Гледишта
Дејан Стевановић СРПСКА ЋИРИЛИЦА И СРПСКА ЛАТИНИЦА – СТАЊЕ И ПЕРСПЕКТИВЕ
(28. 11. 2006.)
Имајући у виду да је латинично писмо у свом класичном виду вековима било у употреби код Срба-католика, чинећи тако део и српске традиције – али, и због неприлагођености српском и, уопште, словенском гласовном систему која је стварала велике потешкоће у писању – те знајући да су два најпознатија српска филолога 19. века творци његове варијанте која се данас употребљава на већем делу српске земље, с пуним правом тврдимо да је латиница српско писмо. Но, значи ли то да се спокојно можемо препустити поплави латинице којом је захваћен овај остатак остатака Србије, и мирно посматрати изгон ћирилице? Тешко – мада такво насиље доприноси, што би казао Момчило Селић, утврђивању сопства – кључа српске духовне ризнице и ослободитеља народне снаге.
Пошто смо, први пут задуго, у могућности да с лакоћом препознамо неке од наших прекривених непријатеља – а тобожњих бранитеља Српства који су по њега кудикамо штетнији од отворених непријатеља, будући да спречавају оно најважније: освешћивање народа и збијање редова за одсудну борбу – и пошто ни о отвореним непријатељима не можемо више имати илузија да је с њима могућа нека нагодба, или суживот по цену одрицања од себе, тек сада можемо сагледати како му се, на овом фронту, ваљано супротставити.
Зато, нека се нико од нас којима је заиста стало до опстанка Српства, и којима без тога и ван тога нема смисла животу, не поведе за лажном паролом: „Ћирилица је једино српско писмо”, или још неистинитијим и погубнијим: „Сво Српство је у православљу, ван кога Срба нема нити може бити.” Јер, ако овако малобројни још дозволимо да нас непријатељ, Божји и људски, преко својих бројних помагача, и идеја преко њих пласираних, те моћних структура које све то подржавају, и убудуће дели и цепа на разне таборе, будућност нам неће бити светла.
Наиме, ћирилицу не треба бранити као „једино српско писмо” већ као једно од ретких фонетских писама данашњице, органски израсло из наше историје и традиције, лако препознатљиво и за просечног човека прихватљиво, те ликовно прелепо. А латиницу не треба сузбијати као „хрватско писмо”, већ због тога што је српски непријатељи подло и силеџијски фаворизују над ћирилицом, ради даљег расрбљивања нашег, већ увелико обесловешњеног народа.
Јер, непријатељ је већ у Краљевини Југославији, уз подршку државног апарата и пратећих установа, постигао да се употреба ћирилица ограничи само на Србе-православце. У другој Југославији, у склопу јавне политике галопирајућег расрбљивања (под кринком «братства и јединства»), врло брзо се ћирилица свела само на простор СР Србије, уз истовремени продор латинице и у ове крајеве. При том, у СР Македонији је и сама ћирилица, модификована неким дијакритичким знацима (рецимо, к` уместо ћ) и тиме одвојена од свог српског корена, дијаболично помогла проглашењу новог „народа”, прављењу његовог „језика”, а потом и устоличењу његове „цркве”. Да се све то постигне нису бирана средства – почев од школске и издавачке политике, преко медијске и службене праксе (на пример, готово сви обрасци су и у Србији штампани латиницом, док је и набавка ћириличних писаћих машина представљала проблем), па до отвореног полицијског насиља (у прекодринским крајевима употреба ћирилице могла је кориснику прибавити етикету «четника», са одговарајућим, па и правним последицама) – што се све, ругачки, дешавало у условима ‘‘потпуне равноправности писама’‘, тобоже гарантоване законом!
Јер, као све завереничке организације, и комунистичка партија је стално говорила једно, а чинила друго. Чак и кад су преузели и учврстили власт, комунисти нису радили другачије. Цинично су доносили законе који уопште нису намеравали поштовати, правили уставе на које нису ни помишљали да се обазиру (осим да помоћу њих угњетавају и кажњавају неистомишљенике и политичке противнике), истицали начела којим су се додворавали иностраном јавном мњењу а која су у пракси редовно пренебрегавали. И у свему томе било је чудног система, увек на највећу штету „хегемонистичких”, „назадних” Срба – те је, у таквим условима, број „латиничара” и међу становницима СР Србије постајао све већи, док није достигао критичну масу – после чега је, као у неким физичко-хемијским процесима, наступила брза и бурна ланчана реакција. Писати ћирилицом постало је, најблаже речено, „немодерно” (што би садашњи „еуропејци” рекли, „out”), а латиницом „модерно”, то јест, „in”. Као увек у сличним приликама, бујица је за собом повукла омладину, психолошки зависну од потребе да по сваку цену припада нечем (макар привидно) већем од себе. (А где наћи нешто већ на први, површни поглед премоћно над „сељачком”, српском традицијом од рок-енд-рола, поп културе, моде и писма на којем су исписани сви „брендови”?) Даљи притисак постао је излишан. Непријатељ је, најзад, могао дозволити да се и на овом плану „ствари одвијају својим током” – то јест, да се предавање забораву ћириличног писма одвија „природно”, као напуштање још једног, непотребно и мукотрпно обавезујућег обележја народног јаства.
И судбину ћирилице, међутим, ваља сагледати у контексту готово двовековне владајуће културне и политичке оријентације српске „елите”. Најједноставније речено, тај накардни поглед на свет се сводио на свима нам познату тужбалицу о некултурном Балкану и заосталим Балканцима, код којих ништа не ваља, и тежњу ка тобоже културном и цивилизованим Западу, где све ваља. У наше кукавно време, ова карикатурална визура додатно је подржана свеобухватном друштвеном „транзицијом” и „консензусом” „свих демократских снага” да нам је „пут у Европу” најпречи задатак. На том путу ваља нам, наиме, одбацити све „старо” (читај: наше, а ваљано), и примити све „ново” (туђинско, можда корисно својим изумитељима, али не обавезно и другима!) – а пошто ћирилица спада у „старо”, српски одроди који би да се опет негде уроде (као претходно у Турке, Латине, Немце, Мађаре или Русе) подло је уклањају, неки је при том лицемерно бранећи и штитећи до, како им се чини, њеног неотклоњивог и коначног укинућа.
Јер, покушавати заштиту ћирилице стварањем некаквих удружења (чак и добронамерних, будући да је створених по задатку кудикамо више) чија се делатност исцрпљује повременим слабо посећеним предавањима (пошто је данас све што тражи духовни напор по правилу слабо посећено), издавањем књига у тиражу од неколико стотина (за народ који се ионако одвикао од читања озбиљне литературе), објављивањем понеког новинског текста који, у мору опште обамрлости, пролази неопажено, те ретким појединачним наступима на телевизији, у емисијама унапред осмишљеним да обалаве сваку битну тему и сведу је на трач, са водитељима задуженим да упорно прекидају сваки озбиљнији покушај излагања и, постављањем несувислих питања, сваког искреног саговорника удаље од теме, у условима ограниченог времена и неизбежних (и све дужих) ТВ-реклама, и отупелих ТВ гледалаца навикнутих да емисије буквално гледају, а мало или нимало слушају – све је то, најблаже речено, недовољно и неозбиљно, а по непријатеља и његове планове, савршено безопасно. С друге стране, апеловати на свест и савест, уз позивање надлежних установа да коначно нешто учине, одаје, пак, или слепоћу, или злу намеру.
Јер, свести немамо, будући да нам се плански мути и разграђује годинама, деценијама, па и вековима уназад, док смо савест готово угушили предугим обитавањем у смрадној греховној каљузи – у којој је, на пример, слагање са аргументацијом домаћег олоша да Ратка Младића треба предати Хагу, не бисмо ли ми остали живели „као сав нормалан свет”, тек зрнце наше моралне беде. У том контексту, о „српским” институцијама је излишно и говорити – та ваљда је очигледно да су оне најодговорније за то где смо, и какви смо. На њих се с пуним правом могу применити речи Сина Божјег јудејским фарисејима и књижевницима (читај: представницима тамошњих културно-верских институција), кад их је назвао лицемерима и слепим вођама слепих, решеним не само да се клоне Царства Небеског, већ да и другима запрече пут.
Срби су већ дуго духовно поробљени – као, уосталом, и остали словенски народи (хоће ли то ропство прерасти и у телесно, питање је процене и намера непријатеља). „Наше” институције, овакве какве јесу, продужена су рука непријатеља. И не само што су му помогле да нас надвлада, већ до данас врше (и то врло приљежно!) улогу својеврсних чувара, доушника и преваспитача у духовном затвору у који су нас угурали. Желимо ли да се ослободимо сужањства, ваља схватити да нам они који чине различите такве, затворске власти, нису пријатељи. При том, није нам потребна превелика проницљивост да схватимо да сви они, у крајњој линији, били тога свесни или не, спроводе вољу Онога који је Божији противник и човекомрзац од искона. А од таквих се добру не треба надати.
Јер, они који су нас гурнули у јаму коју је непријатељ ископао, неће нас из ње извући. То морамо, уз Божју помоћ, учинити сами. Тај пут не води кроз постојеће институције, већ мимо њих, заправо – насупрот њима.
Наравно, било би лепо и лако ићи кроз институције, макар и „дугим маршем”, ослањајући се на њихову инфраструктуру, утицај и материјалну базу. Али, њихова окоштала бит то не дозвољава. Опредељивањем за тај пут могу се решити само нечији лични проблеми (пре свега материјални), не и горући народни.
Речју борба за очување ћирилице прераста у борбу за опстанак Српства. Фронт на коме се ваља борити врло је дугачак и разуђен, а одбрана ћирилице тек један његов сектор. Но, линија је јединствена и да би се одржала, а поготово прешло у напад, без кога нам нема победе, мора постојати јединствена команда и борци надахнути Идејом. Таквих има – не много, али довољно за почетак. Но, нема јединствене команде, тако да се до сада све сводило на напоре појединаца или мањих група да се нешто учини. Тако се, наравно, не постиже ништа битно, а ако се чудом и постигне, не да се одржати. Због тога се у душе бораца увлаче малодушност и огорчење, а велики број потенцијалних прегалаца који то посматрају са стране се утврђује у погрешном убеђењу да је ‘‘све узалудно’‘, и да се ништа не може урадити.
Отуда, стварање јединствене команде и окупљање расутих снага под једну заставу постаје задатак над задацима, услов без кога се не може. Успемо ли у томе, победа ће, уз Божју помоћ, бити наша. Али, тај посао ваља обавити – јер, хоће Бог да помогне ако има коме. Његова се помоћ мора заслужити, а за то је нужан подвиг. Тај подвиг, између осталог, подразумева збијање редова и окупљање око заједничког националног политичког програма (уз претходно одбацивање личних сујета, пристрашћа и сличног, чиме нас је непоменик све до сада успешно спутавао), те финансирање тако настале организације искључиво из сопствених извора (ма како оскудних), и спремност на личну жртву – до полагања живота за Слободу и Част Српства.
Победа у тој борби биће окруњена стварањем нове српске државе – Србије. У тој Србији живеће Срби различитих вера и конфесија (православци, римокатолици, протестанти, мухамеданци, атеисти…), а у истински равноправној употреби остаће оба српска писма: ћирилица и латиница. Задатак државних власти биће, између осталог, да граде свест о народном јединству, и помогну обнављање урушеног и изобличеног народног јаства. Када Срби истински спознају себе и почну на свет око себе гледати својим, српским очима, онда – нека и пишу како им је драго!
