствено, управо зато и веома утицајан – не држи на њима.

Бориса Јељцина смо, нажалост, посматрали како басом изговара „Вот оћин сериозниј шаг!“, 1999. безмало претећи прстом Западу због напада на нас, па смо се питали, бар неки, откуд такав човек на челу Русије, а пре њега Михаил Горбачов, по ћели обележен мапом неког непознатог нам света. А и за Путина нам је речено да га је, наводно, на власт довео Јељцин – пошто садашњи Председник Русије беше провео деценије у тајној служби СССР-а за коју се, добровољно, јавио још као малолетник. Како се, међутим, све то заиста одиграло писаће једног дана у истинољубивим књигама, можда ће се чак појавити и дела попут неког руског Хамлета, али нама, гледаоцима и жртвама тог пучког позоришта биће свеједно. Јер, ”The show must go on!“ („Представа се не прекида!“) што казали на Бродвеју.

И, Представа се не прекида, па ни код нас, а камоли у Русији или САД. Мењају се фирме над београдским, московским па и њујоршким радњама које се растурају па изнова за баснословне паре реновирају, али сва та „економија“ и „политика“ „обичним“ људима – онима који су бољи од својих управљача и владалаца – остају једнако одурне, стране, наказне, па и смешне.

Заиста, шта се изменило у америчком систему исисавања животне снаге својих грађана, или у руском утеривању страха у кости својим, или у залуђивању српских лаковерника „Бољим Животом“ (”Pie in the sky“, како би то назвали „ваћароши“ на Менхетну, или у Лос Анђелесу)? Све би то бар Гускова, школована у СССР-у, унапређена у једног од врховних политичких „аналитичара“ и данашње, демократске Русије, требало да зна. Што и она зове Јељцина Председником без гађења, солидаришући се са континуитетом владања из сенке, а што се Уредништво Гласа Русије ограђује чак и од њеног, женствено-благог подсећања на руску „помоћ“ Србима између 1990. и данашњих дана, не би требало да чуди макар нас, свикле и на горе.

Ми – који смо гледали уздизање Слободана Милошевића у Вожда свих Срба (сећа ли се, ико, да је у својим говорима икад помињао Србе?) а Дачића у његовог наследника (Вулина у „политичара“ а некмоли „државника“ да не помињем), Динкића у „стручњака“, „експерта“  и „економског мага“, Палму у озбиљну политичку фигуру и томе слично – не бисмо смели да се љутимо на марифетлуке Черномирдина, цинизам Строуба Талбота, или „наивност“ и частохлепље Бориса Јељцина.

Који су то пак „генерали (…) спуштали главе и одречно одмахивали њима“ још 1991, када Кадијевић беше отишао у Москву да пита сме ли ЈНА да успостави ред у Југославији по кратком поступку, или ко је забранио испоруку противавионских ракетних система С300, наводно и купљених и плаћених (мимо свих, недоказивих, тврдњи да је Милошевић одбио руску понуду), те зашто је повучен руски одред са Космета, или ко је читаву деценију подржавао Козирјевљево делање у УН и руско немушто пристајање на све по нас штетне одлуке тог „међународног“ тела, шта је требало да значи куповање црногорске обале од „руских“ тајкуна (произашлих, попут „српских“, из тајне политичке полиције претходног система) – као и шта ових година треба да опосли „игранка“ око Јужног тока, због кога Запад неће заратити са Русијом али чије би неувођење погоршало положај како Србије тако и Срба, можда никада нећемо сазнати, али све то не мења историјски потврђену чињеницу да свако кукавичко ослањање на било коју велику силу овај народ само унижава, или преводи из једног вазалства у друго, горе и од претходног.

Руски „аналитичари“ присутни у нашим медијима – званичним или на интернету – исувише ми личе на Александра Радића, Милована Дрецуна, Мирослава Лазанског, Чедомира Антића, и сличне, који се надају да међу њиховом публиком нема никога ко се пита чему нас може неки курсиста, или чак у Служби или на неком универзитету одгајени „стручњак“, поучити о питањима неподложним квантитативној анализи, него сагледним, па и решивим, искључиво искуственим и интуитивним познавањем људи и народа – не само с њихових слабости већ, пре свега, с њихове душе и стремљења.

Што се тиче Руса, њима желим све најбоље. Јер, досада се нису – осим у природним наукама и књижевности – свом огромном дару и потенцијалу достојно одужили.

Да јесу, било би их данас бар пола милијарде насељних густо и равномерно од Пољске до Пацифика, без икакве потребе да нам по неким чудним мерилима одабрани син генерала совјетске војно-обавештајне службе, „портпарол“ њене „тврде линије“, Александар Дугин, још од пре стицања свог пунолетства прича о некаквом евроазијству, као споју словенштине и туранштине.

И не би Путин помињао Американце као „партнере“.

И не би код нас најгори тражили спас у туђину а не међу нама или у себи, брозовском „реалполитиком“ научени да ваља стално мерити „односе снага“, и сходно томе читати или се позивати на Гускову, или на Бжежинског.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово