Гледишта

Момчило Селић
ТЕРАЗИЈЕ 2

 

Ако постоји место где се кљунови кантарских „птица“ Истока и Запада (а и Севера и Југа) безмало додирују то је простор између хотела Москва и Балкан, те обе те тачке и Безистанског пролаза.

Да ли је симболика намерна или провиђење, зна Свевишњи.

Но, да се глечерски зид последњег леденог доба издизао на левој страни Дунава наспрам Калемегдана, и да никада није залазио јужније знамо бар из геологије, ако не већ историје која се званично позива на писане помене и материјалне остатке првих блискоисточних, месопотамских, египатских, индуских и кинеских градова, насталих око 6.000 година пре наше ере.

Припада ли Лепенски Вир („Подунавска култура“) томе добу, неких 4.000 година после катаклизме топљења поларног леда (наводног узрока потапања Атлантиде) или не одлучиће империјална дебата која се однедавно води између оних који би да сазнају шта се заиста дешавало у повести, и бранитеља својих катедри и моћи држава заснованој, бар делимично, на примогенитури.

Је ли Свето Писмо – а нарочито Тора – буквални приказ Постања и прошлости можда ће доћи у разматрање када догме устукну довољно да се у научну јавност некажњено унесе и податак да је Потоп из средине шестог миленија старе ере (датумски веома близак почетку Српског календара) створио данашње Црно море, одвојивши Балкан од Анадолије мореузом – тиме из опажања Блиског истока изузевши целу Европу више Понта и Босфора.

Све то, ма колико се некоме чинило „препотопско“ и небитно залази у тему покренуту и најновијим напорима на стварању „Евроазије“, орвеловских наговештаја.

Јер, Срби и Руси нису један народ, нити су икада били.

Срби – ни руског ни словенског имена – по свему судећи јесу један од арјанских војничких сталежа, попут марјана на Балкану и Блиском истоку, или кшатрија у Индији. О сарматском пореклу Срба писао је у нас досада безмало само етнолог Радован Томашевић, углавном непомињан у било којој јавности. Да у Аланији (Осетији) Србе сматрају једним од својих племена која су се запутила на запад и успут словенизовала чуо сам и од члана Академије наука Северне Осетије. Да физиогномијски, карактеролошки и културално Осети (последњи Сармати) и Срби више међусобно личе него икоме трећем запазио сам током неколико седмица боравка у Закавказју.

Да доста лексике делимо са тим иранским народом такође се да утврдити, прегледом глосара и речника.

Да Руси (на сарматском „светли“) у свом свакодневном говору имају много скитских и сарматских речи (од, рецимо, „харашо“ за добро, „собака“ за пас, па даље) такође се не да побити; какав је утицај староиранских номада на њихову етногенезу сазнаће се. Што се пак Пољака тиче, они своју „шљахту“ без извињавања тумаче заоставштином Сармата.

Да први руски летопис (Несторов) тврди да су Словени дошли из балканског Подунавља може се прочитати на оригиналном језику (старословенском илити црквенословенском или чак, по англо терминологији, „старобугарском“ /Old Bulgarian/) и у различитим, махом верним преводима. Да средњевековни руски има обиље „српских“ речи (погледати, рецимо, оригинални текст Слова о полку Игорову), у данашњем руском означених као архаизми, те да савремени руски многим својим особинама указује да словенском становништву које га говори није праматерњи мора признати свако коме је стало до истине више него до политике. (Губитак помоћних глагола, спремност на непрекидну замену чак и свакидашњих израза страним – испрва немачким, па француским, данас већ енглеским – итд).

Хиљаду година под Скитима (староиранским коњичким стрелцима), па следећих хиљаду под Сарматима (староиранским коњичким копљаницима), па готово пола миленија под Варјазима (викинзима, нордијским гусарима), те два столећа под Туранима (Монголима и Татарима), „светли“ становници северне прашуме – до средине Средњега века пружене од Атлантика до Пацифика, а на југу до Кијева – са степом, „таласократском“ бар колико било које приморје или поморје, нису могли изаћи на крај. Наиме, сви побројани завојевачи руских земаља кретали су се, што равницом што рекама као морем – викинзи „дугим бродовима“ налик феничанским па хеленским, степски номади на коњима кадрим да дневно савладају и по неколико стотина километара.

Ову двојност (не једину) руских геополитичких прилика као да превиђају следбеници Кјелена, Макиндера и Хаусхофера. Руси – плавокоси и плавооки становници раштрканих села и дрвених градова „Градобогате земље“ (Gardariki, како су Варјази звали Русију) тајгом беху одвојени једни од других, но недовољно од северних и источних грабљиваца. Што је штитило становништво словенског језика – веома срболиког, највероватније добровољно прихваћеног од скупине „отмених“ (арја), као што је усвајан и латински на Западу – мародерима у „змај-лађама“ и на коњима представљало је само још један изазов њиховом јунаштву, ако не чојству.

Тако је, у последњих бар три хиљаде година, настало руско становиштво – плод углавном недобровољног мешања покорених и тлачитеља. Јер, угњетавање је морало бити макар почетни предуслов за наметање новог лика становништву већ датога сопства.

Насупрот томе, Срби Дробњаци Дурмитора су, после најезде Омер-Паше Латаса средином 19. века – и његове наредбе да му свако домаћинство подведе по једно женско чељаде зарад задовољења „потреба“ његове ордије – на сабору донели одлуку да се сва деца рођена девет месеци после тога побију. (Толико о теорији да су данашњи Срби мешанци Балканаца и Азијата, с обзиром на турске ратне обичаје, „право прве брачне ноћи“ и „шетање опанака“ домаћина током посете неког Турчина.)

Кобност насиља супротстављеног највишем чину љубави да се, наиме, уочити на колективној психологији и Запада и Истока.

Такав зулум Бог не опрашта.

Срби, усто, нису Руси ни својом мркошћу, кошчатошћу, висином, и нарављу. У Срба је уздржаност врлина, у Руса мана. Срби пију да се у друштву провеселе, Руси да би се, омамљени од пића, међусобно испитали.

Срби једу хлеб а Руси каше, попут готово свих Северњака.

Словенство које нас повезује јесте заправо културолошка конвенција, по свему судећи такође добровољно прихваћена и од пука и од „отмених“ – за разлику од западноевропског латинизма са јасним назнакама тевтонске „супериорности“ (погледати Готас Алманах, или родослове европских владајућих кућа), као и од евроазијског туранизма и арабизма, чију културолошку агресивност потврђује и понашање најскорашњијих исламских усељеника диљем света.

При том, имајмо на уму и Ивашовљев закључак да се Евроазија да ујединити пре свега „стаљински“. У својој књизи The Russians објављеној 80-их година прошлога века, Американац Хедрик Смит (Hedrick Smith) тврди да је највећи страх Руса од распарчавања државе. Да таквог зазора нису имали ни Горбачов ни Јељцин, то јест њихови налогодавци, очито је, као и идолопоклонство Руса према држави као надпојму, на шта Дмитриј Видрин упозорава и Србе у свом обраћању у Станишићима, маја ове године. Тај се став, за несрећу, уврежио и међу „нашим“ Службама – колико се да закључити из њиховог деловања од 1944. до данас, будући да су се бавиле првенствено заштитом државе, а не Српскога народа.

Док, попут Пољака, не запевамо „док буде Пољака (Срба) биће и Пољске (Србије)!“ и у нас ће надаље бити најважније да буде „државе“ „Србије“, макар насељене Кинезима – како члан Централног комитета Комунистичке партије Србије, Мијалко Тодоровић, беше још 1944. казао британском обавештајцу Фицроју Маклејну, или како нам 1990-их беше натукнула Мирјана Марковић, руски резидент. Но, Срби нису имали државе 1916. а јесу себе, па су 1918. наново стекли државу. Можда је америчкој јеврејској врхушки и елити, те постсовјетској власти свеједно ко им чини становништво нужно за светску хегемонију, али нама то не би смело бити.

Изгледа да је требало да нам један амерички обавештајац, Роберт Макдауел, својом посмртно објављеном књигом Кључна улога Срба у Другом светском рату (недавно издатом у нас под насловом „Стрељање историје“) открије да је главни, неизречени разлог англоамеричког напуштања Драже Михаиловића и његово препуштање хашколиком комунистичком суду у Београду 1946. било Ђенералово залагање за Балканску конфедерацију којом би се осигурао мир „у региону“ и омогућило Балкану да поново заузме своје пуноправно место у историји. (Слично је прошао Карађорђе после контаката са Хетеријом, затим Кнез Михаило Обреновић а, недуго после Драже Михаиловића, шеф бугарске комунистичке партије и државе Георги Димитров, кога су Совјети смакли због исте „јереси“.)

Но данас је већ могуће размишљати о удруживању Румуније, Србије, и Грчке, пошто ће сви који се томе на смрт противе ускоро бити веома забављени о сопственом јаду.

Балкан наиме не сме остати Catena mundi (светске вериге, илити „баглама“ /шарке/) већ се осовити у Теразије. Колико је такав геополитички циљ достижан показује, више од свега, махнито делање Великих сила да га онемогуће.

Но, свака сила за земана.

Нажалост, такво решење балканског „чвора“ ни Зоран Чворовић – заговорник, изгледа, беспоговорног српског праћења руских империјалних замисли – не узима у обзир као оствариву могућност враћања Смисла „овим просторима“ – што нам као национални задатак предлаже Видрин а што на свој начин Русима нуди Михаил Хазин у свом, математички сагледаном, предлогу повратка „Црвеном пројекту“ као методу одржања и јачања Руске империје.

Критикујући став српских устаника према Букурешком миру из 1812, Чворовић, на пример, напада суштину разлике између Срба и Руса. За Карађорђа и остале војводе, провизорност и условност тог Мира беше сучелна потпуном посвећењу Ослобођењу, пошто се Срби већ беху дигли мимо сваког рачуна и предрачуна, док Чворовић у руском дипломатисању не види проблем очит из, рецимо, Хазиновог излагања – заправо, објаве „отвореног конкурса“ за руску Националну идеју, то јест за смисао руске историје.

Првим устанком – уистину, Револуцијом – Срби су се вратили свом Позвању заточника Правде, Истине и Лепоте, док су се Руси, реалполитиком, само сврстали међу остале „кандидате“ за досезање – подлошћу, па и насиљем – привиђења да им се, по речима песника, „живот ‚исплати‘ “.

Српска Победа стајала је залогом завета Богу, а руско „цинцулирање“ улазницом у „Касино“ европског „натпревара“ (сетимо се те македонштине за утакмицу), у коме ниједан Играч никада није добио.

Проклетство – али и Смисао – Срба и јесте у обавези да буду „небески“ народ, а Руса што као да не знају шта би са собом осим да се простиру, колико им пространства Heartland-а дозвољавају.

И, ту не помаже никакво позивање на Николаја Трубецкоја који, попут својих духовних претходника и следбеника, „из прста“ исисава још једну химеру. Јер, видети у Држави Смисао равно је побркати вино са судом: толики су злотвори имали државу и ништа више, а било је и има народа који је немају али Постоје – за разлику од Оних који имају „све“, али којих ипак Нема.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово