Гледишта
Филип Раке Вукајловић
ПРИЧА О САБУ
Акт о избору, вредновању и финансирању програма за циклус истраживања 2011 – 2015
‘’Члан 3. (…) у категорију А1 уврстиће се и: 5 истраживача на основу цитираности (од 2000. до 2009. године), уз услов да су у категорији А2’‘
‘’Члан 9. На пројекат се пријављује најмање 7 истраживача за које се тражи финансирање, од којих су два истраживача у научном, односно наставном звању.’‘
Претпостављам, да је стање наше науке најпоучније приказати животом, радом, делом и напредовањем дугогодишњег помоћника у Министарству за науку и технологију Србије (МНТ), др Тибора Ј. Саба. Наиме, до јуче ме Сабова персона није занимала док нисам схватио коликом моћи располаже тај Помоћник министра за науку у МНТ, задужен за свеколики развој српских основних истраживања.
Али кад су ме упозорили на горње чланове Акта о основним истраживањима по којима ће нас оцењивати, и како ће и колико његово потписивање и дописивање на туђе радове бити награђено, морао сам реаговати. Јер, чланови разних ‘‘комисија и одбора’‘ са Сабом на челу (или у позадини) одлучили су да један рад са седам коаутора вреди седам пута више него дело са једним аутором!
Да бисмо то схватили, замислимо две фабрике трактора са истим бројем једнако плаћених радника, истоветним производом и трошковима. Нека једина разлика буде да у једној два радника направе један трактор у одређеној јединици времена, а да у другој за то време један човек произведе исти такав трактор. По правилнику МНТ, прву фабрику сматрали би два пута успешнијом од друге. Но, тиме је она заправо четири пута прецењена у односу на успешнију фабрику, у којој један радник постиже исти учинак као двојица у награђеној.
Размотримо даље како је извучена та ‘‘седмица’‘ као најмањи број истраживача потребан да би пројекат конкурисао у МНТ. Елем, у сталном замлаћивању око промена правила игре и рушења фигура са табле, како би они одоздо узјахали оне одозго, уз додатно гуркање и огађивање живота бољима од себе, смишљено је да се и до сада важећи, превелики минимум од пет истраживача повећа на седам. То јест да два истраживача или наставника ангажују пет студената или постдипломаца и резултате њиховог рада, као руководиоци пројекта, припишу себи. Тиме се наравно ништа није променило, бар у природним наукама у односу на последњи пројектни циклус.
Предвидиво, у МНТ тврде да је сада све много боље, а ја мислим да се стање драстично погоршало. Јер, ако су у праву, утолико мање разлога имају да ‘‘мењају коња који побеђује’‘. Нажалост ни МНТ ни ја немамо поуздане параметре за своје тврдње, произашле из квалификованог прегледа онога што је урађено у претходном периоду. Но МНТ са својим ‘‘комисионарима и одборницима’‘ избегава оцену ‘‘научне производње’‘ по уобичајеним светским мерилима, ограничавајући се на сабирање ‘‘купус радова’‘ – не узимајући у обзир ни број аутора и доаутора, нити стварни квалитет и смисленост објављеног. То што такозване ‘‘импакт факторе’‘ (степен одзива) вреднују једнако за физику и медицину могу да чине само незналице или злонамерни.
У потрази за објашњењем таквог поступања, задржаћемо се зато на кратком прегледу рада Помоћника министра за науку, др Тибора Ј. Саба, без чије се сагласности овакав Акт није могао појавити. Видећемо наиме да живот и дело др Саба могу доста тога објаснити. Уз помоћ ISI Web of Knowledge и веб странице Хемијског факултета у Београду, открили смо следеће:
Др Тибор Ј. Сабо, рођен 22.04.1958. у Зрењанину, 1981. дипломирао је на Хемијском факултету у Београду, те на њему био асистент од 1982. до 1997. Магистрирао је 1989. а докторирао 1994, да би за доцента био изабран 1997, у 39. години живота. Тада је Сабо заједнички објавио два рада са још четворо, односно петоро особа. Значи, само захваљујући небудности претходног режима могао је он уживати у звању научног радника не публикујући ништа до времена када другде у свету многи стичу свој други или трећи докторат.
Уместо да га отерају са факултета као неспособног, Сабо је награђен звањем доцента! Као да се окористио ратовима на тлу бивше Југославије од 1991–2000. У спокојнијим и уређенијим временима, он би вероватно завршио у некој хемијској фабрици где би морао и да привређује.
Но, у својој 43. години др Сабо ступа на дужност Помоћника министра у МНТ Србије и ту је, са незнатним прекидом, већ скоро једну деценију. Његова каријера, међутим, том променом доживљава вртоглави успон. Нарочито на пољу штампања радова у међународним часописима. До 2000. потписан на ‘‘купус’‘ радовима мале вредности и одзива он, као помоћник министра, доживљава препород. Посебно приљежно прописује и стално мења правила по којима се оцењују научници финасирани у оквиру основних истраживања.
Зашто су надлежни баш њега одабрали за тај посао, за мене остаје тајна. Слутим да је тадашњи министар др Драган Домазет био на великој муци да по београдским институтима природних наука нађе помоћнике горе и од себе.
Но вратимо се броју 7. У последње три године, др Сабо је потписан/дописан на 12 радова – 2007. на једном, 2008. на четири и 2009. на седам. Очито, прогресија са уласком у ‘‘дубину’‘ мандата и вероватноћом да ће нас баш он оцењивати и убудуће. Без његовог ‘‘дописа’‘ ни његовим најближим сарадницима радови одвише не вреде. Но кад узмете све те радове, нађете средњи број аутора и заокружите на најближу целу цифру добијате управо 7!
Стога ми Сабо дође као неко чудо: док смо деведесетих покушавали нешто науке да очувамо у Србији он се другим вештинама учио. У пост-револуционарним временима то му се толико исплатило да је данас потписан на безмало педесет радова (ако му рачунамо и оних десет у ‘‘самиздату’‘ Српског хемијског друштва).
Усто, није баш потпуно неоригиналан. Има он и несумњивих, ‘‘технолошких заслуга’‘ за српску науку. Могло би се рећи да је у њу увео специфичну ‘‘стелт’‘ технологију којом се служи и већина данашњих научних руководилаца – ‘‘невидљивих’‘ током рада и често одсутних са посла, а веома видљивих, то јест потписаних/дописаних/уписаних (ПДУ) на све више радова. Тако Сабо има радове од науке о материјалима до истраживања у области рака (cancer research). Таква мултиполарност и мултидисциплинарност ће се у новом пројектном периоду штедро награђивати, пошто и Европа то тражи од нас. А Тибор је за такав посао идеалан. Дочепа ли се још једног мадата у МНТ, ето га и међу академицима. Ако не баш у САНУ, оно међу ‘‘Војвођанима’‘.
Пошто смо донекле сагледали како је др Сабо дошао до својих заслуга, да покушамо да проникнемо зашто нама ‘‘старим борцима’‘ покушава да поништи сав ‘‘минули рад’‘, предлогом да нам се сав претходни учинак рачуна искључиво на основу радова цитираних између 2000. и 2009 – и то само првој петорици из његове категорије А2 (иновације важеће само за наступајући пројектни период). Треба ли и напомињати да до 2000. Саба готово да нема, ни по радовима нити по цитатима. (У његовом списку референци на сајту Хемијског факултета, радови од пре 2000. уопште не постоје.)
Тврдим, стога, да др Тибор Ј. Сабо таква правила доноси да би себи и својима обезбедио материјалну и сваку другу корист а конкурентима бољим од себе штету, онемогућивши их да раде.
И, да за то треба да одговара.
До чега су довела његова правила најбоље се да уочити на примеру оних који га подржавају, или су са њим у симбиози. Мимо др Јована Недељковића, директора Винче који нас још од 2007. из свога директорског кабинета засипа десетинама ‘‘радова’‘ у међународним часописима, ту су и два физичара чија су истраживања хипертрофирала последњих година, применом и наметањем поменутих и других чудних критерија. Ради се о академицима Зорану Петровићу и Зорану В. Поповићу. Први је (према ISI Web of Knowledge) у току 2008. и 2009. објавио 47 радова, од којих је само у једној публикацији (24th Summer School and International Symposium on the Physics of Ionized Gases, Contributed Papers, Book Series: Publications of the Astronomical Observatory of Belgrade, Issue 84) наштампао 14 радова.
Други, Поповић био је скромнији, у 2008. и 2009. објавивши 23 рада, 10 само у Acta Physica Polonica А (International School and Conference on Photonics, AUG 24-28, 2009 Belgrade). Замислите напоре и преданост потребне да се сви ти ‘‘радови’‘ прочитају, да се задовоље разне комисије, одбори, заједнице института, друштва којекаквог пријатељства, обаве путовања, поједу ручкови и вечере, те издрже бриге над милионима евра од Националног инвестиционог плана, потрошених често на неупотребљену или неупотребљиву опрему.
Но, вратимо се Сабу: рецимо да је први део његовог живота – иако без публикација – могао бити смислен. Можда су га на Хемијском факултету држали јер је ваљано подучавао студенте. Пред крај каријере, можда би и до професора догурао. Но њега су за ванредног професора изабрали већ 2002. а за редовног 2007, да би нам уз то октроисао, и славину с новцем контролисао.
Нажалост, проблем са особама уздигнутим на положај који им не припада ни по знању ни по памети није само њихова осорност и занемаривање штете коју праве, већ и што годинама предавачи са факултета – уредно плаћени, одани својим посебним интересима али слабог научног угледа – нама из научних института оцењују учинак. У томе им је помогло странчарење, те интелекуални и сваки други кукавичлук већине запослених по институтима.
Овакво стање већ предуго траје. Моћ коју су којекакви помоћници министара приграбили само делимично потиче од њиховог положаја у државној служби; неорганизовани и разбијени, сами смо им је препустили. Освртом на Саба, само сам желео одсликати наш пад: нико од нас није се на време питао ко је тај човек, довољно безочан од нас да тражи што сам, уз све своје ‘‘конкордат-конкубинат’‘ колеге, никад није био у стању да пружи.
Стање у српској науци је стога лоше и сваке године све је лошије. При том мислим на радну дисциплину и атмосферу, а не материјални положај, по мени неоправдано повољан спрам стварне ‘‘научне производње’‘ и стања српске привреде.
Да би се оно побољшало, предлажем зато следеће:
1. Пошто је др Сабо је у очигледном сукобу интереса, одређујући правила према себи и онима који га на своје радове потписују, предлажем да се уведе ‘‘фактор смањивања’‘ – да један рад могу да баштине највише три коаутора. (Тај фактор би се рачунао по обрасцу ‘‘рад x 3/н’‘, где је ‘‘н’‘ број потписаних већи од три. Радовима са до три потписника фактор смањења био би један.) Тако би се спречило да се на један рад дописују ‘‘инстант менаџери’‘, који од куће и преко телефона ‘‘раде науку’‘.
Тек пошто се сачини нов систем вредновања, који би усвојила комисија састављена од најбољих по цитираности, квалитету, и броју досад урађених радова, оцењивао би се предлог пројеката. При том би посебни рецензенти проверавали колико су претходни радови којима се ти пројекти правдају релевантни. То би требало да буде посао помоћника министра, а не да се на туђе радове дописују.
2. Предлажем да само до три доктора наука могу да пријаве пројекат за финансирање, за Србију тај број будући разумно ограничење. Садашњи предлог, по коме два доцента могу упослити и до пет постдипломаца, треба укинути јер ће довести до повећања неспособних ‘‘болоња’‘ научника. (Да све буде горе, будући пројекти ће се радити искључиво по универзитетима, где квалитетних вођа пројеката готово и нема.)
3. Да би се ваљано вредновали цитираност и учинак, мора се увести скалирање у растућем низу спрам различитих наука, почевши од математике, преко физике, па хемије, биологије, медицине итд. Факторе скалирања треба да одреди комисија првака у својим дисциплинама, на основу средње вредности импакт фактора за најважније часописе. Пошто би цитираност требало да одражава квалитет и минули рад истраживача, несувисло је ограничавати је на период од 2000. до 2009.
Ваља прецизирати да ће се рачунати само цитати – а не и самоцитати – са ISI Web of Knowledge. Тако ће свако моћи да провери тачност навода о цитираности. (Сабо на пример није дозволио да ми се доставе подаци за два прворангирана физичара у прошлом пројектном периоду, иако сам као трећи то тражио писмено.)
(Зашто се цитираност узима у обзир тек од 2000. лако је објашњиво ако се узме у обзир да су Сабо и његови из ‘‘конкордат-конкубинат комбинација’‘ (у даљем тексту ККК) и пре ‘‘револуције’‘ од 5. октобра 2000. и током ње објављивали готово једино у ‘‘самиздату’‘ (Journal of the Serbian Chemical Society). А тај часопис, нажалост, није никад био на цени. Поред тога, Сабо је током своје помоћно-министарске каријере прикупио свега 140 цитата – ни већина његових ортака из ККК не будући бољи. За педесетак радова из хемије то није баш убедљива бројка, па су ваљда решили да не дозволе ником да им крњи комад колача који су сами себи припремили.
Такође је занимљиво дознати Сабов мотив да цитираност рачуна само онима који су у претходних 4–5 година ушли у А2 категорију, пошто таквог ограничења није било до сада. Велика цитираност је наиме успех и квалитет по себи, без обзира на бирократску категоризацију.)
Захтев да се мора бити А2, а не рецимо Б3, да би се кандидату дозволило да по цитираности прескаче категорије, мора се стога укинути. Предлажем да ко год је у научној каријери прикупио 300 и више цитата не може имати категорију мању од А2, а да они са 450 и више цитата буду аутоматски категорисани као А1. Ово би важило за физику, под условом да се рачунају цитати без самоцитата. Одговарајуће коефицијенте за друге науке треба утврдити скалирањем средње вредности импакт фактора за најважније часописе у оквиру основних истраживања. Не може се на исти начин рачунати цитираност, рецимо, физичарима и хемичарима.
Одговарајуће степеновање ваљало би увести и на основу броја и квалитета радова. Ако је, на пример, неки физичар објавио три рада у Physical Review Letters пославши их из Србије, он не би смео бити категерисан испод А2. Зашто се сада рачуна само Science and Nature?
Важно је успоставити степене који, једном достигнути било цитираношћу, било бројем радова или збиром њихових импакт фактора, њиховим носиоцима гарантују плату која се не може умањити по хиру.
Јер, једини фундаментални фактор у иначе изједначеним условима кадар да постиже непредвидиве и значајне продоре у науци јесте стваралаштво. Код нас је међутим све јача тенденција да се оно, нераскидиво везано са слободом, подвргне актуелним ‘‘вишим циљевима’‘ хиперпродукције ништавних радова. Шансе за значајна дела у таквој клими су никакве. Да је неко у МНТ обрадио податке о цитираности радова урађених у Србији у последњих двадесет година све би му било јасно. Али наши помоћници министра – способни једино да броје радове али не и њихов квалитет и број аутора – о томе шта се у науци Србије ‘‘производи’‘ и колико то користи иком до самим лажним ствараоцима, нису у стању или не желе да процене. Сагледавање истинске вредности нечијег дела не обављају ни еснафска удружења.
Но једном ће и то морати да се почне. Јер, каква је разлика за државу Србију ако неко уместо 50 објави и 100 безвредних радова? Зашто би тај био боље награђен од неког са 30 солидних и цитираних радова? Уз то, опсенари упошљавају и многе помоћнике слабије од себе, да би сви заједно пали пореским обвезницима на терет. Штета се тако умножава – а додамо ли томе и брисање свега што је урађено до пре неких 4–5 година, онда једино хипертрофирана гг предузећа разних петровића, поповића и сличних ККК ујдурми могу преживети на научној сцени Србије.
* * *
Као пример другачијег односа према стваралаштву и квалитету ваља се зато подсетити речи директора словеначког Института Јожеф Штефан, професора Турка и њиховог академика Блинца, који су током не тако давне посете Винчи казали да се сваки рад њихових физичара објављен у Physical Review Letters, а послат из Словеније, сматра огромним успехом.
Код рачунања цитираности и оцењивања појавиће се стога и проблем наших учесника у церновским и другим великим експерименталним колаборацијама, за које се морају утврдити одвојена правила. Јер, не могу сви једнако баштинити резултате рада више стотина аутора.
Овај покушај сагледавања стања у нашој науци завршио бих позивом да не допустимо најнедостојнијима међу нама да пониште сваки покушај умањења ентропије – стварањем хаоса у коме се сналазе једино они, на рачун збуњених.
* * *
Зарад подсећања, прилажем и следећи прилог:
У својој књизи Чујте Срби, објављеној 1928, Арчибалд Рајс пише:
‘‘Љубомора ваше ‘интелигенције’ се добро слаже са зачуђујућом површношћу. Људи виде само спољни сјај, а садржајем се не баве. Труде се да само достигну тај вештачки сјај (…) Или, опет: да не би изгледали инфериорнији од цивилизованих нација, ваши ‘интелектуалци’ купују за велике паре неку научну опрему. Они се неће знати њоме служити или ће је препустити рђању услед неодржавања. Ваше Министарство унутрашњих дела има ‘Техничку службу’, коју сам ја својевремено основао са намером да је мало-помало оспособим да вам буде од велике користи. Пошто више нисам могао да подносим свакојака злостављања, натерали су ме службеници и руководиоци тог министарства да напустим то место; заменио ме је неинтелигентан човек који је од образовања имао два или три разреда гимназије и подофицирску школу. Он је потрошио много новца да би купио у Паризу и у другим местима инструменте и уређаје, а не зна њима да се служи нити зна чему служе. Ставио их је у застакљене ормаре и од њих направио изложбу неискоришћених уређаја. То га не спречава да трчи на све конгресе и да тамо приповеда како у служби којом је задужен да руководи – а не руководи пошто је за то неспособан – има толико најпознатијих апарата. Није то спречило ни ваше Министарство унутрашњих дела да тој служби, иако му је савршено позната неспособност њеног шефа, годишње додељује значајан кредит за такве детињарије. Због тога их треба окривити.’‘
КОМЕНТАР МОМЧИЛА СЕЛИЋА
Док је Филип Вујакловић писао горњи приказ, Акт о избору, вредновању и финансирању програма за циклус истраживања 2011–2015. још није био усвојен. То је међутим учињено без икаквих измена на конференцији Научна заједница и будућност Србије одржаној у Центру Сава 23. маја 2010, када је Председник Србије, Борис Тадић, свечано изјавио да је по оцени његових иностраних пријатеља, ‘‘Србија научна звезда у успону’‘.
Коме веровати: Филипу Вукајловићу, доктору физике познатом широм света, или исто тако познатом школском психологу Борису Тадићу и његовом министру за науку и технолошки развој, банкарском службенику Божидару Ђелићу, који је обећао да ће се 800 милиона евра западњачких донација трошити ‘‘пироћански’‘?
Да је Ђелић заиста ‘‘пироћанац’‘ мало ко у Србији сумња – што објашњава и одабир Тибора Саба за помоћника, пошто се мали људи препознају као и велики, макар са заједничког зазора према свему што их превазилази. Да је и Сабу и Ђелићу и Тадићу добробит Србије небитна сведочи и њихова прича о седам праваца развоја: биомедицини, информатичкој технологији, енергетици, пољопривреди, енергетској ефикасности, партнерству са Европском унијом – и још нечем, неименованом.
При том, из вести интернет агенције Мондо објављене 24.05.2010, па уклоњене безмало одмах потом, није јасно мисли ли Ђелић на ‘‘биомедицину’‘ као употребу матичних ћелија добијених из људских фетуса или на клонирање људи – чак и на Западу (за сада) законски забрањено, а с одушевљењем дочекано у Лесковцу, као обећање једног месног лекара-повратника? Има ли у тој ‘‘биомедицини’‘ места за стручњаке запослене у америчким и швајцарским истраживачким центрима, као што је, рецимо, дипломирани инжењер биохемије, млада Ивана Динуловић? Што се тиче информатичке технологије, надам се да му нису на уму само достигнућа ‘‘наше’‘ тајне политичке полиције, већ стварање услова за повратак у земљу преко тридесет научника из института Михајло Пупин, већ готово четири деценије у Канади – међу њима и Бранислава Селића, предавача на светским универзитетима и једног од првих пет светских стручњака у свом софтверском пољу. Кад помиње енергетику, сматра ли хемичар Тибор Сабо да ће својим Актом у Србију вратити, на пример, инжењера електротехнике Далибора Муратовића, једног од цењених стручњака немачког Сименса?
На стотине па и хиљаде Срба у напону стваралачке снаге расејано је диљем света, а млађи нестрпљиво чекају да оду – можда се томе надају наши западни ‘‘пријатељи’‘, хвалећи ‘‘научну звезду у успону’‘?
Заправо, о каквој то ‘‘енергетској ефикасности’‘ мисли Ђелић, када нам разводну мрежу одржавају само херојски напори средњег стручног кадра, ‘‘на терену’‘? Шта тек рећи о пољопривреди кад је чачански Институт за воћарство затворен, или док је у току уништавање на овдашње штеточине отпорних домаћих засада, зарад увоза страног воћа, поврћа и житарица, потребитих и пестицида и вештачких ђубрива?
Да ће зналци и доброжелитељи типа Ђелића, Тадића и Саба инсистирати на ‘‘партнерству’‘ са странцима столећима осведоченим као наши непријатељи па и душмани, разумљиво је из њихових биографија и ставова, али зашто би ико сем њих подржавао партнерство у виду класичног одлива умова и прилива културног, интелектуалног и робног отпада, какав и приличи једној колонији Новог светског поретка?
Мимо свега тога, међутим, јавља се и један надпроблем који нико од учесника збора у Сава центру није ни покушавао да сагледа. Наиме, да су савремена наука и технологија (’‘технонаука’‘) по себи проблематични сведочио је и духовни отац данашњих власти, праксисовац Светозар Стојановић. У разговору са Александром Никитовићем у Печату од 14. маја 2010, чак и он подсећа да је ‘‘у хришћанству човек веровао да има извесних граница које он не сме просто по Божијем налогу да прекорачи (…) ни у сазнању, а још мање (…) у прављењу, у чињењу. (Но) човек је прешао те границе (…) и (зато) он све чини (…) Наступају и сазнања и наука, технонаука, које не зависе од те божанске слике света…’‘
Настрану што питања поставља Никитовић – сива, безбедносна еминенција Коштуничине власти – и што одговоре даје човек са дугогодишњим, породичним везама са Западом, дијагноза да постоји проблем у вези са науком и њеном отуђеношћу од човека, човечанства, и Бога, као да не дотиче ни периферне центре Ђелићевог – или Тадићевог – бића и ума.
Наука је божанство не само њима, целокупној не само српској опозицији него и готово свим научним јавним радницима, тако да Стојановићев став о потреби да се наука регулише или саморегулише тешко да би прихватио ико од око 3.500 посетилаца представе уживо емитоване на РТС-у зарад ‘‘засењивања простоте’‘, на изборима који се приближавају мимо свег ‘‘нијекања’‘ власти и њених побочница. Стојановићево упозорење, закаснело с технофилске природе самог марксизма и безбожништва – да се развојем технонауке неће ‘‘готово аутоматски (…) повећати и прогрес у моралној сфери (…) и не само благостање него и људска срећа’‘ – пада на глуве уши Срба подигнутих и образованих под култом тварног, те квантификације и материјализације и оних ‘‘неопипљивости’‘ зарад којих себе нису штедели ни многи наши родитељи.
‘‘If you’re smart, how come you ain’t rich?’‘ или ‘‘Money talks, bullshit walks!’‘ смеју се наиме Американци, а бар је Ђелић на тај начин доказао своју ‘‘памет’‘ и вредност својих речи над, рецимо, Вукајловићевим или нашим.
‘‘Није се,’‘ вели Стојановић, ‘‘уопште могло замислити да ће то да доведе до ситуације у којој не само да су благостање и срећа у питању, него је у питању и нешто много елементарније, а то је опстанак човечанства.’‘
Наравно, Светозару Стојановићу, једном од рукодилаца дугогодишње Корчуланске летње школе, не пада на памет да се врати хришћанству док помиње неку потрагу за новом вером, али је ипак његов увид потпуно ван домашаја опонашатеља какви су и уприличили тај сабор сабоида, ђелићоида, тадићоида и нешто нормалног света који ‘‘не зна шта да мисли’‘. Планета стварно јесте угрожена и наука је доиста неће ослободити опасности коју сама собом представља. Указујући на незаустављивост, неминовност и глобалност ‘‘процеса’‘, и немогућност да се из њега извуче или изађе, Стојановић зато истовремено заговара умерени технократизам – што је, можда, и замисао иза постављања особа као Ђелић и Сабо на њено чело.
Са таквима, опасност да ће се и српска наука дати у галоп ка Апокалипси постаје наиме фиктивна – с Њима једино сигуран јесте морални расап с кога се, историјски, пре гинуло него умирало.
Једини рецепт, стога, за опстанак Срба као народа Српски лист, Српски клуб, Покрет Срби и ја лично видимо у схватању науке искључиво као оружја за одбрану. Сва наша истраживања требало би зато да се крећу ка изналажењу средстава и поступака за заштиту од непријатељске војне, привредне и културалне навале, а не ка ‘‘хватању и држању корака’‘ са производњом хемијске, нуклеарне, биомедицинске, културне и друге смрти коју Запад тако ефикасно лиферује. Пошто као држава немамо ни новца ни времена да се укопамо у стене као Швајцарци или Норвежани, могли бисмо – вратимо ли се школовању људи за доживотно учење и сагледавање збиље са вредносних позиција наших предака – смањити губитке у рату који нам већ безмало два века намећу душмани, по својим правилима ‘‘игре’‘ и борбе.
Развити, рецимо, сопствену противаздушну технологију није немогуће, засновавши је, на пример, на балистичким а не искључиво електронским системима, будући да нам увоз лиценци, делова и материјала непријатељ може онемогућити. Бар бисмо непријатељске хеликоптере могли тада да обарамо, коликогод се Тадић, Давинић и Крга беху побринули да нам уништавањем ‘‘игала’‘ и ‘‘стрела’‘ ту могућност ускрате. Наше пешадинце би домаћи произвођачи могли опремити оружјем и опремом за дејства у растреситом бојевом поретку против свих непријатељских насртаја осим веома далекометних – које бисмо могли парирати претњом њиховим ‘‘меким’‘ метама на какве се они, као 1999, обрушавају без пардона.
Наука као покретач повећане производње луксуза и обести нама не треба, као ни извоз онога што бисмо најрадије задржали за себе. ‘‘Аутаркичност’‘ јесте и биће увек могућа, под условом да има политичке воље да се зарад циљева који су људима одвајкада били свети подносе страх, нелагода и немаштина.
Јер, лична и општа слобода и част су – као вид поштовања Бога у себи и другима – и на наше очи ‘‘обичне’‘ људе подстицале на превазилажење себе зарад истинског Живота.
Можда је то лекција и поклоницима Светозара Стојановића о правом значењу хришћанског схватања вечитог живота као чојства и јунаштва у Богу, а не пландовања на неким небеским Јелисејским пољима и учешће у хору хвале и ‘‘уздизања’‘ Господа коме таква податност и ‘‘почаст’‘ могу бити само отужни.
