Гледишта

Николај Трубецкој
РУСИЈА КАО НАСЛЕДНИК ЏИНГИС-КАНОВЕ ДРЖАВЕ

 

(…)

II

Упитаћемо речима древног летописца: „Откуд јест пошла Руска земља и како Руска земља постала јест?“ – и постараћемо се да одговоримо на ово питање, смештајући у појам „Руска земља“ нов, савремен географски, привредни и политички садржај.

Довољан је само један поглед на историјску карту да бисмо се уверили у то да је готово читава територија савременог СССР-а некада чинила део монголске монархије коју је основао велики Џингис-кан. Неки делови раније императорске Русије, присаједињени у пост-петровској епохи: Финска, Пољска, Балтичке провинције – нису улазили у Џингис-канову монархију; али су се они и одвојили од Русије, пошто нису имали историјску, природну и државну везу са њом. Друге области, које случајно нису улазиле у састав монголске монархије, али су, природно, по својој географској или етнографској природи повезане са овом монархијом и присаједињене пређашњој Русији, задржале су се у СССР-у и, ако су неке од њих (на пример, Бесарабија, пољски „креси“) сада одвојене, онда је то привремена појава и пре или касније природа ће учинити своје. Присаједињење СССР-у Хиве и Бухаре, које су при последњим руским императорима чувале привидну самосталност, и проглашење совјетске републике у Монголији, представљају продужетак и учвршћење историјске повезаности Русије с монархијом Џингис-кана. На исти начин се са сигурношћу може предсказати и присаједињење кинеског Туркестана у будућности.

Према томе, у историјској перспективи она савремена држава која се може назвати и Русијом, и СССР-ом (ствар није у називу), јесте део велике монголске монархије коју је основао Џингис-кан.

Међутим, између Русије и монархије Џингис-кана ипак не може да се стави знак једнакости. У монархију великог монголског освајача и његових најближих потомака улазила је готово цела Азија, а ма колико се, међутим, утицај Русије ширио на Кину, Персију, Авганистан, све ове земље ипак не улазе у Русију, и када би их Русија присајединила себи, она би у корену променила своје историјско лице. У историјском наслеђу Русије није читава Џингис-канова монархија, већ само основно језгро те мохархије. Ово језгро се одређује посебним географским обележјима које га одвајају од осталих делова бивше монголске монархије.

Географски територија Русије као основног језгра монголске монархије може бити одређена следећом схемом. Постоји дугачак, више или мање непрекидан појас голетних равница и висоравни који се протеже готово од Тихог океана до ушћа Дунава. Овај појас се може назвати „системом степе“. Он је са севера оивичен широким појасом шума иза кога се налази појас тундри. С југа је систем степе оивичен планинским ланцима. Тако постоје четири паралелна појаса који се протежу са запада на исток: тундра, шумски, степски и планински појас. У меридијанском правцу, то јест са севера  на југ или са југа на север, читав овај систем четири појаса пресецају системи великих река. Таква је суштина унутрашњег географског склопа разматране географске области. Њене спољашње обрисе карактерише одсуство изласка на отворено море и одсуство оне поцепаности обалске линије која је, с једне стране, тако типична за Западну и Средњу Европу, а с друге, на Источну и Јужну Азију. Коначно, у климатском погледу се читава разматрана област разликује, како од Европе тако и од Азије, читавим низом обележја која се могу објединити изразом „континенталност климе“: оштра разлика између зимске и летње температуре, особена усмереност изотерми и ветрова итд. Све то, заједно узето, допушта да разматрану област издвајамо и од Европе и од Азије и да је сматрамо посебним континентом, посебним делом света који се, за разлику од Европе и Азије, може назвати Евроазија. Становништво овог дела света је разнородно и припада различитим расама. Између Руса, с једне стране, и Бурјата или Самоједа с друге, разлика је веома велика. Али је карактеристично да између ових крајњих тачака постоји непрекидни ланац посредних прелазних карика. У погледу спољашњег антрополошког типа лица и грађе тела нема оштре разлике између Великоруса и Мордвина или Зирјанина; али исто тако нема ни оштрог прелаза од Зирјанина и Мордвина ка Черемису или Вотјаку; по типу су волшко-камски Финци (Мордвини, Вотјаци, Черемиси) слични волшким Турцима (Чувашима, Татарима, Мешчерјацима); татарски тип исто тако постепено прелази ка типу Башкираца и Киргиза, од којих путем истих ових постепених прелазака долазимо до типа правих Монгола, Калмика и Бурјата.

Тако читава Евроазија у већ поменутом смислу ове речи представља географски и антрополошки некакву јединствену целину. Постојање природно и привредно тако разноликих делова у овој целини, какви су шуме, степе и планине, и постојање природне географски везе међу њима, допушта да се читава Евроазија разматра као донекле самостална привредна област. Захваљујући свему томе Евроазија се по самој својој природи показује историјски предодређеном за то да створи државно једиство.

Државно уједињење Евроазије било је од самог почетка историјска нужност. Али је истовремено и сама природа Евроазије указивала и на начин овог уједињења. С тачке гледишта најстаријих времена као путеви комуникације могле су да служе само реке и степе; планине и шуме су с ове тачке гледишта биле незгодне, а тундра уопште не може да се узме у обзир, као област исувише непогодна за развој било какве људске делатности. Већ смо видели да системи великих река на територији Евроазије иду већим делом у меридијанском правцу, док систем степа пролази кроз читаву Европу од истока према западу. При том постоји много речних система, док је систем степе у принципу један. Одавде следи да постоји само један пут комуникације између истока и запада, а да је таквих путева између севера и југа – неколико, при чему сви ти (речни) путеви између севера и југа пресецају, између осталог, и (степски) пут између истока и запада. С тачке гледишта историјског задатка државног уједињења Евроазије одавде произлази следећа важна чињеница: сваки народ који је освајао овај или онај речни систем, постајао је господар само једног одређеног дела Евроазије; народ, пак, који је освајао систем степе, постајао је господар читаве Евроазије, будући да је, господарећи деловима свих речних система који су протицали кроз степу, самим тим потчињавао себи сваки од ових речних система у целини. Дакле, читаву Евроазију је могла да уједини само држава која је владала читавим системом степе.

Првобитно су се на територији Евроазије опажала, с једне стране, речна племена и државе са седелачким начином живота и, с друге стране, степска племена, номадска по начину живота. Између река и степе неминовно је морала да отпочне борба, која се као црвена нит провлачи кроз читаву стару историју, и то не само Кијевске Русије, него и других речних држава Евроазије – на пример, Хазарског царства и Хорезма. У почетку номади нису били уједињени, делили су се на мноштво племена од којих се свако држало само једног одређеног дела степе и само понекад залазило у суседни део и у том случају је почињала борба међу двема суседним номадским племенима. Захваљујући томе речне државе су још прилично успешно могле да се боре са становницима степе. Истина, само постојање сталне претње номадских налета на седелачка речна насеља и вечита опасност прекида трговачког промета реком чинили су нормалан развој речних држава немогућим. Али су те државе ипак постојале и бориле се с номадима, иако не сасвим успешно.

Стање се битно изменило када је Џингис-кан потчинио себи сва номадска племена евроазијских степа и претворио евроазијски степски систем у једну компактну номадску државу с чврстом војном организацијом. Пред таквом силом ништа није могло да опстане. Све државне творевине на територији Евроазије морале су да изгубе своју самосталност и да постану потчињене владару степа. Тако је Џингис-кану пошло за руком да оствари историјски задатак, постављен самом природом Евроазије – задатак државног уједињења читавог тог дела света. Он је тај задатак остварио онако како га је једино и било могуће остварити – ујединивши под својом влашћу степу, а кроз степу и читаву преосталу Евроазију.

Али Џингис-кан је, као што је већ било речено, потчинио себи не само целу Евроазију, него и готово целу Азију. Међутим, ако је освајајући и државно уједињујући Евроазију, Џингис-кан обављао историјски нужну ствар и остваривао у потпуности реалан, самом природом постављен историјски задатак, освајање делова истинске Азије историјски уопште није било нужно. Колико је освајање и уједињење Евроазије било стваралачко и на крају крајева корисно, толико је пак освајање делова праве Азије било рушилачко и за те делове Азије пре погубно. Ни Кина, ни Персија нису имале потребу за било каквим спољашњим државним уједињењем. То су биле државе с древним национално-државним и културним традицијама, с одређеним сферама сопственог културног утицаја. Истина, спојивши их с Евроазијом, Џингис-кан је добио могућност да у евроазијску државност, коју је створио, уведе елементе ових старих азијатских култура и да, на тај начин, искористи културна богатства и културни утицај Кине, Персије и Индије – не само се истовремено не потчинивши било којој од политичких власти из тих земаља, већ чак потчињавајући саме те земље себи. Евроазија је од тога имала, дакле, и неке користи. Али је Азија претрпела штету, јер је монголско освајање, издвојивши поједине делове Азије из њихове изоловане самосталности и проваливши споља у њихов историјски начин живота, задуго закочило њихов даљи културни развој. На крају крајева, оно стање ствари при коме су се монголски завојевачи, заузевши стару азијатску државу, користили свим културним добрима те државе, истовремено јој се не подређујући, није могло дуго да траје: монголски управљачи тих држава неизбежно су се асимиловали с локалним становништвом, и у потпуности прихватили све старе локалне традиције. И свака дата држава је изнова постајала оно што је била раније, издвојивши се од других делова монголске монархије.

Дакле, иако изгледа да је сам Џингис-кан придавао већи значај освајању Кине и уопште праве Азије, него потчињавању Европе, он је ипак само у Евроазији иступио као реализатор историјске мисије, као творац и организатор историјски вредног здања. И зато смо, желећи да одредимо историјску суштину руске државе као државе која се простирала на целој или на готово целој  територији Евроазије, означили ту државу као главно језгро монархије Џингис-кана. Евроазија чини такав географски, етнолошки и економски целовит систем, чије је државно обједињавање било историјски нужно. Џингис-кан је први остварио то обједињавање, и после њега је свест о нужности таквог јединства продрла у све делове Евроазије, иако није увек била подједнако јасна. Током времена јединство је почело да се нарушава. Руска држава је инстинктивно тежила да успостави то нарушено јединство и зато представља наследника, настављача историјског дела Џингис-кана.

 

III

Џингис-кан није био само велики освајач, него и велики организатор. Као сваки државни организатор великог формата, он се у својој организаторској делатности није руководио само уско практичним побудама текућег тренутка, него и извесним вишим принципима и идејама, спојеним у складан систем. Као типичан представник туранске расе, био је неспособан да сам јасно формулише тај систем апстрактним философским речима, али је и поред тога јасно осећао и схватао тај систем, био сав прожет њиме, и свако његово појединачно деловање, сваки његов поступак или наредба, логички су проистицали из тог система. Према његовим до данас сачуваним речима и по општем карактеру свих његових поступака, можемо да реконструишемо његов систем и дамо му ону теоријску формулацију коју сам Џингис-кан није могао да му да.

Пред своје поданике, почев од виших велможа и војних заповедника па до обичних војника, Џингис-кан је постављао извесне моралне захтеве. Врлине које је највише ценио и подстицао биле су верност, оданост и непоколебљивост, пороци које је највише презирао и мрзео били су издајство, вероломство и кукавичлук. Те врлине и пороци били су за Џингис-кана обележја по којима је све људе делио на две категорије. За један тип људи су њихово материјално благостање и сигурност изнад њиховог личног достојанства и части, те су способни за кукавичлук и издају. Када се такав човек потчињава свом старешини или господару, он то чини само зато што у том старешини види извесну силу и моћ, способну да га лиши његовог благостања или чак живота, и дрхти од страха пред том силом. Изневеравајући свог господара или га издајући, такав човек помишља да се тим самим ослободи тог јединог човека који има власт над њим; али чинећи то увек из страха или из материјалне користи, он самим тим остаје роб свог страха, своје привржености животу и материјалном благостању, и чак се учвршћује у ропству. Такви људи су ниске, подле, ропске природе; Џингис-кан их је презирао и немилосрдно уништавао. На свом завојевачком путу Џингис-кан је био принуђен да свргне и збаци поприличан број царева, кнежева и владара. Готово увек су се међу блиским сарадницима тих владара налазили издајници који су својом издајом доприносили победи и успеху Џингис-кана. Али Џингис-кан није наградио ниједног од тих издајника; напротив, после сваке победе над неким царем или владаром, велики освајач је наређивао да се казне све оне велможе и блиски сарадници који су издали свог господара. Њихова издаја је била знак њихове ропске психологије, а људима с таквом психологијом није било места у царству Џингис-кана. И обрнуто, после освајања сваког новог царства или кнежевства Џингис-кан је засипао наградама и постајао близак са свима онима који су бившем владару освојене земље остајали верни до краја, верни чак и онда када је њихова верност била за њих очигледно штетна и опасна. Јер су својом верношћу и чврстином такви људи доказали своју припадност оном психолошком типу на коме је Џингис-кан хтео да гради свој државни систем. Људи таквог психолошког типа стављају своју част и достојанство изнад своје сигурности и материјалног благостања. Они се не боје човека који може да им узме живот или материјална добра, већ се само плаше да не учине нешто што може да их обешчасти или умањи њихово достојанство, и то не да га умањи у очима других људи (јер се људског подсмеха и осуде они не боје, као што се и иначе не боје људи), него у њиховим сопственим очима. У њиховој свести увек живи посебан кодекс, устав допустивих и недопустивих поступака за часног човека који поштује себе; они стрепе над овим уставом, односећи се према њему религиозно, као божански утврђеном, и не могу да допусте његово кршење, јер би при његовом кршењу почели да презиру себе, што је за њих страшније од смрти. Поштујући себе, они поштују и друге који чувају исти унутарњи устав, нарочито оне који су своју снажну приврженост том уставу већ показали на делу. Покоравајући се наредбама свог унутарњег моралног закона и схватајући одступање од тог закона као губитак свог образа и свог људског достојанства, они су обавезно и религиозни, јер свет доживљавају као поредак у коме све има своје одређено, божанском вољом утврђено место, повезано с дужношћу, с обавезом. Кад се човек таквог психолошког типа повинује свом непосредном старешини, он се не повинује лично њему, већ њему као делу извесне божански утврђене хијерархијске лествице; у личности свог непосредног старешине он се повинује штићенику старешине који стоји још више и који представља штићеника још вишег старешине итд – све до врховног земаљског владара који се, опет, такође схвата као штићеник, али не штићеник човека, већ Бога. Дакле, човек разматраног типа све време схвата себе као део извесног хијерархијског система и на крају крајева није потчињен човеку, већ Богу. Издаја и вероломство за њега су психолошки немогући, јер се, издавши свог непосредног старешину, он самим тим још не ослобађа суда старешина које стоје више, и чак се изневеривши све старешине ипак не уклања од власти суда Божијег, од власти божанског закона који живо обитава у његовој свести. Ова свест о немогућности уклањања од власти надљудског, божанског закона, свест о својој природној и непоништивој подређености закону придаје му чврстину и спокој фатализма. Џингис-кан је и сам припадао управо том типу људи. Чак и пошто је победио све и свја и постао неограничени владар највеће икад постојеће државе на земљи, он је наставио да стално и живо осећа и схвата своју потпуну подређеност највишој вољи и да на себе гледа као на оруђе у рукама Божијим.

Делећи људе на две већ поменуте психолошке категорије, Џингис-кан је ту поделу узимао за камен темељац свог државотворства. Људе ропске психологије држао је оним чиме се они и једино могу држати – материјалним благостањем и страхом. Сама чињеница уједињења колосалне територије Евроазије и дела Азије у једну државу, обезбеђење сигурности евроазијских и азијских караванских путева и регулисање финансија, стварала је за житеље Џингис-канове монархије веома повољне економске услове у којима је њихова тежња ка материјалном благостању могла да добије потпуно задовољење. С друге стране, физичка моћ његове непобедиве војске, која се није заустављала ни пред каквим препрекама и која му се безусловно повиновала, као и неумољива суровост његових казнених мера, приморавале су све људе предане свом личном физичком постојању да дрхте пред њим. Тако је Џингис-кан држао у шакама људе ропске психологије. Али, те људе није пуштао да владају. Читав војно-административни апарат чинили су само људи другог типа, организовани у складан хијерархијски систем на чијем се највишем ступњу налазио сам Џингис-кан. И ако су остали поданици видели у Џингис-кану само језиво страшну силу, људи владајућег апарата су у њему видели пре свега најизразитијег представника својственог им психолошког типа и клањали су се пред њим као пред херојским оваплоћењем свог личног идеала.

Приликом конкретизације своје државне теорије, приликом њене практичне примене у реалним условима земаља које је освојио, Џингис-кан се руководио уверењем да се људи психолошког типа који је поштовао налазе углавном међу номадима, док се седелачки народи у већини састоје од људи ропске психологије. И заиста, номад је по свом бићу далеко мање везан за материјална добра него седелачки становник или земљоделац. Осећајући физичку одвратност према напорном физичком раду, номад истовремено мало држи и до физичког комфора и навикао је да ограничава своје потребе, не осећајући то ограничење као посебно тешко лишавање. Он није навикао да се за свој опстанак бори са силама природе и зато на своје благостање гледа фаталистички. Богатство номада чини стока. Ако то богатство буде уништено помором стоке, против те несреће се свеједно ништа не може учинити; и данас је тешко борити се с епизотијама, а у оно време с њима уопште и нису умели да се боре. Стоку може да одведе само непријатељ; али исто и он сам то може да учини с његовом стоком. И једно и друго зависи од личне ратничке храбрости, а такође и од самог постојања  непријатељских и пријатељских односа, регулисаних обичајним правом и осећањем поштења и части. Зато номад у мушкарцу, с једне стране, веома цени ратничку храброст и, с друге стране, верност датој речи и споразуму. Све то ствара у номаду услове који су погодни за развој оне психологије коју је Џингис-кан сматрао нарочито вредном. Код номадске аристократије су све те црте још биле појачане родовским традицијама, живим осећањем не само личне, него и породичне части, свешћу о одговорности пред прецима и потомцима. Зато није чудно што је људски материјал за свој војно-административни апарат Џингис-кан налазио углавном у редовима номадске аристократије. Али се у томе он у принципу уопште није руководио сталешким предрасудама: многе војне старешине на високим војним положајима потицале су од најсиромашнијих родова, а понеко од њих је по свом социјалном положају раније заиста и био „обичан“ пастир. За Џингис-кана није била важна припадност датог човека овој или оној класи или слоју номадског друштва, већ његов психолошки тип. Али је, као што је речено, људе потребног му психолошког типа Џингис-кан првенствено налазио међу номадима и јасно је схватао везу тог психолошког типа с номадским начином живота. Зато је главни завет који је дао својим потомцима и свим номадима био да увек чувају свој номадски начин живота и да нипошто не постану седелачко становништво. Што се тиче Џингис-кановог презира према седелачким народима, у којима је видео људе ниске, ропске психологије, он је у односу на оне седелачке народе с којима је имао посла био до извесне мере у праву: у седелачким азијским монархијама оног времена заиста је од дна до врха владао ропски дух – похлепна приврженост материјалном богатству, не увек часно стеченом, надмено и увредљиво опхођење с нижима и понижавајуће улагивање пред вишима карактерисали су социјални живот тих држава исто тако као што су беспринципијелни каријеризам, вероломство и издаја карактерисали њихов политички живот. У тим азијским монархијама није било оног разграничења међу људима двају различитих психолошких типова, јер је у њима читав државни апарат почивао на физичком страху и материјалној користи. Тако је одговарајући људски материјал за војно-административни апарат своје државе Џингис-кан могао да пронађе само међу номадима, док је међу седелачким становништвом могао једино да нађе појединачне стручњаке за финансијске и канцеларијске послове. Карактеристично обележје Џингис-канове државе било је то што су њоме управљали номади.

Другу важну особеност Џингис-канове државе чинио је положај религије у њој. Будући лично дубоко религиозан човек, непрекидно осећајући своју личну везу с божанством, Џингис-кан је сматрао да ова религиозност представља обавезан услов оног психолошког механизма који је ценио код својих потчињених. Да би неустрашиво и беспоговорно вршио своју дужност, човек мора чврсто – не теоријски, већ интуитивно, свим својим бићем – да верује да се његова лична судбина, баш као и судбина других људи и читавог света, налази у рукама вишег, бескрајно високог и критици неподложног бића, које може да буде само Бог, а не човек. Дисциплиновани војник, који подједнако добро уме да се подређује старешини и да наређује потчињеном, никада не губећи поштовање према себи самом, те зато подједнако способан да поштује друге и буди код других поштовање према себи, може, у суштини, да буде подређен само нематеријалном, неземаљском начелу – за разлику од ропске природе, подређене земаљском страху, земаљском благостању, земаљском частољубљу. И прожет том свешћу, Џингис-кан је драгоценима за своју државу сматрао само искрено, унутарње религиозне људе. Али приступајући религији управо с овакве, психолошке тачке гледишта, Џингис-кан није својим људима наметао ниједну одређену, догматски и обредно оформљену религију. Официјелна државна религија није постојала у његовом царству; међу његовим војницима, војсковођама и административцима постојали су како шаманисти, тако и будисти, муслимани и хришћани (несторијанци). За Џингис-кана је политички важно било само то да сваки од његових оданих поданика, на овај или онај начин, живо осећа своју потпуну потчињеност вишем неземаљском бићу, то јест да буде религиозан, да исповеда неку религију, свеједно коју. Извесну историјску улогу у тој широкој верској толеранцији играла је околност да је сам Џингис-кан по својим религиозним убеђењима исповедао шаманизам, то јест религију која је била прилично примитивна, догматски потпуно неформирана и која није тежила прозелитизму. Али, мора се истаћи да Џингис-канова верска толеранција нипошто није била последица индиферентности или пасивног немара. За Џингис-кана је било неважно једино којој религији припадају његови поданици, али му њихова припадност било којој религији није била неважна, већ је, напротив, била од највеће важности. Зато он у својој држави није само пасивно трпео различите религије, него је све те религије активно подржавао. И за Џингис-канов државни систем су активна подршка, утврђивање и уградња религије у његове темеље били исто толико важни и суштински, као и утврђивање номадског начина живота и предаја власти у руке номада.

Дакле, сагласно Џингис-кановој државној идеологији, власт није требало да се ослања ни на један владајући сталеж, ни на једну владајућу нацију и ни на једну одређену официјелну религију, већ на одређени психолошки тип људи. Највише положаје могли су да заузимају не само аристократи него и људи из нижих народних слојева; управљачи нису припадали једном народу, већ различитим монголским и турско-татарским племенима и исповедали су различите религије. Али, било је важно да сви они својим личним карактером и начином мишљења припадају оном истом психолошком типу који смо већ описали. А практично је, у примени на конкретне услове оних земаља с којима је Џингис-кан имао посла, то доводило до тога да се владајућа класа регрутовала из средине номада, да је сваки представник те класе био ревносни приврженик неке религије и да је свим религијама пружана подршка.

 

IV

Намерно смо се овако дуго задржали на идеолошкој основи Џингис-кановог царства и постарали се да откријемо идејну суштину његове државне теорије, како бисмо уништили ону потпуно погрешну представу о Џингис-кану као обичном поробљивачу, завојевачу и рушиоцу, која је створена у историјским уџбеницима и приручницима углавном под утицајем једностраног и тенденциозног односа који су према њему имали савремени летописци, представници различитих седелачких држава које је освојио. Не, Џингис-кан је био носилац велике и позитивне идеје и на делу је његова тежња ка стварању и организацији превладавала над тежњом ка разарању. И тога морамо бити свесни приликом признавања историјске Русије за фактичког наследника Џингис-канове државе. (…)

 


Напомена: Из књиге Наслеђе Џингис-кана, Бримо, Београд 2002. Превод с руског Људмиле Јоксимовић. Текст приредило Уредништво Српског Листа.

 

Николај Сергејевич Трубецкој (1890–1938) један је од светски познатих лингвиста, политичких философа и зачетника руске евроазијске идеологије из двадесетих година прошлог века. У енглеским изворима на интернету углавном се наглашава његова делатност као припадника Прашког лингвистичког круга, заслуге у развоју фонологије, те сарадња са структуралистима, међу којима је најпознатији био Роман Јакобсон. Тек се на руским сајтовима може наћи нешто више о његовој делатности као евроазијсте. При том Нова светска енциклопедија (New World Encyclopedia), с обзиром на своје западно геополитичко становиште, прави приличан отклон према његовој евроазијској идеологији, замерајући му „заобилажење концепта међународног права“ и његово надомештање „територијалним и метафизичким пан-евроазијством“. Руска верзија Википедије, међутим, осим неспорних чињеница из живота, те његове смрти од срчаног удара у Бечу, пошто га је Гестапо хапсио и испитивао као противника тада званичне нацистичке расне теорије, претресао му стан и запленио неке рукописе, даје више детаља и о његовој евроазијској идеолошкој оријентацији, и његовом напуштању тог покрета када се он, по његовом уверењу, одвише приближио бољшевизму. Иако се његова књига Европа и човечанство сматра у идеолошком смислу програмском, горе наведени текст је из његове невелике књиге о Џингис-кану, наводи из ње будући све популарнији у промишљањима о руској идеолошкој будућности. У том смислу се чињеница да се те књиге сам аутор одрекао – како наводи руска верзија Википедије – чини од немалог значаја. По том извору, књигу Наслеђе Џингис-кана, „коју многи сматрају једним од главних изворишта Трубецкојевљевог евроазијства, сам Трубецкој је сматрао демагошком и пуном натегнутих и противречних аргумената. Писао ју је као пропаганду намењену не нарочито образованим младим комсомолцима и црвеноармејцима у СССР-у, које је требало упознати са евроазијском идеологијом саобразно њиховом спознајном нивоу. Трубецкој се сложио са њеним штампањем под условом да се она појави само у СССР-у а не и у емиграцији, и да на њој не буде његово име. Када је књига почела да се шири и у емиграцији, Трубецкој се узрујао и чак претио да ће напустити евроазијски покрет“, забележено је на овом сајту.

 


НАПОМЕНА МОМЧИЛА СЕЛИЋА

 

Џингис Кан је, колико се зна, истребио између 40 и 50 милиона Кинеза – око половине становништва те земље. Пошто и Кина, попут Персије и Индије, географски спада у Евроазију, по Трубецкоју – и мимо свих његових ограда – њено припајање Џингисовој империји, макар и по цену масовног клања становништва северне и западне Кине зарад ослобађања испаше за туранске коње и стоку, било је, данашњим политичким, новосветскопоретским речником речено, „прогресивно“.

Честито је такође, опет по научнику, прелажење на монголску страну оних побеђених великаша који „нису издали“ своје суверене, али јесу свој народ. Јер, прикључивање тих „психолошких типова“ освајачу и окупатору који је многе своје победе остваривао свим могућим триковима „специјалног рата“ – од преваре, психолошких дејстава, биолошког рата, вероломства итд – тешко да ико може сврстати у часне поступке, ма колико то било неопходно зарад одржања једне теорије.

Nothing succeeds like success“ („Ништа не успева као успех“) речено је одавно у Америци, где Џингис Кана сматрају највећом личношћу историје.

Но, „ропски психолошки тип“ чини већину становништва планете а истинског соја је – узимајући у обзир шта се свима бар пола века дешава – мање, изгледа, и од емпиријски утврђених пет посто (по америчким истраживањима из средине 20. века). Значи ли то да је светска тиранија једини правичан друштвени поредак за све, сој будући статистички изузетак?

Уз то, шта рећи о схватању вере као још једног оруђа и оружја за владање таквом Империјом?

Или људи као „људског материјала“?

Надајмо се, зато, да нећемо једнога дана гледати Мурата или Бајазита ореолом овенчане у некој „нашој“, новосветскопоретској „цркви“, и да нам Сведржитеља неће заменити Монгол – неумољивог, жутог погледа са свода њеног централног кубета.

Српски национални програм

Саопштења Владе Републике Српске Крајине

Покрет Срби

PATRIOTA

Претрага српских патриотских сајтова

Претрага сајта:

Досадашњи бројеви Српског листа:

  1. О злу (мај 2007.)
  2. О досезању добра
    (мај 2004.)
  3. Оклеветани рат
    (март 2004.)
  4. Право или правда?
    (децембар 2003.)
  5. О сопству (јун 2003.)
  6. О соју (мај 2003.)
  7. О слободи
    (април 2003.)
Излог

Никола Живковић: Берлински записи I-IV Никола Живковић
Берлински записи I-IV

Срђан Воларевић: Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине Срђан Воларевић
Да л има смрти за нас који смо остали без отаџбине

Иван Иљин: Бела идеја Иван Иљин
Бела идеја

Тања Булатовић: Године после Тања Булатовић
Године после

Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку

Момчило Селић: Понт Момчило Селић
Понт

Срђан Воларевић: Извештај из земље Лотофага Срђан Воларевић
Извештај из земље Лотофага

Василиј Штрандман: Балканске успомене Василиј Штрандман
Балканске успомене

Витомир Пушоњић: Ђе ти је то Врбово Витомир Пушоњић
Ђе ти је то Врбово